Reč ima narodni poslanik Zoran Ostojić.

Hvala, potpredsednice.
Uvaženi ministre, koleginice i kolege, sem onih koji žele izolovanu Srbiju i drugi koji žele bolji život našoj deci znaju da ovde nema radnih mesta bez stranih investicija. Novac nema miris, neki novac ima političke zahteve i uslove, ali to svakako nije novac iz Ujedinjenih Arapskih Emirata.
Šta sreću kvari kada je u pitanju međudržavni sporazum sa Emiratima? Dve stvari. Prva je poverenje. Gospodin Dinkić zna da je za ovih 10 ili 12 godina koliko je na vlasti, samo je Rasim Ljajić duže od njega, nekoliko puta ili više puta govorio stvari koje se nisu ostvarile. Vrlo pažljivo biram reči. Neću da ponavljam sve ono što trpi ovu kvalifikaciju i to je prva stvar koja je nama problem. Poverenje. Čujemo priče o kamionima, avionima, stotinama miliona dolara, daj Bože da su tačne, ali to poverenje je jedna knedla u grlu koja čoveku ne da da bude prevaren još neki put.
Druga stvar koja ima veze sa poverenjem kada se poveže je ozbiljan problem oko ovog ugovora, a to je način.
Gospodin ministar je kolegi Stefanoviću pomenuo NIS i kako se to dešavalo sa NIS-om. To je tačno. Sećam se da je gospodin Dinkić tada, takođe ministar u Vladi, bio protiv u početku tog sporazuma, s pravom, kao što smo i mi bili protiv. Zašto? Pa, zato što smo rekli da se tako ne može utvrditi tržišna cena NIS-a, da je to direktna pogodba, da je to protivzakonito i da mi ne znamo da li je adekvatno, da kažemo, 800 miliona, jer je na kraju 51% dobijen za 400 miliona. Da li toliko vredi 700 pumpi, dve rafinerije, skladište gasa Banatski Dvor, sve bušotine i sva nafta u zemlji? To je otprilike ono što je dobijeno tim energetskim sporazumom sa "Gaspromom", odnosno sa Rusijom.
Ti argumenti koje smo tada delili zajedno sa Dinkićem, mi stalno, on u jednom trenutku, važe i sada. Ovo je isto način na koji je privatizovan NIS, tako isto i prodajemo, ako dobro razumem, ovde se oko ovih hiljade hektara nešto dešava. Gospodin Anđelković je pominjao 14.000 hektara. Ako dobro saberem ovde, skoro 10.000 hektara se prodaje i otprilike 6.600 hektara ide u zakup, s tim što mi apsolutno nije jasno šta se dešava sa Samorovićem i kakva je to poslovno-tehnička saradnja na 30 godina, koja je tu cena? Znači, u redu da međudržavni sporazum ne može da ulazi u detalje. Videćemo te detalje. Ali, ove dve stvari, kažem, sreću kvare.
S druge strane, činjenica da je ovo drugi put da se nešto što, da kažem, svakako s pravom žulja Vojvođane. I onaj prvi dogovor se odnosio na neki način, pre svega, na ono što je u Vojvodini i ovaj drugi međudržavni sporazum, kojim će stranci dobiti 10.000 hektara u vlasništvo i ovo ostatak u zakupu, takođe u Vojvodini. Priznaćete da ono što nije dobro za Vojvodinu, ne može biti dobro za Srbiju, jer je Vojvodina Srbija. Prosto, moramo shvatiti da ljudi u Vojvodini to drugačije gledaju i ja ih razumem.
Moramo shvatiti da se stanovništvo uvećava. Sada da pričam zašto je hrana strateški proizvod, nemam toliko vremena, imam samo 13 minuta, a neću jedini govoriti, ali je činjenica da je poljoprivredno zemljište ograničen resurs. Mnogo je važnije nego recimo frekvence, a setite se kako smo se svađali oko tih frekvenci. Sada će biti digitalizacija, pa ima ih koliko hoćete, ali sa zemljom nije tako.
Slovenija je pristala da strancima dozvoli kupovinu zemljišta tek pred ulaskom u EU, isto i Hrvatska. Mi to činimo ne na ne pravni način, ali u suštini, sada to zakon ne dozvoljava i zbog toga je ovaj međudržavni sporazum, jer je on iznad Ustava, tako nam je Ustavni sud rekao, kada smo onaj prethodni međudržavni sporazum pokušali da osporimo na Ustavnom sudu. Mislimo da je to malo prerano.
Ne kažem, da ne treba uvući strani kapital. Ne kažem da od ovoga neće biti ništa. Samo sam skeptičan, ne mogu tako amblok da dam poverenje za nešto i zbog prethodnog iskustva, a i zbog činjenice da se jedan ograničeni resurs, kao što je zemlja, poljoprivredno zemljište, ipak krčmi. Mislim da je to neodgovorno prema budućim generacijama koje će, na kraju krajeva, mnoge dugove ove zemlje morati da vraćaju.
Zato ću samo par rečenica oko kredita i ruskog i kuvajtskog. Vi znate da je Fiskalni savet danas rekao da će deficit u ovoj godini svakako premašiti budžetsku projekciju. Vi znate da nema smanjivanja zaduženosti ove zemlje bez smanjivanja deficita, a deficit će biti veći od 4,5%. Daj Bože da bude 5% do 5,5%, a moguće da bude veći, to pokazuju trendovi od pre dve godine.
Vozovi novi, na prugama na kojima vozovi postižu tako smešne brzine od 35, 40 kilometara, znamo da to nije zato što su nam loši vozovi, nego zato što su loše pruge. Onaj deo ruskog kredita koji će ići u rekonstrukciju pruga, to nije sporno. Ovo za voz od 100 miliona evra, za tih dvadesetak vozova, podsetićemo vas da je aktuelni direktor "Železnice" potpisao ugovor sa Švajcarcima. To je takođe jedan drugi kredit za dvadesetak vozova. Prosto, mislim da srljanje, uz povećani deficit i uz ovakav javni dug, objektivno može da se ispostavi neodgovornim zato što moramo da počnemo da štedimo.
U svakom slučaju, to su nekakve primedbe koje mogu da kažem u ovih sedam i po minuta. Voleo bih da sam imao više vremena. Hvala.

Hvala.
Reč ima ministar Dinkić. Izvolite.

Što se tiče poverenja, mnogi nisu imali poverenja da će "Fijat" ikada da napravi od propale "Zastave" najprofitabilniju fabriku i najvećeg izvoznika u Srbiji, pa se to desilo. Nije bilo poverenja u to.
Što se tiče poverenja, deset godina je "Mobtel" bio 51% u privatnom vlasništvu, a 49% u državnom, pa je na kraju država od toga dobila, milijardu i po evra je bila ukupna transakcija. Niko nije verovao da će se nešto tako dogoditi. Da ne pričam o tome da su mnogi pričali da ćemo imati sunovrat 2004. do 2006. godine. U javnim finansijama smo imali jedini put u istoriji budžetski suficit.
Fiskalni savet je danas malo požurio sa ocenama, jer su gledali samo stanje u republičkom budžetu. Uvek do sada su MMF i Fiskalni savet gledali ne samo republički, nego i tzv. konsolidovani račun budžeta, koji uključuje i penzioni fond i zdravstveni fond i lokalnu samoupravu i pokrajinu.
Nažalost, ti podaci kasne, a pokazali su u januaru da je deficit republičkog budžeta bio sedam milijardi, ali je zato suficit na ostalim računima bio čak 11 milijardi, pa je ukupan konsolidovan račun u plusu 3,8.
Deficit republičkog budžeta u februaru je uvek najveći, jer je februar najkraći mesec i najmanji su prihodi, plus, ovog februara smo uradili nešto što nije bilo planirano – krenuli smo da vraćamo PDV privrednicima 30 dana da bi upumpali likvidnost i oslobodili smo novim Zakonom o PDV, odnosno promenama Zakona o PDV male privrednike da ne moraju svakog meseca da plaćaju PDV, nego da plaćaju na tri meseca. To se baš steklo u februaru. Taj februar je bio nešto lošiji za republičke prihode. Mi smo se držali striktno projekcije rashoda, ali Fiskalni savet nije imao u vidu porast naplate doprinosa za zdravstvo za penzioni sistem i porez na imovinu, koji će popraviti na kraju i taj februarski rezultat. Nema nikakve šanse da deficit pređe ovih 5% ili šta god.
Dalje, mi smo ga projektovali na 3,6, govorim o konsolidovanom. Može se desiti apsurd da konsolidovani deficit ove godine bude niži od republičkog, što nikada do sada nije bio slučaj, ali uvek se gleda samo budžet u celini, odnosno deficit u celini. Nije država Srbija samo Republika. To su i gradovi, to su i fondovi. Moramo je gledati celu.
Prerano je davati takve ocene. Sigurno je da oprez nije na odmet. Sa pažnjom sam saslušao neke od predloga koje oni daju za strukturne reforme. Mi sigurno moramo da uradimo još da bismo oborili javni dug.
Danas sam predložio Vladi da 430 miliona dolara prevremeno otplatimo spoljnog duga, duga koji je sa kamatom od oko 7% skoro, jer smo uspeli da emisijom evroobveznica u februaru postignemo kamatu od 4,7. Taj novac koji smo uzeli ćemo sada da iskoristimo da vratimo skuplje kredite i time da oborimo troškove kamata.
Da se vratim na ove ugovore. Siguran sam da zaduživanje pod povoljnim uslovima na dugi rok, ako se ulaže u infrastrukturu, je dobro. Problem Srbije je što nije do sada pokazala sposobnost da te infrastrukturne projekte iskoristi kako treba i do kraja, jer smo bili uvek loši u organizaciji implementacije tih ugovora. Nije bilo dovoljno projekata, nije bilo dobre organizacije posla i "Železnica" bi morala sada u ovoj novoj strukturi da uradi sve da sve te kredite koji su ugovoreni iskoristi. To je nama problem. Imamo dosta neiskorišćenih kredita prema različitim kreditorima. To moramo da pojačamo.
Kažete da vam smeta način. Nisam protestvovao protiv načina vezano za NIS, nego protiv cene. Cena je tada bila pet-šest puta niža od tržišne, a ovde je cena skoro duplo veća od tržišne. Dakle, da je cena bila u redu za NIS, ne bih ja protestvovao zbog forme. Spadam u one ljude kojima je bitnija suština od forme. Problem je bio što je tada ugovorena cena bila loša, ona nije ugovorena državnim sporazumom nego ugovorom.
Ovde smo mi već unapred rekli kolika će biti cena i ko god hoće da kaže da je cena loša, neka za ovih šest kombinata ponudi 12.000 evra ili 10.000 evra po hektaru, vrlo bih se iznenadio. Ko god. Da li je to, kako su neki govorili iz druge stranke, ne znam, "Nestle" ili neko od domaćih poljoprivrednika - da vidim ko sme i ko može da plati toliku cenu koliko će Emiraćani platiti. Uostalom, imaćemo već ovog proleća i leta tendere za preostalih šest kombinata, pa ću vas izvestiti koje su cene postignute. Kamo sreće da dobijemo ovakvu cenu.
Što se tiče ograničenog resursa zemljišta, to je tačno. Činjenica je da će oni obrađivati naše zemljište i da će naši ljudi tu raditi, da će Srbija imati prihode od izvoza, da je to samo 14.000 hektara u odnosu na dva miliona hektara koliko ih ima u Vojvodini, zaista govori o tome da niko to neće nositi. To je nemoguće. Nemoguće je zemljište izneti iz zemlje. Moguće je razne stvari izneti, ali ako je nešto nemoguće to je zemljište.
Imovina koja je inače u tim kombinatim, to je sve staro. To je 20-30 godina staro. Nema novih silosa. Ima nešto malo započetih investicija za navodnjavanje, ali to je sve malo u odnosu na ovo. Sve će morati novo da investiraju.
Oni u pustinji proizvode paradajz. Zalivaju paradajz u pustinji. To sam video svojim očima. Duž auto puta od Dubaia do Abu Dabia imate one cevčice kao na terasama za cveće, oni to zalivaju u kilometre. Dakle, koriste vodu iz mora. Prave desalinizaciju i od morske vode prave vodu za navodnjavanje. Njima je litar vode skuplji od litar nafte.
Naravno da je strategija, kao što su neki poslanici dobro primetili, da pokušaju da ono što im je priroda dala, a dala im je naftu, da iskoriste i da obezbede prehrambenu sigurnost za budućnost, a sa druge strane, da ulažu u visoke tehnologije. Dakle, oni rade nešto što mislim da je pametno i što bi trebalo i mi da radimo. S jedne strane, hrana prirodni resursi, s druge strane, visoke tehnologije znanja. To je dobitna kombinacija.
Nisam bio previše optimističan, jer gospodin Vučić je ugovorio do sada ugovore za vojnu industriju u vrednosti od 220 miliona dolara. To je potpisano. Razmatra se ukupno 25 projekata iz odbrane industrije. Ovo što je potpisano je samo deo toga što se razmatra. Važno je da će tu biti posla za naše inženjere.
Isto tako, ovo što smo mi do sada govorili jeste neki početak. Vreme će pokazati, kao što je pokazalo za "Fijat", da li će se to ostvariti ili ne. Naravno, svako ima pravo na poverenje i nepoverenje. Nastojaću, zajedno sa kolegama iz Vlade, pošto je ovo timski projekta i nije individualni, da dokažem da je ovo nešto što je jedan od boljih poteza.
Moram da priznam da je i ranije postojala ideja da se napravi bolja saradnja sa Emiratima, sa Kuvajtom, sa Saudijskom Arabijom, sa Katarom. Katar je takođe veoma zanimljiva zemlja i pokušaćemo i sa njima da sarađujemo, ali do sada to još niko nije uradio. Daćete nam šansu. Ne morate dugo da čekate i videćete prve efekte ovih ugovora.

 Zahvaljujem se.
Neven Cvetićanin, povreda Poslovnika.

Zahvaljujem na reči. Član 107. Poslovnika.  Uvredljivo je izražavanje gospodina Ostojića.  Zaista mislim da nije ukusno da merite koliko…
(Predsedavajuća: Nemojte direktno da se obraćate gospodinu Ostojiću. Povredu Poslovnika meni reklamirate.)
Zaista mislim da nije ukusno, bez obzira o kojem se poslaniku Narodne skupštine Srbije radi, da se ovde meri koliko je ko na vlasti. Mislim da jedino što treba da merimo jeste rezultat onih koji su na vlasti. Zaista mislim da je Rasim Ljajić jedan od retkih lidera u Srbiji koji je, istina, dugo na vlasti, da to ne negiram, a za koga se za sve vreme njegovog učestvovanja u vlasti ne vezuje bilo kakva afera, bilo kakav nečasan postupak. Smatram zbog toga da nije ukusan pristup u kojem ćemo mi ovde jedni drugima da spočitavamo što neko učestvuje u vlasti, a sa druge strane, neko glumi večnu opoziciju, sedi, kritikuje. Mislim da je danas u Srbiji, zapravo, glavni problem što neki ljudi ne žele da preuzmu odgovornost i što imamo mnogo nekonstruktivne kritike.
Da se vratim na temu i razlog zašto sam se javio. Smatram da u bilo kojoj diskusiji narodni poslanici treba da kažu svoj politički stav o problemu i učestvuju u diskusiji o zakonu. Pri svemu tome, ne padajući ni u jedan momenat u neku jeftinu demagogiju, demagogiju tipa - svi oni isti koji su na vlasti, jer je činjenica da ministara ima ovakvih i onakvih. Činjenica je da i poslanika ima ovakvih i onakvih. Lično za mene, kao pripadnika SDPS, nije prijatno, da upotrebim jedan veoma blag izraz, kada se spočitava da je neko večno u vlasti, kao što može na to veoma lako da se odbrati. Znači, neko je večna opozicija, kritikuje i ne želi da preuzme odgovornost. Hvala.

 Vreme, gospodine Cvetićanin.
Smatram da nije povređen član 107. Poslovnika, zato što je gospodin Ostojić u svojoj diskusiji izražavao svoje politički stav. On kao predstavnik opozicije, po mom mišljenju, zaista može da kritikuje vlast. Naročito se nije uvredljivo izražavao o ministru Ljajiću, koga ste vi pomenuli.
Ukoliko želite, možemo da se u danu za glasanje izjasnimo? (Ne.)
Hvala.
Gospodin Ostojić, replika. Izvolite.

U politici se uspešnost meri godinama u opstanku na vlasti. Kada sam gospodinu Dinkiću rekao da je dugo na vlasti, a Rasim Ljajić samo duže od njega, to nema vrednosnog suda, to je činjenica. Za nekog je možda neprihvatljiva činjenica. U nekim drugim profesijama, na primer, u politici – u koliko si Vlada bio, kakva je zemlja, kako narod živi, to je uspešnost političara. Postoje i drugi kriterijumi – u koliko si Vlada bio? Ima i nekih drugih profesija, na primer, koliko si klijenata imao, po tome se meri uspešnost. No, ne bih se na to vraćao.
Gospodine Dinkiću, od načina zavisi cena. Cena za NIS je postignuta onakva kakva je, zbog načina direktne pogodbe. Da je bilo tendera, kao za "Telenor", onda bi se videlo kolika je cena. Samo sam to rekao ovde. Za "Telenor" ste dobili, zato što nije bila direktna pogodba, nego zato što je bio tender. Ovde sam samo rekao, isto kao i za NIS ne zna se koja je cena tržišna i ne može se znati. Pustite domaće latifundiste, ako neko ponudi više – pa, nije se ni za NIS očekivalo da kupi neki domaći tajkun. Prosto, zna se.
Kada kažem tender, ne mislim na gospodu iz UAE, zajedno sa ovima koji imaju zemlju. Ne, mislio sam na ozbiljnije firme. Priznaćete da u poljoprivredu u Evropi postoje ozbiljne firme koje bi se možda i javile. Samo je to bila moja primedba na način, jer način određuje cenu. Imamo tu cenu u Srbiji i niko to ne može da nadmaši, to nije sporno, ali, objektivno, možda neko i može.
Što se tiče "Fijata", tu je jedna čuda osobina. Kažete da je ovaj Ruski ugovor dogovor prethodne Vlade, a ova ga samo realizuje. Tačnije bi bilo – ovaj Ruski ugovor je prethodna Vlada gde sam ja bio, a ova, u kojoj sam takođe, ga realizuje.
(Predsedavajuća: Vreme, gospodine Ostojiću.)
Zato govorim da je "Fijat" isto, valjda, kolektivno delo bilo. Ne samo vašeg nego i bivšeg predsednika koji je išao tamo. Pustite "Fijat", mislio sam…
(Predsedavajuća: Vreme, gospodine Ostojiću.)
Završavam. Zadnja rečenica.
Mislio sam na one stvari koje nisam želeo sada da ponavljam, a koje su narušile poverenje između vas i nekih građana.

Hvala.
Reč ima ministar Dinkić. Izvolite.

Samo kratko.
Kažete način jednako cena. Ne mora da znači. Konkretno u ovih osam firmi, da li znate koja je bila cena na tenderima kada su prodavane? Vi kažete – to su bile ovakve ili onakve firme. Za svih osam je bilo 15 miliona evra na tenderu. Sve zajedno su kupljene na tenderu, što bi rekli, transparentno za 15 miliona evra. Sada ih, direktnom pogodbom, prodajemo za 100.
Šta hoću da kažem? Činjenica je da tender u jednom dobrom delu slučajeva daje ovo što govorite, verovatno, bolju cenu. Ponekad, posebno kada su u pitanju neke stvari, ne mora da znači. Konkretno ovde to baš nije slučaj.
Pitajte bilo koga, čak i jačeg iz sveta, da li bi dao 10.000 evra ili 12.000 evra po hektaru? Retko ko za ovoliku količinu hektara. Ne pričamo da se kupi pet hektara, nego se ovde govori o prodaji 7.000 hektara, a ostalo su ove druge cifre.
Imamo jednu vrlo zanimljivu situaciju i često se pitam pošto sam bio zagovornik te škole da ćemo dobiti efikasnost sistema na taj način, a sada gledam – dok nismo imali tendere sve živo smo izgradili u ovoj zemlji. Kada su uvedeni tenderi, za koje sam se i sam zalagao, ništa život se nije izgradilo iz nekog razloga ili vrlo malo. Sve hidrocentrale, sve termoelektrane izgrađene su u doba kada nije bilo tendera. Imam dilemu u najmanju ruku.