Gospođo Popović, da li ste vi po Poslovniku ili kao ovlašćeni predlagač? Kao ovlašćeni predlagač. U redu, ali pre toga će govoriti gospodin Dinkić.
Pre toga samo da kažem, imate pravo, pretpostavio sam da se radi o semantici. Svakako da jedan poslanik ne može govoriti u ime svih poslanika, osim onih poslanika koji ga ovlaste da ih zastupa, tako da se tu sigurno slažemo. Gospodin Kostreš sigurno nije smatrao da govori u ime svih poslanika. Ako je tako smatrao, mislim da mu se, naravno, ne daje za pravo. Narodni poslanik može govoriti u svoje ime i u ime poslaničke grupe koju predstavlja, ili grupe poslanika koju predstavlja.
Gospodine Dinkiću, izvolite.

Da pokušam da odgovorim na neke od ovih primedbi koje smo malopre čuli.
Najpre, nema nikakve bojazni i bilo kako poređenje sa cenom za NIS i ovim ugovorom, iz prostog razloga što je ugovorena cena u predugovoru za jedan hektar imovine ovih kombinata 10.000 evra po hektaru, osim za "7. jul", gde je 12.000 evra po hektaru. Dakle, od 10.000 do 12.000 evra. Na tržištu, prosek je 5.000 do 6.000. Dakle, duplo je veća cena ugovorena, nego što je tržišna cena.
Druga stvar, nije tačno da nisam imao razgovore sa pokrajinskom administracijom o ovim projektima. Razgovarao sam lično sa Bojanom Pajtićem o ovome pre par nedelja. Razgovarao sa Goranom Ješićem, koji je pokrajinski sekretar za poljoprivredu i vodoprivredu. Samim tim, jasno, kada pregovarate, ne možete imati pet ljudi u pregovorima, ali suštinski, najveći deo ovih investicija ići će i završiti u Vojvodini. Prirodno, zato što je Vojvodina najpogodnija za poljoprivredu u Srbiji i zato što ima i neke projekte koji su spremni.
Naša ideja je, međutim, da pokušamo da ovo raširimo na čitavu Srbiju i da spremimo projekte i za centralnu Srbiju, jer malo je projekata trenutno. Za sliv Morave i Dunava niko nije radio te projekte iz ovih naših instituta. Uglavnom su radili za ono što je nekada bio ovaj kanal Dunav – Tisa – Dunav i kako nadgraditi te kanale. Generalno, najplodnija zemlja se nalazi u Vojvodini, te je prirodno da će najviše koristi od ovog aranžmana u poljoprivredi zapravo imati Vojvodina u prvom koraku, a kasnije je naša ideja da to proširimo na sve regione u Srbiji, dakle, i na centralnu Srbiju.
Upravo zahvaljujući konsultacijama, između ostalog, i sa pokrajinskom administracijom, ali i sa udruženjima poljoprivrednika, smo neku našu početnu ideju promenili i odlučili da 16.000 hektara državnog zemljišta koje su ovi kombinati koristili, a nisu ništa plaćali, umesto da ponudimo Emiraćanima, ponudimo vojvođanskim poljoprivrednicima. Dakle, vojvođanski poljoprivrednici sada imaju veću površinu zemlje koju mogu dobiti u zakup na licitacijama.
Ima jedna stvar u kojoj se sa vama apsolutno ne slažem. Kažete – Bač, Starčevo, Sonta, itd, će izgubiti toliko i toliko. Kako mogu izgubiti kada sada ništa ne dobijaju od tih kombinata? Moramo da uporedimo situaciju u tim kombinatima kakva je danas i kakva će biti sutra. Recimo, ako ostavimo i zanemarimo Emiraćane, šta će biti sa tim kombinatima? Oni duguju 30 miliona evra. Znači, oni su radili neprofitabilno. Njihovi vlasnici koji su to kupili, to su bile loše privatizacije i zato su i raskinute. Sada je država stavila to u neki agropul sa idejom da se pronađe neko adekvatno rešenje. Naša ideja je da tamo, bez novih investicija, bez dobrog upravljanja, nema šanse da se to podigne. Zašto su ovi vlasnici to tako radili, to je pitanje za njih i za one koji su sprovodili taj proces privatizacije.
Činjenica je da ova mesta trenutno nemaju nikakve koristi od ovih kombinata, jer oni ništa ne plaćaju. Nisu plaćali ni dinara niti Republici za zakup zemljišta, niti lokalnoj samoupravi. Najgora situacija je da se ništa ne promeni i da sve ostane isto kao pre.
Ono čega su se neki uplašili, ali mislim da se na takve ne treba obazirati, jeste da će Emiraćani, kada uđu sa novim agrotehničkim merama, kada naprave sisteme za navodnjavanje, pokazati da prinos može da bude šest puta veći nego što se sada radi. Jer, ima nekih poljoprivrednika koji su bazirali, neću reći, nema ih mnogo, ali ih ima takvih, oni računaju na subvenciju države – dajte mi subvencije, a ja da li ću uložiti nešto u investicije ili ću samo to da koristim za sopstvenu potrošnju, baš me briga.
Ovde je ideja da sa Emiraćanima pokažemo, naravno, uz sve ove dobre i pozitivne primere vojvođanskih poljoprivrednika koji su investirali u opremu i koji su i sada već napredni, da naša poljoprivreda mora da bude intenzivnija. Ako hoćemo da Vojvodina bude žitnica Evrope, o čemu se priča decenijama, mora novac da se uloži u novu opremu, u sisteme za navodnjavanje, jer trenutno izvozimo tri puta manje po jednom hektaru nego Hrvatska, osam puta manje po hektaru nego zemlje centralne Evrope, a čak 30 manje po hektaru nego Holandija. Holandija nema bolji kvalitet zemlje od Vojvodine, problem je u tome što se u Vojvodini nije ulagalo u agrotehničke mere, a bez ulaganja nema većih prinosa.
Očito da same subvencije nisu dovoljne, jer kod mnogih razvijaju tzv. rentijerski odnos da dobiju hektare i da na osnovu toga dobijaju neke subvencije, a nisu motivisani da ulažu u novu opremu.
Naravno da postoji otpor kod onih koji su svesni da će se pokazati da oni nisu pravi poljoprivrednici, nego su rentijeri. Kod pravih poljoprivrednika su Emiraćani dobrodošli, jer oni koji su se već pokazali u sopstvenim ulaganjima da su sposobni, neće imati nikakav problem sa njima. Naprotiv, kroz ove investicije će cena kompletne zemlje u Vojvodini samo da raste. Kada se uvedu sistemi za navodnjavanje, jasno je da će to podići cenu kompletnog zemljišta, a ne samo ovog koji su preuzeli Emiraćani.
Ono što je takođe važno, ova kompanija "Al Dahra" ima promet od 800 miliona dolara godišnje i oni su veliki kupci viška poljoprivrednih proizvoda. Na 14.000 hektara je pitanje koje su mogućnosti i koliko može da se proizvede. Oni će, definitivno, osim toga što će proizvoditi na imanju koje će voditi, oni će kupovati višak poljoprivrednih proizvoda od svih poljoprivrednika u Srbiji i imaćemo još jednu važnu kompaniju koja će moći da ponudi sigurnost u otkupu. Džaba poljoprivrednicima da proizvedu ako ne mogu da prodaju. Ovi su platežno sposobni i plaćaju na vreme, jer tu robu ne izvoze samo u Emirate ili u zemlje Persijskog zaliva, oni su i trgovci hranom i prodaju to po čitavom svetu.
Njih ne bi zanimala Luka Pančevo samo da koriste ovih 14.000 hektara u svom vlasništvu, oni hoće da pomognu i vojvođanskim poljoprivrednicima da imaju veće prinose, kako bi oni mogli to da otkupe od njih, da bi prodavali u čitavom svetu. To se odnosi ne samo na vojvođanske nego i na poljoprivrednike u centralnoj Srbiji, zato ih i zanima kargo terminal. Zato će Razvojni fond Abu Dabi da nam odobri sredstva i za navodnjavanje da bi digli prinose i kredite za poljoprivrednike, da bi i individualni poljoprivredni proizvođači mogli da kupe novu opremu, da proizvedu više i više zarade, ali da taj višak, jasno je da možemo da proizvedemo mnogo više nego što su potrebe Srbije, može da se izveze u svet.
Ovde ne vidim nikakvu bojazan. Ne da neće biti na gubitku sve ove opštine, biće na dobitku, jer će imati - sve opštine gde su došli ozbiljni investitori su dobile, jer su se zaposlili ljudi. Oko 500 radnika koji trenutno rade u kombinatima, ništa drugačije nije to ponuđeno nego što je uobičajeno u procesima privatizacije do sada. Svi oni će dobiti ponudu na razgovoru. Sa svima će se razgovarati. Svi oni koji žele da rade i koji su sposobni da rade, objektivno, jer možda su neki stari i pred penzijom, dobiće posao u ovoj novoj zajedničkoj kompaniji. Oni koji se odluče da kažu da ne žele da rade, ili nisu u mogućnosti, dobiće adekvatan socijalni program. Niko neće ostati bez neke vrste podrške – ili će dobiti posao, ili socijalni program.
Ono što je sigurno, ovu zemlju neko mora da obrađuje - čak i oni radnici koji ne mogu da rade i dobiju socijalni program, zaposliće se neki novi ljudi koji će tu da rade, isto kao i u ma kom drugom procesu. Po tome se ovo ne razlikuje od bilo čega.
Postavili ste još jedno pitanje, da će Vojvodina izgubiti neke prihode. Moram da vam kažem da je Vojvodina imala odgovarajući prihod od privatizacije tih kompanija, u skladu sa zakonom, a isto tako i sa lokalnom samoupravom na čijoj teritoriji su kombinati, ali su te privatizacije propale. Nije fer da tražite prihode a da se ne otimate o dugove ovih kombinata, jer ovi kombinati imaju dugove. Emiraćani neće kupiti kapital kombinata, nego imovinu. Dakle, samo imovinu sa radnicima, a dugovi moraju da se isplate iz ove cene koju će oni platiti. Tih 30 miliona evra poveriocima mora da se namiri. Srećom, ukupna cena će biti veća, pa će imati od čega da se namire poverioci. Ali, ovde se ne može tražiti pravo u prihodima a bežati od preuzimanja dugova.
Što se tiče odnosa u ovoj zajedničkoj kompaniji neće biti Beograd prisutan unutra. Mi smo to dogovorili sa Gradom Beogradom. Biće 80% Al Dahra Emirati, 20% Republika.
Još nešto želim da vam kažem, daću vam listu javnih radova koji će se obaviti prema onome što je dogovoreno za izgradnju i čišćenje kanala za navodnjavanje i odvodnjavanje. Moram da kažem da smo kompletnu listu projekata dobili od pokrajinske administracije. Nismo mi rekli šta su prioriteti, nego smo tražili od Pokrajinske vlade da nam da listu prioriteta i to što su poslali mi smo prosledili kao zahtev Razvojnom fondu Abu Dabija. To je podsistem "Tisa-Palić", gde bi 1.800 hektara trebalo da se stavi pod navodnjavanje, "Kikinda, Kula, Mali Iđoš, Nova Crnja, Žitište, Jankov Most, Jergička, Međa, Pešir, Ćuruško žabanjski rit, Itebej i Rečaj." To su projekti i tu će biti uloženo, u sisteme za navodnjavanje, ove godine 57 miliona dolara. Osim toga će se raditi i 3.000 hektara - severni deo pančevačkog rita, 10 miliona dolara investicija u Mačvi će 8.000 hektara, biće stavljeno pod navodnjavanje u centralnoj Srbiji. Vrednost ovih radova u Mačvi je oko 29 miliona dolara. Nastojaćemo da tokom ove godine sa Institutom Černi i drugim organizacijama, koje se bavi projektovanjem, napravimo projekte i za nastavak radova u Vojvodini, ali i za centralnu Srbiju, o čemu sam govorio. Trenutno, nismo mogli da konkurišemo, jer nemamo projekta.
Vojvodina od ovoga makar u prvom koraku ima sigurno najveću koristi kada govorimo o poljoprivredi i naša ideja je da upravo sada sa Emiraćanima vidimo kako da izbalansiramo koristi i za drugi deo centralne Srbije, gde bismo više ulagali u voćarstvo i povrtarstvo. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Bojan Kostreš. Pravo na repliku. Dva minuta. Izvolite.

Hvala.
Puno stvari ste rekli gospodine ministre i ja u ova moja dva minuta ne mogu da razgovaram na sve teme, ali pošto ja vas uvažavam kao jednog iskrenog regionalistu i čoveka koji se bavi decentralizacijom Srbije, onda bi vi kao takav morali da znate da regionalizacija i decentralizacija podrazumevaju prenošenje odgovornosti, prava i odlučivanja na druge instance.
To što ste vi razgovarali sa predsednikom Vlade Vojvodine i ministrom poljoprivrede to i dalje ne znači da je pokrajinska administracija institucionalno uključena u donošenje odluka, a to što su vam ljudi iz vojvođanske Vlade slali spiskove, koje ste vi velikodušno prihvatili, i dalje ne znači da vojvođanska administracija je prihvaćena kao sagovornik. To vi i ja kao iskreni regionalista, jedan i drugi dobro znamo, onda neću više vremena trošiti na to.
Jedan od vaših bliskih saradnika rekao je da pod ovim uslovima, ili bivših saradnika, ali nije to to toliko ni važno, je rekao da pod ovim uslovima pod kojima dolazi ad akta i moglo je da dođe i "Nestle" i "Pepsi" i neke druge velike firme, da bi bez problema i one radile to isto što radi Al Dahra i da bi dobile sve to što se njima daje.
Ne znam da li je vaš saradnik ili bivši saradnik bio u pravu, ali prosto, to je informacija koju sam dobio. Fond za poljoprivredno zemljište, o tome sam govorio, je prevazišao problem, jer nije tačno da Vojvodina beži od obaveza i nije tačno da vojvođanska administracija nije spremna da se u koštac uhvati sa problemima, nego je problem u tome što njih niko ni ne pita. Onda se dođe u situaciju da se nama određuje da li nam je bolje da dobijemo od privatizacije sredstva ili nam ta sredstva ne trebaju, ili nam je bolje da preuzmemo odgovornost ili nam ta odgovornost
ne treba.
Gospodine ministre, kao regionalista regionalisti vam kažem da ovo odnošenje prema Vladi Vojvodine nije dobro i uništava političku ideju za koju se i vi i ja zalažemo. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Mirko Čikiriz.
Posle njega narodni poslanik Arpad Fremond.

Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, SPO i DHSS su se jako pažljivo pripremili za ovu sednicu, smatrajući je jako bitnom zbog značaja i vrednosti investicija koje će stići u našu zemlju, ali i zbog otvaranja novih radnih mesta i činjenice da slobodu sredstava sada u svetu nema mnogo, da ih nudi samo nekoliko zemalja i da se potencijalnim investitorima nadaju i znatno razvijenije zemlje nego što je Srbija. Srpski pokret obnove će većinu ovih sporazuma podržati. Ostaje nam sporno oko zemljišta u Vojvodini, bez obzira što apsolutno znamo realno stanje, poništene privatizacije, preduzeća u restrukturiranju koja nemaju snage ni kapaciteta da izađu iz procesa restrukturiranja i nema mnogo zainteresovanih potencijalnih investitora, a što se tiče navodnjavanja, ako se ne varam, Srbija samo 12% svog zemljišta navodnjava i ove dve zadnje katastrofalne suše su pokazale da imamo neke nezamislive situacije da se usevi pored velikih reka suše i da znatno opadaju prinosi itd.
Sa druge strane, veliki kanali koji su najzastupljeniji za navodnjavanje u Vojvodini, poput Velikog bačkog kanala, su danas najveće septičke jame u Evropi. Nemamo kapaciteta da ih očistimo, da ih dovedemo u red, da ih stavimo u funkciju. Imali smo sasvim dovoljno vremena da to uradimo, ali to mnogo košta. To ljudima tako jednostavno treba reći.
Investitori, posebno investitori iz arapskih zemalja imaju svoju dugoročnu viziju što se tiče budućnosti u šta treba da investiraju i to je njihov ugao gledanja na ove investicije.
U vezi Sporazuma između Vlade RS i Vlade Ruske Federacije o odobrenju državnog izvoznog kredita, koji je potpisan 1. januara 2013. godine, uz ono što je stav SPO da bez obzira što mi mislimo da je budućnost Srbije u porodici evropskih naroda takođe smatramo da treba da imamo izuzetno dobre izbalansirane odnose sa velikom Ruskom Federacijom i da pored tih prijateljskih, kulturnih, istorijskih i svakojakih drugih veza treba da što više razvijamo ekonomsku saradnju u svim oblastima, što je interes i Ruske Federacije.
Naši poslanici su nebrojeno puta u ovoj skupštini pričali o velikim problemima akcionarskog društva "Železnice Srbije", o tome da su nam pruge u jako lošem stanju, da se jako malo transporta robe obavlja našim prugama, da se jako malo putnička prevozi, da su ogromne subvencije, da je infrastruktura zapuštena i da se vozovi kreću brzinom od 35 kilometara na čas, na isti način na koji je to bilo i danom kada su otvorene prve pruge u Srbiji u doba Kneževine Srbije. Nebrojeno puta smo isticali, skoro kada je bila rasprava o jednom sporazumu da su nam železničke stanice objekti koji ruže sliku državnu u odnosu prema "Železnicama Srbije" i pokazuju jednu totalnu zapuštenost kompletnog sistema. U svetu je sasvim drugačije. Železničke stanice poput železničke stanice u Madridu su objekti od izuzetnog značaja koji imaju između ostalog u svom sastavu i tropsku baštu. U mnogo zemalja kada neko želi da vas posebno ugosti, počastvuje, on vas odvede na ručak ili večeru na železničku stanicu, poput železničke stanice u Parizu, Minhenu ili Njujorku. Mi smo daleko od toga i bez obzira što je železnička stanica u Beogradu u vreme svog nastanka bila reprezentativan objekat ona je danas daleko od onoga što treba da bude i stanje u našim železnicama.
Ministar je rekao nešto što sam hteo da kažem vezano za način korišćenja ovih 800 miliona dolara.
Pruga Valjevo-Loznica je bila, odnosno završetak izgradnje te pruge je bila tema mnogih vlada i to je tema koja traje nekoliko desetina godina, ali definitivno je stanovište naše poslaničke grupe da tih planiranih 270 miliona treba preusmeriti u modernizaciju postojeće infrastrukture, a verujem da će i stručne studije pokazati da bi i broj obavljenog transporta i prevoz putnika pokazao ekonomsku neisplativost, u ovom momentu, te investicije i to treba ostaviti za jedno srećnije doba.
Imamo sa Ruskom Federacijom oko 30 aktuelnih sporazuma, deklaracija itd. Naravno, uvek su tu vođene neke rasprave koje su po stanovištu naše poslaničke grupe prilično neozbiljne. Tu su se ljudi delili na rusofile i na one koji ne vole Ruse, onda su jedni preterano i nedolično hvalili neke postignute sporazume poput naftno-gasnog sporazuma, dok su drugi opet ne primereno osporavali njegovu vrednost i značaj, a mi smo uvek bili, čini nam se, između toga, uvek smo gledali ono što je pre svega interes naše zemlje. U pogledu tih sporazuma jasno smo rekli da nam se čini da naš pregovarački tim treba da bude mnogo spremniji, da je trebao da radi ono što su radili Rusi, da pre postizanja tih sporazuma angažuje najbolje svetske eksperte, jer cena njihovog angažovanja je mnogo manja od onoga što može kasnije nastati kao jedan deo štete. Naravno da je takva vrsta sporazuma uvek u budućnosti veća od eventualne i potencijalne štete.
Što se tiče Sporazuma sa Kuvajtskim fondom za arapski i ekonomski razvoj, treba reći da je to državni fond koji raspolaže ogromnim finansijskim sredstvima i Kuvajt sa svoje strane, ono što sam i malopre rekao, vodi računa o jednoj dugoročnoj državnoj strategiji, jer je Kuvajt jedna od retkih zemalja koja skoro kompletnu hranu za potrebe svog stanovništva uvozi i sigurno da, vodeći računa i o aktuelnim rezervama nafte i naftnih derivata, oni sa svoje strane sasvim ispravno razmišljaju o budućim investicijama i ono što je ekonomska budućnost za njihovu zemlju. Mislimo da je ta vrsta sporazuma sa Kuvajtom apsolutno dobra, da će ona mnogo značiti kod izgradnje glavne železničke stanice koja će biti na, ako se ne varam, 37.000 metara kvadratnih i ono što SPO i DHSS očekuju je da po završetku izgradnje te železničke stanice mi više nikada ne pričamo ono što pričamo godinama, i u javnosti i u Narodnoj skupštini Republike Srbije, da smo u tom delu 19. vek.
Ono što je za nas jako bitno to je Sporazum o saradnji Vlade Republike Srbije i Vlade Ujedinjenih Arapskih Emirata. Sporazum u oblasti bezbednosne politike, apsolutno je dobar i njega bezrezervno treba podržati. Pored toga što su prepoznali ono o čemu smo uvek pričali kada smo pričali o našim stručnjacima iz vojne industrije i o stručnom kadru koji raspolaže vojska Jugoslavije, on je, da podsetim, kadar za respekt u svetskim razmerama. To su Emiraćani prepoznali i pored toga što ćemo mi uposliti postojeće kapacitete, onaj drugi efekat koji očekujem, a to je da ćemo uposliti neke nove ljude, a mislim da je o ekonomskoj koristi suvišno pričati. Svi drugi oblici saradnje u oblasti sporta, u raznim ekonomskim oblastima su za stanovište naših političkih stranaka prihvatljivi.
Ono što se javlja kao dilema, a to je dugoročni zakup poljoprivrednog zemljišta, jer smo svesni toga i stalno smo potencirali da država treba više da ulaže u poljoprivrednu proizvodnju. Jeste budžet za poljoprivredu povećan, jesmo doneli Zakon o podsticaju poljoprivredne proizvodnje, ali tada smo rekli da je sve to za potrebe srpske poljoprivrede nedovoljno. Bez ove vrste investicija, apsolutno smo svesni toga, s obzirom na ekonomsko stanje u našoj zemlji i s obzirom da se bilo koje oblasti društvenog života dotaknemo, videćemo strašne, razorne posledice komunističke vladavine, zatim Miloševićeve vladavine i neuspele tranzicije u kojoj su dominantne levičarske stranke, koje su imale dominantnu ulogu u procesu tranzicije, u velikoj i najvećoj meri devalvirale evropski put Srbije.
U tom smislu, shodno našim programskim principima smatramo da je vreme za one političke stranke desne, demohrišćanske, narodnjačke orijentacije koje su i stvorile Kraljevinu Jugoslaviju, a razbili su je levičari. Te stranke su formirale ideju EU, a najveće krize u vladama EU nastaju u vladama koje su vodile levičari, a aktuelna svetska situacija nam pokazuje da u najvećem komunističkom raju, u Kini, pod znacima navoda, upravo ima najviše milijardera. Oni su drugi po stopi milijardera u celom svetu. Toliko o komunističkoj pravdi i jednakosti sa stanovišta naših političkih stranaka.
Kao stranke desne orjentacije, smatramo da ozbiljna i odgovorna država treba sa svima da sarađuje, da gleda svoj interes, ali pre svega da kod sklapanja ovako bitnih sporazuma imamo sa svih strana razloge za i protiv i relevantne pokazatelje. Ako bi ste uzeli stanovište razno raznih eksperata, pojedinaca, ako biste pročitali, sa jedne strane, deset mišljenja koja su protiv, običan građanin bi rekao da je to katastrofa za državu, da je to rasprodaja zemlje, da je to rasprodaja neobnovljivih resursa, da ćemo biti ekonomski na gubitku, da smo naše građane, koji bi uzeli u zakup to zemljište, lišili prava na tender, na licitaciju itd, a sa druge strane imali smo proces tajkunizacije koji je trajao zadnjih 23 godine, a posebno u zadnjih 13 godina, gde su tajkuni iz susednih zemalja, a i domaći tajkuni, kupovali ogromne zemljišne posede. Retko imamo primer da je tajkunizacije dala efekat u smislu koristi našim građanima.
Sa druge strane, kod procesa restitucije, zbog toga što je Vlada donela Zakon o restituciji za koji ja i gospodin Žika Gojković nismo glasali upravo zbog odsustva supstitucije i zbog toga što restitucijom nisu izdvojeni zemljišni posedi koji su bili oduzeti po razno raznim osnovama. Znači, jedna od dilema koju mi postavljamo, što se tiče zemljišta u Vojvodini je šta sa onim zemljištem koje bi moglo da bude predmet restitucije.
Drugo, šta raditi sa aktuelnim zakonima? Dakle, Zakon o poljoprivrednom zemljištu, šta raditi sa zakonom koji propisuje da po ravnopravnim uslovima neko zemljište može davati u zakup potencijalnim zakupcima. Znam da je slično urađeno sa naftno-gasnim sporazumom? Slične dileme smo i tada izneli. Uvek je taj, da kažemo, vrhovni, državni interes nešto što može u datom momentu da derogira postojanje aktuelnih zakona, interes pojedinca, interes društvenih grupacija. Pošto smo stranke koje se zalažu za poštovanje zakonitosti, ja ispred naših političkih stranaka moram da postavim i to pitanje.
Da li ćemo mi sa zaključenjem ovog sporazuma izvršiti neku vrstu direktne pogodbe? To je pitanje na koje tražimo odgovor, kako bismo razbili našu dilemu da li možemo da glasamo za ovo ili ne.
Zatim, šta raditi ako se neko zemljište izdaje u zakup na 30 godina sa zakonskim odredbama koje kažu da se zemljište može izdati na zakup na najviše 20 godina? Kakve će biti ukupne socijal-ekonomske posledice?
Mi mislimo, sa obzirom da znamo da država nema novca, da su sve te investicije dobro došle, da su svi ti poljoprivredi kombinati bukvalno u rasulu, da je oprema zastarela, da je tu potrebno, ne samo izmiriti njihove dugove, nego i nabaviti novu opremu, uposliti ljude, da je potrebno dosta novca za investicije, za navodnjavanje itd.
Ono što je u svemu ovome jako dobro, to je što će kredite moći da dobijaju i naši građani sa registrovanim poljoprivrednim domaćinstvima. Ako država već ne može da ih u dovoljnoj meri pomogne, onda je obaveza države da obezbedi investitore koji to mogu da urade.
Mi smo nebrojeno puta ovde ukazivali na neke pozitivne primere iz našeg okruženja. Vi ste, ministre, kao i SPO i DHSS, neko ko se zalaže za regionalizaciju i decentralizaciju zemlje. Mi smo sada za vikend imali brojne susrete sa strankama iz Slovenije.
Uvek smo ovde ukazivali na te slovenačke dobre primere, jer oni su, evo Ljubljana, ko je bio u Ljubljani u vreme formiranja višestranačkog sistema i sada ko ode u Ljubljanu, videće da je Ljubljana ostala, ne sa istim brojem stanovnika, nego da se smanjio broj stanovnika za tridesetak hiljada, da se Ljubljana nije, izuzev tržnih centara i nešto industrije i investicija, preterano proširila, u smislu novog stambenog prostora, zbog proste činjenice da su oni taj model decentralizacije policentričnog razvoja, stvaranja uslova za kvalitetan život na selu i u manjim mestima, u toj meri dobro razvili i uredili da, pored toga što se, za razliku od nas, gde imamo u Beogradu svake godine 40 ili 50 hiljada novih stanovnika, Ljubljana je izgubila 30 hiljada stanovnika, koji su otišli da žive na selu ili u manjim mestima zbog, pre svega dva dominantna razloga - zato što imaju, pre svega, iste uslove skoro kao za život infrastrukturno kao u gradu i drugo, što im je jeftiniji život u manjim mestima ili na selu. Treće, žele da žive u zdravim životnim sredinama.
To je ono što SPO u budućnosti, zbog katastrofalne demografske situacije, želi da vidi da radi ova vlada. Ako ova vlada donese i sprovede ozbiljnu strategiju u tom pravcu, mi ćemo to podržati. Dok se tako ne desi, stalno ćemo ukazivati na ovu vrstu problema, kao što smo stalno ukazivali na probleme u železnici, bez obzira da li smo bili deo vladajuće većine ili smo opoziciona stranka kao sada.
Ono što je vezano za ulaganje u poljoprivredu dobro, to je da će zaista stići veliki iznos investicija, da će ti poljoprivredni kombinati, koji definitivno, to moramo da kažemo, nemaju nikakvu perspektivu i nikakvu šansu, imati uslove da pre svega obnove svoju proizvodnju, a nadamo se u budućnosti i da zaposle neke nove ljude.
Kažem, posle ovih investicija, posle elektrifikacije njiva, posle čišćenja postojećih kanala, razvijanja novih sistema za navodnjavanje, ne samo u Vojvodini, već i u Mačvi i južno od Beograda, počeće u Srbiji da se stvara neka slika koju je SPO sa DHSS želeo da vidi od početka.
Ne smemo zaboraviti da je srpski seljak, srpski farmer uvek i kroz vekove bio i hranilac i branilac ove zemlje, ali da je nekako uvek kod raspodele novca, kod raspodele državnog budžeta bio na marginama. Ono što ste mogli i vi, sigurno, ministre, i što mi svakodnevno čujemo u kontaktu, ne samo ove godine ili nekoliko godina unazad, već nekoliko decenija unazad, jeste da su srpski seljaci razočarani u odnos države prema njima, da kažu da je njih država ostavila na cedilu.
(Predsedavajuća: Dvadeset minuta.)
Izvinjavam se, završavam.
U potpunosti se sa tim slažemo i zbog toga mislimo da je ova investicija zaista dobrodošla.
Od vas očekujem odgovore na pitanja koja sam vam postavio. Hvala.

Da li ministar želi reč? (Da.)
Pošto ministar želi reč, narodne poslanike koji su prijavljeni u elektronskom sistemu moraću izbrisati da bi mogao ministar da dobije reč.
Kada ministar završi izlaganje, sledećim redosledom će dobijati reč narodni poslanici: Arpad Fremond, Judita Popović, Nenad Popović, Zoran Anđelković i Dragan Šormaz.
Reč ima ministar Mlađan Dinkić. Izvolite.

Hvala.
Evo, da odgovorim na neka od ovih pitanja.
Dakle, proverili smo, zemljište koje je trenutno u vlasništvu ovih propalih kombinata nije predmet restitucije i samim tim ovo pitanje koje ste postavili ne obuhvata to.
Druga stvar je da je sama priroda međudržavnog sporazuma takva da je međudržavni sporazum iznad drugih zakona, ukoliko ga, naravno, ova skupština potvrdi. Otuda i mogućnost da se ovaj deo zemljišta "7. jula" iz Surčina, ovih 2.982 hektara može izdati na period od 30 godina, što je duže od ovih 20 godina.
Tačno je da ugovori koji će se zaključivati na bazi međudržavnog sporazuma neće podlegati javnim nabavkama. Dakle, radi se o direktnoj pogodbi i to je jasno naznačeno u tekstu međudržavnog sporazuma. Ali, svi oni će biti javni i, kao što ste videli, ove cene koje se odnose na imovinu, vezano za zemljište, su skoro dvostruko veće od tržišnih. Javnost će uvek imati uvid kada Vlada bude sklopila neki konkretan ugovor.
Zapravo, Emiraćani imaju takvu prirodu da, sa jedne strane, nikada neće da potcene nekoga, uvek plate čak i nešto više, kao što su sada ovde učinili. Prosto, i suviše su bogati da bi sada išli na to da se brukaju pred našim građanima da daju loše cene. Oni neće da plate ni previše u odnosu na ono što je tržišna cena, ali nikada ne idu na licitacije, nikada ne idu na tendere. Ko hoće s njima da posluje, ili će ići na direktnu pogodbu, ili ne treba s njima da posluje. Međutim, naše zakonodavstvo to dozvoljava i naš Ustav, ukoliko Skupština to odobri. Ako Skupština izglasa ovaj međudržavni sporazum, onda će to biti moguće. U suprotnom ne bi bilo moguće.

Reč ima narodni poslanik Arpad Fremond, pa će, na osnovu Poslovnika, posle njega reč imati narodni poslanik Dušan Petrović i narodna poslanica Dubravka Filipovski, pa onda narodna poslanica Judita Popović.
Reč ima narodni poslanik Arpad Fremod.

Poštovana predsedavajuća, poštovano predsedništvo, gospodine ministre, poštovani saradnici, dame i gospodo narodni poslanici, na dnevnom redu se nalazi više sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Ujedinjenih Arapskih Emirata, koji su potpisani početkom tekuće godine. Jedan se odnosi na saradnju u oblasti odbrane, jedan na izbegavanje dvostrukog oporezivanja u odnosu na poreze na dohodak, jedan na uzajamne podsticaje i na zaštitu ulaganja, a tu je i Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o saradnji između Vlade Republike Srbije i Vlade Ujedinjenih Arapskih Emirata, na koji ću se najviše fokusirati u svom izlaganju.
Odmah na početku želim da naglasim da ćemo od ovih sporazuma sigurno podržati Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Ujedinjenih Arapskih Emirata o saradnji u oblasti odbrane i ugovore između Vlade Republike Srbije i Vlade Ujedinjenih Arapskih Emirata o izbegavanju dvostrukog oporezivanja u odnosu na poreze na dohodak. Poslanička grupa SVM je uvek podržavala ovakvu vrstu saradnje i to ćemo učiniti i ovom prilikom.
Sporazum o saradnji između Vlade Republike Srbije i Vlade Ujedinjenih Arapskih Emirata i Sporazum između Republike Srbije i Ujedinjenih Arapskih Emirata o uzajamnom podsticanju i zaštiti ulaganja, smatramo da nisu dovoljno detaljni i postoji nekoliko otvorenih pitanja vezanih za njih.
Poslednjih meseci je među poljoprivrednim proizvođačima jedna od glavnih tema upravo saradnja između Vlade Republike Srbije i Vlade Ujedinjenih Arapskih Emirata. Lično često učestvujem na raznim tribinama sa poljoprivrednim proizvođačima i verujte mi, na svakoj od ovih tribina se postavljaju pitanja vezano za ovu saradnju. Poljoprivredni proizvođači su zabrinuti, nemaju dovoljno informacija i ne znaju tačno dokle će ova saradnja na polju poljoprivrede da ide, ne sada, nego u budućnosti i kakve će posledice imati na njih same.
Inače, naša poslanička grupa je na ovu temu vodila razgovore i sa ministrom poljoprivrede gospodinom Goranom Kneževićem. On nas je uverio da, što se tiče saradnje poljoprivrede, od ove saradnje će Srbija imati samo koristi. Ipak smatramo da ovaj sporazum nije detaljan, da u njemu ne postoje dovoljne garancije i ne znamo kakve će posledice imati na našu poljoprivredu.
Mi iz SVM na ovaj sporazum gledamo kao na sporazum koji je izglasan u Narodnoj Skupštini pre četiri i po godine i to je sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije u saradnji u oblasti naftne i gasne privrede.
Kao što znate, SVM je bila jedna od tri stranke u prošlom sazivu Narodne skupštine koja nije glasala za potvrđivanje tog sporazuma. Situacija je vrlo slična. Pre četiri i po godine smo rekli da nismo protiv ruskog kapitala, to i danas mogu da ponovim i u ovom slučaju jer mi, naravno, nismo protiv kapitala sa istoka iz Ujedinjenih Arapskih Emirata.
Bili smo protiv sporazuma sa Rusijom i ovom prilikom ćemo biti protiv sporazuma sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima zbog toga što smatramo da se investitor, odnosno druga ugovorna strana, favorizuje i da se Republika Srbija stavlja u neravnopravan položaj. Uvek smo bili i uvek ćemo biti protiv neopravdanog favorizovanja. Zašto to kažem? Zbog toga što ovim sporazumom Republika Srbija daje mogućnost stranom investitoru za zaobilazak redovne zakonske privatizacije i njenog postupka i zaobilazak postupka javne nabavke. Na žalost, nije traženo ni mišljenje pokrajinske Vlade, odnosno Sekretarijata za poljoprivredu AP Vojvodine, a po ovom pitanju nismo čuli ni mišljenje ekspertskog tima koji je formirala Vlada AP Vojvodine pre nekoliko meseci.
Zbog čega je to važno? Dame i gospodo, u ovom sporazumu nema detalja, ali postoji predugovor kroz koji se vidi da će Ujedinjeni Arapski Emirati kupiti više državnih kompanija koje imaju vlasništvo u poljoprivrednom zemljištu i to najviše na teritoriji AP Vojvodine. Smatramo da će na ovaj način Republika Srbija izgubiti pravo nad vlasništvom poljoprivrednog zemljišta, što je prirodno bogatstvo koje će biti prirodno bogatstvo i za 100 i za 500 godina.
Još jednom moram da istaknem da mi nismo nikada bili, niti ćemo ikada biti protiv bilo kog investitora ili protiv bilo koje investicije. Smatramo da su investicije dobrodošle, da su neophodne i da bismo bez spoljne infuzije kapitala, bez razvoja privrede, infrastrukture i poljoprivrede na teritoriji čitave Republike Srbije tapkali u mestu još decenijama. Nije bitno čak ni iz koje države ta investicija, odnosno taj investitor dolazi. Ali, bilo bi dobro da se kaže jasno i glasno i to koliko Al Dahra, zajedno sa srpskom stranom investira godišnje u Srbiju. Treba videti koliko sve košta, koliko dobitka donosi, koliko gube građani Srbije zbog određenih međudržavnih sporazuma i propisa koji se usvajaju u Narodnoj skupštini.
Po mom mišljenju, sporazum je u mnogim elementima neodređen. Strane će sarađivati na više polja, kao što su npr. i oblast poljoprivrede, i to kroz ulaganja u navodnjavanje zemljišta i drenažnih sistema i modernizaciju i nabavku potrebne poljoprivredne opreme. Ovo svakako podržavamo, kao i osnivanje zajedničkih eksperimentalnih i istraživačkih centara u oblasti poljoprivrede, šumarstva i životne sredine. Sporazum predviđa i ulaganja u razvoj poljoprivredne proizvodnje.
Međutim, šta još piše u sporazumu, što smatramo problematičnim? U cilju investiranja u razvoj poljoprivredne proizvodnje i modernizacije postojeće poljoprivredne infrastrukture, Republika Srbija je spremna da vodećoj poljoprivrednoj kompaniji iz Ujedinjenih Arapskih Emirata ponudi imovinu u poljoprivrednim kompanijama u državnom vlasništvu, dugoročni zakup poljoprivrednog zemljišta i/ili poslovnu saradnju, sve po pravilima i uslovima o kojima se strane u ovom sporazumu dogovore ili svaka strana i privatni sektor ili koje dogovori privatni sektor obeju strana, a što će biti regulisano posebnim sporazumima, ugovorima.
Pitanje je – kakvim posebnim sporazumima ili ugovorima će sve to biti regulisano? Da li će se oni naći u skupštinskoj proceduri? Da li će svi oni biti ratifikovani? Smatramo da javnost treba da zna za njih.
Protivimo se tome da se poljoprivredno zemljište, odnosno državne kompanije prodaju na takav način, da se ne organizuje javni tender, u skladu sa odredbama Zakona o privatizaciji i Uredbom o načinu prodaje metodom javnog tendera. U sporazumu o kojem raspravljamo stoji – imajući u vidu značaj poljoprivredne proizvodnje, njen udeo u BDP Republike Srbije, svako unapređenje poslovnog okruženja vezano za poljoprivredu i raspoloživost finansijskih izvora, u ovoj oblasti imaće ogroman društveni i ekonomski značaj. Dobro, ali da li se tačno zna koliki će biti ekonomski značaj ove saradnje? Da li je Vlada Republike Srbije možda izradila neke studije vezano za veličinu ekonomskog značaja? Ako jeste, voleli bismo da ih pročitamo.
Znamo da postoji predugovor o saradnji u oblasti poljoprivrede. Pročitali smo ga, ali naprosto, neka pitanja u vezi ovog posla ostaju i dalje otvorena. Najveći problem je što se u zakup daje državno poljoprivredno zemljište na 30 godina bez tendera kompaniji u kojoj će stranci imati (ne razume se) vlasništva. Znamo da će oni platiti 250 evra po hektaru, ali znamo i da naši poljoprivredni proizvođači u nekim opštinama plaćaju duplo više.
Prema Zakonu o poljoprivrednom zemljištu, pravo prečeg zakupa imaju poljoprivredni proizvođači koji žive u katastarskoj opštini gde se nalazi državno poljoprivredno zemljište. Pitanje je – koju veličinu državnog poljoprivrednog zemljišta će Republika Srbija ponuditi stranom investitoru, pošto o ovome nema reči u sporazumu? U predugovoru ima, ali predugovor ne obavezuje ni jednu ni drugu stranu. Pitanje je – gde je granica, i to ubuduće gde je granica ove saradnje?
Poljoprivredno zemljište je prirodno bogatstvo. Poljoprivredno zemljište će, kao što sam i rekao, za 500 godina biti prirodno bogatstvo. Svaka država u okruženju čuva svoje prirodno bogatstvo, svoje poljoprivredno zemljište, znajući da će hrana biti najveća vrednost u sledećim decenijama.
Gospodine ministre, poljoprivredni proizvođači se plaše jer ne znaju šta ih čeka i kako će na njih uticati ova saradnja. Uverite ih da neće pretrpeti štetu zbog ovih sporazuma. Gospodine ministre, da li postoji garancija da će nova zajednička osnovana kompanija da preuzme radnike ovih državnih kombinata? Ne vidim tu garanciju ni u ovom sporazumu ni u predugovoru.
Želim još jedanput da podvučem da mi iz SVM smatramo da su investitori dobrodošli, investicije su neophodne. Nemamo ništa protiv toga da se sarađuje sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Stoga ćemo podržati Predlog zakona o potvrđivanju sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Ujedinjenih Arapskih Emirata o saradnji u oblasti odbrane i Predlog zakona o potvrđivanju ugovora između Vlade Republike Srbije i Vlade Ujedinjenih Arapskih Emirata o izbegavanju dvostrukog oporezivanja u odnosu na poreze na dohodak.
Ali, sporazume koji su vezani za poljoprivredu, dakle, Predlog zakona o potvrđivanju sporazuma između Republike Srbije i Ujedinjenih Arapskih Emirata ne možemo podržati zbog neodređenosti teksta i zbog toga što u sporazumu nema garancija za to da domaći poljoprivredni proizvođači neće pretrpeti štetu, kao i da će radnicima u ovim kombinatima biti sačuvano radno mesto.
Vreme će pokazati da li su strahovi poljoprivrednih proizvođača bili opravdani. Nadamo se da naši poljoprivredni proizvođači ipak neće pretrpeti neku veliku štetu i da ćemo zaista imati koristi od ove saradnje. Hvala na pažnji.