Treća sednica Prvog redovnog zasedanja, 10.05.2013.

3. dan rada

PRIVREMENE STENOGRAFSKE BELEŠKE
(neredigovane i neautorizovane)

REPUBLIKA SRBIJA
NARODNA SKUPŠTINA

Treća sednica Prvog redovnog zasedanja

3. dan rada

10.05.2013

Sednicu je otvorio: Vesna Kovač

Sednica je trajala od 10:15 do 18:15

OBRAĆANJA

Vesna Kovač

Ujedinjeni regioni Srbije | Predsedava
Hvala.
Narodni poslanik Zoran Babić, povreda Poslovnika.
...
Srpska napredna stranka

Zoran Babić

Srpska napredna stranka
Samo ću jednu rečenicu. Član 107.
Taj dolazak na vreme mi liči na neku stelt tehnologiju i stelt poslanike, jer osim prisutnih sedam poslanika DS, svi ostali su izgleda iz nekog domena stelt tehnologije. Pogledajte poslaničku grupu SNS, pogledajte naše partnere iz vlasti. Zaista, stelt tehnologija ne važi u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Glasanje iz Bodruma ne važi u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Prekršaji Poslovnika ne važe više u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Sve ovo kažem zbog javnosti, zbog istine. Molim vas, nemojte da spočitavate Narodnoj skupštini, koja je pokazala i efikasnost i političku hrabrost i to da li u nekim stvarima kasnimo po desetak minuta na dan, ali u političkim odlukama idemo mnogo brže i mnogo unapred u odnosu na sve ono što je radila DS u prethodnom periodu.

Vesna Kovač

Ujedinjeni regioni Srbije | Predsedava
Samo ću vas podsetiti da smo već izgubili 10 minuta oko povrede Poslovnika. Molim vas da se vratimo na temu.
Gospodin Milivojević, povreda Poslovnika.

Srđan Milivojević

Demokratska stranka
Sada je povređen član 104. Poslovnika Narodne skupštine, gde kaže – ako se narodni poslanik u svom izlaganju na sednici Narodne skupštine uvredljivo izrazi o narodnom poslaniku koji nije član iste poslaničke grupe, navodeći njegovo ime i prezime itd, makar ste mogli da ga prekinete, jer je takođe povredu Poslovnika koristio za repliku.
Da li vi znate da brojite do sedam ili devet i da li je to Tomislav Nikolić učio kupujući diplomu, ne znam i ne ulazim u to, ali opet vas podsećam, nećemo dozvoliti da nas vređate.

Vesna Kovač

Ujedinjeni regioni Srbije | Predsedava
Gospodine Milivojeviću, moram da vas prekinem, pošto zloupotrebljavate upotrebu Poslovnika.
Dakle, član 104. koji ste reklamirali utvrđuje pravo na repliku, tako da to o čemu vi govorite ne odnosi se na član 104. Molim vas, da ne bismo gubili vreme, da nastavimo sa dnevnim redom.

Srđan Milivojević

Demokratska stranka
Zahvaljujem se.
Nadam se da ćete se tako efikasno pokazati u utorak.

Vesna Kovač

Ujedinjeni regioni Srbije | Predsedava
Hvala.
Nastavljamo zajednički načelni pretres o Predlogu zakona o pravima pacijenata i Predlogu zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama.
Da li se neko od predsednika poslaničkih grupa, odnosno ovlašćenih predstavnika javlja za reč?
Reč ima narodni poslanik Slobodan Veličković. Izvolite.
...
Partija ujedinjenih penzionera Srbije

Slobodan Veličković

Partija ujedinjenih penzionera Srbije - PUPS
Gospođo predsedavajuća, uvažena ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, oblast prava pacijenata do sada je bila regulisana, da tako kažem, sektorskim zakonima iz oblasti zdravstvene zaštite. Predlogom zakona koji je pred nama po prvi put se na sveobuhvatan način uređuju prava pacijenata, i to u skladu sa savremenim rešenjima prihvaćenim na međunarodnom planu i u brojnim međunarodnim ugovorima i konvencijama svetskih i evropskih organizacija u oblasti prava pacijenata iz zdravstvene zaštite, koje je i naša zemlja ratifikovala.
Ujedno, predloženim odredbama u pogledu postupka i načina zaštite prava pacijenata, dosadašnji nefunkcionalni sistem zaštite prava, koji su vršili tzv. zaštitnici prava pacijenata, koji su i sami bili upošljenici zdravstvenih ustanova, izmešta se i spušta na nivo lokalne samouprave.
Zakonom se proširuje dosadašnji krug prava pacijenata, koje sadrži Zakon o zdravstvenoj zaštiti, uvođenjem prava pacijenata na preventivne mere, prava na kvalitet pružanja zdravstvene zaštite, prava na bezbednost pacijenta i prava na olakšanje patnji i bola.
Takođe, ono što predstavlja značajnu novinu jeste uvođenje prava pacijenta da na sopstvenu odgovornost napusti zdravstvenu ustanovu, prava deteta koje boravi u stacionarnoj zdravstvenoj ustanovi, kao i pravo pacijenta na drugo stručno mišljenje. Ujedno, proširen je i krug dužnosti pacijenata koji je predviđen dosadašnjim rešenjima, na taj način što su na postojeće obaveze pacijenata da snose odgovornost za sopstveno zdravlje dodate i dužnosti poštovanja prava drugih pacijenata i odgovornosti pacijenata za ponašanje prema zdravstvenim radnicima.
Ono što smatramo ključnom novinom jeste promena sistema zaštite prava pacijenta. Naime, bez adekvatnog mehanizma zaštite prava sva prava mogu postati mrtvo slovo na papiru, te je sa tim u vezi potrebno stvoriti uslove da pacijent može svoja prava delotvorno zaštititi bilo da to čini sam u sudskom ili drugom postupku, bilo da na zaštiti tih prava angažuje odgovarajuće institucije.
Dosadašnji sistem zaštite prava pacijenata podrazumevao je da dužnost zaštitnika prava pacijenata vrši diplomirani pravnik koga odredi rukovodilac zdravstvene ustanove, što je bio paradoks sam po sebi. Jednostavno, nelogično je bilo očekivati da će upošljenik iste zdravstvene ustanove na čiji se kvalitet usluga pacijent žali preduzeti odgovarajuće mere koje bi eventualno imale za posledicu sankcionisanje nekog od zdravstvenih radnika. To je nelogično iz razloga što bi tako nešto imalo za posledicu narušavanje kolegijalnih odnosa, te se i u praksi najčešće dešavalo da pacijenti i te kako svesni toga uopšte i ne podnose predstavke zaštitnicima prava, svesni da takav čin neće proizvesti željenu posledicu čak i u slučajevima kada postoji povreda zakonom zajemčenih prava.
Predloženi sistem zaštite prava pacijenata u vidu savetnika pacijenata i saveta za zdravlje koje imenuje jedinica lokalne samouprave tu funkciju izmešta iz okvira zdravstvenih ustanova, te bi mogao predstavljati dobar iskorak u pravu kvalitetnije zaštite njihovih prava. Ovo je iz razloga što se najveći broj zdravstvenih usluga pruži na nivou primarne zdravstvene zaštite, a osnivač ustanova primarne zdravstvene zaštite jeste lokalna samouprava kao organizacija javne vlasti koja je najbliža građanima.
Međutim, ono što bi bila moja primedba predloženom rešenju jeste činjenica da nijednoj od predviđenih institucija koje bi se bavile zaštitom prava pacijenata nisu data izvršna ovlašćenja za pokretanje odgovarajućih postupaka pred nadležnim organima i organizacijama. Kada u postupku utvrde da je došlo do povrede prava pacijenata, zakon predviđa visoke prekršajne kazne za zdravstvene ustanove i zdravstvene radnike koji krše prava pacijenata, ali ne utvrđuju ko će taj postupak pokrenuti. Kao što je poznato, sud ne zaseda po službenoj dužnosti, već taj postupak u ovom slučaju prekršajni mora se pokrenuti podnošenjem zahteva. U tom smislu zakon predviđa da nadzor nad primenom odredaba zakona vrši Ministarstvo nadležno za poslove zdravlja, ali ne predviđa ko vrši inspekcijski nadzor na licu mesta, što bi po našem stanovištu svakako bio posao zdravstvenih inspektora, pa smo u tom pravcu intervenisali amandmanima u čl. 41. i 48, gde cenimo da bi mogla da se poprave ova rešenja.
Poslanička grupa PUPS će podržati ovaj zakon u danu za glasanje jer na bolji način reguliše materiju zaštite prava pacijenata od ranijeg zakona. Hvala.

Vesna Kovač

Ujedinjeni regioni Srbije | Predsedava
Hvala.
Reč ima narodna poslanica Snežana Stojanović Plavšić.

Snežana Stojanović-Plavšić

Ujedinjeni regioni Srbije
Poštovane dame i gospodo, danas su pred nama dva izuzetno važna zakona, zakon o zaštiti prava pacijenta i zakon o zaštiti prava osoba sa mentalnim smetnjama. Jedan od njih se tiče svakog stanovnika Srbije, svakog od nas jer smo svi bili ili ćemo biti u situaciji da budemo pacijenti ili da neko od nama dragih osoba se nađe u toj poziciji.
Drugi zakon se tiče onih u našem društvu koji su bilo po rođenju, bilo zato što su više osetljivi ili slabije strukture ličnosti podlegli svim iskušenjima života i našli se u situaciji da budu tretirani u ustanovama kao pacijenti sa mentalnim smetnjama. To su često osobe koje nisu u stanju da brinu o svojim pravima i zato je izuzetno važno da društvo i svi mi zajedno brinemo o pravima koja njima moraju biti garantovana.
Zašto su još ovi zakoni važni? Zdravlje nacije je jedan od uslova njenog prosperiteta i razvoja pored obrazovanja. To nije samo pitanje svakog od nas individualno, već to jeste pitanje i svih nas zajedno i razvoja čitavog našeg društva. Zdravstveni sistem zavisi od mnogih stvari i sada neću komentarisati kvalitet čitavog zdravstvenog sistema u Srbiji, jer mislim da je to tema za neke druge zakone. Jako je važno da se danas pozabavimo pravima pacijenata i odnosom lekara i pacijenata, jer pored toga što se kvalitet zdravstvenog sistema definiše nekim merljivim rezultatima, kao što je očekivani vek života ili smrtnost odojčadi ili smrtnost u koronarnim jedinicama, obolevanje građana od nezaraznih hroničnih bolesti, on se svakako definiše i zadovoljstvom pacijenata, odnosno odnosom lekar-pacijent.
Moramo da priznamo da u našem sistemu taj odnos često nije zadovoljavajući. Ako pogledamo ankete onih ispitivanja zadovoljstva pacijenata koji su boravili u nekim stacionarnim ustanovama, oni su mahom zadovoljni kvalitetom pružanja usluga, ali čitava javnost nije zadovoljna funkcionisanjem zdravstvenog sistema. Verujem da je jedan od značajnih razloga i taj što odnos lekara i pacijenata do sada nije bio partnerski odnos, već se često sticao utisak da je to odnos dveju suprotstavljenih strana. I jedna i druga strana za cilj imaju zdravlje i zbog toga je jako važno da ovaj zakon ih povezuje u jedan partnerski odnos.
Lekari i pacijenti procenjuju da je jedan od najvećih problema u zdravstvu administrativne procedure, čekanje na preglede, vreme koje lekar ima na raspolaganju tokom pregleda za razgovor sa pacijentom i motivisanost lekara. Sami lekari priznaju da sa godinama njihova motivisanost opada zbog neadekvatnih uslova rada, zbog nedovoljne zarade, zbog kratkog vremena koje imaju na raspolaganju da bi se bavili pacijentima. To je jedan od uslova da pacijent i lekar imaju bolji odnos. Sigurno da ima i drugih razloga zbog čega ovaj odnos nije idealan. Moramo da potražimo korene u načinu obrazovanja lekara koji po definiciji se bave bolešću, parcijalnim segmentima, telom, a malo se bave čovekom kao celinom. To je često razlog zbog kojeg pacijenti imaju utisak da lekar ne uvažava njihovu ličnost, kapacitete i nažalost često je razlog da dođe i do lošijih rezultata u lečenju, jer moramo priznati da sam pacijent jeste jako važan faktor ozdravljenja i da samo ako on angažuje sve svoje snage i potencijale onda do ozdravljenja može doći.
Ovo je zakon koji čini korak napred. Do sada jesmo u mnogim zakonima koji regulišu oblast zdravstva imali regulisana pitanja prava pacijenta na jedan moderan način, ali sada je sa ovim zakonom dobijamo kompletnu sliku o tome šta je sve važno da bi pravo pacijenta u zdravstvenom sistemu bila ostvarena i to svakako jeste, imajući u vidu međunarodne dokumente i konvencije, pravo na prevenciju, pravo na pristup, informisanost, pristanak, sloboda izbora procedura i lekara, privatnost i poverljivost, poštovanje vremena pacijenata, standardi kvaliteta, sigurnost pacijenata u zdravstvenom sistemu, pravo na inovativne metode, pravo na olakšavanje patnji i bola, personalizacija tretmana, pravo na žalbu, pravo na kompenzaciju ukoliko dođe do neželjenih efekata.
Izdvojila bih samo neke od njih, pre svega informisanost. Jako često smo imali prilike svi da se kao pacijenti nađemo u zdravstvenom sistemu i da ne dobijemo dovoljno informacija ni o lekaru, ni o zdravstvenoj ustanovi, ali na žalost ni o samoj našoj bolesti ili metodama koje će na nama biti primenjene, koliko će one biti bolne ili neprijatne, kakve će efekte dati, šta ukoliko ne pristanemo na tu metodu, šta se može desiti. Dakle, puna informisanost pacijenata jeste od novina koju ovaj zakon donosi i na koje obavezuje i lekare i zdravstvene ustanove.
To je svakako pristanak i sloboda izbora. Polemisala bih sa nekim mišljenjima koja su drugačija i koja smatraju da čovek nema prava da ne pristane na metode, medicinske metode, koje će mu spasiti život. Rekla bih da ima. Verujem da odrasla, odgovorna osoba ima prava da odlučuje o načinu na koji će završiti život. To jeste integralno ljudsko pravo. To jeste pravo da zadržimo svoje dostojanstvo, svoj lični integritet, jer to je ono što nas čini ljudima.
Takođe, u zdravstvenom sistemu imamo pravo na olakšavanje patnje i bola, ne samo oni pacijenti koji su u terminalnim fazama najtežih bolesti, već i svi mi kada se nad nama primenjuju određene procedure. Jako često lekari orijentisani na izlečenje ne vode računa baš o tome koliko će neka procedura biti bolna, koliko će ona uzdrmati osobu o kojoj se radi i koliko će joj patnje prouzrokovati. Mislim da je jako važno da ovaj zakon reguliše prava pacijenata i da imaju pravo na najmanje bolnu proceduru, pod najboljim uslovima i uz medikamente koji će olakšati patnju i bol.
Ovaj zakon uvodi pravo pacijenata na drugo mišljenje. Znamo da su često pružaoci zdravstvenih usluga skloni nekoj vrsti profesionalne sujete. Svi smo mi u svojim profesijama verovatno tome skloni, ali osnovno pravo pacijenata jeste da potraži i drugo mišljenje i da svoje bolesno stanje ili bolest leči na način za koji smatra da je najbolji.
Govorila bih o ovom delu, a koji se tiče prava dece u ovom zakonu. On je izazvao, takođe, brojne polemike. Mislim da pitanje treba da okrenemo. Da li dete od 15 godina ima pravo da samo donosi odluku o nekoj proceduri i da li ono ima pravo na poverljivo savetovanje, da li ima pravo na lečenje? Da, svakako da ima.
Znam šta znači biti roditelj, sama sam roditelj i imam ćerku od 22 godine. Često mi se čini da ona ne ume na dobar način da brine o svom zdravlju. Dozvolićete, deca u Srbiji su ponekad i ljudi sa 35 godina i ljudi sa 40 godina. Kao nacija smo skloni da prezaštićujemo i odraslu decu. Da, dete od 15 godina može da donese odluku o svom lečenju, naravno, ukoliko je to lečenje predložio stručnjak. Ukoliko dođe do toga da dete odbije proceduru, koja može da ugrozi njegovo zdravlje ili život, po ovom zakonu, lekar je obavezan da obavesti njegovog roditelja ili staratelja. Znači, nema brige da će doći do narušavanja zdravlja ili života deteta, ukoliko mi kao roditelji o tome nismo obavešteni.
Hajde da se pitamo malo drugačije. Zašto bi dete od 15, 16, 17 godina želelo da od nas sakrije neko svoje stanje ili bolest? Mislim da kao društvo treba malo više da se bavimo time i da razvijamo veći odnos poverenja između roditelja i dece. Mislim da je to pravo pitanje u ovom slučaju.
Naravno, pravo na poverljivo savetovanje omogućeno je eksplicitno ovim zakonom i mlađoj deci. Mogu da kažem da je to potpuno uobičajeni metod u psihološkom savetovanju i da se terapija dece odvija bez prisustva roditelja. To je nešto što je standard struke već odavno i jako je dobro da ovaj zakon definiše to kako ne bi bilo dileme u takvim slučajevima.
Mislim da je jako važno što su regulisana prava dece koja borave u stacionarnim ustanovama. Zaista je bilo jako šaroliko u našim bolnicama. U jednom trenutku bilo je moguće samo da majka ostane sa detetom ukoliko ga doji, što znači da se dešavalo da dete od godinu, godinu i po ili dve godine ostaje samo u bolnici. Kolike to posledice može imati na njegov psihološki rast i razvoj, mislim da je to poznato ne samo stručnoj, već i široj javnosti. Takva separacija u takvim uzrastima je prosto nedopustiva sa stručnog stanovišta. Jako je važno obezbediti deci prisustvo roditelja, u najvećoj mogućoj meri, kada se ono nalazi u stresnoj situaciji, kada je potpuno izolovano od poznate sredine, pri tom je bolesno, dakle, svi njegovi psihološki kapaciteti su sniženi.
Deci je omogućeno da, ukoliko duže borave u stacionarnim ustanovama, imaju prava na igru, rekreaciju, učenje, obrazovanje. To je nešto što je neophodno deci i za njihov razvoj, ali isto tako i za jedno dobro osećanje u uslovima u kojima se nalazi.
Mislim da je važna još jedna odredba, a to je ona koja definiše da ukoliko roditelj ili staratelj odbije proceduru koja je detetu neophodna ili reši da ga izvede iz stacionarne ustanove, a da lečenje nije završeno, onda je lekar obavezan da obavesti organ starateljstva tj. centar za socijalni rad. Bez obzira što svi mi verujemo da roditelji uvek rade u najboljem interesu deteta, nekada se to i ne dešava.
Mislim da je jako dobro što sada postoji savetnik koji će se baviti pravima pacijenata. Jako je dobro što je on izdvojen iz zdravstvenog sistema. Neke su kolege komentarisale da je bolje da on bude u zdravstvenom sistemu. Ne, sigurno nije, jer ukoliko je direktor, pretpostavljeni zdravstvene ustanove pretpostavljeni onome ko treba da se bavi pravima pacijenata, onda je izvesno da tu može doći do izvesnog sukoba interesa i da zastupnik prava pacijenta neće uvek raditi u najboljem interesu pacijenta. Mislim da je dobro da je to osoba koja je u lokalnoj zajednici. Mislim da ste zakonom jako dobro precizirali procedure i načine kako će se ostvarivati prava putem savetnika.
Ono što je moja primedba, a to je da smatram da savet nije trebalo da ima mogućnost, odnosno nije bilo potrebe da mu se da u nadležnost rešavanje individualnih primedbi, prigovora. Ako to već radi savetnik, koji ima jasno definisane procedure kako će doći do podataka, kako će ispitati slučaj, jer su zdravstvene ustanove obavezne da mu daju dokumentaciju, da je stave na uvid u roku od pet dana, a on u roku od osam dana piše izveštaj, dostavlja ga, tromesečno izveštava savet i ministarstvo, onda ne vidim zašto lokalni savet ima tu istu ingerenciju. Mislim da će doći do zabune kod pacijenata, da li će podnositi prigovore savetniku ili savetu. Kako će savet, to niste definisali zakonom, koje su njegove metode, da ispita taj slučaj? Ko iz saveta? Da li čitav savet treba da ode u zdravstvenu ustanovu?
Mislim da to nije najbolje regulisano i da ta prva dva stava u definisanju nadležnosti saveta nisu potrebna, jer to je posao savetnika. On će izvestiti savet na tri meseca i savet će imati kompletnu sliku o tome i eventualno pozvati savetnika na odgovornost zbog posla koji nije dovoljno dobro radio.
Takođe, imam primedbe na član 35. zakona. To je član koji se tiče mogućnosti da zdravstveni radnik odbije pružanje medicinske pomoći onom pacijentu koji je prekršio neku od svojih obaveza. Da se odmah razumemo, zdravstveni sam saradnik i radila sam dugo u zdravstvenom sistemu i nisam imala takvih situacija, ali znam da one postoje i znam da postoje pacijenti koji neadekvatno reaguju kada dođu na pregled. Zašto se to dešava? To mogu da razumem. Pacijent je u stanju stresa, ljudi različito reaguju na takve situacije. Često strah ili ankcioznost se pretvaraju u bes ili agresiju i onda dolazi do tih nemilih situacija. No, to nije opravdanje. Ni jedan lekar ili pružalac zdravstvene usluge ne sme da bude izložen neadekvatnom ponašanju pacijenta. Vi ste jasno rekli u zakonu da je zabranjeno ometanje onog koji pruža zdravstvenu negu u vršenju njegovog posla.
Ono što meni malo smeta, to je formulacija koja kaže da je pacijent dužan da se prema lekaru, odnosno zdravstvenom radniku ili saradniku, odnosi sa poštovanjem i uvažavanjem. Malo se bojim da su to termini koji u zakonu mogu biti nejasni i da može doći do različitog tumačenja nekih pružalaca zdravstvenih usluga koji mogu proceniti da ih pacijent nije dovoljno ispoštovao ili uvažio. Pre sam za to da se to jasno definiše, kao što je zabrana ometanja u pružanju zdravstvene usluge, da se zabrani vređanje ili omalovažavanje zdravstvenog radnika. Prosto, formulacija "poštovanje i uvažavanje", to je subjektivna kategorija i čini mi se da može doći do različitog tumačenja. No, ukoliko dođe do takve situacije, lekar, odnosno pružalac pomoći, ima prava da uskrati pružanje pomoći. Molim vas da malo oko ovog člana budemo precizniji. Ovde se navodi da on to može uraditi osim ukoliko se radi o hitnoj medicinskoj meri. Šta, recimo, ako odvedemo dete sa temperaturom 39 kod lekara posle podne i on proceni da nije dovoljno ispoštovan i uvažen i ne želi da pruži lekarsku negu? To nije hitna medicinska pomoć, ali je pomoć koja može dodatno ugroziti zdravlje deteta. Ili kod odraslog, recimo, ima visok pritisak, pa ukoliko nam se ne pruži pomoć, te noći može doći do eskalacije bolesti. Mislim da tu treba staviti – i ukoliko preduzimanje mere može dovesti do neželjenih efekata po bolest, da onda takođe nije moguće da se odbije pružanje medicinske pomoći.
O tome ćemo još govoriti kada bude rasprave u pojedinostima. Mislim da je zakon koji se tiče prava osoba sa mentalnim smetnjama takođe dobar. Juče ste govorili o tome da je potrebno da čitava društvena zajednica ima drugačiji odnos prema onima koji imaju mentalne smetnje i da je potrebno da u mnogo većem obimu razvijamo usluge u zajednici, kako bismo bili u stanju da prihvatimo sve one ljude koji mogu da funkcionišu, ne samo u stacionarnim uslovima.
Rekli ste da moramo biti pažljivi jer je to dugačak proces. Slažem se sa vama, ali od pojave antipsihijatrije prošle su desetine godina, a mi ništa nismo uradili da to bude drugačije. Mislim da treba intenzivnije raditi na tome i da regulisanje prava u zdravstvenim ustanovama za pacijente sa mentalnim smetnjama jeste nešto čime i dalje treba da se bavimo.
Moram da kažem i jednu stručnu dilemu. Ovim zakonom ste zabranili psihohirurgiju, operacije koje pomažu u nekim teškim stanjima, ali se niste odlučili za zabranu elektrokonvulzivne terapije. Vi ste psihijatar, ali sam ja razgovarala sa mnogim psihijatrima. Recimo, u specijalnoj bolnici u Toponici se ta metoda ne primenjuje već 30 godina, ali se na klinici koja je u istom dvorištu ona primenjuje. Kakav je stručni stav? Da li je neophodno da sa takvom invanzivnom, degradirajućom i relativno opasnom metodom baratamo danas u 21. veku, kada je farmakologija napredovala do te mere, da se ista stanja mogu tretirati i na drugačije načine? Da li imamo jedinstven stav o tome i da li je moguće da se izbegne primena jedne takve metode za koju sam rekla da, kada sam ja studirala, verovala sam da se ona dešava samo u "Letu iznad kukavičijeg gnezda" i više nigde u Srbiji, a danas vidimo da se i ovde dešava. Dobro je što ste to regulisali, ali mislim da smo možda mogli da odemo i korak dalje.
U nadi da će ovaj zakon zaista doprineti da pacijenti i pružaoci zdravstvenih usluga budu partneri u procesu izlečenja i postizanju većeg zdravlja, ne samo individualnog, nego i zdravlja našeg društva, ja se nadam da ćemo svi zajedno imati snage da ovaj zakon podržimo u broju u kome smo to uradili sa nekim drugim zakonima. Očekujem da sve poslaničke grupe ovakav zakon treba da podrže. Hvala.