Govorili smo u petak, čini mi se, kada smo govorili o zakonu u načelu, danas je više mojih kolega govorilo, ne samo iz moje poslaničke grupe nego i iz Skupštine, o tome koliko je problem bespravne gradnje ili gradnje bez građevinske dozvole ozbiljan. Ovo je šesti zakon u poslednjih 15 godina koji se donosi da bi se problem rešio. Pored svih najava, pored svih obećanja i svih pojednostavljenih procedura, mnogo ministara je dolazilo u parlament sa predlozima za rešenje ovog problema, rezultat je da je posle svakog zakona broj objekata bez dozvole bio samo svaki sledeći put, iz godine u godinu, sve veći i veći.
Dodatna stvar, tada sam, pre nekoliko dana rekao da smo o ovom zakonu raspravljali pre šest meseci, možda bi imao nekakve ideje kako da se problem reši na drugačiji način. Ali, u međuvremenu se pojavila odluka Ustavnog suda. Ustavni sud je stavio van snage sve odredbe važećeg Zakona o planiranju i izgradnji, odložio je primenu zakona za šest meseci, ali u odluci Ustavnog suda se potpuno nedvosmisleno kaže da se mora poštovati vladavina prava, da se mora poštovati jednakost svih građana i da ni jedno zakonsko rešenje ne može da uvede različite procedure ili različite naknade za građane koji u tom postupku usvajanja i dobijanja dozvole učestvuju. To je veliki izazov za novi zakon o planiranju i izgradnji.
Ono što je meni potpuno jasno, to je da nam je prvi zadatak da sprečimo nove objekte bez građevinske dozvole, da donesemo dobre procedure zakonom novim o planiranju i izgradnji ili samo o izgradnji, što je moj stav da ovaj zakon treba da bude podeljen na više različitih zakona, po materiji koju obrađuje, a da tek onda rešavamo problem koji je nastajao bar 50 godina u Srbiji.
Ovaj zakon nije zakon o legalizaciji. Ovaj zakon sa usvojenim amandmanima radi upravo stvari koje ne bi smeo da radi. Proces dobijanja građevinske dozvole je jedan jedinstven proces koji podrazumeva vlasništvo nad zemljom, vlasništvo nad objektom, građevinsku, odnosno upotrebnu dozvolu. Razdvojiti ovaj proces na četiri različita procesa sigurno nije dobra stvar i sigurno neće rešiti problem. Tek sa ovim usvojenim amandmanima je potpuno nedvosmisleno jasno da možete da budete vlasnik objekta koji nema građevinsku dozvolu na tuđem zemljištu, možete da budete vlasnik objekta na svom zemljištu, možete da budete vlasnik objekta na svom zemljištu sa građevinskom dozvolom bez upotrebne dozvole i sve moguće kombinacije ovih slučajeva.
Mislim da se ništa ne dobija sa ovih mesec ili dva do usvajanja novog zakona o planiranju i izgradnji i da je mnogo bolje rešenje bilo da smo prvo doneli taj zakon, a onda sa rešenjima iz tog zakona krenuli u rešenja pojedinačnih slučajeva. Ovako, desiće se da će objekti biti upisani, da neće imati građevinsku dozvolu. Sam zakon o planiranju i izgradnji u članu 195. je nedvosmisleno rekao da, čak i kada se dobije dozvola po toj jednostavnoj proceduri, Republika Srbija ne garantuje stabilnost i sigurnost objekata. Kakva je to onda građevinska dozvola i kakav je to papir kojim se u stvari ništa ne garantuje?
Ne možemo rešavati problem parcijalno. Mislim da je bilo neuporedivo bolje da smo baš u interesu građana, u interesu stranih investitora, u interesu domaćih investitora, doneli propis koji omogućava da se građevinska dozvola dobije na jednostavan način, da građevinski inženjeri i notari, ko će sve da učestvuje u tom procesu, imaju daleko veću odgovornost, daleko veća prava, ali i odgovornost za sve one kaznene odredbe, kao što postoji svuda u svetu, da se taj proces maksimalno ubrza i da se pojavi daleko veća odgovornost državnih organa.
Od 2003. do 2009. godine, Zakon o planiranju i izgradnji je propisivao nekoliko krivičnih dela. Krivično delo je bilo graditi objekat bez dozvole, krivično delo je bilo investirati u izgradnju objekta bez dozvole, krivično delo je bilo projektovati objekat bez dozvole, a krivično delo je bilo i priključiti objekat na infrastrukturu. Od 2009. godine, novim zakonom, ta krivična dela nisu više postojala, ali su zato ušla u Krivični zakonik. To su krivična dela po članu 219a i 219b. Ali, svi ti objekti izgrađeni od 2003. godine, a ima ih sigurno više stotina hiljada, bez ikakvih problema su priključeni na struju, na vodu, na kanalizaciju, imali su telefonske priključke. To niko nije mogao da uradi sam, to je moralo da uradi ovlašćeno lice iz Elektrodistribucije, iz Telekoma, iz Vodovoda i kanalizacije. Dok taj problem ne rešimo, nećemo rešiti problem ni objekta bez dozvole.
Zakon ima ozbiljnu pravnu prazninu jer ne rešava slučajeve posle 2009. godine. Znači, u ove tri i po godine verovatno ima veliki broj objekata koji su izgrađeni, koji takođe nemaju građevinsku dozvolu. Da li će ti objekti biti rušeni? Ustavni sud u svojoj odluci nedvosmisleno kaže, pošto ima veliki broj objekata, apsolutno je neracionalno da ti objekti budu srušeni, znači, verovatno neće, ali ti objekti se nigde ne pominju. Ako ćemo ovim zakonom da upišemo 100.000 objekata ili 200.000 objekata, i dalje ćemo imati problem 1.100.000 objekata, sa kojima ne znamo šta da radimo.
Moramo da pristupimo problemu celovito da bismo u periodu koji je pred nama imali regulisanu situaciju, i urbanistički i građevinski i kako god hoćete, planerski uopšte. Ovim zakonom se stvara privid da je problem rešen, problem i dalje ostaje. Moraćemo da čekamo neki novi zakon koji će problem rešiti. Onda je veliko pitanje zašto trošiti energiju vas, pre svega, ministre, koji imate puno posla sa građenjem objekata, ministarstva, Narodne skupštine, ako rešenje problema u stvari čeka neko novo vreme.