Nastavljamo sa radom.
Reč ima narodni poslanik Nataša Vučković.

Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, govoriću o "Marijinom zakonu", odnosno o Predlogu zakona o posebnim merama za sprečavanje vršenja krivičnih dela protiv polne slobode prema maloletnim licima.
Da bih izbegla nedoumice koje su se pojavile na kraju prethodnog dela rasprave, istaći ću da će DS podržati ovaj zakon. Mi ćemo ovaj zakon podržati iz više razloga. Jedan od njih, a i najvažniji, je zbog toga što smo duboko uvereni u njegovu opravdanost.
Ono što je već istaknuto u raspravi, nama je drago da je jedan predlog zakona koji je utvrdila i prethodna Vlada, koju je vodila DS, i ova Vlada prihvatila i da je on sada pred nama. Jedino što može da nam bude žao, meni je lično žao je što on ranije nije usvojen, ne zato da bismo sebi pripisali uspeh, nego zbog toga da bismo imali godinu dana više prilike da primenjujemo ovaj zakon i da na taj način možda sprečimo pojedine povratnike ovih krivičnih dela.
Poštovani poslanici, mislim da podaci koji su danas izneti, a dragocene podatke iznela je moja uvažena koleginica poslanica Ljiljana Lučić, svi podaci koje čujemo o jednom rastućem trendu pojave ovih krivičnih dela, povrat ovih krivičnih dela, dakle, o jednoj velikoj tendenciji da se uvećava ovaj broj krivičnih dela, govore u prilog tome da moramo kao društvo mnogo energičnije delovati kako bismo sprečavali i povrat ovih krivičnih dela, ali i kako bismo stvorili uslove da se pedofilija, da se vršenje krivičnih dela prema maloletnim licima i u ovoj sferi krivičnih dela protiv polne slobode maksimalno smanje.
Mi smo, naravno, svi jako osetljivi s pravom na krivična dela protiv polnih sloboda nad decom i maloletnicima i to je zato što ona ugrožavaju jednu od osnovnih potreba svake ljudske zajednice, da se ona brine o dobrobiti dece i mladih, da ih zaštiti, da im omogući da odrastu u najboljim mogućim uslovima.
Ljudska zajednica kroz istoriju ne bi opstala da nije imala tu solidarnost sa upravo najmlađim članovima zajednice, da nije brinula nad svojim podmlatkom. Zato jesmo svi jako osetljivi prema žrtvama pedofilije, dečije prostitucije, pornografije, jer su oni suštinski destruktivni i suštinski su opasni po dečije zdravlje i psihosocijalni razvoj.
Verujem da će Skupština jedinstveno glasati za ovaj zakon. Zato smo svi za to da se deca i maloletnici posebno zaštite od krivičnih dela kojima se ugrožava njihova polna sloboda.
Ima nekoliko rešenja u ovom zakonu koja su razumljiva i čiji su motivi izuzetno jasni. Samo neka od njih bih naglasila. Bez obzira što je bilo jako mnogo govora o ovom zakonu tokom prethodne rasprave i bez obzira što nisam pristalica toga da se neki argumenti ponavljaju tokom rasprave, mislim da ovaj zakon to zaslužuje i da zaslužuje da što veći broj poslanika o ovom zakonu govori, iz jednog razloga što je u našem društvu dosta dugo vladala jedna tišina o problemu pedofilije, o problemima sa kojima su suočene žrtve ovih krivičnih dela, što se nekako mislilo da se to dešava negde drugde, a ne baš kod nas.
Poslednjih godina je učinjeno jako mnogo u raznim sferama, i kroz školu i kroz razne oblike edukacije, kroz obaveštavanje roditelja, roditeljskih udruženja itd. i naročito kroz neke institucionalne mehanizme, kojima se nastoji da se ovaj problem više osvetli i na neki način u javnosti promovisati debata i svest o tome koliko je ova pojava opasna za društvo u celini.
Zato rešenja koja ovaj zakon predviđa jesu dobra, to da ne može sud ublažiti kaznu, da ne može uslovno da otpusti onog ko je izvršio neko od krivičnih dela iz ove oblasti. Iskorak iz Krivičnog zakonika čini se u pogledu dužine trajanja pravnih posledica osude. Krivični zakonik pravne posledice osude ograničava na deset godina, a ovim zakonom se čini iskorak u tome što se pravne posledice osude produžavaju na 20 godina.
Potpuno je opravdana zabrana zasnivanja radnog odnosa ili zanimanja koje se odnosi na rad sa maloletnim licima. To je jedna od mera koja nastoji da spreči povrat vršenja krivičnih dela u ovoj oblasti.
Nadzor koji se predviđa nakon izdržane kazne zatvora se apsolutno pokazuje kao neophodan i mislim da neka rešenja koja su preuzeta iz uporedne pravne prakse zaista jesu dobra, jer moramo svi imati u vidu da je procenat povrata kod najvećeg broja izvršilaca ovih krivičnih dela vrlo veliki, jer se radi o jednom poremećaju seksualnog ponašanja koje taj visok povrat i uslovljava.
Zato jeste vrlo važna zabrana da se posećuju mesta na kojima se okupljaju maloletna lica, obaveštavanje o promeni prebivališta itd.
Kada govorimo o primeni ovih mera nadzora, želim da ukažem samo na jednu potrebu da se institucionalno ojačaju svi mehanizmi koji će taj nadzor primenjivati. I moja prethodnica u raspravi je govorila o nekim britanskim iskustvima. Sticajem okolnosti i ja sam se u poslednje vreme upoznala sa nekim britanskim iskustvima u ovoj oblasti, koliko pažnje oni posvećuju izgradnji onih institucija koje se bave nadzorom nad izvršenjem mera odnosno nad bivšim kažnjenicima i onima koji imaju opasnost od povrata, a to je zbog toga što oni znaju u kojoj meri i sam nadzor može biti plodno tlo za korupciju, u kojoj meri može biti plodno tlo za kršenje ljudskih prava, u kojoj meri je potrebno da na nacionalnom nivou postoji jedna ujednačena praksa, vrlo obučeni kadrovi, koji jesu u stanju da zaista kvalitetno i kompetentno obavljaju funkciju nadzora.
Dakle, procedura i institucionalni kapaciteti onih koji budu vršili nadzor jesu izuzetno važni, ukoliko želimo da ovaj zakon bude pravilno primenjen. Zbog toga želim da govorim o još jednoj stvari. Ovaj zakon ima za cilj da...
(Predsedavajuća: Gospođo Vučković, samo da vas obavestim da je vašoj poslaničkoj grupi isteklo vreme.)
Samo da završim poslednju rečenicu. Ovaj zakon ima za cilj da prevenira povrat krivičnih dela nad maloletnim licima, krivična dela protiv polne slobode, ali kao društvo moramo mnogo više raditi upravo na prevenciji uopšte pojave pedofilije i ovih krivičnih dela, kroz edukaciju, kroz škole i kroz medije. Hvala na pažnji.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Slobodan Jeremić. Izvolite.

Uvažena predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, poštovani prisutni članovi ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, Zakon o izmenama i dopunama Zakona o krivičnom postupku je zakon kojim se uređuje krivična procedura i svojevrsni je test demokratičnosti i poštovanja zajamčenih prava građana u jednoj državi.
Novim Zakonom o krivičnom postupku, koji je usvojen 2011. godine a još uvek nije stupio na snagu jer je njegova primena odložena, u potpunosti je zamenjen dosadašnji sistem krivične procedure koji je u Srbiji postojao od njenog prvog normativa, krajem 19. veka.
Pravnička i stručna javnost iznela je mnogobrojne kritike na sveukupnost sistema rešenja tog zakona, te je isti ocenjen kao svojevrsni hibrid "američke krivične procedure" koju sprovode organi krivičnog gonjenja, urađeni prema sovjetskom sistemu. Taj zakon je ukinuo do sada postojeće načelo materijalne istine u krivičnom postupku, obavezavši sud da odlučuje samo na osnovu onih dokaza koji su tužilac kao i optuženi i njegov branilac izneli u toku postupka. Uveo je tužilačku istragu na čudan način, istovremeno predviđajući postojanje predistražnog i istražnog postupka kojim u oba slučaja rukovodi tužilac, pa se jednom od njih potpuno gubi svrha. Dalje, totalno je paralizovao sud u postupku, svodeći njegovu ulogu na nemog posmatrača. Po redosledu izvođenja radnji i karakteru i ulozi učesnika postupka u glavni pretres na kome se izvode dokazi i sud materijalno odlučuje o odgovornosti i kazni optuženog, gotovo je poistovetio sa parnicom.
Sveukupna ocena toga zakona od strane stručne javnosti na kraju se svela na opšti zaključak, gotovo konsenzusom zauzet – da je zakon loš iz osnova i da ga treba promeniti.
Ovaj zakon od početka prošle godine primenjuju organi nadležni za suzbijanje dela organizovanog kriminala, korupcije i naročito teških krivičnih dela. Njihova dosadašnja iskustva govore u prilog tome da je potreban ozbiljan i studiozan rad, ili na ispravkama, izmenama i dopunama postojećeg teksta zakona, ili na izradi potpuno novog rešenja koje bi zadržalo pojedine novouvedene institute, ali iste prilagodio evropskoj kontinentalnoj pravnoj tradiciji kojoj pravni sistem Srbije neosporno i pripada, kao i razjasnio masu nedorečenosti koje postojeći zakon sadrži.
S tim u vezi, javnost je već upoznata da je Ministarstvo pravde formiralo radnu grupu koja ima za cilj da pripremi nacrt izmena i dopuna kojim bi se to i učinilo. Međutim, sada pred sobom imamo jedan predlog izmena i dopuna koji sadrži samo par odredbi iz seta mera koje je ta radna grupa pripremila i prezentovala javnosti.
Jasno nam je da se ovim predlogom zakona interveniše u onom delu koji ne trpi odlaganje, kako bi se organima nadležnim za suzbijanje organizovanog kriminala i korupcije omogućilo zakonito postupanje u pogledu onih naročito teških krivičnih dela koja su predviđena izmenama Krivičnog zakonika iz 2012. godine.
Takođe, prethodno rečeno važi i za odredbe koje se tiču odlučivanja o pritvoru okrivljenog posle objavljivanja presude, kao najteže mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog u toku krivičnog postupka koji sud mora često preispitivati. U tom smislu, predloženo rešenje je dobro jer postavlja jasne uslove kada se pritvor mora ukinuti i dokle može trajati, što postojeći tekst zakonika nije sadržao, gde bi se stvorio pravni vakuum.
Ujedno, izmenama se vraća i ranija odredba da advokata može zameniti advokatski pripravnik u svojstvu branioca u krivičnim postupcima za dela za koja je zaprećena kazna do pet godina zatvora, što smatramo dobrim jer omogućava tim licima da steknu potrebna praktična iskustva radi kojih uopšte i postoji zakonom propisani pripravnički staž.
Smatramo da je, makar i u ovom obimu, dobro da se radi na izmeni tako bitnog zakona, te ćemo u očekivanju sveobuhvatnog rešenja kojim će se ova materija urediti, podržati Zakon o izmenama i dopunama Zakona o krivičnom postupku, uz jednu korekciju koju smo amandmanom predložili.
Gospodine ministre, predlažemo da treba što pre izaći iz faze gašenja požara odnosno pisanja dopuna i izmena na kratkoročno vreme i ući u fazu celovitih rešenja, odnosno pisanja i rešavati zakone u celini, primerene demokratskim dostignućima 21. veka. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodna poslanica Slavica Saveljić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je nekoliko zakona koje razmatramo kroz objedinjenu raspravu u okviru jedne tačke dnevnog reda i svaki od njih ponaosob zaslužuje da bude detaljno obrazložen, ali ja ću se kao i većina poslanika osvrnuti na jedan, na onaj koji smo kao opomenu nazvali imenom devojčice koja je i sama postala žrtva seksualnog nasilja.
Konvencija Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i zlostavljanja obavezala je sve one zemlje koje su je ratifikovale da preduzmu i opšte i posebne mere, radi zaštite dece od ove vrste zločina. Jasno je da proces zaštite dece od svake vrste zlostavljanja mora da bude jedinstven sistemski proces, saradnja ustanova, organizacija i organa, sa jasnom ulogom da se pre svega predupredi, ali u isto vreme i zaustavi nasilje, kao i da se obezbede adekvatne socijalne, zdravstvene i porodično-pravne mere zaštite, koje mogu da pruže i adekvatnu podršku, ali u isto vreme i da ublaže traumatične posledice.
Zašto je važno doneti jedan ovakav zakon najbolje možemo razumeti ako govorimo sa pozicija žrtve. Kao što smo već čuli, prema zvaničnim podacima Saveta Evrope, svako peto dete doživelo je neku vrstu seksualnog nasilja, a od petoro dece koja su zlostavljana, čak četiri su devojčice.
Seksualno nasilje je doživelo skoro 7,5% dečaka i preko 2% devojčica od 11 godina, a ta se cifra utrostručuje kad su u pitanju devojčice uzrasta od 13 godina, i takođe dostižu vrlo zabrinjavajuću cifru od 11,% kad se radi o srednjoškolskoj populaciji. Seksualno nasilje najčešće vrši odrasla muška osoba, a zaprepašćujuće je i to da zanemarljivo mali broj roditelja zna šta im se uopšte sa decom dešava, dakle oko 0,4%, što takođe ukazuje na samu težinu problema.
Počinioci seksualnog nasilja najčešće deci nisu nepoznate osobe. Šta više, vrlo često su osobe iz najbližeg okruženja. Čak preko 81% su osobe koje dete poznaje i u koje ima poverenje. To su dakle, vrlo često otac, očuh, hranitelj, deda, nastavnik, komšija. Počinioci iskorišćavaju naklonost, zavisnost, strah i nemoć deteta. Iako se ono dešava u svim uzrastima, najčešće počinje u uzrastu dečijem od 4 do 8 godine ili u periodu adolescencije. Seksualno nasilje se najčešće čuva u tajnosti ili podmićivanjem ili posebnom pažnjom prema detetu, pritom se naravno koriste najrazličitiji mehanizmi da se detetu razvije osećaj krivice, osećaj straha, da se dete boji osvete, ucene, pretnje od gubitka pažnje, ljubavi roditelja, ili njihovim rastankom. Cilj je naravno, da zločin ne ostane otkriven i da se izbegne kazna.
Dakle, seksualna zloupotreba dece je jedna izrazito patološka pojava i jedan je od najtežih oblika nasilja nad decom. Retko se dešava izolovana, vrlo često je kombinovana sa emocionalnim zlostavljanjem i fizičkim zlostavljanjem, ali bez obzira da li se desilo jedno ili se ponavljalo u dugom vremenskom periodu seksualno zlostavljanje kod deteta izaziva bolno i traumatsko iskustvo.
Seksualno zlostavljeno dete ima dugu intenzivnu patnju koja prigušuje i njegov intelektualni razvoj i utiče i na njegovu intelektualnu radoznalost, kreativnost, ono je inhibirano, a oseća se i bezvredno, posramljeno, gubi poverenje u sebe i u druge. Time se vrlo često postavljaju temelji depresije koja ih prati kroz ceo život, ali i za druge vrste mentalnih poremećaja. Jedna studija iz daleke 1986. godine pokazala je da je čak 60% žena i 30% muškaraca koji su oboleli od depresije bilo seksualno zlostavljeno u ranom razvojnom periodu. Nažalost, podaci govore da su oni koji zlostavljaju najčešće i sami bili žrtve nasilja u porodici, odnosno zlostavljanja i verovatnoća je da će seksualni nasilnici upravo biti ono koji će vršiti čin osam puta je veća nego što je to u redovnoj populaciji. Zato smatram da su predložene zakonske mere itekako sa svojom svrhom i između ostalog podrazumevaju i različite vrste psihosocijalne pomoći i podršku samim počiniocima.
Da je ovo još uvek tabu tema u Srbiji pokazuje podatak da je samo 5% ljudi spremno da prijavi seksualno nasilje nad decom za porodicu koju poznaje. Zato i jeste ogromna disproporcija između ostalog između stvarnog stanja i broja prijavljenog nasilja. Na službama, na školama, prosvetnim radnicima, medijima, pa i nama poslanicima je izuzetno velika odgovornost da senzibilišemo jasno ove probleme, da jasno i glasno kažemo da problem postoji, da stvaramo uslove da ovakva krivična dela budu adekvatno sankcionisana i da dugoročno radimo na ovom problemu. Svako krivično delo mora da bude kažnjeno, ali je zločin nad decom najteži.
U ime poslaničke grupe URS naravno da ne treba posebno isticati da ćemo ovaj zakon podržati, ali želim i da pozdravim inicijativu koju je Savet za prava deteta podržao, da krivično delo koje se odnosi na seksualno zlostavljanje ne bude vremenski oganičeno već da se kroz naše zakone izmeni i da postane delo koje ne zastareva. Zahvaljujem se na pažnji.

Reč ima narodni poslanik Dejan Mihajlov.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, na početku ću reći nešto o zakonu koji se odnosi na zloupotrebu polnih prava maloletnika, a posle nešto više o zakonu o oduzimanju imovine stečenoj krivičnim delom.
Svaka druga situacija osim one u kojoj smo sada da će svi poslanici podržati ovaj zakon bi bila potpuno neprirodna. Kao čovek i kao roditelj troje dece i kao građanin sam ozbiljno zabrinut za stanje u društvu, povećan broj ovakvih krivičnih dela, porast stope nasilja u porodici, promociju preko medija nemorala i izopačenosti, jednu opštu krizu vrednosti koja neminovno dovodi da iz ljudi na površinu izlazi ono najlošije, tako da se mnogo lakše osmele da urade nešto što je zabranjeno i moralno nedopustivo nego u nekim drugim situacijama.
Stavljanje ili podizanje nivoa slobode ljudskih prava, slobode medija na uštrb vrednosti na kojima je zasnovana civilizacija čiji smo mi deo, a to je pre svega hrišćanska civilizacija, dovela je do toga da se bitno rasturila porodica i da samim tim smo došli u situaciju da raste broj svih ovih krivičnih dela. Što se DSS tiče porodica i deca moraju da uživaju maksimalnu zaštitu i pažnju. Država koja je jednako odgovorna sa svim drugim institucijama mora da se trudi da takvu zaštitu i obezbedi. Ni na jednom frontu ili kada su u pitanju određena ljudska prava, određene medijske slobode ne sme da bude izuzetka ako govorimo o sprečavanju ove vrste krivičnih dela koja se odnose na nasilje u porodici i nasilje kao model ponašanja koji se promoviše preko raznih medija. To je nešto što u najgoroj meri narušava sam koren hrišćanske civilizacije, svakog normalnog društava u kome sada živimo.
Predložili smo amandmane koji pooštravaju odredbe ovog zakona i kroz amandmane smo predložili ovo o čemu je govorio predsednik Skupštine, predložili smo da ova krivična dela ne zastarevaju, da za ovu vrstu okrivljenih nema uslovne osude i nema pomilovanja. Znači, ova krivična dela i oni koji ova krivična dela ne treba da imaju nikakvu mogućnost da se prema njima postupa blaže od onoga što zakon prepisuje i da bilo koja vrsta pomilovanja ili uslovne osude ili bilo koji način samilosti prema njima u nekom trenutku može da se primeti, pogotovo što su ovi okrivljeni ti koji su u najvećoj meri posle i povratnici. Kroz amandmane koje smo predložili predviđamo preciznije kako da se izvrši kontrola evidencija i nadzor nad licima koja su nakon izdržane kazne ovog krivičnog dela.
Smatramo i naše najdublje uverenje je da do ovog zakona i rešenja u ovom zakonu mora da se dođe bez ikakve stranačke i političke priče. Naprotiv, moramo da nađemo najbolja rešenja kako bi se u narednom periodu na što efikasniji način sprečio porast krivičnih dela ove prirode. Demokratska stranka Srbije će podržati ovaj zakon. Žao nam je što nije donet prošle godine. Smatramo da svi moramo da se založimo za primenu ovog zakona i da ona bude što brža i što efikasnija i da nema izuzetka.
U drugom delu reći ću nešto više o Zakonu o oduzimanju imovine. Ovaj zakon je svakako bolji od prethodnog zakona zato što nije protivustavan i ne ugrožava ljudska prava koja se odnose na prezunkciju nevinosti, da niko nije kriv dok se ne osudi i da mogućnost da privremeno oduzeta imovina bude prodavana pre nego što neko bude osuđen. Za nas nije sporno da se privremeno oduzeta imovina čuva, da se stavi zabrana raspolaganja, da prosto ona imovina koja je sklona propadanju, kvaru ili se nešto proda i dariva u humanitarne svrhe, ali je sporno da vi nekome imovinu oduzmete i da se onda ta imovina uništi.
Za nas je krajnje sporno da automobil koji uzmete od nekoga ko nije osuđen, neko vozi pa ga slupa. To je prosto neprihvatljivo, jer će građani biti ti koji će posle, u slučaju da taj ne bude osuđen, ili da taj predmet zastari, što je bilo slučajeva do sada, građani će biti ti koji će morati da naknade troškove nastale kao uništenje ili kao oštećenje imovine koja je oduzeta u tom postupku, tako da rešenja koja se nude u ovom zakonu su daleko bolja od prethodnih rešenja. Zakon je mnogo precizniji, jasniji, daju se veća ovlašćenja direkciji i definišu se mnogo bolje procedure nego što je to do sada bilo. Smatramo da je to poboljšanje ovog zakona koje je u dobroj meri usklađeno sa rešenjima koja postoje u zemljama koje su u borbi protiv kriminala i korupcije do sada bile mnoge efikasnije od nas i mislimo da ovaj zakon može da kvalitativno doprinese da se situacija promeni.
Mi kao stranka, naravno i ja lično, nemamo ništa protiv toga da oduzeta imovina bude korišćena u opšte korisne svrhe. Uostalom, moj sin ide u jaslice, u kuću koja je oduzeta od Uskokovića, bivšeg direktora EDB. Prosto, to je normalno i to se svuda u svetu radi, kuće se koriste u tu nameni, za dečije boravke, ustupaju se zdravstvenim institucijama, prosvetnim, obrazovnim, nevladinim organizacijama koje se bave unapređenjima prava dece, omladine, i to je nešto što je prihvatljivo. Za nas je neprihvatljivo da, što je bilo u ranijem periodu, da su pojedini narodni poslanici bili u prilici da zakupljuju stanove koji su oduzeti u postupku po prethodnom zakonu. To je nešto što nije bilo primereno i nadam se da toga neće biti u budućnosti. Isto tako, pažnja na raspolaganju te imovine mora da bude visoka i mi kao poslanici insistiraćemo, kroz nadzor koji će se vršiti na sprovođenju ovog zakona, da sve to bude u skladu sa zakonom i na način kako se ne bi prouzrokovale štete za građane Srbije, ukoliko dođe do uništenja te imovine, kao što smo imali slučaj da vidimo da je bilo u nekom prethodnom periodu.
Ono što je moja dilema i tu mi treba objašnjenje od ministra, u članu 82. ovog zakona kažete da - postupci oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela započeti do dana stupanja na snagu ovog zakona, po odredbama Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela – znači, po odredbama starog zakona – će se okončati po odredbama tog zakona.
Mene buni jedna stvar. Ovim zakonom vi ste predvideli, odnosi se na nova krivična dela, odnosno, odnosi se na krivična dela koja smo izbrisali decembra prošle godine, kada smo menjali Krivični zakon, a to je zloupotreba službenog položaja i ostalo, i to je dobro. Imamo, samo da prosto razjasnimo da li postoji pravna praznina, ukoliko se postupci završavaju po starom zakonu koji su započeti sada, a imamo novi Krivični zakonik iz koga su izbrisana krivična dela po kojima se počelo oduzimanje imovine po starom zakonu, da ne dođemo u situaciju da postoji jedna prava praznina, da svima onima koji su započeli postupak zloupotrebe službenog položaja i ostalog, da dođemo u situaciju da ne može da im se oduzme imovina zato što se uvek primenjuje, bar je to u krivičnom pravu pravilo, primenjuje se povoljnije rešenje na okrivljenog.
Prosto, treba nam objašnjenje, to je, čisto da kažemo, pravno pitanje – da li će ovaj zakon omogućiti da se izvrši oduzimanje imovine i onima kojima je postupak započet po starom zakonu, imajući u vidu da su ukinuta krivična dela koja su postojala u starom zakonu, a nisu ubačena ova krivična dela. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Milisav Petronijević.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, narodni poslanici, stav poslaničke grupe SPS o predlozima svih pet zakona koji su na dnevnom redu je izneo naš kolega Neđo Jovanović, stav koji sadrži u sebi i politički i stručni pristup. Naravno, naš kolega Đorđe Milićević je takođe potvrdio u svom izlaganju te stavove. I ja, potvrđujući reči i jednog i drugog, želim da se zadržim samo na nekoliko detalja i to, pre svega, na dva zakona.
Prvo, kada je u pitanju Zakon o posebnim merama za sprečavanje vršenja krivičnih dela protiv polne slobode prema maloletnim licima, želim na početku da iznesem jedan opšti stav. Mere, aktivnosti, sve ono što se preduzima u smislu prevencije, u smislu sprečavanja nasilja nad decom, zaštite dece i naravno, kada je ova tema danas u pitanju, većeg stepena krivično pravne zaštite, SPS daće i davaće uvek snažnu podršku.
Kada je u pitanju ovaj konkretan zakon, Zakon o posebnim merama za sprečavanje vršenja krivičnih dela protiv polne slobode prema maloletnim licima, smatramo da je to samo deo mera i aktivnosti onoga o čemu sam malopre govorio. Ovaj zakon treba podržati zbog svrhe, zbog cilja, zbog onoga šta se želi time postići. Malopre sam već pomenuo, to je, pre svega, veći stepen krivično–pravne zaštite maloletnih lica, a zatim, pored postojećeg sistema krivičnih sankcija, a tako mu i naslov sam kaže, predviđa posebne mere da se učinioci krivičnih dela protiv polne slobode, izvršenih prema maloletnim licima, onemoguće da vrše ta dela ponovo. Dakle, pored opštih sankcija, naravno, radi se o predviđanju, prevenciji, da se ista dela ubuduće ne vrše.
Ono što želim da istaknem kada je ovaj zakon u pitanju, samo nekoliko detalja. Svrha donošenja ovog zakona jeste ovo o čemu sam govorio, da se pored postojećeg sistema krivičnih sankcija donesu posebne mere, sa ciljem da se ne ponovi, da učinioci to ne urade posebno. Suština ovog zakona jeste u predviđanju tih posebnih mera i u ustanovljavanju jedne posebne kaznene evidencije za ova osuđena lica.
Ono što želim kratko samo da kažem, kada su u pitanju krivične sankcije, to je da podržavamo stav koji je našao svoje mesto u ovom zakonu, da se učiniocu krivičnog dela ne može ublažiti kazna, niti pak osuđeni ne može da se uslovno otpusti. To je i na tragu našeg zalaganja na jednoj od prethodnih sednica, kada smo smatrali da ne treba omogućavati automatski otpust, već da treba selektivno gledati kako to da se radi.
Ono što je suština ovog zakona, ogleda se u pravnim posledicama, osude i u posebnim merama. Pravne posledice, kada su u pitanju, od gubljenja javne funkcije, gubljenja posla, onog koji je vezan za rad sa maloletnom decom, do nemogućnosti da bude izabran na funkciju, nemogućnosti da dobije taj posao, je već jedna od tih mera koje zakon predviđa da se primeni. I naravno, onih posebnih pet mera, o čemu je bilo dosta reči, i ja ne bih o tome oduzimao vreme.
Želim samo, kada je ovaj zakon u pitanju, na kraju da kažem, iako je ova veoma teška tema na dnevnom redu, da se pridružujem jednom stavu koji je ovde prisutan, jednoj vrsti jedinstva da se pokaže spremnost države da se suoči i da rešava ovaj problem, i to se vidi iz ove rasprava juče i danas. Ja se pridružujem tom.
Imajući u vidu značaja ovoga zakona, pozivam gospodina ministra, znajući da je uvek spreman da se upusti u raspravu, u polemiku, u argumentovanu polemiku, da dobro pogleda sve amandmane i sve one koji doprinose poboljšanju ovog zakona da prihvati. Ovo je pre svega iz razloga što smo svi iskazali stav da želimo takav zakon da se donese. Dakle, nema nekih drugih razloga, osim da se popravi.
Sasvim na kraju samo jedna rečenica. Ovo o čemu mi pričamo, pričamo o posledicama. Delo se dogodilo. Mi pored krivičnih sankcija sada uvodimo i posebne mere za učinioca dela. Mislim da treba da pošaljemo poruku svima nama, društvu u celini, da treba da uđemo na jedan organizovani način, da obezbedimo, da preduzimamo mere aktivnosti, da se suočimo sa uzrocima, da ne dođe do krivičnog dela. Molio bih da imate u vidu i tu jednu poruku.
Kada je u pitanju ovaj drugi zakon, Zakon o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnih dela, želim samo kratko da potvrdim reči koje su moje kolege iz poslaničke grupe već rekle i, takođe, da zadržim vašu pažnju na nekoliko detalja. Pridružujem se onima koji kažu da je onaj zakon koji je donet 2008. godine dobar zakon, a da je ovo što je sada predloženo bolje. Dakle, i to me raduje, da ministarstvo i Vlada nisu bili gadljivi na dobra rešenja, već da ih i te kako preuzimaju. Značaj toga jeste u tome, bez obzira da li je 350, 360, 300 ili koliko miliona evra, značaj je veći. Značaj je veći i kada je ovaj zakon u pitanju, a to je da zakon omogućava i efikasno i celovito oduzimanje imovine stečene kriminalom. Time se odgovara i na zahteve EU, da unapredimo zakonodavstvo jačanja i da jačamo kapacitete za oduzimanje imovinske koristi pribavljene krivičnim delima, ali najvažnije je što se prekida praksa da učinioci krivičnih dela, pogotovo profitnih, da tako kažem, budu osuđeni za ta dela, a zadrže imovinu. To je u ovom trenutku najbitnije.
Vrlo kratko, na koja dela se primenjuje? Ovde u članu 2. su nabrojana sva ta dela. Ono što je već bilo predviđeno prošireno je i opet, da ne oduzimam vaše vreme, mislim da ima prostora da se još proširi.
Sada imam jedno pitanje. Odmah da kažem, nisam pravnik i ne bih želeo da poremetim ništa, pitam logičnim narodnim jezikom. Ako je ovo Predlog zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, zašto se ne odnosi na imovinu svih tih krivičnih dela, na imovinu koja je proistekla iz izvršenja tog krivičnog dela? Ako je neko učinio krivično delo, a imovina kojom raspolaže je proistekla iz tog krivičnog dela, zašto se ne odnosi na sva krivična dela? Znam da je ovo što je nabrojano, da kažem pod znacima navoda, najprofitnije, najveći problemi su sa kojim država treba da se suoči i svakako treba dati prednost, ali isto tako, upozoravam, mnogo ljudi još ima u ovoj državi gde se vidljivim okom sumnja da im je imovina mnogo veća nego što su mogli da zarade.
Kada je definisana imovina, ono što je ključni pojam da se radi o imovini koja je u nesrazmeri sa zakonitim prihodima, definiše vlasnika, definiše i nadležne organe, definiše i postupak. Tu bih samo opet imao jedno pitanje kada je u pitanju početak postupka, odnosno pokretanje finansijske istrage. Možda to tako treba, ali uvek imam tu neku rezervu kada se kaže: "znatna". Šta je to znatna? Koliko je to? Koliko je to veliko? Prosto neki detalj koji ne bi trebao da nam ostane nerazjašnjen.
Kada je u pitanju postupak, takođe još želim samo da skrenem vašu pažnju, da ono što je najvažnije jeste da se trajno oduzimanje može vršiti tek posle pravosnažne presude za učinjeno krivično delo, ali istovremeno je sprečena opasnost da u međuvremenu ta imovina nestane kroz privremenu oduzimanje te imovine. Mnogo bitno pitanje je pitanje međunarodne saradnje. To je svima nama poznato kada je ova oblast u pitanju.
Da ne bih dalje dužio, želim da završim sa tri poruke. Jedna je da je ovaj zakon veoma važan instrument u borbi protiv organizovanog kriminala, kriminala, korupcije i da predstavlja okvir da se učiniocima krivičnog dela oduzme imovina za koju ne dokažu da je zakonito pribavljeno. Dakle, imamo normu. Imam dve poruke za koje takođe mislim da su važne. Jedna je da niko ne može zadržati imovinsku korist pribavljenu izvršenjem krivičnog dela, a druga da niko ne može imati koristi od izvršenog krivičnog dela, pa ni lica koja su nasledila takvu imovinu. Sa ovim porukama želim još jednom da ponovim da ćemo dati punu podršku predlozima ovih navedenih zakona. Hvala lepo.