Hvala.
Reč ima narodni poslanik Zoran Babić, replika.

Opet se vraćamo na istu rečenicu. Kad nestane argumenata, tu kreću lične uvrede.
Da su se kolege iz jednih dnevnih novina, koje su u vlasništvu i pod kontrolom određenih gradonačelnika, malo bolje informisali, videli bi da u toj ulici braće Simonović su tri kuće i sve tri kuće su porodice Simonović i ta ulica je rađena i građena angažovanjem ljudi iz porodice Simonović. Odluka o zvanju Ulice braće Simonović je doneta jednoglasnom odlukom Grocke, gde i vi participirate u vlasti. To je kompletna istina zarad javnosti. Nemojte se služiti poluinformacijama.

Hvala.
Sada da se vratimo na dnevni red.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, komotno sam mogao uzeti jedan godišnji odmor dok traju ove replike.
Nije tajna da smo zatekli potpuno devlastiranu državu u svakom smislu – teritorijalno, nacionalno, moralno, poniženu i zgaženu, državu sa zapuštenom infrastrukturom, državu u koju kada krenete autoputem, morate da zaobilazite rupe i, gledajući pored autoputa od Subotice do Leskovca, naići ćete na dva odžaka koja se dime. Takvo je stanje bilo. Dva fabrička odžaka cela su se dimila u Srbiji, s tim što jedan nije imao proizvodnju, već je tek toliko održavao toplotu u peći, jer je skuplje ponovo aktivirati peć, nego održavati tu toplotu i trošiti energiju. Dva fabrička odžaka koja su se dimila.
Ovde je spomenut jedan kriminalac koji se bavio kriminalom napolju, van ove zemlje, prodavao šta je prodavao i pare od kriminala unosio u ovu zemlju. Usudiću se da tvrdim, bez obzira što je on kriminalac, da je on još bio njihov najbolji investitor, jer je pare kriminalom nabavljao napolju, a unosio ih unutra.
Šta da kažemo o onima koji su se kriminalom bavili unutra, uzimali pare pa iznosili napolje? Koliko su oni gori od onoga što se bavio kriminalom napolju, a pare unosio unutra?
Govoriću o infrastrukturi u prvom delu. Zapuštenost naše infrastrukture je opštepoznata stvar. Ako krenete autoputem i ne slomite točak, ako krenete noću, posebno ako krenete u nekom periodu koji je pred jeseni ili pred proleće, onda ste imali sreće. Ako ste slučajno slomili točak, promenjen je zakon o bezbednosti saobraćaja, vi ste krivi jer niste prilagodili brzinu, bez obzira što ste upali u rupu koja je bila duboka i po pola metra.
Nije problem što je infrastruktura bila zapuštena, što su pruge bile zapuštene, problem je što ova država ima javni dug sa kamatama preko 25 milijardi. Za tih 25 milijardi bivši režim nije napravio ni čestitu infrastrukturu. Ukupan dug zemlje, privrede, države i stanovništva je preko 50 milijardi sa kamatom. Dakle, iza njih su dela, neko bi rekao i nedela, koja će buduće generacije pokušati da otplate. Tako je stanje koje smo zatekli.
Stanje na prugama je bilo užas božiji. Da je Ana Karenjina rešila da se ubije bacanjem na našu prugu, pre bi je ubio neki stub koji bi pao dotrajao pored pruge nego što bi naišao voz.
Onaj što ide lajkovačkom prugom, on je mogao komotno da odspava, jedan godišnji odmor, jedan medveđi san, a da se ne boji da će voz naići. Da odspava od uveče do ujutru, a da voz od Beograda do Lajkovca ne dođe. Takvo je stanje bilo na našoj železnici. Putnicima bolje, da su umesto subvencija želeliznici delili biciklove, garantujem da bi na pruzi Beograd-Bar uspeli da obiđu vozove za koje su se izdvajala ne mala sredstva. Mislim da su milijarde subvencija za železnicu isplaćene, a da se ta železnica nije mogla… Tema su železnice. Dižemo kredit da bi popravili ono što neko ko je već dizao kredit nije popravio, ubacivao pare u "Železnice Srbije", a vozovi su nam bili takvi da bi ih bicikli sa lakoćom pretekli. Da ne govorim o sportskim biciklistima, govorim o onim običnim. Naše pruge su i ranije bile dotrajale, ali u poslednjih dvanaest godina je bila propast božija.
Što se tiče drugih sporazuma, odnosno izgradnje železničke stanice u Prokopu, tu nema šta da se doda, dakle krediti se povlače za infrastrukturu, sada ne mogu da ne glasam za to. Bilo bi dobro da je svojevremeno opredeljenje 2000. godine bilo, da infrastrukturu, puteve damo pod koncesiju, a da se zadužimo za poljoprivredu, prehrambenu industriju, za nove pogone, za nova radna mesta, itd.
Nažalost, opredeljenje je bilo takvo da podižemo kredite, da pravimo infrastrukturu koja nije napravljena i državu smo zatekli, kakvu smo zatekli, a novac u privredu nije dolazio. Rezultat toga je gubitak 450.000 radnih mesta u privredi.
Dakle, da su krediti uzimani za proizvodnju, a da smo infrastrukturu dali u koncesiju, danas bi imali i jedno i drugo, dakle, imali bi razvijenu privredu, imali bi pruge, imali bi puteve, imali bi robu, našu robu, našu proizvodnju, imali bi šta da vozimo tim prugama.
Što se tiče ovih sporazuma sa Arapskim Emiratima podržavam tri sporazuma. Na četvrti imam rezervu. Moja rezerva je principijelna. Bio sam protiv da stranci mogu da kupuju zemlju u Srbiji. Bio sam protiv Britanaca, bio sam protiv Mađara, bio sam protiv Hrvata, govorim o firmama koje su iz Mađarske, Hrvatske, Britanije, Irske, došle u Vojvodinu, kupile za vreme bivše vlasti zemlju na prikriveni ili manje prikriveni način i na takav način došli do zemljišta u Srbiji, odnosno u Vojvodini.
Mislim da je prodato preko 500 kvadratnih kilometara. Dakle, zemlja se gubi uzurpacijom, okupacijom i prodajom. Kad se uzurpira, možete da vratite na sudu, kad se okupira možete da se oslobodite, kad se proda ona se definitivno proda, dakle, tu povraćaja nema.
Za vreme bivšeg režima prodato je preko 50.000 hektara oranica, najplodnijih oranica u Vojvodini strancima. Razumeću ovu žrtvu, ukoliko je ona zbog višeg interesa. Žrtvu koju ima bivši režim, nije imao nikakav interes, dakle, tu se radilo o kupovini zemlje po što jeftinijim cenama, da bi se ona kasnije preprodala po daleko većim cenama. Oni tajkuni koji od gore imaju preko 150.000 hektara zemlje samo čekaju pet, šest godina, da cena zemlje skoči i onda će je prodati po 50 puta većim cenama nego što su kupili za vreme bivšeg režima.
Ono što je meni ovde zasmetalo je nekoliko stvari. Govorilo se o slaboj produktivnosti, govorilo se o niskom izvozu i govorilo se o subvencijama koje su navodno zloupotrebljene. Što se tiče subvencija, na 232.000 izdatih u zakup državnih hektara, država je u prošloj godini dobila pet milijardi, a za subvencije na tu istu površinu dala je dve i po milijarde.
Dakle, nije isplativo nekome da prosečno hektar plati 200 evra, zakup, a da radi toga da povukao subvenciju od 12.000 dinara, odnosno to je iznosilo nešto malo više od 100 evra.
Što se produktivnosti tiče, u ovom trenutku srpska poljoprivreda ima podsticaje koji su najmanje pet puta manji po hektaru, nego Hrvati. Tačno je da je hrvatski izvoz po hektaru daleko veći, ali takođe je tačno da na 800.000 obradivih oranica Hrvati ukupno u agrarni budžet izdvajaju skoro osam miliona evra. Mi na četiri miliona hektara poljoprivrednog zemljišta ukupno izdvajamo nešto više od 400 miliona evra.
Dakle, premije su subvencije koje se dele u Hrvatskoj, a posebno u EU su daleko veće nego u Srbiji. Još nešto, danas je sedam godina od smrti Slobodana Miloševića. Mi koji smo se borili protiv njega, mislili smo, a koji smo se bavili poljoprivredom da će kada se vlast promeni, da će poljoprivredi biti vraćeno sve ono što je devedesetih godina iz nje izvučeno. Devedesetih godina poljoprivreda je izgubila zamah zato što su poljoprivredni proizvodi prodavani po nekoliko eura centi po kilogramu, deset puta ispod cene, zbog sankcija i svega drugog.
Poljoprivreda je bila ta koja je podnela sav teret socijalnog mira, vojnih i ekonomskih pritisaka kojima je bila izložena naša zemlja i mi smo mislili da će to buduća vlast posle 2000. godine ceniti i to poljoprivredi vratiti. To se nije desilo. Iz te iscrpljene poljoprivrede ne možete napraviti veliki izvoz ako u nju ne ulažete. Od ukupno preko 50 milijardi, koliko duguje privreda, država i stanovništvo svega 385 miliona je plasirano u poljoprivredu.
To je 0,8% ukupnog našeg duga. Kako mislite da nam poljoprivreda napreduje ukoliko je u nju uloženo svega 385 miliona evra ili nešto manje od 1%? Takva poljoprivreda bez ulaganja ne može da napreduje. Pozivam sva ulaganja u poljoprivredu ali ću se usuditi da pored ovog sporazuma predložim i još jedan model za koji mislim da je dobar.
Prvo treba izvršiti denacionalizaciju i vratiti u fizičkom obimu ono što se poljoprivrednicima može vratiti. Ta državna zemlja nije nastala tako što je pala sa neba, nego je nastala otimačinom od 1945. do 1953. godine od privatnih zemljoradnika ili zemljoradnika čiji su očevi ili dedovi imali tu zemlju. Treba izvršiti restituciju u onom obimu u kojem to zakon predviđa. Sve ostalo, mislim da ima preko 60.000 hektara, treba podeliti poljoprivrednim gazdinstvima na kredit od 20 do 30 godina. Ukoliko im to date za 10.000 evra na 30 godina svake godine će država dobiti 200 miliona evra. Tih 200 miliona evra neka država uloži u vraćanje kredita koji može da povuče u vrednosti od pet milijardi. Tih pet milijardi uložite u poljoprivredu kao kredite i vraćaće vam se i jedno i drugo. Vraćaće vam se kredit za zemljište, a sa druge strane će vam kroz povećanu poljoprivrednu proizvodnju vraćati sve ono što u poljoprivredu uložite, u navodnjavanje, u infrastrukturu, u stočarske farme, zelene farme za proizvodnju energije itd.
To je moj predlog da posle ovog sporazuma uzmete i porodičnim gazdinstvima omogućite da dođu do 20 hektara zemlje. Tako ćete zbrinuti 30.000 porodica i oni će imati čime da prave biznis, a država neće biti oštećena, Svake godine će dobijati 200 miliona evra sa kojima će moći da servisira kredit na 30 godina koji može da bude najmanje pet milijardi evra. Voleo bih da ubuduće se takmičimo ko je šta kupio i kome smo šta pozajmili, a ne da se takmičimo u tome šta je ko pošto pozajmio i šta je ko pošto prodao. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Branislav Mitrović. Izvolite.

Zahvaljujem gospođo Kovač.
Gospodine ministre, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, odavno se pred poslanicima u ovoj Skupštini nije našao ovakav set zakona, koji kada bude usvojen, a siguran sam da će biti usvojen, će stvoriti pravni osnov za pokretanje jednog veoma značajnog investicionog ciklusa. Kako ubediti investitore da dođe u vašu zemlju, jeste pitanje koje postavljaju skoro sve vlade danas u svetu i siguran sam da mali broj tih Vlada zna i odgovor na to pitanje.
Kako ubediti Ujedinjene Arapske Emirate da investiraju u Srbiju, ako postavimo pitanje? Mi smo odgovor na to pitanje dobili upravo od gospodina Dinkića i Vučića, koji su u ime Vlade potpisali sporazume i koje nam danas nude. Ne bih ja mnogo govorio o ovim sporazumima, o tome šta donose, jer je toliko toga pozitivnog danas rečeno. Naravno, ono negativno ne bih ni uzimao u obzir jer mislim da nije relevantno. Samo mogu da kažem da URS daju maksimalnu, bezrezervnu podršku ovim sporazumima i svemu onome što je prethodilo svim onim predugovorima i svemu onome što će biti posledica usvajanja ovih sporazuma u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Nešto bih rekao o dva zakona koji se tiču kredita, a koji su namenjeni revitalizaciji i ulaganjima u srpskim železnicama, i uvek kada govorimo o zaduživanju naše zemlje mi moramo pristupiti veoma ozbiljno i veoma odgovorno, a pogotovu kada su srpske železnice u pitanju, jer imamo mnoga negativna iskustva iz prethodnog perioda.
Prva asocijacija kada spomenemo srpske železnice jesu najpre kašnjenja, hladni vagoni u zimskom periodu, otkazani vozovi, činjenica da veliki broj komitenata, najpre u robnom prevozu, odustaje od korišćenja železničkih usluga jeste nešto što najviše interesuje građane Srbije, visoke subvencije koje ova država daje srpskim železnicama.
Srpske železnice danas jesu u veoma lošem stanju, najpre zahvaljujući smanjenoj privrednoj aktivnosti, a samim tim i smanjenjem potrebe za železničkim uslugama, ali sa druge strane, danas mnogo puta pominjanom lošom organizacijom te kompanije, lošim rukovođenjem, lošoj kadrovskoj politici, socijalnoj politici, ali ne možemo da kažemo, i veoma malom, minimalnom ulaganju u infrastrukturu.
Sve je to dovelo do jednog, da kažem, pogubnog stanja na železnici. Danas smo mnogo puta čuli sve te pogubne činjenice da od 3.800 kilometara, polovina jesu magistralne pruge, a druga polovina su ruinirane, devastirane pruge, da je elektrificirano samo 32% pruga, da samo 7% pruga ima dva koloseka, da samo 45% pruga ima dozvoljeno osovinsko opterećenje od 22,5 tona, dok je na ostalih 30% pruga to opterećenje ispod 16 tona.
Dozvoljena brzina prelazi 100 kilometara na svega 3,2% pruga. Toliko o onoj priči o legendarnim srpskim brzim prugama. Još je dosta tih negativnih činjenica koje ukazuju kakvo je danas stanje u srpskim železnicama.
Što se tiče raspoloživog voznog parka, vozni parka od 480 lokomotiva, 8.500 teretnih vagona, 550 putničkih vagona, koji uglavnom i u većini nisu ispravni i spremni za saobraćaj, jasno govore kakvo je stanje u voznom parku.
U poslednjim godinama su na prugama Srbije uvedene lagane vožnje na 320 mesta u ukupnoj dužini od 535 kilometara, što predstavlja 16% svih pruga, a to su brzine čak i do 10 kilometara na sat. U modernizaciju železničke infrastrukture u poslednjoj deceniji uloženo je skromnih 168 miliona evra. Postavlja se pitanje – da li Srbiji trebaju železnice i kakve Srbiji trebaju železnice?
Kada pogledamo kakve su prognoze EU, što se tiče železničkog saobraćaja, i uopšte potrebom za transportnim uslugama, procena je da će do 2030. godine potreba za transportnim uslugama najpre u robnom saobraćaju porasti za 40%, a potreba za transportnim uslugama u robnom saobraćaju do 2050. godine za 80%. Takođe će potreba za prevozom putnika porasti do 2030. godine 34%, a do 2050. godine čak 51%.
Evropska unija je jasno iskazala svoj stav o budućnosti železnica. Još 1991. godine kroz direktive o železnici, a kasnije usvajanjem prvog paketa 2001. godine i usvajanjem četvrtog paketa o železnicama prošle godine, EU je jasno stavila do znanja svim svojim članicama da je neophodno afirmisati železnički saobraćaj kao jedan vrlo efikasan, siguran, bezbedan vid saobraćaja, koji je kompatibilan sa ostalim vidovima saobraćaja, i što je najvažnije u ovom trenutku, jedan vid saobraćaja koji je veoma prijateljski naklonjen prema okolini.
Sve ovo govori da srpska železnica jeste u jednom veoma teškom trenutku, teškom stanju i jasno govori da je mnogo argumenata zašto treba ulagati najpre u železničku infrastrukturu. Mi danas govorimo o ruskom kreditu koji će najpre biti, kao što smo više puta rekli, upotrebljen za dizel električne lokomotive, dizel motorne lokomotive za određene deonice, najpre pruge od Beograda ka Pančevu, izgradnju drugog koloseka i elektrifikaciju. Sve ovo jasno ukazuje da je neophodno ulagati i u železničku infrastrukturu.
Ovo su značajna sredstva koja poslednjih decenija nisu bila dostupna železnici, ali pored ulaganja u infrastrukturu, železnički menadžment mora da izmeni pristup u vođenju ove kompanije, mora da se odrekne nekih navika i tek onda ovaj sistem ulaganja u infrastrukturu neće biti teret, već će biti deo razvoja Republike Srbije. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Radoslav Milovanović.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, pred nama je predlog nekoliko sporazuma. Tu nije ništa sporno da svaki ovako važan međunarodni sporazum podrže i predstavnici DS. Za mene je najznačajniji Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o saradnji između Vlade Republike Srbije i Vlade Ujedinjenih Arapskih Emirata.
Isto tako je važno i kada se pišu ovakvi zakoni, da obrazloženja budu jasnije precizirana. Samo ću pročitati obrazloženje Sporazuma o saradnji, u kome kaže da je zasnovan na zbližavanju i harmoniji sa zajedničkim uverenjem rukovodstva obe zemlje u principe miroljubive koegzistencije među narodima i nacijama sveta i potreba za zajedničkom saradnjom između zemalja radi postizanja međunarodnog mira itd. To me podseća na neke konvencije iz nekih ranijih perioda.
Što se tiče samih sastanaka, svedoci smo da ministri putuju po svetu, da dogovaraju sporazume. Zanima ko sve učestvuje u tim dogovaranjima? Da li su u takvim razgovorima učestvovali predstavnici AP Vojvodini, predstavnici lokalnih samouprava, predstavnici Privredne komore?
Ono što nedostaje Srbiji, to je ono što imaju zemlje u okruženju, a pre svega Hrvatska, to je nacionalna strategija stranih ulaganja.
Sledeća važna stvar je šta to Srbija može ponuditi potencijalnim investitorima. To je, pre svega, prerada drveta, biomasa, izvoz hrane, izvoz vode.
Vrlo je interesantno da dolazim iz kraja gde postoji fabrika kisele vode "Duboka", koja proizvodi kiselu vodu i to je i te kako interesantan i važan proizvod za arapske zemlje. Ne znam da li je to neko od predstavnika delegacije spomenuo u razgovorima.
Ono što mene interesuje jeste čime je delegacija bila opredeljena da ponudi ova dva kombinata koja ste spomenuli, gospodine ministre, da li je to bila želja predstavnika Emirata ili je to ponuda Vlade?
Šta nedostaje u ovom zakonu koji je danas pred poslanicima? Pre svega, ima puno stvari koje nama nisu jasne. Prva je ono što su rekle moje kolege, a to je koliko će ljudi biti zaposleno, koji su prateći dokumenti, koji će naši privredni subjekti sarađivati sa arapskim firmama, svi međunarodni ugovori moraju biti transparentni i dostupni javnosti.
Šta je još za mene u ovim sporazumima važno i šta mene interesuje, jeste – šta konkretno dobijaju poljoprivrednici? Šta konkretno dobija država Srbija? Šta konkretno dobijaju lokalne samouprave? Otvaranje banke, pod kojim uslovima? Kada će biti donet novi zakon o zadrugama, to smo već čuli. Kakva će biti sredstva od Fonda Abu Dabija? Pod kojim uslovima? Koji će biti grejs period? Kolika će biti kamata? Da li će kamate biti 4%, 5%? Da li to odgovara našim privatnim preduzetnicima?
Saradnja u sportu, Ujedinjeni Arapski Emirati su poznati u golfu, i ne znam koliko Srbija tu može da parira njima. Saradnja u oblasti medija – koji mediji? Istraživački centri u zdravstvu – u kojim oblastima? Šta nudimo Emiratima što se tiče radnika?
Plašim se, a naravno pohvaljujem investiciju "Fiata", ali ono što je zanimljivo za sve naše privatne preduzetnike, to je da je tamo subvencija po radniku bila 10.000 evra. Spomenuću jednu opštinu u Vojvodini koja se zove Kula i gde ima 1.200 privatnih preduzetnika - zamislite da njima damo 10.000 evra po radniku, imali bi 1.200 više zaposlenih lica, skinuli bi sa evidencije zapošljavanja veći broj ljudi.
Svaki ovakav sporazum, svaki zakon je povezan sa drugim, i ako se zna da je situacija u Srbiji što se tiče preduzetnika jako loša, da je samo 0,6% preduzeća koja spadaju u tzv. velika preduzeća, a da su sva ostala mikro, mala i srednja, mislim da država, pored stranih ulaganja, mora dovoljno pažnje da posveti našim ljudima koji se bave ovom delatnošću. Ponavljam, za sve njih je, kao i za strance koji ulažu, vrlo važno da se subvencionišu radna mesta, da kako se vodi računa o mladim ljudima koji se zapošljavaju, tako i o srednjoj generaciji koja je žrtva tranzicije – da li će tu biti nekih subvencija? Naravno, važne su i kamatne stope. Nije isto ako je kamatna stopa 1%, ili 4% do 5%. Hvala.

Reč ima ministar Dinkić. Izvolite.

Niste slušali. Već sam rekao da Razvojni fond Abu Dabija odobrava dugoročne kredite na roku od najmanje 20 godina, sa periodom počeka od oko pet godina, a kamatna stopa nije ni u jednom slučaju veća od 2,5% godišnje fiksno. Pri čemu, pokušavamo da ispregovaramo za ovaj deo koji bi bili krediti za naše poljoprivrednike, da stopa za našu državu bude 0,5%. Tako da su povoljniji i od ovog kuvajtskog fonda i od ovog ruskog kredita, u svakom slučaju. Uostalom, kada zaključimo taj kredit, on će takođe biti na ratifikaciji u Narodnoj skupštini Republike Srbije, baš kao ovaj ruski i kuvajtski.
Ne znam i ne razumem tu neprincipijelnost. Stalno se sada kaže – u poslednjih sedam do osam meseci niste konsultovali pokrajinsku vladu. Koliko je pokrajinska vlada bila uključena u ugovor o NIS-u, jer NIS ima sedište u Novom Sadu? Niko iz pokrajinske vlade nije bio u pregovorima oko NIS.
Pregovarao je Borko Stefanović, to znam. On je bio šef pregovaračkog tima i nije iz pokrajinske vlade. To sigurno znam, kao iz Ministarstva spoljnih poslova. Bili su ljudi iz Ministarstva ekonomije, bili su i neki drugi ljudi iz Ministarstva energetike, ali niko iz pokrajinske vlade. Kako tada nije smetalo, a sada, odjednom, za ovo što radimo treba za svaki korak da se konsultujemo.
Hoću da kažem da malo preterujete. Naravno da pokrajina treba da bude obaveštena i razgovaramo o svemu tome. Ipak, ovde se radi o imovini kombinata kojima ne cvetaju ruže, nego koji imaju 30 miliona evra dugova, koji su propali i nisu se baš ljudi iz pokrajinske vlade otimali da pomognu tim kombinatima. Niko ih nije sprečavao da pre nego što smo napravili aranžman sa Emiraćanima i našli rešenje za njih.
Tražimo rešenje, a još nam se zamera zašto tražimo rešenje i što nismo konsultovali pokrajinsku vladu. Kada je bio problem, nekako ne možemo da delimo uspehe a da ne delimo i probleme. Prosto, treba da delimo i jedno i drugo.
Još samo jedna stvar. Poručite svim preduzetnicima u Kuli da svako može iz Kule, iz ma kog drugog grada Srbije, da dobije do 10.000 evra po novozaposlenom radniku, ako ima takav program da zapošljava preko 50 ljudi i ako će položiti bankarsku garanciju za svaki evro dobijenog podsticaja. To su uslovi koji su dobili svi ovi drugi. Dobijaju i domaći i strani preduzetnici, pod istim uslovima, od samog početka programa od 2005. godine, ali niko ne dobija bez bankarske garancije.
Ko god ima takav proizvod i takvu firmu da može da da bankarsku garanciju, može da dobije - doduše, 10.000 evra po novozaposlenom se daje samo za automobilsku industriju i za IT sektor, za ta dva sektora. Za sve ostale smo davali, u zavisnosti od razvijenosti područja. Tako da, tu nema nikakve diskriminacije i to je pomalo bila dezinformacija u javnosti.
Preduzetnici kažu – zašto nama ne daju 10.000 evra, pa bismo i mi to mogli? Niko ne sprečava bilo koga da konkuriše, ali mora da da bankarsku garanciju. To je otprilike ono – mi bismo sve mogli, a u stvari kada treba da se pokaže ozbiljnost, onda ispadne da neko može a neko ne može.