Hvala.
Reč ima narodni poslanik Ljiljana Lučić. Izvolite.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, kolege poslanici, u okviru ove objedinjene rasprave o setu krivičnih zakona, zadržaću se  samo na Zakonu o posebnim merama za sprečavanje vršenja krivičnih dela protiv polne neslobode prema maloletnim licima.
Kao što je u dosadašnjoj raspravi već istaknuto, seksualno iskorišćavanje i seksualno zlostavljanje dece je rasprostranjeno u alarmantnom obimu i svako organizovano društvo mora da im se najenergičnije suprotstavi.
U prethodnim godinama u Srbiji je dosta urađeno na prevenciji i zaštiti dece od svih oblika nasilja, posebno seksualnog. Zato donošenje ovog zakona vidim u tom u kontekstu kao još jedan doprinos na zakonodavnom planu da se, pre svega, prevenira mogućnost da već sudski sankcionisani učinioci krivičnog dela protiv polne slobode izvršene prema maloletnim licima, budu ponovo počinioci istog krivičnog dela. Ovaj zakon zato predviđa čitav set mera koje bi to trebalo da preveniraju.
Kao što sam već rekla, napori da se zaštite prava dece, posebno da se zaštite od svakog oblika nasilja, uključujući i seksualno, u Srbiji se intenzivno čine poslednjih godina. Stalno se dograđuju i institucionalni i zakonodavni okvir.
Podsetiću samo na neka dokumenta koje su vlade posle 2000. godine usvojile, kao što je Nacionalni plan akcija za decu, Nacionalna strategija za prevenciju i zaštitu dece od nasilja i akcioni plan za njeno sprovođenje, Nacionalni plan akcije za borbu protiv trgovine ljudima. Usvojeno je i niz zakona. Pomenuću samo porodični zakon, Zakon o krivičnom postupku, Zakon o socijalnoj zaštiti, koji svojim odredbama štite decu od svih oblika seksualnog iskorišćavanja. U tom smislu posebno želim da istaknem važnost i usvajanja opšteg protokola za zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja, koji daje smernice i uputstva svim pružaocima usluga koje se bave decom i porodicom, kako bi mogli da rade na zaštiti dece od zlostavljanja i zanemarivanja, a u skladu sa njihovim najboljim interesom.
Nažalost, poznato je da seksualno iskorišćavanje i zlostavljanje dece nije samo fenomen nekih zemalja, da to nije ni samo naša stvarnost, već najvećeg broja zemalja u svetu i u Evropi. Zato je Savet Evrope, kao što je poznato, oktobra 2007. godine u Lanzarotu, u Španiji predložio Konvenciju o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja.
Srbija je Konvenciju ratifikovala maja 2010. godine i tako smo se našli među 19 zemalja ugovornica i time smo preuzeli veoma jasne obaveze u primeni ove Konvencije.
Konvencija jasno definiše seksualnu eksploataciju i seksualno iskorišćavanje i posebno se bavi prevencijom od nasilja, zaštitom dece žrtava i krivičnim gonjenjem počinioca.
Danas možemo reći da, kada se radi o prevenciji, ima još mnogo toga da se uradi. Posebno je važno da profesionalci koji rade sa decom u svim sektorima, od obrazovanja, zdravstva, socijalne zaštite, kulture, sporta, imaju odgovarajuća znanja i edukaciju da pre svega informišu decu da se štite od seksualnog iskorišćavanja i nasilja.
Vrlo su važne i javne kampanje. One se poslednjih godina u Srbiji vode. Ovo posebno naglašavam jer neki ministri u aktuelnoj vladi pokazuju nekakav čudan zazor iz krajnje ne razumem iz kojih razloga, možda nekih kratkoročnih interesa, i negativno govore o javnim kampanjama, koje imaju za cilj, kao svaka javna kampanja, da skrenu pažnju javnosti na neki problem, da se senzibilišu javnost, da ohrabre tu istu javnost da podrži neke važne napore državne i društvene akcije. Ne mislim na ovu temu, ministre.
Kada se radi o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja, Srbija je uključena u sve kampanje Saveta Evrope koje su pokrenute u septembru 2010. godine u Rimu. Naime, Savet Evrope je u svoj program "Izgradimo Evropu za decu i sa decom" uključio i borbu protiv seksualnog nasilja nad decom, u kome su Konvencija i javne kampanje glavni instrumenti te borbe.
Kampanje imaju za cilj da deci, njihovim porodicama, pružaocima usluga i servisa i celom društvu pruže znanja i praktična rešenja za sprečavanje, ali i za prijavljivanje seksualnog nasilja nad decom, čime se podiže nivo svesti o stvarnim razmerama seksualnog nasilja nad decom.
Osim prevencije, Konvencija se bavi i krivičnim gonjenjem počinioca. Pored ostalog, predviđa da se krivično gonjenje nastavi iako je žrtva povukla svoje izjave.
Konvencija predviđa da rok zastarevanja gonjenja počinje da teče od punoletstva žrtve kako bi se detetu žrtvi dala mogućnost da, kada stekne zrelost i samostalnost, bez straha prijavi počinioca, što je posebno važno kada je taj počinilac u odnosu autoriteta i moći prema detetu žrtvi.
Konvencija predviđa mere i obaveze države da vodi podatke o tim licima, uključujući i DNK profil, koja su osuđena za sva krivična dela ustanovljena tom Konvencijom. Mere koje se primenjuju protiv počinioca mogu biti i ukidanje prava, na primer, na socijalne i sve druge povlastice i pomoć, uskraćivanje obavljanja profesionalne i volonterske aktivnosti sa decom, lišavanje roditeljskog prava itd.
Konvencija zahteva od država da u svim fazama istražnog i krivičnog postupka u prvom planu budu prava i interesi žrtava, posebno njihova privatnost i sigurnost.
Zakon koji je pred nama sadrži najveći broj preporuka iz ove Konvencije. Neke mere su čak i detaljnije razrađene. Očekujem da u skoroj budućnosti u zakonsku regulativu pretočimo i ostale preporuke iz Konvencije koje sada u ovom predlogu zakona nisu sadržane.
Dakle, vrlo je jasno da postojeće zakonodavstvo treba i dalje dograđivati kako bi deca imala punu zaštitu, a počinioci krivičnih dela protiv polne slobode prema maloletnim licima bili adekvatno sankcionisani i bili adekvatnim merama sprečeni da ponove ta krivična dela. Zato pozivam i Vladu i parlament, ali i druge nadležne službe da stalno rade na prevenciji i zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i zlostavljanja.
Naime, podaci su i dalje teški i zabrinjavajući. Savet Evrope je objavio podatke iz kojih se vidi da je seksualnom nasilju izloženo jedno od petoro dece. To je jedan složen, osetljiv problem zastrašujućih razmera. U toj informaciji Savet Evrope procenjuje da u 70-85% žrtva poznaje počinioca.
Rađena su i kod nas istraživanja. Napomenuću samo jedno, koje je radilo Pokrajinski zavod za socijalnu zaštitu sredinom 2011. godine, na osnovu petogodišnjih izveštaja centara za socijalni rad, u 41 opštini i gradu na teritoriji Vojvodine. Ono što zabrinjava u tom izveštaju jeste da je u tih pet godina porastao broj slučajeva, odnosno prijava seksualnog nasilja nad decom, što se samo malim delom može objasniti, senzibilisanjem javnosti na ovaj težak problem i uspostavljanjem sistema službi, uključujući i civilni sektor, kome se slučajevi mogu prijaviti.
Samo kada se radi o prijavama centrima za socijalni rad, 2006. godine je bilo zabeleženo 56 slučajeva seksulanog nasilja, a 2010. godine već 131 slučaj. Dominiraju tri vrste krivičnih dela – nedozvoljene polne radnje, obljuba nad detetom i obljuba zloupotrebom položaja.
Prema ovom istraživanju, u 90% slučajeva počinilac je muškarac srednjih godina sa osnovnim obrazovanjem, najčešće detetu poznata osoba, van porodice čak u 39% slučajeva. Po udelu u ukupnom broju slučajeva slede kao počinioci otac u 18% i očuh u 12%. Žrtve su najčešće devojčice uzrasta od 6-14 godina, a potom devojčice uzrasta od 15-18 godina.
Ono što posebno zabrinjava jeste značajan porast broja devojčica žrtava uzrasta od šest do četrnaest godina u 2010. godini. Zato je jako važno uspostaviti sistem koji će omogućiti prepoznavanje dece koja su izložena riziku od seksualnog zlostavljanja ili su doživela zlostavljanje i osigurati da postoji brz i koordinisan postupak koji će dete zaštiti od daljeg zlostavljanja. Ovakvo prepoznavanje i odgovarajuća intervencija zahteva saradnju svih stručnjaka i profesionalaca od predškolskih ustanova, škola, socijalnih i zdravstvenih službi i drugi.
Važno je obezbediti i rehabilitaciju dece žrtava, jer prema podacima iz spomenutog istraživanja svega 42% dece žrtava bude uključeno u neki program rehabilitacije u okviru sistema socijalne zaštite, a svega 4% u programe drugih sistema.
Dakle, svi sistemi službe su odgovorni za prevenciju i zaštitu dece od seksualnog nasilja, a sigurana sam da ćemo usvajanjem predloženog zakona i mera koje on predviđa prema počiniocima krivičnog dela protiv polne slobode, prema maloletnim licima, kao poslanici, dakle i mi tome doprineti. Zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Meho Omerović.
Zahvaljujem poštovani predsedniče, uvaženi ministre, drage dame i gospodo, koleginice poslanici i kolege poslanici, iskoristiću poslaničko vreme koje pripada Socijaldemokratskoj partiji Srbije da govorim samo o jednom od ova četiri zakona koje vodimo kao objedinjenu raspravu, pošto je moja koleginica Mirna Kosanović, juče obrazlagala i neke druge zakone.
Govoriću o ovom poznatom i famoznom "Marijinom zakonu". Dobro je što smo mi kao Narodna skupština Republike Srbije i kao poslanici koje su izabrali građani Republike Srbije juče pokazali, rekao bih pravo ljudsko lice. Dobro je što smo bili jedinstveni po jednom tako važnom, osetljivom i specifičnom zakonu koji je danas ovde pred nama i to je dokaz da i kao društvo imamo šansu u borbi protiv ovog velikog zla.
Govoriću možda o jednom drugom aspektu, vezano za ovaj predlog zakona, a koji ima veze i sa izmenama krivičnog zakonodavstva, koje bi trebalo da usledi, kako smo čuli od uvaženog ministra u toku ove 2013. godine.
U nizu donetih propisa, kojima se preventivno i kazneno zaštićuju prava deteta, ovaj predlog ima za cilj, što su ponovile više mojih uvaženih kolega, da učinioce krivičnih dela izvršena prema deci, onemoguće da posle izdržane kazne zatvora ponovo to čine, što je bilo, nažalost slučajeva. Nasilje nad decom, da budemo jasniji u svetu zabeleženo je kao rasprostranjena pojava. Zlostavljanje ne zna za granice, ima ga u svim zemljama, u svim kulturama, u svim religijama.
Međunarodnim konvencijama i domaćim zakonima, uspostavlja se sistem, kao što vidimo, koji će delovati preventivno, ili koji će kada do izvršenja takvog krivičnog dela dođe, biti u stanju da pokrene brz i koordinisani postupak da se zlostavljanje prekine i da se pre svega zaštiti dete.
Na samom početku ovog izlaganja bih pročitao i nekoliko rečenica iz autorskog članka profesionalnog osoblja Incest trauma centra, profesora Ljiljane Bogavac i Dušice Popadić, u kome se kaže da institucije kojima su deca poverena na brigu i staranje, podsećaju na porodice u Srbiji, čim nastane pod navodnicima – loša tajna, počinje proces zatvaranja u sebe i pri najmanjoj mogućnosti iznošenja u javnost ove loše tajne, aktiviraju se prepreke, jer u patrijarhalnim društvima je uvreženo da lošu tajnu treba duboko zakopati i o njoj treba ćutati, da se ne bi narušio tzv. ugled kuće ili porodice, a počinilac je obično pomagač, odnosno zaposleni čak i u nekoj instituciji, opet, dakle, glava porodice. To se zove – zavera odraslih. Odrasli čuvaju sebe. Završen citat.
Svi moramo i ovom prilikom da se setimo i famoznog slučaja – Pahomije. Šta čekamo? Da se Pahomije dobrovoljno javi i da učestvuje na nekoj "farmi" i da prizna ili da se pohvali da je vršio seksualne radnje nad maloletnicima. Zašto odrasli ćute?
Uvažena koleginica Ljiljana Lučić je dala neke važne podatke. Dopunio bih sa nekim podacima koji su zaista zastrašujući. U proseku, kada je Srbija u pitanju, seksualno nasilje počinje nad decom u osmoj godini. U 71% procenat slučajeva radi se o višegodišnjem seksualnom zlostavljanju, a u proseku je seksualno zlostavljanje trajalo iznad pet godina. U više od 80% slučajeva izvršilac je neko od članova porodice, u polovini slučajeva da bude najtragičnije to je otac i to biološki. Od petoro dece koja su preživela seksualno nasilje četiri su devojčice, devet godina je period od početka seksualnog nasilja do prijavljivanja. To su iskustva iz podataka koje navodi Incest trauma centar. Polovina se prethodno obraćala državnim ustanovama, pre nego što je došla u Incest trauma centar. Samo 5% građanki i građana Srbije je spremno da prijavi seksualno zlostavljanje deteta u porodici koju poznaju. Najduža kazna koja je njima do sada poznata je devet godina, radilo se naravno o povratniku. Treba podsetiti da je 27 od 47 zemalja članica potpisalo konvenciju Saveta Evrope za zaštitu dece od seksualne eksploatacije i seksualnog zlostavljanja, poznatu Lanzarot konvenciju.
Dakle, zašto odrasli ćute kada imaju neka saznanja ili slute da neko dete u nekoj porodici je zlostavljano? Mogući razlozi, koji bi poslužili neodgovornim građanima kao opravdanje, znamo i sami iz priča, godinama su znali za slučajeve zanemarivanja, ali su ćutali. Ti razlozi su obično sledeći – nemojte da se mešamo u tuđe porodične stvari, pitanje neke lične bezbednosti, izgubiću posao, kolegijalnost, nema smisla dobar je čovek na poslu, radi svoj posao savesno ili nedostatak volje da se naruši neki naš lični komoditet.
Ovakvi razlozi, ogoljeni da se ne prijavi ili zataška zlostavljanje dece su i razlog da se svaki čovek postidi. To je samo jedan od primera koji pokazuje koliko Srbija nije uređeno građansko društvo u kome bi pojedinac preuzeo odgovornost da vrši direktan uticaj na donošenje odluka. Iako je niska svest ljudi o ozbiljnosti seksualne i svake druge traume, Srbija ima grupu građanski orijentisanih obrazovanih ljudi koji su vrlo svesni posledica koje u toku odrastanja imaju deca i društvo od doživljavanja trauma u detinjstvu i koji nastoje da svest o tome svakodnevno približe relevantnim institucijama društva kojima su deca poverena na brigu i staranje, školama i porodicama.
Želim da napomenem da su to nevladine organizacije, Centar za prava deteta, Incest trauma centar, Dečiji romski centar, Zaštitnik građana Republike Srbije ili Viktimološko društvo, zatim Savet za prava deteta pri Vladi i skupštinski Odbor za prava deteta. Podsetio bih vas da je Skupština Republike Srbije jedna od retkih parlamenata u Evropi koji ima svoje radno telo, odnosno Odbor za zaštitu prava deteta na čijem čelu je predsednik Narodne Skupštine Republike Srbije. To dovoljno govori o značaju i o spremnosti našeg društva da se upusti u obračun sa ovim velim zlom. Isti organi i organizacije u pokrajini i na lokalnom nivou uprave su zaposleni i u ogranima uprave.
Podsetio bih i na predloge Zaštitnika građana, za koje očekujemo da će biti u narednim izmenama Krivičnog zakonika. Samo još jednom podsećanje za sve vas - da zastarelost krivičnog gonjenja za ova krivična dela počne da teče od punoletstva žrtve, kako bi se omogućilo pokretanje postupka onda kada žrtva ojača i stekne samopouzdanje, da se starosna dob za maloletnike kada se smatra da oni nisu zreli da stupaju u seksualne odnose sa starijim licima pomeri sa 14 na 18 godina, da se obavezno uzme kao otežavajuća okolnost pri odmeravanju kazne da je počinilac takvog krivičnog dela iskoristio odnos poverenja i autoriteta prema detetu, da se pooštri kaznena politika, tako da se za ovo krivično delo potpuno isključi novčana kazna kada su u pitanju deca od 14 do 18 godina i da se iz Krivičnog zakonika briše mogućnost da se ova krivična dela gone po predlogu, jer interes države mora da bude suzbijanje i prevencija kriminala u ovoj oblasti.
Upozorio bih i na ozbiljan nedostatak neprimenjivanja sankcije za neprijavljivanje ovog krivičnog dela kada se zna, kao što sam rekao da je samo 5% građana spremno da prijavi seksualno nasilje nad detetom. Nasilje i zlostavljanje kao tema moraju da budu u školskom, nastavnom programu, u udžbenicima, a preventivna obuka mora se sprovoditi prema redosledu nastavnici, roditelji, deca.
Takođe potrebno je da se pored fizičkog i seksualnog zlostavljanja mora obratiti pažnja i na sve oblike psihičkog, emocionalnog zlostavljanja o čemu su govorile tokom jučerašnje rasprave moje uvažene kolege.
Mediji imaju značajnu ulogu u podizanju društvene svesti u ovom problemu, ali se oni uglavnom, nažalost, na početnoj senzaciji zadržavaju, a zatim idu dalje na neke druge događaje, na koje ih dnevna politika goni. Vrlo retko ovakve slučajeve mediji prate do pravosnažnosti presude.
Slažem se da vreme trajanja pravne posledice i osude umesto 20 godina treba da bude trajno. Jako je važno da se obezbedi da svi koji rade sa decom nikada nisu bili osuđivani za ovu vrstu krivičnih dela. Posebno je važno obavezno vođenje evidencije o izvršiocima ovakvih krivičnih dela, jer zabeleženi su slučajevi da su pomagači ili zaposleni za koje je postojala sumnja ili saznanje o izvršnom seksualnom nasilju nad decom sa kojom su radili prelazili iz prosvete u socijalu i obrnuto, ili su otvarali sopstvena udruženja građana za rad sa decom.
Samo na osnovu ovog podatka, čak i oni koji do sada nisu kritički sagledavali ozbiljnost ovoga problema mogu da shvate koliko je važno da se donesu posebne mere prema učiniocima ovakvih krivičnih dela i koliko je važno da se ustanovi centralni registar posebne evidencije o ovim krivičnim delima. Bez evidencije i razmene podataka unutar organa institucija države i među državama nije moguće voditi borbu protiv ovoga zla i ove počasti.
Nema sumnje da nam je potreban ovaj zakon i ujedinjeni smo svi kao retko kada, kao što sam rekao, i svesrdno ga svi podržavamo, ali je potrebno da se u Krivičnom zakoniku izvrše sve nabrojane i možda još neke promene, kako bismo uspostavili čvrst i pouzdan mehanizam za zaštitu deteta i obezbedili njegovo pravilno odrastanje.
Narodni poslanici Socijaldemokratske partije Srbije podržavaju zato donošenje ovog zakona, a u svojstvu predsednika Odbora za ljudska i manjinska prava i rodnu ravnopravnost, zalagaću se da potrebne izmene Krivičnog zakonika, koje je predložio Zaštitnik građana, i koje predlažu Incest trauma centar i druge nevladine organizacije budu usvojene do kraja 2013. godine, kada se ponovo budu menjale i dopunjavale odredbe Krivičnog zakonika. Zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Slobodan Veličković.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, iz seta zakona koje danas razmatramo, izneću samo neke od mojih opservacija na Predlog zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela.
Donošenjem Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela 2008. godine Republika Srbija je po prvi put u svojoj istoriji regulisala jednu važnu oblast koja doprinosi anuliranju posledica izvršenih naročito teških i društveno najopasnijih krivičnih dela, te je time doprinela pravičnosti u krivičnom postupku. Time se, takođe, uvrstila u red razvijenijih država koji ovakav institut imaju u svojoj krivično-pravno i krivično-procesnoj praksi već duži niz godina.
Prethodni zakona sadržao je rešenja na koja se ovaj zakon oslanja, ali ih u velikoj meri razrađuje u pravcu njihovog poboljšanja, prateći dosadašnja iskustva državnih organa koji su taj zakon primenjivali i probleme sa kojima su se susretali u praksi. Zakon zadržava organizaciju i nadležnost državnih organa koji ga implementiraju u obliku koji je bio predviđen ranijim zakonom.
Novine koje uvodi tiču se samog postupka, što smatramo naročito važnim i dobrim, budući da se ranije važeće odredbe znatno podrobnije, kvalitetnije razrađuju u cilju efikasnije primene samog zakona, ali i zaštite prava učesnika u postupku, što u krajnjoj liniji treba da ima za cilj da se postupci oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela sprovode na zakonit način, u relativno kratkom roku.
Kao značajnu novinu istakao bih oročenje ovlašćenja javnog tužioca da izdaju zabranu raspolaganja imovinom u slučaju da postoji opasnost da će vlasnik njome raspolagati pre nego što sud odluči o zahtevu na najviše tri meseca. Naime, o osnovanosti zahteva za privremeno oduzimanje imovine odlučuje sud, te je ova mera tužioca, koja služi onemogućavanju vlasnika da osujeti oduzimanje imovine, samo privremenog karaktera.
Stoga se na ovaj način postiže i efikasnost i ažurnost u vođenju postupka, jer tužilac u tom roku mora podneti zahtev sudu, ali i zaštiti prava i interesa vlasnika imovine. Međutim, zamerka koju možemo izneti ovoj odredbi jeste da je u određenom delu nepotpuna, obzirom da predviđenih tri meseca u kojima javni tužilac ima obavezu da podnese zahtev sudu može biti i suviše dug rok, s obzirom na svrhu njenog uvođenja. Naime, odluka javnog tužioca o zabrani raspolaganja imovinom trebalo bi da bez odlaganja bude dostavljena i bankama i drugim finansijskim organizacijama u kojima se nalaze deponovana novčana sredstva i hartije od vrednosti vlasnika. U tom delu smo i intervenisali podnošenjem amandmana.
Takođe, značajne novine su i odredba da sud o zahtevu za privremeno oduzimanje imovine mora odlučiti u roku od osam dana, kao i da zahtev može podneti samo za imovinu čija vrednost prelazi iznos od 1.500.000. Time se organi nadležni za vođenje ovog postupka obavezuju da ovakve postupke pokreću izuzetno onda kada postoji naročito opravdani interes koji opravdava svrhu njihovog uvođenja.
Takođe, značajne novine koje ovaj zakon uvodi tiču se mogućnosti preispitivanja rešenja o privremenom oduzimanju imovine, kao i mogućnosti zamene mere privremenog oduzimanje imovine merom zabrane raspolaganja njome.
Kada se uređuje ovako osetljiva materija u zakonu, kao i kada sud primenjuje odredbe tog zakona, uvek treba imati na umu da se radi o merama privremenog karaktera, koje služe boljem ostvarivanju krajnjeg cilja, a to je krivično-pravna zaštita određenih vrednosti i dobara koji su zaštićeni Ustavom i zakonom. U tom smislu, ovakvim merama se kod jednog lica protiv koga se postupak vodi zadire upravo u te vrednost, te je stoga neophodno da se te mere postave restriktivno samo onda kada postoji opasnost da se krajnji cilj ne bi moga postići.
S tim u vezi, raniji zakon nije sadržao odredbe koje su sudu omogućavale da preispita da li još uvek postoji razlog za privremeno oduzimanje imovine, pa bi u tom slučaju da tužilaštvo ne podnese zahtev za trajno oduzimanje imovine ili sud takav zahtev odbije, u krajnjoj liniji država vlasniku imovine, koja bi bila privremeno oduzeta, dugovala znatno veći iznos nadoknade štete. Ovakvim rešenjem se postiže da se tako nešto izbegne.
Na toj liniji stoji novina i u pogledu trajnog oduzimanje imovine, kojom se propisuje da se postupak za trajno oduzimanje imovine pokreće po pravosnažnom okončanju krivičnog postupka. Dakle, imovina se može trajno oduzeti samo vlasniku koji je pravosnažnom presudom nadležnog suda osuđen na krivično delo koje mu je stavljeno na teret.
Uzevši u obzir karakter postupka oduzimanje imovine, da je on vrsta sporednog pridruženog krivičnog postupka, uz onaj glavni u kojem se odlučuje o krivičnoj odgovornosti nekog lica, ovakvo ponuđeno rešenje predstavlja najlogičniji mogući izbor autora zakona i u tom smislu je mnogo bolje od dosadašnjeg.
Odredbe dosadašnjeg zakona predviđale su mogućnosti paralelnog vođenja postupka, onog glavnog i ovog za oduzimanje imovine, pa se moglo dogoditi da se jednom licu trajno oduzme imovina, a da istovremeno to lice bude pravosnažno oslobođeno od optužbe da je počinilo krivično delo ili da optužba bude pravosnažno odbijena. U tom slučaju bi država tom licu dugovala ogromne iznose nadoknade šteta i zbog oduzimanja imovine. Ovakvim rešenjem upravo se onemogućava da do toga dođe.
Kao što je već istaknuto, ovaj zakon predstavlja korak unapred u odnosu na dosadašnje, jer zadržava njegova dobra rešenja i znatno ih proširuje i poboljšava u najosetljivijim delovima.
Poslanička grupa PUPS će ga stoga podržati uz korekcije u onim delovima u kojima smatramo da ga je potrebno podrobnije razraditi. Ostale zakone iz ovog seta će poslanička grupa PUPS takođe podržati u danu za glasanje, jer smatramo da su Srbiji ovakvi zakoni neophodni. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Nenad Konstantinović.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministre, danas na dnevnom redu imamo četiri zakona. Svakako neću govoriti o svim tim zakonima, jer neki od njih i ne zavređuju da se mnogo kaže, predstavljaju tehnička usaglašavanja sa drugim zakonima, ili predstavljaju neke male izmene koje suštinski ne menjaju te zakone.
Dakle, Zakonik o krivičnom postupku se danas ne menja značajno i zakon koji se odnosi na državne organe, koji se bore protiv organizovanog kriminala i korupcije se, praktično, ne menja značajno već se samo usaglašava sa nekim u međuvremenu donetim zakonima.
"Marijin zakon", kao što smo istakli, je praktično identičan onome koji je podnela Vlada koju je vodila DS. Demokratska stranka će taj zakon svakako podržati, jer na čelu tog tima koji je radio taj zakon, je bio Slobodan Homen, poslanik DS, tako da DS u potpunosti stoji iza tog zakona. On je sada podnet od strane Vlade u identičnom tekstu, kao što je bio podnet i od strane prethodne Vlade.
Pred nama su i izmene Zakona o oduzimanju imovine. Moram da priznam da je dobro i drago mi je da je SNS odlučila da podrži ovaj zakon i dala, čak, neke predloge za unapređenje ovog zakona.
Zašto to kažem? Kažem iz razloga što 2009. godine, kada je DS ovaj zakon predložila i kada je on usvojen, SNS nije htela da glasa za Zakon o oduzimanju imovine. Mislili ste 2009. godine da taj zakon ne treba doneti i da taj zakon nije potreban, 2013. godine smatrate da je zakon i te kako dobar i čak predlažete da se on unapredi. Mislim da je to jedan značajan pomak i promena u politici SNS.
Sam Zakon o oduzimanju imovine je važan i predstavlja najznačajnije sredstvo u borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije. Naravno, nije dovoljno doneti zakon i napraviti izmene zakona. Potrebno je taj zakon i primeniti.
Dobro je što u obrazloženju, koje smo dobili od Vlade, piše da je ovaj zakon, koji je DS donela, dobar, da se on dobro i primenjivao i da ima veoma dobrih rezultata u primeni, pa čak piše da je i više miliona imovine privremeno oduzeto.
Moram da podsetim građane da se ne radi o više miliona evra imovine, koji su oduzeti, već se radi o više od 350 miliona imovine evra imovine koja je privremeno ili trajno oduzeto od onih za koje se sumnja da su počinili krivična dela. Na taj način smo pokazali odlučnost u borbi protiv kriminala, organizovanog kriminala i korupcije. Rezultati na tom polju su sigurno bili i možda najbolji, kada se radi o prethodnoj Vladi.
Ono što mi nije jasno – zašto se prestalo sa primenom Zakona o oduzimanju imovine? Zašto je tadašnja vlast prestala da primenjuje ovaj zakon? Ako imamo podatak da je 350 miliona imovine oduzeto u vreme prethodne vlasti, postavlja se pitanje, kažete da je zakon dobar, zašto ga vi ne primenjujete?
Da li je privremeno oduzeta imovina nekome, u svim ovim aferama koje smo imali prilike da vidimo na TV i u svim postupcima koji se vode usred borbe protiv korupcije? Moj utisak je da se zastalo sa primenom zakona. Tražim od resornog ministarstva i od nadležnih organa da se po ovom pitanju izjasne zašto je to tako?
Da li to znači da nema više onih koji su osumnjičeni da su izvršili krivična dela organizovanog kriminala, a da imaju imovinu za koju se sumnja da je nelegalno stečena? Da li je moguće da u svim ovim aferama nema nikakve imovine kod počinioca i nema potrebe da se bilo kome privremeno bilo šta oduzima?
Postoji određeno unapređenje u ovom zakonu i ta unapređenja su dobrodošla. Ne smatram da je bilo potrebno donositi ceo novi zakon, naročito ako imamo u vidu da od 84 člana, 40 ili 42 člana su identična kao što su bili i u prethodnom zakonu. Mislim da je moglo da se ide samo sa izmenom određenih članova, za koje se slažem da je trebalo promeniti, i neki od njih su promenjeni na dobar način. Ali vas molim da razmislite i o tome da nije dovoljno doneti zakon, već je potrebno zakon i primeniti.
Podneo sam jedan amandman, o tome ćemo razgovarati u pojedinostima, koji se odnosi na to da bi ovim zakonom trebalo da se obuhvate i oni koji su činili krivično delo terorizma. U krajnjem slučaju, u obavezi smo na to prema Rezoluciji Saveta bezbednosti, koja traži to od svih članica UN. Dakle, ne samo da se odnosi na one koji finansiraju terorizam, već i na same počinioce krivičnih dela terorizma. Hvala.

Reč ima ministar Selaković, Izvolite.

Uvaženi gospodine predsedniče Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, iako zaista uvažavam i cenim što su naše rasprave u Narodnoj skupštini, pogotovo kada su u pitanju zakoni čiji je predlagač Ministarstvo pravde, odnosno čiji je predlagač Vlada Republike Srbije, a predstavnik predlagača Ministarstvo pravde i državne uprave.
Smatram za potrebno i radi informisanosti svih vas narodnih poslanika, a i radi informisanja ukupne javnosti u Republici Srbiji, da reagujemo na nešto što je već neki po redu put od juče pomenuto ovde. Nekoliko puta smo čuli jedan zanimljiv podatak, a to je da je u prethodne tri godine, nešto više od tri godine od primene Zakona o oduzimanju imovine stečene krivičnim delom, oduzeta imovina u vrednosti od 350 miliona evra. Za ovih osam meseci, koliko se nalazim na čelu Ministarstva pravde i državne uprave, mogu da kažem da jedini put u javnosti kada sam čuo tu cifru jeste predizborna kampanja jedne od parlamentarnih stranaka, gde se to navodilo kao jedan od velikih rezultata te vlasti.
Podaci,koje možete tražiti preko Poverenika za informacije od javnog značaja, sasvim su drugačiji. Ni jedan jedini put od 2009. godine pa do pre nekoliko meseci nije urađen popis imovine koja je oduzeta na osnovu ovog zakona. Cifra od 350 miliona može a i ne mora da bude tačna. Ona je možda veća, možda je manja.
Kada ćemo dobiti tačna rezultat? Mogu da kažem da je kraj mene i direktorka Direkcije za upravljanje oduzetom imovinom, sproveden je prvi put popis imovine koja je oduzeta. U toku su predistražne radnje zbog onoga šta je i kako je rađeno u Direkciji za upravljanje oduzetom imovinom do sada.
Svakako da podržavam tezu da nije dovoljno zakon doneti, da je zakon potrebno i primenjivati. Za primenu ovog zakona postoje nadležni organi. Verujem našim tužiocima, oni su samostalan organ i uveren sam da će nastaviti sa sprovođenjem ovog zakona onako kako su to radili i do sada.
Samo vas molim da sa neproverenim informacijama ne izlazimo u javnost. Iz tog razloga je u mom govoru, prilikom predstavljanja ovih predloga zakona, ali i u obrazloženju, stavljeno da je to vrednost od nekoliko miliona. Ako ćemo da iznosimo cifru od 350 miliona, molim vas da navedete šta je to sve vredno 350 miliona? Možda je ta vrednost veća od te cifre. Postoje osnovi da tvrdimo i tako nešto. Dok ne proverimo, hajde da sačekamo rezultate procene. Obavljen je popis. Očekujemo procenu. Kada bude izvršena procena, izaći ćemo sa cifrom kolika je vrednost te imovine. Hvala.

Narodni poslanik Jelena Travar Miljević.