Poštovana predsedavajuća, poštovani predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, postavio bih pitanje koje je možda malo više životno, a malo manje je epsko i nebesko, pošto smo se do sada uglavnom bavili ovim kosovskim pitanjem. Postavio bih pitanje ministarki zdravlja, gospođi Đukić Dejanović, malo premijer da dobije pauzu, pošto svi uglavnom njega pitaju, a tiče se, po meni, prilično alarmantne situacije vezane za naš zdravstveni sistem. Prošle godine mi smo ocenjeni poslednji na rang listi od 34 evropske zemlje, po 42 kriterijuma u odnosu na to kakav je zdravstveni sistem Srbije u Evropi. Bugarska je pretposlednja, a mi smo apsolutno poslednji.
U poslednjih nekoliko meseci desilo se više slučajeva u Srbiji da su ljudi prinuđeni da sprovode humanitarne akcije, da moraju da zavise od toga da li poznaju neku estradnu ličnost, pa će se organizovati koncert ili ne, moraju da praktično zavise od toga da li poznaju nekog u nekim informativnim kućama. Neki od tih slučajeva, kao što sami znate, ne bih da spominjem imena, su se dosta loše završili, tragično. Ono što je po meni izuzetno važno, to je da pitam vas - da li, kao prvo, postoji neka institucija u ovoj zemlji koja može organizovano da analizira neki slučaj i da nekog pošalje u inostranstvo na lečenje, transplantaciju, ako bolujete od neke retke bolesti, da ne morate da zavisite od milostinje, ili postoji Republički fond za zdravstveno osiguranje koji se takvim stvarima bavi?
Ova zemlja plaća mnoge stvari, da ne spominjem, od Miladina Kovačevića, pa do aviona za haške optuženike, fudbalske klubove itd. Mislim da bi konačno to pitanje moralo da se reši na sistematski način i da sistem odreaguje brzo, da ako bolujete od nečega što u Srbiji ne može da se izleči ili vam je potrebno da budete na listi negde drugde, da se to i desi, a ne da imamo slučajeve kao što je ovaj. Svake nedelje imamo neku humanitarnu akciju i ljudi se konstantno obraćaju za pomoć, na kraju krajeva i Vladi, ali vidimo da takvi slučajevi dosta loše završavaju. Zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima ministarka Slavica Đukić Dejanović. Izvolite.

Zahvaljujem na pitanju i na prilici da i u ovom visokom domu dam obrazloženje o tome koliko je zapravo donatorstvo neophodno za autoritet jedne zemlje u rešavanju problema transplantacije. U našoj zemlji u ovom momentu ima 80.000 donora. U Hrvatskoj ima blizu dva miliona. I za one transplantacije za koje, doduše, imamo stručnog kadra i prostora, ali ih nismo organizovali, problem je donatorstvo.

Mi bismo u velikim evropskim i svetskim centrima bili rado viđeni bez dinara učešća sa našim pacijentima, kada bi donatorstvo bilo na višem nivou. Naravno da se u svakom društvu, pa i kod nas, najsporije menja svest ljudi, ali mislim da smo napravili korake o značaju donatorstva i da Ministarstvo, a što je još važnije i veliki broj nevladinih organizacija, medija obrazovnih i svih drugih institucija i uglednih pojedinaca vrlo korektno radi na tome.

Ono što je činjenica, to je da postoji Pravilnik, koji je doneo Republički zavod za zdravstveno osiguranje, o slanju pacijenata na lečenje van zemlje. Ali, isto tako je činjenica da nemamo jednog pacijenta sa istom dijagnozom i da vrlo skupe intervencije, a koje nažalost nekada jedino mogu da spasu život, u inostranstvu treba obezbediti ravnomerno i bez ikakve diskriminacije. U tom smislu, Srbija, u kojoj 250 evra ide po glavi stanovnika za sve potrebe zdravstva, a u Hrvatskoj je to negde oko 750 evra, zaista stoji jako, jako loše.

Status finansijski popravljanja, sa jedne strane, za zdravstvene potrebe je i te kako vezan za ekonomsku poziciju zemlje, a sa druge strane izuzetno je značajno da popravimo svoj kredibilitet i ugled u svetu, da obezbedimo našim pacijentima da se u najsavremenijim i tehnološki najopremljenijim centrima mogu transplantirati, odnosno vršiti ove intervencije, na taj način što ćemo povećati donatorstvo.

Pozivam ovom prilikom sve građane da o tome razmisle, sve poslanike da o tome razmisle, potpuno svesna činjenice da podjednako tugujemo i saosećamo sa porodicama kojima je nemoguće pomoći u ovoj ekonomskoj situaciji, a saosećanje je samo jedna ljudska osobina koja treba da nas prosto stimuliše na praktične korake.

Direktor Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje je izneo naš zajednički stav. Mi smo zemlja koja ima izvanredan stručni potencijal, prostorni potencijal i mi treba da razvijamo transplantacionu hirurgiju u našoj zemlji. Za to vreme i dok to ne uradimo, a i onda će biti problem donatorstva takođe, jer možete potpuno osposobiti ekipu, a da se desi da nema dovoljno odgovarajućih donora, ostaje kao osnovni problem veći stepen svesti o donatorstvu u Srbiji.

Hvala.
Gospodine Stojšiću, izvolite.

S obzirom da dolazim iz Vojvodine, ali ovo je tema koja stvarno ne bi trebalo da bude opterećena time odakle ko dolazi, ili ko je pripadnik koje političke stranke. Izuzetno je loša situacija, da kažem samo da imamo na dva miliona ljudi postoje dva aparata za zračenje, da imate praktično jednu magnetnu rezonancu u Sremskoj Kamenici, naravno imate i privatne, ali vi ako odete kod privatnika ti snimci vam ne znače mnogo. Imate ukupno jedan ukupno "pet" skener, na dva miliona stanovnika, itd.
Institut u Sremskoj Kamenici je ranije bio deo zdravstvenog sistema koji je u Vojvodini građen i stvaran. Mislim, što se tiče bar tog sektora, određeni nivo reforme i decentralizacije bi bio poželjan. Moja koleginica Olena Papuga je takođe postavila pitanje iz vašeg domena, ali bar što se tiče ljudi sa kojima mi imamo kontakt i onoga što se u Vojvodini dešava, situacija u zdravstvu je prilično alarmantna. Naravno, problemi su nastali tokom više decenija, vi ste tu samo nekoliko meseci, ali mislim da pod hitno bi moralo da se pristupi mnogo ozbiljnijoj reformi u zdravstvenom sistemu.
Nažalost, u medijima imamo situaciju da vidimo svakih nekoliko nedelja ili meseci šta se desi kada taj sistem ne funkcioniše. Moja sugestija je da ipak bi bilo potrebno da se formira nekakav fond na nivou, da li vašeg ministarstva, itd, koji bi, iako nemamo donore u zemlji, iako nemamo terapiju u zemlji da se onda brzo reaguje i da ljudi mogu da se pošalju negde u inostranstvo i da ta izdvajanja stvarno ne budu nešto što nije na listi prioriteta kada se pravi budžet. Zahvaljujem.

Hvala. Ministarka Đukić Dejanović.

Potpuno se sa svim vašim konstatacijama slažem, ali bih htela da kažem da u ovih nekoliko meseci sredstva koja su zapravo bila zamrznuta sedam godina, su počela da se koriste i sa 30 miliona evra Klinički centar u Novom Sadu će biti potpomognut u pogledu prostora, jer je to Sekretarijat ocenio kao svoj prioritet.

Dakle, sedam, osam godina se radio projekat, iako smo imali sredstva koja su stajala, a evo, u ovih nekoliko meseci mi smo projekte priveli kraju, planiramo u ovoj godini da, ako dinamika bude kako je dogovoreno sa pokrajinskom sekretarkom, dobiju se ta sredstva i budu uložena u prostor.

S druge strane, vi ste potpuno u pravu da nismo zadovoljni stepenom tehničke opremljenosti i nije savršena, ali u odnosu na druge krajeve Vojvodina i Klinički centar Vojvodine i Kamenica, imaju dosta korektnu opremu, ali to ne znači da od sredstava koja planiramo, a kojih je 10 miliona, značajan deo neće otići u ove dve velike institucije.

Takođe, bih htela da vam kažem, da svi zahtevi i prioriteti koji se čine u zdravstvu dolaze po predlogu pokrajinskog Sekretarijata za zdravstvo, jer je to u skladu sa aktima, na koje je zapravo dala saglasnost ova skupština.

Narodni poslanik Vojislav Vujić.

Gospodine predsedniče Skupštine, predsedniče Vlade, dame i gospodo ministri, moje pitanje bi moglo najdirektnije da bude upućeno gospodinu Mlađanu Dinkiću, ministru finansija i privrede, ali on danas, nažalost nije sa nama, ali smatram da među prisutnim ministrima ima onih koji mogu da daju odgovor na ovo pitanje.
Dolazim iz Vrnjačke Banje, turističkog mesta koje je dugo važilo za kraljicu kontinentalnog turizma. Svedoci smo da se zadnjih godina ulagalo poprilično u nova turistička mesta, u nove turističke centre, u pitanju su bili milionski iznosi u evrima, što je naravno za svaku pohvalu.
Moje pitanje je – da li će Vlada da dozvoli da Vrnjačka Banja bude zaboravljena i da se ne nađe nigde u strategija razvoja turizma Srbije, a važila je za sada za mesto broj jedan, po pitanju broja registrovanih noćenja? Znači, kada saberemo sve ostale centre, Vrnjačka Banja je ispred svih, ispred nas je bio samo grad Beograd, ali verovatno zbog kapaciteta koje ime.
Znači, moje pitanje je konkretno – da li će se, kada i koliko u narednom periodu ulagati u Vrnjačku Banju? Ako to ne uradimo desiće se da Vrnjačka Banja doživi propast, kao što je doživeo i srpski seljak posle ove afere sa aflatoksinima. Hvala.

Vlada me obaveštava da ćete dobiti odgovor u pisanom obliku.
Gospodin Ilić, izvinjavam se.