Hvala.
Da li još neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa ko nije iskoristio pravo iz člana 96. želi reč? (Ne.) Da li želi reč ministar Selaković?
Izvolite ministre.

Uvažena gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, kaže jedna narodna latinska poslovica "Quod rarum, carum" – Ono što je retko, to je i vredno. Zaista su retke prilike i retki predlozi zakona kada vi, narodni poslanici, ali i sveukupna srpska javnost može da nađe zajednički imenilac, gotovo jednoglasno mišljenje i zauzme gotovo identičan stav po pitanju određenih zakonskih predloga.
Ova četiri zakona – dva u celini, dva predloga izmena i dopuna određenih zakona, naime svedoče da srpsko društvo i srpski pravni sistem svakako nisu sjajan sistem, svakako nisu idiličan sistem i svakako nisu operativan i efikasan sistem. Citiraću jednog od doajena srpskog krivičnog prava, srpske krivično-pravne nauke, univerzitetskog profesora Zorana Stojanovića, koji je jednom prilikom rekao da kada bismo u potpunosti primenjivali svaku od odredaba i svaki član Krivičnog zakonika, gotovo nikada ne bismo imali potrebu da noveliramo Krivični zakonik, da unosimo nova krivična dela, a sada ću reći da donosimo i neke specijalne zakone, kao što su neki od ovih zakona.
Ovi zakoni su proizašli, sa jedne strane, iz blage kaznene politike srpskih sudova koji ne traje godinu, dve ili tri, već koja traje decenijama, sa druge strane, urušavanjem našeg pravnog sistema, sa treće strane, nepostojanjem zadovoljavajućeg nivoa pravne sigurnosti koje naše građanstvo, koje naša država iziskuje i za kojim vapi.
Kada dođete na ruševinu, prvo što treba da uradite jeste da je raščistite, vidite čime raspolažete, a zatim napravite dobar plan šta ćete dalje da radite. Ovo što sam upravo u ovoj rečenici opisao mogu da identifikujem sa situacijom u kojoj se nalazim, kao ministar pravde i državne uprave Republike Srbije. Ono što mi radimo prethodnih osam meseci jeste raščišćavanje ruševine u kojoj postoji ono što je celo, postoji ono što je dobro i nemam apsolutno nikakav problem da to i kažem. Ima jedna poslovica čoveka sa kojim sam imao retku priliku da dok je bio živ provedem nekoliko časova razgovora, koja nikako ne može da se primeni na ovu Vladu i na ovu vlast, a ona glasi, jedan aforizam, ustvari, Brane Crnčevića, koji glasi – Pre rata nismo imali ništa, a onda su došli nacisti i uništili sve. Svakako da nije tako.
Srpsko društvo, bez obzira na sve nedaće, na sve teškoće, na sve ono što ga je zadesilo, napreduje. Možda to nije toliko brzo, možda to nije toliko dobro, možda to nije na tom nivou da će zadovoljiti svakoga od nas i usaglasiti sve nas, kao što nas usaglašava ova nekolicina zakonskih predloga, ali je to evidentno. Međutim, zašto sam upotrebio ovu metaforu i zašto sam rekao da kada dođete na ruševinu, prvo je raščistite, vidite čime raspolažete, a onda napravite plan kako da dalje postupate?
Uvaženi narodni poslanik dr Veselinović je rekao da su se pojedini koristili niskom politizacijom da bi gradili politički imidž na strahoti jedne porodice, ako sam dobro razumeo.
Svakako da to ne podržavam, ko god stoji iza toga. Dopustite mi da kažem da ne podržavam ni nisku politizaciju koju nekada neki koriste nad strahotom jedne nacije i jednog društva. Ovde mogu slobodno da kažem - i jedne grane vlasti, a to je nešto što je u Srbiji bilo prisutno u jednom prethodnom periodu.
Zašto ovo kažem? Do sada ste već videli da ja imam praksu da retko kad repliciram narodnim poslanicima, čak i kada preko svake granice pristojnosti znaju da zloupotrebljavaju svoje vreme i govore o onim stvarima koje nisu tema, ali ja ovo sve shvatam kao jednu veliku i povezanu temu.
Izlazeći sa prvim predlogom zakona, Predlogom zakona o posebnim merama za sprečavanje vršenja krivičnih dela protiv polne slobodne prema maloletnim licima, koji je u identičnom tekstu Narodnoj skupštini, prethodnom sazivu Narodne skupštine podnela prethodna Vlada Republike Srbije, pokazali smo, kao ministarstvo i kao vlada, da apsolutno nemamo problem sa tim, kada je nešto dobro, ko je predlagač toga što je dobro.
Imali smo ovde, a svi ste svedoci, pre nekoliko nedelja jednu raspravu o stanju bezbednosti hrane u Republici Srbiji. Tu raspravu, odnosno postavljanje poslaničkih pitanja, predložila je opoziciona stranka, vladajuća većina je to prihvatila i ovde su došli pozvani ministri da odgovaraju na ta pitanja. Mislim da je to dobro, kao što mislim da je dobro i kada neka opoziciona stranka izađe sa predlogom nekog zakona ili sa predlogom izmena i dopuna nekog zakona, a vladajuća većina uvidi da je to dobro, da se to uvrsti na dnevni red, pa kada treba i po hitnom postupku, da se takav predlog razmatra i da se usvoji.
Ono što još hoću da istaknem, a rekao sam u svom uvodnom izlaganju, kada govorimo o Predlogu zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, da, tada sam rekao – jeste pionirski poduhvat, jeste, u suštini, dobra ideja, ali je opet specijalni zakon. Oba ova zakona svedoče da je naše društvo u teškom stanju. Ako vam je potreban lex specialis, to znači da imate specijalnu posebnu situaciju, to znači da tu situaciju ne možete da rešite postojećim zakonima, to znači da vam je društvo, da vam je država, da vam je pravni sistem u krizi, jer da primenjujete postojeće zakone do kraja, ne biste nikada došli u taj problem.
Onda se nadovezala priča na naredne dve tačke dnevnog reda, a to su predlozi zakona o izmenama i dopunama Zakona o organizaciji nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, korupcije i drugih posebno teških krivičnih dela, kao i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku.
Hajde odmah da otklonimo jednu sumnju koju ovde neko izgleda postepeno navlači. Da, mi smo najavili izmene i dopune određenih bitnih sistemskih zakona. Ali hajde da se manemo nečega što je u Srbiji bilo prisutno u jednom entom periodu, većem, dužem od dve decenije. Kad god dođe nova vlast, očekuje se od nje da ona iz temelja neke stvari menja. Da li da očekujete potpuno novi zakon o sudijama? Nemojte da očekivati. Pre pet godina smo imali donet set potpuno novih velikih zakona, preko noći ušli u njihovu primenu, i šta smo dobili? Dobili smo ovu ruševinu koju sam malo pre pomenuo.
Nemojte da izigravamo neozbiljnu zemlju. Za velike promene, velike zemlje se pripremaju godinama, nekada čak i decenijama. Zamerate što se samo nešto menja. Potpuno uvažavam i cenim kolege i njihova mišljenja, iz dve partije, naročito su govorili o nužnosti promene Zakonika o krivičnom postupku. Ali kada pogledate količinu nasleđenih problema, a problemi su ogromni, kada pogledate koji je broj krivičnih postupaka koji se već vode po jednom Zakoniku o krivičnom postupku kojim nisam zadovoljan, kao što niste zadovoljni ni vi, iz nekolicine razloga, ali vrlo bitnih razloga. Ali hajde, počnite da igrate utakmicu po jednim pravilima, pa dođete do tridesetog minuta, pa hajde onda da promenimo sva ta pravila.
Lako je ustati i reći – obustavite primenu zakona, dajte Zakonik iz 2001. godine. Ja sam nesrećan, kao što pretpostavljam da je i većina vas, jer kad god smo išli u velike izmene ili potpuno nova donošenja sistemskih, procesnih zakona, pogledajte šta se dešavalo u prethodnih 10, 15, 20 godina u Srbiji, svaki put smo dobijali sve goru i goru primenu zakona, svaki put.
Pomenuli ste ZKP iz 2001. godine. Znate koliko taj zakonik ima loših strana, kao što ima i ovaj koji se primenjuje od 2011. godine. Šta je tu problem? Donesite promenu jednog člana u jednom procesnom zakonu, jednog člana. Meseci su vam potrebni da ta promena zaživi u praksi i to naročito kolege pravnici koji sede u poslaničkim klupama vrlo dobro znaju. Zamislite da promenite 200 članova ili da promenite odjednom ceo zakon. Pa i kada bismo ga promenili, znate koliko je potrebno vremena da prođe svaki tužilac, svaki sudija koji postupa u toj materiji u Srbiji, da prođe obuku i da taj zakonik i njegova rešenja počnu da se primenjuju u punoj svojoj snazi.
Pomenuto je i osvrćem se na to, žao mi je što je neko pročitao u nekim medijima koji su verovatno skloni da istrgnu iz konteksta neke moje izjave, da ih tumače na način kako to njima odgovara, da doprinesu senzacionalizaciji i estradizaciji politike. Jesam pomenuo pre nekoliko dana, na jednoj javnoj raspravi, i promenu Ustava. Da, rekao sam sledeće – svaka država koja je ušla u članstvo u EU bila je pre toga prinuđena da promeni svoj Ustav. Da li je to nešto sporno? Da li postoji država koja to nije uradila? Kada Srbija bude ulazila u EU i ona će pristupiti tome. Ne vidim šta je tu problem.
Da li su naša rešenja, kada je u pitanju ustavno ustrojstvo pravosuđa, najsrećnija? Ne, mislim da su gora od onih koja su postojala u Ustavu koji je donet u jedno sasvim drugačije vreme. Zašto? Zato što odstupaju od naše ustavno-pravne tradicije, zato što odstupaju od onoga što je u biti države koja je samo u 19. veku donela šest ustava koji su primenjivani, koji su bili napredni za svoje vreme, koji su Srbiju izdvajali iz cele Evrope i iznad cele Evrope.
Kaže opet jedna latinska poslovica "Plurime leges, corruptisima republica" Može, ali i ne mora da se primeni na tendenciju koja postoji u savremenim zakonodavstvima razvijenog dela sveta i Evrope.
Ali evo jedan zakon o kojem smo danas raspravljali, o njegovim izmenama i dopunama, a dolazi u formi novog zakona, zato što je Narodna skupština tako definisala kriterijume nomotehnike, da kada se menja više od jedne polovine odredaba, onda to ne mogu da budu izmene i dopune tog zakona, već novi zakon, Zakon o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela. On može da bude primer za ovu latinsku poslovicu – mnoštvo zakona, korumpiranija država.
Zašto ovo koristim? Nekada, dok je Srbija bila mnogo uređenija država, kada se pisao nacrt zakona, kada je utvrđivan kao predlog, automatski su naše normativne službe, zajedno sa tekstom nacrta zakona, pisali i nacrte podzakonskih akata. Šta je problem kod ovoga zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela? Donet je zakon i stupio je na snagu 2009. godine. Zaista je to dobro.
Zamislite da smo recimo 2003. godine imali ovaj zakon, onda ne bismo pompezno uz kamere rušili hiljade kvadradnih metara nekih zgrada koje su napravili kriminalci sredstvima koja su stekli izvršenjem krivičnog dela, pa tako možda uništavali i dokaze o izvršenju krivičnih dela, već bismo takvu jednu zgradu upotrebili u svrhe humanitarne koje su ovde toliko puta pominjane, pa 1991. ili bilo koje druge godine, međutim, šta je ovde problem? Problem je što nisu postojala podzakonska akta, problem je ovo što ste vi, dame i gospodo narodni poslanici danas u raspravi ukazali što se imovinom koja je oduzimana, prva stvar što ne znamo koliko je čega oduzeto i koja je vrednost toga i to je prva stvar.
Druga stvar, što nemamo jasna pravila kako se tom imovinom raspolaže i to je ono što će ministarstvo uraditi nakon donošenja ovih zakona, a već se radi na izradi pravilnika, uredaba i sve podzakonske regulative koja je potrebna za dobru primenu ovog zakona. Jeste, istina, zaista, neke od tih nekretnina, neke od stvari, neke od novčanih sredstava otišle su u humanitarne svrhe. Ne znam da li postoji neko normalan u Srbiji ko ne može da podrži to. Međutim, ima tu i mnogo imovine i mnogo sredstava koja nisu otišla u humanitarne svrhe. Ima mnogo toga čime se na potpuno nejavan način raspolagalo.
Pomenuli ste sami koliki je zemljišni fond koji je oduzet jednom od lica kome se sudi za izuzetno teška krivična dela. Kako se time upravljalo? Privrednim društvima? Pitajte bivšeg direktora Direkcija za upravljanje oduzetom imovinom, jer ova priča o kaliranju zlata i o tome da zlato kada negde stoji i gubi na vrednosti, to je priča koju sam ja dobio od tih službi kada sam došao na dužnost, jer su mi rekli, znate, stajalo je zlato dugo u sefu suda, pa je tako stajajući izgubilo na vrednosti. To su alhemičari iz nekadašnjeg Ministarstva pravde, najodrživiji element u prirodnom sistemu elemenata, kalirao, vrhunska stvar.
Prema tome, da, jesam za to da nadležni organi postupaju po svojim zakonskim ovlašćenjima, da sprovode i predistražne i istražne radnje, neću se mešati u to, moja je bila dužnost da ih o tome obavestim, da ih pozovem da reaguju i oni to dobro rade, uveren sam. Zašto se ne postupa i dalje po ovom zakonu, postavljeno je i to pitanje?
Zajedno se pridružujem vašem pitanju i postavljam ga tužilaštvu. Oni su nadležni da o tome vode računa i pozivam ih danas kada se sprovodi organizovana borba protiv korupcije, kada sve više pokazuje da Srbija, koliko god da smo nekada sumnjali, da ima svoje sistemske kapacitete, ljudske potencijale i sve ono što treba, ona pokazuje da ih ima. Trebalo ih je probuditi. Trebalo im je dati odrešene ruke i reći, radite u okviru svojih ustavnih i zakonskih ovlašćenja, pa ih pozivam da se primenjuje i ovaj zakon.
Međutim, ono što sam malo pre rekao, pominjali su narodni poslanici neke od pokretnih stvari koje su nekima dodeljivane na korišćenje. Šta je problem? Problem je bio što nisu postojali kriterijumi. Znate, Direkcija predloži ministru, a ministarstvo predloži Vladi, a Vlada donese zaključak kojim dodeljuje stvar koja je nekome privremeno oduzeta, ne trajno, privremeno. Onda tu stvar delimično ili u potpunosti uništi i onda se postavlja pitanje, pazite, hipotetički sasvim moguće, sutra se dokaže da to nije imovina proistekla iz krivičnog dela, ko će da vrati, da nadoknadi štetu koja je pričinjena?
Dakle, nije se vodilo računa o tome. Nisu sprovođene javne nabavke uopšte u poslovanju Direkcije za upravljanje oduzetom imovinom. Da li je to dobro? Zamislite da vam neko ponudi imovinu koja je vredna nekoliko miliona evra, dobro ste me čuli, da vam neko privredno društvo i sa vama zaključi ugovor u kome piše, Direkcija za upravljanje oduzetom imovinom daje tom i tom licu na upravljanje to i to privredno društvo i tačka. To lice kome se poverava imovina na upravljanje, ima obavezu da tom imovinom privremeno upravlja, ali Direkcija prema njemu nema nikakvu obavezu, apsolutno nikakvu. Pošaljete taj ugovor svom javnom pravobraniocu, a on kaže, na formu ovog ugovora nemamo nikakve primedbe. Takvi su ugovori zaključivani od 2009. godine do sredine 2012. godine u Direkciji za upravljanje oduzetom imovinom.
Kada pitate lice koje je zaključilo taj ugovor sa Direkcijom, izvinite, a šta je vaša korist iz ovog ugovora? Onda vas taj čovek prvo gleda, pa spusti glavu, pa gleda u patos, pa kaže, meni je nešto obećano. Onda pogledate kako je to lice upravljalo tom imovinom, o više lica, i možete slobodno da zatražite te informacije i dobićete i imena. Hajde da ne ugrozimo istragu.
Govorim vam o onome što je zatečeno, do čega dovodi situacija kada hoćete da primenjujete jedan zakon, pa onda date u humanitarne svrhe nešto što podržavam da date, ali dajte i to po nekom pravilu, donesite pravilnik kako se to radi.
Tamo gde nema tih pravila, to su otvorena vrata za korupciju, to su širom otvorena vrata za korupciju. Nemojte onda da pričamo priču, mi oduzimamo od kriminalaca, izigravamo Robina Huda, ali smo malo Robin Hud, a malo smo dobar partijski ili ne znam kakav drugar.
Što se mene tiče, možete kada hoćete da dođete i u naše ministarstvo, vaše, svih nas ministarstvo i u Direkciju za upravljanje oduzetom imovinom, da tražite bilo koji podatak kako je rađeno, poslovano od kraja jula, odnosno avgusta meseca 2012. godine i dobićete sve, ali nemojte da mislite da je takva situacija i sa onim što je bilo pre jula 2012. godine, jer je meni trebalo nekoliko nedelja nekada i nekoliko meseci da kao resorni ministar dobijem te podatke. Šta je dovelo do toga?
Dovelo je nezakonito poslovanje, korišćenje praznina koje su postojale u zakonu, dovelo je to poslovanje koje nije smelo da zna ni za partiju, ni za srodstvo, ni zašta drugo, već isključivo za pravila i za zakon.
Ako mi imamo situaciju da posle tri godine efektivne primene zakona nismo imali popis imovine koja je oduzeta, šta mislite, koliko je onih stvari koje su oduzete, jer imam pravo da sumnjam, koje nisu registrovane uopšte, koje su završile u tuđem stanu, u tuđem džepu, tuđoj firmi, tuđem kapitalu, jer nema građanina Srbije koji ne podržava donošenje ovakvog jednog zakona i koji ne podržava da se ovde zna šta je čije, da se zna kako država funkcioniše.
Drago mi je što to pored građana, prepoznaju i njihovi direktno izabrani predstavnici u Narodnoj skupštini.
Dozvolite mi da kažem još nešto što mislim da je izuzetno bitno, rečeno je da se radi o sitnim tehničkim izmenama nekih zakona, a ako je nešto sitna tehnička izmena, onda se bez toga i moglo, a oni koji misle da se moglo bez tih izmena, da su u prilici da predlažu te izmene, pa da ih ne predlože, suočili bi se sa situacijom da, kada smo doneli u novom obliku krivično delo zloupotrebe službenog položaja, pa definisali novo krivično delo od strane odgovornog lica, objasne građanima kako to da imovina koja je oduzeta, upravo zbog takvih krivičnih dela sada treba da se vraća. Dozvolićete, to nisu tehničke izmene, to su veoma bitne izmene, jer bi posledice nepostojanja takvih izmena dovele do velike štete po čitav pravni poredak i po pravnu stabilnost.
Očekujte ono što sam malo pre na početku izlaganja rekao – ne da se pojavi ministarstvo, ja kao ministar ili ova vlada sa buzdovanom u ruci i uništava sve što je do sada postojalo, kada su u pitanju Zakon o uređenju sudova i Zakon o sudijama i Zakon o javnom tužilaštvu – očekujte jedan konstruktivan pristup.
Znate, auto-projekcija nekada stvarno pravi velike probleme, jer zamisli čovek kako bi on radio da je na mestu onoga koji je u prilici da nešto radi, pa onda često kritikuje sa toga stanovišta.
Na kraju, dozvolite mi da se osvrnem na neke stvari za koje mislim da su bitne, a koje su pomenute u raspravi. Rekao sam šta sam imao o tzv. neznatnim tehničkim promenama zakona. Pomenuto je da imamo nesređeno pravosuđe, da se kod nas dugo vode krivični postupci. Da li imamo nesređeno pravosuđe? Jel ima nekoga među vama ko će reći da imamo sređeno pravosuđe? Ja ću prvi da kažem – imamo nesređeno pravosuđe. Nemam problem da to kažem, ali imam problem sa tim što je to tako. A da bi se isto to pravosuđe uredilo, drage dame i gospodo narodni poslanici, potrebno je mnogo više od mandata jedne vlade i bilo kog ministra pravde. Potreban je kontinuitet državne politike, potrebno je podržavanje nezavisnosti pravosuđa, potrebno je nezloupotrebljavati vlast i položaj, potrebno je mnogo toga što nije bilo prisutno u nekim prethodnim mandatima, naročito u jednom.
Sada se stvaraju uslovi i koliko god vi bili sumnjičavi prema tome, ne u ovoj zgradi ali u instituciji Narodne skupštine, pre nekih 130 godina, kada se povela rasprava o izgradnji prve železnice u Srbiji, postojao je onaj deo opozicije koji je tvrdio da tamo kuda železnica prođe biće crna trava od dima pa će krave koje budu pasle tu travu davati crno mleko, pa će to crno mleko da piju naša deca pa će i ta deca postati crna i nezdrava. Hvala bogu, ništa se od toga nije desilo, ali je Srbija dobila svoju železnicu.
Više sam nego zahvalan svojim kritičarima, jer da nije njih, moguće je da moji motivi za dobar rad ne bi bili tako jaki. Zato je dobro da ne postoji jednoumlje i da postoji polarizacija na poziciju i opoziciju. Ali, u svemu postoji neka granica ukusa. Reći ovde meni da sam ja birao vršioca funkcije predsednika Kasacionog suda je krajnji bezobrazluk. Ne postoji prikladnija reč od te reči. Onaj ko je to mogao da izrekne, prvo što je mene lično uvredio, drugo, uvredio je čitav Vrhovni kasacioni sud, jer je na tu funkciju sudiju izabrala opšta sednica Vrhovnog kasacionog suda, a ne ni Narodna skupština ni bilo koji pojedinac. Izabrala ga je većina njegovih kolega. Izabrala ga je većina i od sudija koje su bile izabrane krajem 2009. godine i onih koje nisu izabrane krajem 2009. godine.
Ako neko uzima u usta sam vrh sudske vlasti a da pri tom taj vrh nije u stanju da mu uzvrati, na isti način, u istoj prilici i na istom mestu, na takve reči, onda to čini neviteški i potpuno nefer. Vežete čoveka i krenete da ga šamarate, a onda pred javnošću izigravate velikog heroja. Nisam se usudio nijedan jedini put da govorim, govorim, kolege drage, o onome o čemu je govoreno juče, ali ovo je ista sednica i govorim o istim stvarima, a kao ministar pravde i državne uprave Republike Srbije moram da reagujem na tako nešto. Ko god se nalazio na takvom mestu, čak i prethodnica gospodina sudije Milojevića, nije od mene za svoje stručno postupanje nikada doživela kritiku, jer ja cenim funkciju i cenim državu, a iznositi ovde takve ružne i neutemeljene priče, u najmanju ruku je kao ono što sam rekao.
Rečeno je da sam lično javno demonstrirao način rukovođenja ministarstvom kada sam podržavao ekstremiste ispred Doma Narodne skupštine. Ja mislim da je ta priča više puta ispričana i drago mi je svaki put kada bude pominjana i evo, unapred pozivam one koji su me za to prozivali da samo nastave to da govore. Jer, vrlo predano, vrlo vredno i vrlo lepo čine da moja popularnost među ljudima bude veća jer samo izgleda jedna mala grupa ljudi veruje da je reč o ekstremistima, pogotovo kada iz te male grupe ljudi se izdvoji jedan pa dođe na skup tih ekstremista i to podrži.
(Predsedavajuća: Ministre Selakoviću, ja vas molim da se vratimo na temu dnevnog reda.)
Vraćam se ja na temu, gospođo predsedavajuća, ali, ovo je sve juče rečeno i tada niko nikoga nije opomenuo da se vrati na temu. Ja sam sačekao završnu reč da se osvrnem na to i da o tome nešto kažem.
Na kraju, želim da pohvalim, dame i gospodo narodni poslanici, da i pored ovih tamnih trenutaka, ova rasprava u Domu Narodne skupštine je bila jedna od najboljih rasprava do sada. Ovakvo jedinstvo narodnih poslanika po nekim predlozima, kontinuitet u dobru, jeste nešto što treba da se pohvali. Vaš žar u diskusiji, broj prijavljenih govornika, broj podnetih amandmana, među kojima je zaista veliki broj dobronamernih, dobrih, pravno mogućih amandmana, svedoči da ste svi vi odgovorili na poziv Ministarstva pravde i državne uprave i uključili se u nešto što mislim da će svima nama, celom našem društvu, celoj državi i svim građanima doneti dobro.
Pozivam vas da budete i onaj bič izvršnoj vlasti koji treba da bude Narodna skupština kada dođemo u situaciju da ovakva zakonska rešenja primenjujemo. Bez vaše pomoći i bez pomoći celoga društva, mnoge od ovih zakonskih rešenja je teško primenjivati. Tu moramo da se uključimo svi. Specijalni zakoni traže specijalnu primenu, traže specijalno okruženje i traže specijalan odnos ljudi prema njima. To je ono što nam je svima potrebno. Da nam nije stanje u društvu vanredno, ne bi nam trebali ni vanredni zakoni, ali ne bi nam bilo potrebno ni vanredno ponašanje.
Zahvaljujem vam na ovoj raspravi, kao i na podršci koja je, kako iz redova vladajućih, tako i iz redova opozicionih stranaka, došla ovim predlozima zakona. Zahvaljujem onim ljudima koji su i u prethodnom ministarstvu pokazali želju da se ovako nešto na dobar način reši, kao što izražavam svoje žaljenje što nisu imali tako ne samo dobru želju već i dobra rešenja i dobro delovanje u nekim stvarima koje su dovele do mnogo većih posledica.
Pozivam vas, dame i gospodo narodni poslanici, da kao što ste uzeli učešća u ovim raspravama, uzmete učešća i imate konstruktivan pristup u svim budućim raspravama koje nas, nadam se, kroz svega nekoliko dana ili nedelja čekaju pod svodovima iste ove skupštine.
Pozivam vam vas da uzmete učešća u raspravama u Nacrtu strategije za reformu pravosuđa, o Nacrtu strategije za borbu protiv korupcije, to je jedan krov, jedna kapa i za ove zakone o kojima smo danas raspravljali i da ono što će se dešavati ovde pred očima čitave javnosti Srbije zato što su ovde prisutne televizijske kamere bude samo jedna konstruktivna, kvalitetna i dobra slika cele pređašnje rasprave.
Hvala vam na prilici da čujem ovako dobru raspravu. Hvala vam na prilici da sam konstatujem da naš parlament, kao i naša Vlada svakim danom u svakom pogledu sve više napreduje. Hvala vam.

Hvala.
Saglasno članu 98. stav 4. Poslovnika zaključujem zajednički načelni jedinstveni pretres o Predlozima zakona iz tačaka 2, 3, 4, 5. i 11. dnevnog reda.
Prelazimo na 6. tačku dnevnog reda - PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O RADU
Primili ste Predlog zakona koji je podneo narodni poslanik mr Nebojša Stefanović.
Primili ste izveštaje Odbora za rad, socijalna pitanja, društvenu uključenost i smanjenje siromaštva, Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo, kao i mišljenje Vlade.
Pre otvaranja načelnog pretresa, podsećam vas da, prema članu 97. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Raspored vremena po poslaničkim grupama dobili ste u materijalu.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom poslanika.
Saglasno članu 157. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram načelni pretres o Predlogu zakona.
Da li predstavnik predlagača narodni poslanik mr Nebojša Stefanović želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik mr Nebojša Stefanović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, prema podacima poslednjeg popisa stanovništva u Srbiji, imali smo priliku da vidimo jednu tužnu činjenicu, da je prirodni priraštaj u Srbiji negativan.
Kod nas se deca više ne rađaju. Srbi su stari narod, ali narod koji izumire. To je istina koja se ovde često, ali veoma tiho konstatuje. Tiho se izgovara i čini mi se da se nedovoljno čini unazad uopšte, ne ukazujući da je za to neko konkretno kriv, jer mislim da ovde treba da govorimo o onome šta možemo da učinimo.
Rezultati popisa stanovništva pokazuju da svake godine izgubimo grad veličine Vršca ili Apatina, možda čak i Požarevca i da u velikom broju mesta u Srbiji se deca skoro uopšte više i ne rađaju.
Zastrašujuće je da nas je, u odnosu na 2002. godinu, danas skoro 311 hiljada manje. Na tržištu rada negativni doprinos tome daje se diskriminacijom nad ženama. Taj podatak izuzetno zabrinjava, pogotovu kada žena dođe da se zaposli. Suočava se sa pitanjem da li nameravate da se udate, da li nameravate da rađate decu, da li sada imate decu i na osnovu toga se često odlučuje da li će ona taj posao dobit ili neće. To je nešto što nam se dešava svakoga dana u ovoj zemlji.
Nedozvoljeno pitanje o planiranju porodice drastično utiče i na pad nataliteta. Odricanje od materinstva na takav način pravimo jedan strašan zločin nad našom budućnošću.
Promene radnog mesta, otkazi, prevremeno prekidanje porodiljskog odsustva ili neredovna isplata naknade za porodiljsko odustvo su problemi sa kojima se žene, majke, trudnice i porodilje susreću svakodnevno i o tome se, čini mi se, nedovoljno govori. S druge strane, vrlo često smo suočeni sa prilično često upotrebljavanim parolama i floskulama da nam je potreban veći natalitet, da nam je potrebno veće zalaganje, da nam je potrebno više dece, a da pri tome nismo spremni da dovoljno učinimo. Primera radi, samo jedan broj beba ima tu sreću kod roditelja koji su imućni da ima jedan lep početak života, da mogu redovno da dobijaju poklone, paketiće, da imaju normalan život. S druge strane, često se dešava da jedan deo dece nema mogućnosti da ima normalno detinjstvo u smislu najnormalnijih životnih potreba.
Trudnice i porodilje nisu briga samo njihovih porodica. One moraju biti briga države, ali i briga svih nas, jer to nije stvar o koju možemo tek tako olako da se oglušimo i to nije stvar koju treba olako shvatiti, neko će drugi uraditi umesto nas. Svako od nas mora da učini korak koji je doprinos pomognemo da se ovaj problem rešava. Ne kažem da ćemo ga rešiti preko noći, ali prvi korak mora da bude učinjen, za njim sledeći i da pokažemo jasnu nameru ovog parlamenta, a uveren sam da će sve moje kolege to podržati, da ovaj problem uzimamo veoma ozbiljno.
Predlogom izmena i dopuna Zakona o radu, koji se odnosi na status žena tokom trudničkog i porodiljskog odsustva, odsustva radi nege deteta i odsustva radi posebne nege deteta, treba da utičemo na poboljšanje postojećeg zakonskog rešenja i unapredimo položaj zaposlenih trudnica, majki i uopšte roditelja. To znači veća briga, veća sigurnost, sprečavanje diskriminacije na radu trudnica i porodilja, uopšte dama. Poslodavci neće tek tako moći da daju otkaz ženama koje su na radu na određeno vreme ili da po isteku ugovora o radu odluče, čak iako je žena u devetom mesecu trudnoće, da taj ugovor ne produže. Iako po dosadašnjem zakonu koji želimo da promenimo, oni imaju pravo na to, smatram da je ovo jednako kao da su im direktno uručili otkaz. Posledice su iste.
Veliki je broj slučajeva koji je došao do ove Narodne skupštine i do Odbora za prava deteta, gde se majke žale na postupanje poslodavaca, gde se žale na nepostupanje određenih državnih institucija, gde se žale na veoma težak položaj u kome se nekad nalaze. Moramo da sagledamo celokupnu sliku i da nađemo rešenje koje će sveobuhvatno pomoći rešavanju.
Nije reč samo o Ustavu i zakonu. Ovde treba da bude reč i o našem unutrašnjem osećanju, o osećanju morala, da ovo ne sme da bude samo slovo na papiru, već nešto što ćemo svi, a naročito kao Narodna skupština oštro gledati i oštro protestvovati kada se taj zakon ne sprovodi.
Usvajanjem predloženih izmena i dopuna zakona koje predlažem naše domaće zakonodavstvo biće usaglašeno i sa Konvencijom o materinstvu broj 183. koju je Srbija ratifikovala 2010. godine, ali i sa očekivanim izmenama direktive Saveta EU 92/85 o uvođenju mera kojima se podstiče unapređenje bezbednosti zdravlja na radu trudnici, porodilji i dojiljama, pre nego što to uradi sama EU. Dakle, i na ovom primeru možemo da pokažemo da smo zemlja koja zaista brine o standardima, standardima svog stanovništva i pokazujemo brigu koju do sada nisu iskazale mnoge zemlje koje su razvijenije od nas.
Članom 1. Predloga zakona dopunjuje se deo u Zakonu o radu koji uređuje zaštitu materinstva u skladu sa odredbama Konvencije Međunarodne organizacije rada broj 183. o zaštiti materinstva, koja propisuje da ženi treba obezbediti pravo na jednu ili višednevnih pauza ili na skraćenje radnog vremena u trajanju od 90 minuta.
Članom 44. definisano je i pravo svakog zaposlenog da ima pauzu od 30 minuta, što bi za porodilje bilo 120 minuta u ukupnom trajanju, kako bi ona mogla da doji svoje dete i da se za vreme svog radnog vremena bavi svojim detetom, koje bi na takav način mnogo manje osećalo odsustvo majke. Naravno, radi se o onim ženama koje odluče da ne iskoriste svih 12 meseci porodiljskog odsustva, odnosno odsustvo radi nege deteta, već da se vrate na posao, želeći da u kraćem vremenskom roku dođu nazad na posao i da rade na svojoj karijeri.
Dakle, još jednom samo da definišem – navedena dopuna odnosi se, kao dopuna odredbe u članu 44. Zakona o radu, koja predviđa već 30 minuta pauze za svakog zaposlenog građanina Republike Srbije. Ovo je, dakle, dodatnih 90 minuta. Nisam svojim predlogom, i o tome ćemo možda govoriti detaljnije kada dođu na red amandmani, nisam predvideo precizno kada ta pauza može da se iskoristi. Zbog čega? Svaki slučaj je individualan. Konsultovao sam se sa velikim brojem žena koje su već imale takvu vrstu problema, sa ženama koje su se nedavno porodile i imaju veoma male bebe, sa ženama koje imaju više dece i njihova iskustva govore da su i bebe potpuno individualne, da se njihov ritam, čak i u prva tri meseca, da kažem i godinu dana menja i nemožete danas predvideti da li će beba za mesec dana da spava u ovom periodu ili onom, da li će spavati dva ili tri sata, da li je podoj u ovo ili ono vreme. To je nešto što trudnica, porodilja mora da dogovori sa poslodavcem, a naš posao je da nadgledamo da to ne bude slovo na papiru.
U članu 2. u stavu 1. menja se dosadašnji stav 2. člana 187. prema kome zaposlenom za vreme trudnoće, porodiljsko odsustvo, odsustvo sa rada radi nege deteta i odsustva sa rada radi posebne nege deteta, a koji je zasnovao radni odnos na određeno vreme, može da prestane radni odnos po isteku roka za koji je zasnovan. Tu smo imali nekoliko teških, tragičnih primera u poslednjih nekoliko meseci, u narednih nekoliko godina ne bih ni pobrajao, da je čak ženama koje imaju jednu malu bebu, od 12 ili 13 meseci, 15, 16, i drugo na putu, u osmom ili devetom mesecu po isteku ugovora o radu prestalo zaposlenje. Ta žena koja treba da se koncentriše na odgajanje svog deteta, treba sada da brine da li će imati makar i u tih godinu dana egzistenciju. Kako to utiče na dete, kako utiče na nju, na njenu psihičku stabilnost? To je stvar o kojoj moramo da brinemo.
Cilj izmena je da se zaposlenima pruži opšta zaštita otkaza ugovora o radu za vreme trudnoće, porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta i odsustva sa rada radi posebne nege deteta, koje je garantovano u članu 187. stav 1. važećeg zakona. Ovom izmenom neće biti oštećeni ni poslodavci, jer se isplata zarada za vreme porodiljskog odsustva, odsustva sa svih pobrojanih nega deteta vrši na teret budžetskih sredstava. Poslodavac je dužan da vrši isplatu samo za prvi mesec, nakon čega se taj iznos refundira. Obaveza poslodavca je takođe vremenski ograničena do isteka korišćenja prava na odsustvo. Šta to znači? To znači da će poslodavac morati u tih 12 meseci da produžava ugovor o radu i da taj ugovor neće moći da istekne pre isteka 12. meseca, da kažem – od trenutka porođaja, tako da će porodilja imati pravnu zaštitu i zaposlenje svih 12 meseci dok traje porodiljsko odsustvo, odnosno odsustvo radi nege deteta.
Mislim da je to suština koju moramo da prihvatimo. Nema uopšte takvo puno žena koje danas ostaju u drugom stanju, pa zar i tom malom broju koji je zaposlen po osnovu ugovora o radu, ne treba da pružimo zaštitu? Apsolutno moramo da im pružimo zaštitu, pogotovo u slučajevima kada poslodavci uopšte ne vode računa o tome. Mi moramo, naravno, da zaštitimo ekonomiju zemlje, ali rađanje dece je nešto što je prioritet. Ako nećemo da zaštitimo našu budućnost onda se postavlja pitanje u kakvoj ćemo to zemlji živeti za 20, 50 ili 100 godina, šta je onda važno za nas?
U stavu 2. u dodatnom stavu 3. se pruža dodatna zaštita zaposlenom za slučaj da poslodavac prenebregne zabranu otkaza ugovora za rad za vreme trudnoće, porodiljskog odsustva sa rada i radi nege deteta i odsustva sa rada radi posebne nege deteta i kaže se da ako porodilja u roku od 15 dana dostavi dokaze o tome poslodavcu, onda će otkaz ugovora o radu postati ništavan i povlači se iz pravnog dometa. Time dodatno štitimo porodilje.
Predlažem da se ovaj zakon donese po hitnom postupku kako bi se što pre zaustavio talas diskriminacije štetnih posledica koji i dalje postoji u Srbiji. Ne kažem da je to jedina stvar koja će sprečiti ovo i da je ovo krunsko rešenje koje će rešiti sve probleme, ali važan je prvi korak. Korak koji će poslati poruku i trudnicama, porodiljama, majkama sa decom da i ovaj parlament i ova zemlja hoće da vode računa o njima, ali poslaće i snažnu poruku poslodavcima da mi posmatramo način kako će se zakon sprovoditi.
Zato vas pozivam da kao Narodna skupština svi uzmete aktivno učešće u tome da pratimo kako se ovaj ali i svi drugi zakoni sprovode, da ne dopustimo da bilo ko izigrava zakon, da traži rupe u zakonu da bi nekome uskratio pravo, da pokažemo da je briga o deci, o majkama, zaposlenim ženama nešto na čemu ova država insistira.
S druge strane zamolićemo i preduzeća i poslodavce da imaju svest o trenutku u kome se nalazimo, da se pozovemo na njihovu društvenu odgovornost i apelujem na njih da se u donošenju ovih odluka ne vode samo zakonom, da se vode moralom, da shvate da je otkaz trudnici ili porodilji zločin. Jedan ili dvoje više zaposlenih neće uništiti preduzeće, ali će spasiti neku porodicu i to je nešto na šta moramo da apelujemo i molimo poslodavce da razumeju šta je razlog donošenja ovakvog zakona.
Ovo je početak i to je naša dužnost i obaveza, ali očekujem da se svi uključimo u sledećim postupcima u donošenju novih propisa, novih akata koji će obezbediti da garancije za majke, decu i budućnost ove zemlje budu što čvršće i da budu trajne.
Zahvaljujem se svima koji su svojim sugestijama pomogli da poboljšamo ovaj tekst zakona. Zahvaljujem se svima koji su svojim predlozima i ohrabrenjem postali nova nada za sve ljude koji imaju ove probleme danas i zahvaljujem se svim kolegama uz nadu i očekivanje da će ovaj zakon kada dođe na red da se glasa o njemu, imati punu podršku i potpuni konsenzus parlamenta Republike Srbije. Hvala.

Hvala.
Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Ne.)
Da li predsednici odnosno ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa žele reč?
Reč ima narodna poslanica Elvira Kovač. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, predsedništvo, gospodine predsedniče, predlagaču, dozvolite da u ime poslaničke grupe SVM iznesem naše mišljenje o predloženim izmenama i dopuna Zakona o radu.
Kao što smo to naglasili u našem izbornom programu SVM zaista želi da aktivno doprinese izgradnji jedne normalne države, kako smo to formulisali. Mi iskreno želimo da živimo u jednoj zemlji koja svojim stanovnicima obezbeđuje životni standard koji je dosledan evropskom građaninu.
Zalažemo se za izgradnju zdravstvenog i socijalnog sistema koji su najpre zasnovani na demografskim parametrima. Očekujemo da se u skorijem periodu odradi celokupna i sveobuhvatna reforma u oblasti socijalnog osiguranja. Smatramo da je prilikom izrade zakonskih propisa o socijalnom osiguranju neophodno da svi mi i predlagači zakona u prvi plan stave motivisanje rađanja.
Kao što smo to čuli i u uvodnom izlaganju gospodina predsednika, predlagača ovog zakona, jedan od najvećih problema svih nas je da se broj građana Republike Srbije a između ostalog nažalost i vojvođanskih Mađara konstantno smanjuje. Osnovni razlog za iskazani pad broj stanovnika i za starenje populacije je veoma nizak nivo nataliteta.
Smatramo da je zbog toga neophodna izrada jedne potpune sveobuhvatne strategije za podsticanje rađanja i zaustavljanje depopulacije, ne samo da razgovaramo o raznim dokumentima i strategijama, već da se sedne i izradi jedan primenjivi dokument koji za svoj cilj treba da ima efikasnu pomoć kako porodicama tako i majkama sa decom.
Svi smo svesni da je praksa takozvanog porodičnog dodatka takva da su to uglavnom improvizovana ad hok rešenja, kako kad. Nekad kada se rodi beba, pričam o prvom detetu, Republika dala određeni iznos. Ranije su ovi koji žive na teritoriji AP Vojvodina primali od AP Vojvodine. Od ove godine oni ne primaju. Prošle godine je došlo do problema, bebe koje su rođene do septembra, ti roditelji su primili dodatak i oni koji su rođeni posle septembra nisu, očekuju da će to naknadno dobiti. Znači, smatramo da ova improvizovana ad hok rešenja nisu dobra, već da ako se izgradi zaista jedna dobra strategija, treba da se zameni dugoročnim, predvidivim sistemom podrške porodicama, da jednostavno mladi roditelji znaju šta mogu da očekuju, kakvu vrstu pomoći od države.
Porodica je osnovna ćelija društva i samo uravnotežene porodice su sposobne za izgradnju zdravog društva. Kao što sam to već spomenula, realna, tužna slika je da je, nažalost, dece u Republici Srbiji sve manje, da je broj abortusa ogroman, naročito broj abortusa među mlađim ženama. Mi smo kao žene imale priliku da slušamo predavanje na nekim seminarima i zaista je poražavajuće da smo imali samo zvanične podatke o namernim prekidima trudnoće koji su iz zvaničnih državnih klinika, a verovatno ih ima mnogo više u privatnim klinikama i da je ne tako davno, pre par godina, zvaničan broj namernih prekida trudnoće, abortusa i živo rođenih beba u toj godini bio skoro identičan.
Realna situacija u našoj zemlji je da se žene, naročito one visoko kvalifikovane, obrazovane, sve kasnije odlučuju za rađanje. Mnoge imaju veoma ozbiljne teškoće pri usklađivanju svojih porodičnih obaveza sa poslovnim. Neke od njih su, jednostavno, čak i primorane da biraju između majčinskih obaveza i svoje karijere.
Uzimajući upravo u obzir okolnosti ovih zaposlenih žena i potrebu da se obezbedi zaštita trudnoće kao zajedničku obavezu svih nas, kako državne tako i samog društva, potrebno je adekvatnije regulisanje nekoliko oblasti, kao što su na primer, spomenuto pravo na novčanu naknadu tokom porodiljskog odsustva i odsustva sa rada radi nege deteta i posebne nege deteta. Ove nakande, najpre bi trebale da se isplaćuju redovno, a iznos bi trebalo da bude takav da zaista obezbeđuje održavanje dobrog zdravlja majke, odnosno žene i deteta, uz odgovarajući životni standard.
Drugi veliki problem o kome cenjeni predlagač nije pričao, pošto se ne tiče konkretno ovih izmena, ali tiče se situacije upravo trudnica je da nisu sve trudnice u tom položaju da imaju zdravu i laku trudnoću i mnoge od njih moraju da budu na takozvanom održavanju trudnoće ili na bolovanju.
Mi smo u ovom cenjenom domu već pričali o ovom problemu koji država još uvek nije uspela da reši. Planira se, ali nema adekvatnih sredstava i one koje su na bolovanju, odnosno održavanju trudnoće, uglavnom primaju 65% plate. Zaista nije u redu da u Srbiji danas još uvek nije svejedno da li je trudnica iz Beograda, Jagodine, ili živi u nekoj drugoj opštini.
Smatramo da je neophodno unaprediti ravnopravnost žena u radnoj snazi, kao i zdravlje i bezbednost majke i deteta i razvoj zaštite materinstva u našem domaćem pravu i praksi i ove predložene izmene i dopune, koje ćemo mi svakako podržati, su upravo jedan korak ka tome.
Pravo majki na porodiljsko odsustvo je nešto osnovno. To osnovno sredstvo da se zaštiti zdravlje majke i njenog deteta, odnosno ono o čemu, možda manje pričamo, pravo na porodiljsko odsustvo može da ima ne samo majka, već roditelj, znači bilo majka ili otac. Pravo roditelja na to porodiljsko odsustvo je sredstvo zaštite porodice.
Mene izuzetno raduje što se konačno u Narodnoj skupštini priča o pravu na dojenje, jer mislim da nismo imali prilike da razgovaramo o tome ovde. Pravo na dojenje generalno je izuzetno značajno, a naročito dojenje nakon povratka na posao, naročito u slučajevima povratka na posao pre isteka od godinu dana na porodiljsko odsustvo, jer dojenje je veoma bitan deo zaštite materinstva. Dojenje je izuzetno značajno za zdravlje, najpre za zdravlje deteta, pa i same majke.
Svetska zdravstvena organizacija preporučuje, ukoliko je to moguće, da se beba doji do šest meseci i sa odgovarajućom komplementarnom hranom čak i do dve godine svog života. Zbog toga je zaista potrebno obezbediti ove pauze. U idealnom slučaju, bilo bi dobro da se radi o, ako se priča o tom vremenskom periodu, radnom vremenu dužem od šest sati, recimo, od osam sati, idealno bi bilo da se obezbede dve pauze, kako bi žena zaista mogla da podoji svoje dete.
Stoga, kao što sam rekla, poslanička grupa SVM svakako podržava ovaj predlog, mada je možda bilo bolje, kao što je sam predlagač rekao, da se možda konkretnije definiše, pošto u predlogu stoji jedna ili više pauza, znači, da li mislimo na jednu ili više pauza? Ukupno trajanje je ovde predloženo od 90 minuta. Mi smo predložili, pošto u razgovoru sa tim majkama, kada se priča o dve pauze, onda bi idealno bilo kada bi za to imali 120 minuta ili dva sata. Predlagač je dao objašnjenje da kada saberemo 90 minuta i 30 koji već postoje, onda dolazimo do te cifre od 120 ili od dva sata, ali smatram da i žene dojilje treba da ručaju, jer tih pola sata imaju da bi se hranile.
Mi smo predložili amandman. O njemu ćemo detaljnije pričati kada budemo pričali o ovom zakonu u pojedinostima. Smatramo da ove pauze treba da se računaju kao redovno radno vreme i da se plaćaju u skladu sa tim. Moram da naglasim da su novinari danas već pitali da li je to primenljivo u Srbiji, da li su poslodavci spremni da primene ove odredbe zakona. Mi smo tu da kažemo da je to pitanje za poslodavce i da se nadamo da će zakon zaista da zaživi u praksi.
Kao što ste vi rekli, gospodine Stefanoviću, iz predloženih izmena i dopuna neke stvari nisu baš potpuno jasne, odnosno nedvosmislene. Odnosno ne vidi se da li se predlaže dnevna pauza ili dnevne pauze, da li dojilja tu pauzu ili te pauze dobija ili ostvaruje na sopstveni zahtev, znači, da li je to obavezno ili ona mora da se izbori za to, da li ona sama na osnovu ovog predloga ima prava, to nije jasno, da traži jednu pauzu ili dve pauze, znači, da ona sama odluči. Da li ona sama odlučuje da li možda umesto ove jedne ili više pauza, kako vi to predlažete, jednostavno želi skraćenje radnog vremena, pošto je i to u samom predlogu? Pretpostavljam da ste vi mislili na ovo da dojilja sama to odlučuje, ali bih volela da to malo razjasnite.
Ono o čemu nismo razgovarali i čega nema u predlogu je, a pretpostavljam da neće biti tako, pošto toga nema, da li će poslodavci biti obavezni da obezbede prostorije za ličnu higijenu, znači, prostorije gde bi se dojile bebe ili se najverovatnije, a pretpostavljam da je drugi slučaj, misli na to da će majke iskoristiti ove pauze, ovo vreme, da odu kući, da tamo podoje dete i da se vrate. Možda smo i zbog toga trebali da razmislimo o dve malo duže pauze. Odavde se ne vidi gde će se to dojenje vršiti i da li će neko doneti bebu na radno mesto, da li će tu biti adekvatnih uslova, prostorija. Ima tu dosta nejasnoća.
Zanimljivo je i mišljenje Poverenice za zaštitu ravnopravnosti, gospođe Nevene Petrušić, koja je stigla u Narodnu skupštinu čini mi se juče ili prekjuče. Upravo ovim predloženim izmenama i dopunama Zakona o radu, Poverenica za zaštitu ravnopravnosti predlaže i neke specifičnosti. Ona kaže da bi trebalo predložiti posebna pravila npr. za zaposlene majke čije je radno vreme kraće od šest sati, jer mi smo se ovde bazirali samo na one koje rade duže od šest sati ili, što je vrlo zanimljivo, zaista nismo razgovarali o tome, nije se razmišljalo o tome, ali nije kasno do usvajanja zakona.
Trebalo je razmišljati o dužim pauzama za majke koje su rodile npr. blizance, ili čak više od dvoje dece, kao i za one koje su prevremeno rodile svoje dete i ono što nedostaje su i usvojitelji koji, takođe, treba da hrane malu decu koju su usvojili.
Značajno je, pored zabrane, otkaz ugovora o radu. Nismo razgovarali, a vrlo je značajno pitanje, da kada roditelj, uglavnom majka, iskoristi porodiljsko odsustvo i kada se vrati sa tog porodiljskog odsustva, izuzetno je značajno da se ona vrati na isto radno mesto, ili bar na radno mesto sa istim uslovima i, naravno, sa istom platom i to odmah po povratku sa odsustva. Trebalo je i to nekako regulisati, da žena ili muškarac, ja volim da kažem i muškarac, mada po statistikama znamo da bez obzira što postoji ova mogućnost, u Republici Srbiji je izuzetno nizak procenat onih muškaraca koji koriste svoje pravo na porodiljsko odsustvo, da se oni vrate na odgovarajuće radno mesto, sa istom platom.
Nažalost, praksa je najčešće takva da se roditelj, uglavnom majka, zaposlena žena koja se vrati sa porodiljskog odsustva, bilo ranije, bilo po isteku 12 meseci, ona uglavnom bude raspoređena na neko drugo radno mesto, na manje plaćeno radno mesto ili na neodgovarajući posao, tako da apelujem da je možda trebalo razmišljati o tome da se zakonom izričito prizna pravo zaposlenog roditelja da, kada se vrati sa porodiljskog odsustva, poslodavac jednostavno mora da obezbedi da ta osoba radi iste poslove koje je radila i pre odlaska na porodiljsko odsustvo. Naravno, postoji mogućnost, i verovatno bi se na ovo pozivali i poslodavci, da npr. u međuvremenu prestane potreba za obavljanjem tih poslova, ali i tada bi trebalo naći rešenje da se ponude poslovi čiji uslovi nikako ne mogu biti nepovoljniji od uslova onih prethodnih poslova koje su radile pre odlaska na porodiljsko odsustvo.
Odsustvo sa posla zbog trudnoći ili roditeljstva, takođe ne bi trebalo nikog da sputava, kao što ste to naglasili, u razvoju karijere, odnosno da bude smetnja, recimo, za izbor u više zvanje, napredovanje uz stručno usavršavanje, kao ni osnov za raspoređivanje na neodgovarajuće poslove i otkaz ugovora o radu.
Ovde bih naglasila i ono o čemu se isto u našoj javnosti malo raspravlja, a što predlažu same majke iz iskustva sa bebama, da bi se posle par meseci one vrlo rado vratile na posao, možda za početak sa nepunim radnim vremenom, tzv. "part tajm džob" i ta mogućnost postoji u našem Zakonu o radu. Nažalost, praksa koja živi je potpuno drugačija, zato što su u tim situacijama poslodavci obavezni da plaćaju pune poreze i doprinose kao da je puno radno vreme. Naravno, ovo se čini potpuno besmislenim za njih i obeshrabrujuće, zbog neisplativosti.
Garancija za trudne žene i žene nakon porođaja da neće izgubiti posao, osnovna je komponenta zaštite materinstva. Za trudnice i majke je izuzetno značajno da znaju da će im biti sačuvan posao. Želela bih da podvučem i zaista da naglasim da materinstvo nikako ne sme biti osnov diskriminacije u zapošljavanju, uključujući i mogućnost zapošljavanja.
Prvobitni cilj ovih predloženih izmena i dopuna je da se upravo tim trudnicama, koje su zasnovale radni odnos na određeno vreme, obezbedi opšta zaštita od otkaza ugovora o radu, i to kako za vreme trudnoće tako i za vreme porodiljskog odsustva. Ova izmena, kao što smo čuli, dobro je što neće nikako oštetiti poslodavce, pošto će isplate zarade ići na teret budžeta.
Kao neko ko aktivno učestvuje u radu Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, želela bih samo da podsetim da je Republika Srbija članica Saveta Evrope i da od 47 zemalja članica, neke jesu neke nisu članice EU, i neke jesu neke nisu uvele zajedničko porodiljsko odsustvo. Možda bi u bliskoj budućnosti trebalo razmišljati i o tome da uvedemo podeljeno porodiljsko odsustvo za roditelje, da uvedemo nekoliko meseci koje bi morali da iskoriste očevi.
Postoji značajna razlika, upravo zbog ovoga, u zemljama članicama Saveta Evrope, između plata muškaraca i žena, pa kasnije i penzija, baš zbog toga što se žene, verujte i u drugim evropskim zemljama, suočavaju sa teškoćama prilikom povratka na tržište rada. Naravno, ovo je uglavnom posle perioda posle porođaja, porodiljskog odsustva. Njima je teže da nađu posao i vraćaju se na manje plaćene poslove. Zbog toga imaju te manje ispade u svojim karijerama, manje plate, a samim tim i niže penzije. Sve ovo naglašavam upravo zbog toga što su žene potpuno diskriminisane na tržištu rada.
Da zaokružim, LSV će podržati ove izmene i dopune. Drago nam je što zajedno sa svima, pretpostavljam, možemo da učestvujemo u izmeni, pa i u poboljšanju zakonskih rešenja i u unapređenju zaštite i položaja zaposlenih trudnica, majki i roditelja. Iskreno se nadam da u praksi neće doći do problema u sprovođenju ovog zakona. Naravno, zajedno ćemo raditi na praćenju sprovođenja, ali smo svesni da neće svi poslodavci oberučke prihvatiti ove predloge i verovatno da ćemo onda čuti i neke kritike.
Nadamo se da će ova rešenja u budućnosti zaista obezbediti bolju zaštitu materinstva, veću sigurnost radnih mesta za trudnice i roditelje, da će smanjiti razlike u radnom angažovanju žena sa i bez dece i da će se jednostavno sprečiti diskriminacija na poslu na osnovu pola. Zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima Nebojša Stefanović. Izvolite.

Hvala vam na konstruktivnim predlozima i hvala vam na podršci.
Voleo bih da kažem da sam srećan što donosimo ovaj zakon. U stvari, nesrećan sam što moramo da ga donosimo. Bio bih mnogo srećniji da se ove negativne pojave u Srbiji ne dešavaju, da su poslodavci svesni da porodiljama, trudnicama, majkama sa decom, roditeljima uopšte, ljudima koji imaju posebne potrebe, da uopšte ne moramo da ukazujemo na važnost da te ljude zadrže na poslu.
Užasnut sam ne samo onim što se dešava na svetskom nivou nego, pre svega, u Srbiji. Žene su mnogo manje plaćene na istim radnim mestima od muškaraca. To je teška činjenica. Užasnut sam da one imaju mnogo lošija radna mesta od muškaraca. To mi teško pada kao čoveku koji hoće da veruje da je ovo zemlja koja je odlučila da dostigne određene standarde i čije je društvo spremno da prihvati ideje moderne Srbije.
Žao mi je što jedan zakon i nekoliko članova tog zakona ne mogu sve to da isprave, ali vas potpuno uveravam, mogu da govorim u ime SNS kojoj pripadam, moja stranka je potpuno spremna da sa svima ostalima radi, da gradimo uspešniju zemlju, ekonomski jaču, koja će jednoga dana omogućiti mnogo više izdvajanja za trudnice i porodilje, mnogo više novca za decu.
Voleo bih da danas možemo da im damo brdo novca. Voleo bih da ne moraju da rade po dve – tri godine, da se posvete svojoj deci. Nažalost, država to danas nije u stanju da uradi, ne krivicom SNS. ali se borimo da popravimo situaciju. Borimo se i trudimo da ova zemlja bude i ekonomski snažnija, da i kada se izdvaja za trudnice i porodilje, a to se svuda kada se izdvaja, izdvaja iz budžeta, iz budžetskih sredstava – nema veze da li to radi Republika ili lokalna samouprava, to se radi budžetskim sredstvima, sredstvima svih nas. Niko se ne hvata za svoj privatni džep da daje nešto trudnicama.
Svi im pomažemo. Ne govorim o pojedincima, pričamo o brizi koju pokazuje sistem. Zato hoću da gradimo jednu snažniju državu koja će ekonomski moći da podmiri sve socijalne potrebe.
Potpuno vas podržavam u nekim od ovih predloga. Što se tiče dojenja, odnosno pauza koje se određuju za dojenje, u predlogu sam rekao – imaju prava na jednu ili više dnevnih pauza u toku dnevnog rada u ukupnom trajanju od 90 minuta, ili na skraćenje vremena dnevnog rada u ukupnom trajanju od 90 minuta.
Pošto je tolika različitost u kompanijama, u uslovima, da li će kompanija imati prostoriju da odvoji za dojenje, kako će da je uredi, da li će da je sredi, da li je nekoj ženi možda zgodnije da napusti posao, da živi blizu, pa joj je mnogo lepše da ode u svoju kuću gde će se osećati komfornije da podoji svoje dete ili će kompanija morati da odvoji određenu prostoriju, što se isto zalažem. Voleo bih kada bi mi ovde u parlamentu imali vrtić, mislim da bi više roditelja moglo da se igra sa svojom decom i ljudi koji rade ovde, ali to su stvari na kojima moramo da radimo.
Voleo bih da imam magično rešenje za sve, nažalost, nemam. Trudim se da popravimo postojeće stanje, ali molim i sve ostale, dajte rešenje, predlažite, učinite korake da situacija bude bolja nego što je danas. Hajdemo sledeći korak! Potpuno vas podržavam. Spreman sam da stanem i da glasam za svaki predlog koji vodi ka tome. Verujte, biću poslanik, kao i sve moje kolege u Skupštini, koji će uvek dići ruku, glasati za predloge koji pomažu, ojačavaju položaj majki, roditelja uopšte i naravno dece.
Što se tiče povratka na radno mesto, to je stvar o kojoj ćemo isto morati da razgovaramo sa poslodavcima. Biće potrebe da se vrše revizije, biće potrebe da se uključe i inspekcijski organi, biće potrebe da se i Skupština zainteresuje jer ne smemo pokazati indiferentnost, naše glasanje u danu za glasanje.
Nije kraj ove priče. Mi smo time samo dali preduslove da se stvari poprave. Naša kontrola, pokazivanje pažnje, brige, interesovanja, pritiska, ako hoćete, biće pravi instrumenti da obezbedimo da ove žene, majke, roditelji, deca, dobiju sva ona prava koja moraju da im pripadaju u ovoj zemlji. Hvala.

Hvala.
Elvira Kovač, replika. Izvolite.

Zahvaljujem. Vrlo kratko.
Gospodine predsedniče, potpuno se slažem sa vama, ali smatram da je jedna od osnovnih stvari da moramo ekonomski da osnažimo žene i ukoliko one budu ekonomski samostalne i jače, onda će se verovatno lakše, brže i na vreme odlučivati i za to da imaju jedno, dvoje, troje, pa možda i više dece.
Drugi problem je, znam da vi to ne možete da rešite, o tome sam govorila kada je tu bila i poštovana ministarka zdravlja, da je danas veliki broj lekova koji je potreban upravo trudnicama koje održavaju trudnoću skinut sa liste lekova. One to moraju da plaćaju. Znači, treba da ih koriste u raznim količinama i to nekima dosta znači. Znači, uzmu kutiju lekova koja traje dva, tri dana, a to treba da koriste ili u prvom trimestru ili do kraja i to uopšte nije mali novac.
Drugi problem o kojem sam pričala je, pošto sam poreklom iz Mihajlova, odnosno živim u Zrenjaninu, da treba da se reši organizacija zdravstvenih ustanova u Zrenjaninu. Jedno jedino savetovalište za žene opslužuje sve žene Srednjebanatskog okruga i trudnice koje imaju mogućnosti idu kod privatnika. Strašno je! Znači, žene godinama plaćaju zdravstveno osiguranje, onda idu kod privatnika zato što doktorke, sestrice koje rade u tom savetovalištu su takve, da one, naročito trudne, ne mogu satima da čekaju i da trpe sve do čega dolaze. Znači, problema ima mnogo, ali hajde da probamo da krenemo zajedno od sitnih koraka, pa da radimo na tome.
Što se tiče vrtića, u potpunosti podržavam i nadam se da ćemo u nekoj formi naći rešenje, jer to bi zaista bio idealan primer. Čak ni žene mislim da ne pričaju o tome, nama nije potreban ovde frizerski salon, zaista nam je potreban vrtić.