Hvala.
Reč ima narodni poslanik Mileta Poskurica. Izvolite.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo, gospođo ministar, pred nama su dva zakona za koje bih hteo u uvodu uopšte da kažem da me na neodoljivi način podsećaju na vremena koja su davno iza nas, kada se ostvarivala demokratija i kada smo mogli da vidimo taj kurs promena demokratije, koji nas je valjda 2000. godine učio šta ne treba raditi u haustoru i kako se treba ponašati na ulici, neki osnovni elementi reda i poretka.
Onda su nas učili drugim stvarima, otvarali su radionice za koje smo znali da su radionice namenjene da se deca tehnički obrazuju, pa su onda tu deca počela da dobijaju ovakva ili onakva usmerenja, da se obrazuju. Danas na ekskurzijama ta deca ginu, jer nastavnici ne mogu da ih sačuvaju i obezbede upravo zbog količine prava koja su dobili u toj neprekidnoj borbi za dobijanje više prava, za poštovanje prava nekog ko je maloletan, nedovoljno zreo i kritičan da odlučuje.
Zašto govorim o ovome? To bi bilo vrlo ozbiljno što pričam, kada bi uopšte upoređivao te događaje sa onim što kao lekar treba da predstavljam, kada se govori o Zakonu o zaštiti pacijenata, zato što mi već imamo zakonske norme koje su više različitih, tzv. "krovni zakon", obuhvatile ova prava i što istovremeno mislim da je možda bilo logičnije prirediti izmene tih zakona, i one bi dovele do suštinskog boljitka za građane Srbije, kojima možda ovde, u formi pacijenata, kada bi se anketirali, većina njih bi se setila da većinu ovih prava može da ostvari, a da njihov suštinski problem nije to.
Njima je kako doći na red i kako taj koji ih prima da ih ne uceni, ne traži novac, ne traži uslugu, ne traži mito, nešto čega u ovim pravima zapravo i nema, te osnovne.
Mogla je jedna rečenica da bude negde od ovih dvadesetak prava - pacijentu za ostvarenje njegovih prava nije potrebno ne znam ni ja… ili pacijentu se ne treba tražiti novac, mito, korupcija, iako u Krivičnom zakoniku postoji odrednice te vrste.
Zašto još govorim na ovaj način o ovome? Oba ova zakona su mogla biti u jednom ako već idemo na to demokratsko razrađivanje prava do najsitnijih detalja. Ako tako nastavimo, bojim se da ćemo jednog dana imati zakon o, recimo, načinu korišćenja javnog prevoza. Ništa me ne bi iznenadilo.
Ako idemo toliko više u detalje, toliko ćemo više otvoriti novih slabih tačaka, novih nejasnoća i novih mogućnosti da oni pacijenti kojima je nekada, nažalost, to profesija, da traže slabe tačke u tome ili oni koji ih tome podučavaju, ima i toga, zašto ne biti svestan, pa da onda i u ovakvom strogo namenjenom zakonu da oni ostvare svoja prava, nađu slabe tačke i pokrenu proces za koji baš ne vidim kakav će biti konačan ishod.
Kada govorimo o savetniku, do nekog doba savetnik se pita. Kada stranka prigovorom nije zadovoljna šta će savetnik da uradi ili ne dobije odgovarajući odgovor, nema roka u kome će Savet odgovoriti na način na koji će pacijenta zadovoljiti ili ga neće zadovoljiti. Konačno, zašto mora da je pacijent uvek u pravu? Ostaje, naravno, u zadnjem stavu toga člana da će ministar proraditi akta, bliža uputstva kako bi se mnogi rokovi definisali. Dakle, jedna uzgredna opaska o toj činjenici.
Hteo bih da, analizirajući članove pojedinačno, kažem, ta mesta koja će možda biti hipotetička u ovom zakonu. Ne kažem, naravno, da diskutujući ovako mi iz SNS, protiv tog zakona i uopšte protiv šanse da pacijentu bude bolje, ako je ovo neka šansa da nešto bude bolje u odnosu na primedbe koji vazdan ovde svi danas iznosimo i ono što mesecima i godinama znamo unazad, onda je to sjajna vest, ali mislim da nije.
Da li će svi imati jednako pravo na kvalitetnu zaštitu nezavisno od mesta stanovanja i ostalog, pitanje je. Uvek će malo biti privilegovaniji bolesnici koji se leče u većim gradovima i većim kliničkim centrima.
Ima načina, zakonski regulisani, kako neko može potražiti pomoć, ali često je ta pomoć na višem institucionom nivou, vezana sa nekim prethodnim događajima i dolaženje na mala vrata do uglednog doktora koji mogu da operišu.
Otvara se i to pitanje zašto smo negovali kult pojedine veličine pojedinih doktora, zašto nismo imali više specijalista, a ne jednu "personu non gratu" koja je uočila pri tome u svome stručnom razvoju stasavanje drugih mlađih lekara? Moramo da imamo 10, 15, 20 kompetentnih lekara koji jednu istu oblast mogu da rade vrlo efikasno.
Velike su gužve kod uglednih lekara, to jest sposobnih, stručnih, koje vrlo brzo od određenih bolesti koji boluju, znaju ko je taj koji najbolje može da učini. Tu je stvarno pravo realizacije. Tehnički, taj čovek radi 24 sata ili dvojica ili trojica. To ne mogu da postignu, posebno u sferi masovnih bolesti, kakve su maligne bolesti, kardiohiruške itd. Dakle, na to tom planu mislim da Ministarstvo treba da nešto preduzme, da broj specijalizacija povećava. Treba prosto rasteretiti ljude u službama i dati im šansu da mogu da avanzuju, da dođu u prvi plan, da mogu da se uključe u struku.
Kako nešto reći o pitanju kvalitetu? Ovde se u zakonu pominje kvalitet. Mi smo o tome i na Odboru diskutovali, šta to zapravo po pitanju kvaliteta otvara. Mi smo imali dosta nekvalitetnu zdravstvenu zaštitu. Prosto, ne bismo smeli da je definišemo i da jeste, jer su sve naše ustanove i lekari dobili licence. To znači da zadati nivo stručne pomoći, zadati nivo organizacione celine mora da radi po kvalitetnim normama.
Znamo da čak iz kliničkih centara žele da odu ljudi u neki drugi, viši klinički centar da se leče. Ta prava će im teško biti realizovana, uprkos ovom zakonu. Oni mogu da krenu da se žale savetniku. To je tri, pet, osam dana, a onda Savetu, a Savet nema rok kada će i kako da odluči i na koga da se žali. Dobiće uput, gore neće moći na višoj instanci da završi.
Dakle, nismo mogli ovim zakonom da rešimo te detalje. Možda je krovni zakon bio u stanju da bolje to reši, da pacijent ne treba da trpi štetu zbog nefunkcionisanja ustanove. Tu se potpuno slažem. Razumeo sam šta ta poruka znači.
U članu 11. stoji jedna vrlo čudna sintagma – u postupku ostvarivanja zdravstvene zaštite, dete koje je sposobno za rasuđivanje, bez obzira na godine života, ima pravo na poverljivo savetovanje bez pristanka roditelja kada je to u najboljem interesu deteta.
Imam par pitanja. Otkud je taj koga savetuje njemu veći prijatelj od roditelja? Otkud je 15 godina kompetentnost da traži da bude bez roditelja? O čemu će da priča? Kakav će taj savet koje ono čuje, da neće preneti roditeljima da je bilo kod lekara i šta mu je lekar rekao? Ko to zapravo ceni da je to poseban interes deteta? Da li se tu pretapa odgovornost ako se imejlom poveri drugarici – bio sam i rekao mi je doktor da je to "in" što ja radim, i sutra se nešto naopako desi?
Prosto treba uvažiti sugestiju oko tog limita kada pustiti dete da samostalno donosi odluke. Ipak su to nezrela deca – 15 godina. Vidite i sami šta se dešava u mnogo manje benevolentnim stvarima kao što su đačke ekskurzije, a ne kada je u pitanju bolest ili druge vrste poremećaja koje tu decu mogu u adolescenciji da sretnu.
Članovi 12. i 13. pravo na slobodan izbor i pravo na drugo stručno mišljenje, mislim da su donekle u koaliziji. Nisu oni možda u koaliziji na nivou primarne zdravstvene zaštite. Ta kategorija slobodno izabranog lekara, zapravo si obavezan da izabereš jednog, ti možeš na zakonom regulisan način da ga promeniš, ali u nekoj instituciji višeg ranga, a ovde ne piše decidno na koga se odnosi.
Ako se sada sa kolegijumom od pet ili šest lekara ti sa jednim ne slažeš, platiš za drugo stručno mišljenje, jer to mora da se plati, i on ti da i bude drugačije od lečećeg lekara do tada, u kolektivu je nastala kolizija. Kud će taj pacijent kasnije da se leči u dežurstvu lekara koga je on izbegao drugim stručnim mišljenjem? Zar to nije moglo komisijski konzilijarno da se to reši, da ne bude to pravo na stručno mišljenje, da, ali ga daje konzilijum, recimo.
Mislim da bi bilo logično da i konzilijum u članu 17. kada nekom ko odbija meru i o čemu treba da da pisanu izjavu, dakle, svesna osoba, pokretna, može da piše, daje izjavu da odbija meru, ne piše terapijsku ili dijagnostičku, makar i ugrožavala njegov život. Da li je to sve u redu s pacijentom, vi najbolje znate. Vas smo i vaše kolege zvali kada na dijalizi bolesnici odbijaju da se leče dijalizom bojeći se tehnologije, metode. Mi smo zvali psihijatra da vidi šta je to, jer takva pravila su važila i ranije. I ranije dete ako legne u bolnici, ranije u stacionarima za tuberkulozu, moglo je da pohađa neku vrstu škole, mogao je roditelj da ide sa detetom u pedijatrijsku kliniku da bude itd. Nije to sada nešto spektakularno novo čega nije bilo. Ovo je taj primer da bolesnik u strahu, psihički izmenjen, uremični bolesnik, odbija lečenje dijalizom i on će umreti ako to negde napiše ili pred svedocima da izjavu. Možda bi trebalo konzilijarno doneti odluku upravo tu, a ne onim bolesnikom bez svesti, kome moraš da pomogneš, gde febriliraš da ga vratiš u život, pa da konzilijum odlučuje posle da li to jeste ili nije razlog za njegov nastavak ili prekid lečenja.
Oko kliničkih istraživanja, mi smo tamo raščistili na Odboru. Pretpostavljam da će to podzakonskim biti rešeno, uredbom. Ne može ustanova da reguliše osiguranje. To radi naručilac kliničkog istraživanja, sponzor prava osiguranja i prava troškova. Treba definisati i na putne troškove. Mislim da bi to bio najjednostavniji način kako bismo to rešili.
Poštovanje radnog vremena je dobra stvar. Masovno se danas zakazuje čak i u opštim praksama. U domovima zdravlja se to pravilo koristi.
Ako se pacijent u članu 36. ne pridržava ponašanja regulisanim članovima 32. do 35. on može da napusti bolnicu, ali mislim da nije morao stav 2. da ide u priču. Zašto? Ako on već želi da napusti bolnicu, izvređao je ovog ili onoga, nepoštovanje prema lekarima, imate to, mnogi bolesnici na dijalizi u nekim nastupima svašta mogu da kažu lekarima, to se oprosti, ali nikada ne izraze želju da prekinu lečenje, ali ako to neko uradi, da mu ustanova sada obezbeđuje mesto, a gde? Pa ne može da mu obezbedi u istoj instituciji, jer on tu neće da se leči. Znači, mora na nekom višem nivou. Ovo može da važi za opštu praksu i može da važi za neki rad gde može u ambulanti da promeni lekara, ali u stacionarnim uslovima, u hiruškim granama, u timskom radu, teško da bi ovo, ako je neko nekim nezadovoljan, potraži pravo da napusti ustanovu, a onda mu vi obezbeđujete uput da mora da ode u neku drugu ustanovu, najmanje sličnog ili istog ranga. Ne možete ga poslati u ustanovu nižeg ranga.
Ovo oko saveta, što sam pomenuo u članu 41. stav 6. mi nije jasan, 5. – kada je taj termin u kome će se izjasniti podnosioci prigovora savetu na to što nije zadovoljan odlukama direktora? Ko će na kraju krajeva rešavati po tom pitanju, šta je konačna odluka? Inspekcija, ko pokreće postupak inspekcijom? Nezavisno pokreće pacijent, ili njegov savetnik, ili pokreće savet. On redovno daje izveštaje savetniku i Savetu za zdravlje, daje redovno izveštaje nadležnim organima. Ali, odgovornost savetnika čini mi se da je naglo sasečena.
Ako sam dobro razumeo u zakonu, u članu 41. stav 6. drugog zakona, verovatno je to pravilo da sud dolazi u ustanovu i da toga ima i u drugim prilikama da sudije vrše ročište u samoj ustanovi, možda zarad uvida u te smetnje ili u tu fizičku fiksaciju pacijenta. To ipak treba neko da plati, dolaženje suda u bolnicu. Mislim da se to ne čitajući u prvom iščitavanju zakona do detalja, mislim da se to dešava u sudu. Znači, on dolazi u bolnicu da tamo vidi bolesnika i da se sprovede prvo ročište, i naravno pravo na koje može da pozove osobu koja se ponaša na način koji je suspektan da može biti violentna, i to je poslodavac, a on zove i miliciju i sanitet. Možda bi bilo bolje da taj ko misli da se neko ponaša čudno, i da mora biti prinudno hospitalizovan, ipak zovne prvo lekara, ne i policiju, jer obično sanitet, hitna pomoć pozove policiju za asistenciju, tako je do sada bilo. Možda taj red radnji malo promeniti, jer ima nakaradnih poslodavaca, proglasiće nekog ovakvim i onakvim. Stigmatisaće ga, zatim će zvati policiju i sanitet da dođu da ga pokupe u radnu jedinicu, neku ustanovu, ili neku u firmu, pa da posle proceni lekar u hitnoj službi da on nije za to, ali defakto ostaje stigmat. Otprilike to je neki nivo primedbi koje sam imao u vazi sa ovim zakonom. Hvala.

Hvala.
Narodna poslanica Teodora Vlahović. Izvolite.

Zahvaljujem se potpredsednice. Uvažena ministarka, uvaženi predstavnici Vlade, uvažene kolege narodni poslanici, pred nama su dva izuzetno važna zakona i interesovanje narodnih poslanika, nadam se i interesovanje javnosti je veliko za ovu temu, s obzirom da se radi o ljudskim pravima, a to je o pravima pacijenta i postavljeno i sa druge strane o pravima, osobama koje imaju problema sa mentalnim zdravljem. Znači, radi se o mentalnom zdravlju.
Ove oblasti su izuzetno bitne, jer teško da možemo da se sporimo i ako neko preferira jedan način rešavanja ovog pitanja, nego drugi preferira na drugi način, ali ono gde se niko ne može sporiti, a to je koliko je važno zdravlje naše nacije i koliko je važno da se u određenim zakonima ova oblast do kraja reguliše.
Kao narodni poslanik rekla bih da mi je veliko zadovoljstvo da ispred sebe imam zakon o pravima pacijenata, koji je na izuzetno temeljan, celovit način regulisao ovu oblast uvođenjem ovih novih prava. Posebno je dopunjeno ono što je već u ovoj oblasti učinjeno u drugim zakonima u oblasti zdravstva.
Smatram da je veoma dobro i podržavam diskusiju u onom delu gde su veoma dobro obrađena pitanja koja se odnose na prava deteta, kao pacijenta s jedne strane, da je veoma bitno da je uvedeno pravo i mogućnost da se traži drugo mišljenje. Od izuzetne važnosti jeste i pravo na preventivne mere, jer upravo zdravlje nacije zavisi od dobre preventive.S obzirom da smo u nekim oblastima, imamo neslavan rekord po broju smrtnosti, a znamo da ranim otkrivanjem određenih bolesti, posebno bolesti kod žena, kada se radi o karcinomima, možemo da smanjimo broj smrtnosti.
Ono što defakto je veoma bitno, i u ovo malo vremena što je ostalo mojoj poslaničkoj grupi bih rekla da je ovo zakon koji je dobro došao u bilo kom stanju da se nalazi naše zdravstvo. Svakako bih rekla da bi i zakon bilo mnogo lakše primeniti da je naše zdravstvo organizovano na bolji način i da imamo bogatije društvo u kome možemo da pružimo u potpunosti adekvatne medicinske usluge.
Izuzetno je važno da zakon koji tretira na ovako human način ljudska prava, koji uvodi jedan drugačiji način, partnerski odnos, odnosno da shvatimo da mi odlazimo kod lekara zato što je nama nužno, a istovremeno da lekar shvati da ako mi ne odlazimo kod njega, on nije nužan, odnosno taj partnerski odnos bi trebalo da kompletno sistem prihvatanja pacijenata bude na drugačiji način i da to međusobno poverenje i taj odnos na taj način i postavimo u ovoj oblasti.
Ono na šta bih ukazala, jeste jedno od prava koje čini mi se da u našem siromašnom i loše organizovanom društvu često ne možemo u potpunosti da ostvarimo, a i tu treba da vodimo računa upravo o ostvarivanju i suočavamo se, sada upravo je faza nabavke lekova. Imamo pravo na slobodan izbor, pacijent ima pravo na slobodan izbor, uz to ima pravo na slobodan izbor, ne samo lekara, nego i predloženih medicinskih mera.
Pacijent dobija određenu terapiju koja mu odgovara, onda u sred terapije se ustanovi da tog leka više nema, a često drugi lekovi ne odgovaraju. Smatram da je izuzetno važno da se napravi jedan kontinuitet nabavke lekova u kome određena medicinska terapija ima svoju konstantu, upravo da ne bi otežali usred perioda lečenja stanje pacijenata.
S obzirom da danas govorimo i o mentalnom zdravlju, posebno, bez obzira što nisam iz ove struke i nisam medicinski radnik, ali sam imala prilike da vidim da velike tegobe trpe upravo ljudi koji koriste lekove koji su propisani, upravo za osobe sa problemima u mentalnom zdravlju. Znamo da ta vrsta lekova na neki način vezuje pacijenta za te lekove. Veliki su problemi kada dolaze do ovakvih načina gde na tržištu nema odgovarajućih lekova.
Ono što je bitno jeste da ovaj zakon pomogne u oblasti ljudskih prava pacijenata i kada nisu uslovi najbolji, i kada nam organizovanje nije najbolje, da praktično olakšamo i da svi budemo na neki način humanije i ravnopravnije tretirani u ovim institucijama.
Rekla bih nekoliko stvari o ovome novom institutu, odnosno institutu koji je sada izvučen na nivou lokalne samouprave o savetnicima. Strašno je bitno da pripremimo dobro savetnike. U jednom delu izlaganja, gospođo ministarka, spominjali ste da ćete u prvoj godini dobro pratiti ovaj tok, kako će se oni uklopiti i koliko će oni moći odgovoriti zadacima. To jesu pravnici, medicinska oblast je veoma široka i trebaće dosta pomoći.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Izvinjavam se, ali smatram da ovaj zakon da bi se implementirao do kraja će trebati mnogo više vremena od jedne godine, pa mislim da zajedno bi trebali, Ministarstvo u funkciji nadzora, a praktično i parlament u funkciji kontrole da posvetimo pažnje ovom zakonu. Zahvaljujem se.

Hvala.
Narodna poslanica Vesna Jovicki.

Hvala poštovana predsedavajuća, uvažena ministarka i predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, ono na šta bih želela da se osvrnem u svom izlaganju jeste zakon o pravima pacijenata, koji je u skladu sa nizom međunarodnih dokumenata i u kom je posebna pažnja posvećena deci, koja su navršila 15 godina, koja su sposobna da razumeju prirodu svog zdravstvenog stanja i svrhu medicinske mere koja se predlaže.
Međutim, dokumentima i Konvencija o pravima deteta, koja govori o pravu deteta, da izrazi svoje mišljenje, da učestvuje u unapređenju zdravlja i dobrobiti dece, kako kroz individualne odluke o zdravstvenoj zaštiti, tako i kroz uključivanje dece u razvoj zdravstvenih propisa i usluga. Takođe, uvažena je i Otavska deklaracija Svetske medicinske asocijacije o pravima deteta na zdravstvenu zaštitu.
39.30
U javnoj raspravi i pojedinim amandmanima dovodi se u pitanje stav 4. člana 19. Zakona kojim se uređuje pravo deteta koje je navršilo 15 godina života i koje je sposobno za rasuđivanje, da može samostalno dati pristanak na medicinsku meru predloženu od strane zdravstvenih radnika, uz prethodno obaveštavanje iz člana 11. ovog predloga. Po članu 11. pacijent, u ovom slučaju dete, ima pravo da od zdravstvenog radnika blagovremeno dobije obaveštenje koje mu je potrebno da donese odluku o pristanku ili odbijanju mere. To obaveštenje obuhvata: dijagnozu i prognozu bolesti, opis mere, njeno vreme trajanja i moguće posledice preduzimanja ili nepreduzimanja. Zdravstveni radnik je dužan da obaveštenje da bez traženja. Ova odredba postojala je i u važećem Zakonu o zdravstvenoj zaštiti od 2005. godine.
Polazeći od komentara broj 12 Komiteta za prava deteta na Konvenciju o pravima deteta, država treba da odredi starosnu granicu sposobnosti deteta za samostalno odlučivanje o pristanku. U tom smislu, porodični zakon Republike Srbije, koji je matični za uređivanje ovog pitanja, utvrdio je da dete koje je navršilo 15 godina života i koje je sposobno za rasuđivanje može odlučiti sa kojim roditeljem će živeti, o održavanju ličnih odnosa sa roditeljem sa kojim ne živi, koju školu će pohađati, može preduzimati pravne poslove kojima upravlja i raspolaže svojom zaradom ili imovinom, pravo na promenu ličnog imena, pa i da da pristanak za preduzimanje medicinskih zahvata.
Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivično-pravnoj zaštiti maloletnih lica daje detetu sa 14 godina krivičnu odgovornost. U Zakonu o radu stoji da radni odnos može da se zasnuje sa licem koje ima najmanje 15 godina života i ispunjava druge uslove za rad na određenim poslovima utvrđenim zakonom.
Odredbom Zakona o zdravstvenoj zaštiti utvrđena starosna granica od 15 godina i sposobnost za rasuđivanje bili su uslovi za sposobnost deteta da može samostalno pristati na predloženu meru, a ovo rešenje je preuzeto i u Predlogu zakona o pravima pacijenata.
Istovremeno, u članu 2. Predloga zakona definisana je medicinska mera kao zdravstvena usluga koja se pruža u preventivne, dijagnostičke, terapeutske i rehabilitacione svrhe, što do sada nije bilo uređeno. Medicinsku meru definisanu ovim zakonom predlaže nadležni zdravstveni radnik kao meru koja je u interesu pacijenata, dok pacijent meru ne zahteva, već odlučuje o njenom prihvatanju ili odbijanju.
Ova odredba garantuje minimalan stepen ostvarivanja prava deteta uzrasta preko 15 godina da odlučuje i učestvuje u svojoj zdravstvenoj zaštiti shodno svojim razvojnim sposobnostima. Najbolji interes deteta stavljen je ispred prava kad se proceni da dete ne odlučuje o svom najboljem interesu, odnosno u situacijama opasnim po zdravlje deteta, kada se obavezno uključuje roditelj. Omogućuje poverljivost između lekara i pacijenata u rešavanju osetljivih problema, koje mogu imati značajne posledice po njihovo zdravlje – seksualni odnosi, seksualna orijentacija, problemi u sferi mentalnog zdravlja, eksperimentisanje sa psihoaktivnim supstancama, slučajevi zlostavljanja i zanemarivanja, oko kojih se dete teško odlučuje na razgovor sa roditeljima. Dopuštaju lekarima da budu oslonac ne samo adolescentima, nego i roditeljima, jer ohrabruju adolescenta da u procesu odlučivanja uključi i roditelja, što je deo dobre prakse, osim ako nije suprotno najboljem interesu adolescenta.
Ovim zakonom se povećava odgovornost zdravstvenih radnika u predlaganju medicinskih mera, ali i procene sposobnosti deteta za rasuđivanje. U stručno-metodološkom uputstvu za sprovođenje Uredbe o nacionalnom programu zdravstvene zaštite žena, dece i omladine, koju je usvojila Republička stručna komisija za zdravstvenu zaštitu žena, dece i omladine 2010. godine, na osnovu Uredbe o nacionalnom programu zdravstvene zaštite žena, dece i omladine iz 2009. godine, navode se načini i instrumenti kako za psihosocijalnu anamnezu, fizički pregled, tako i procedure donošenja odluke o pristanku na medicinsku meru kod maloletnog pacijenta.
Ono što je u velikoj meri uznemirilo roditelje je starosna granica od koje adolescent može sam da odlučuje o pristanku na prekid trudnoće. Ovo je pitanje koje se ne reguliše ovim zakonom, već je regulisano Zakonom o postupku prekida trudnoće u zdravstvenim ustanovama, koji je na snazi od 2005. godine i u članu 2. ovog zakona stoji da je za prekid trudnoće kod lica mlađeg od 16 godina i lica potpuno lišenog poslovne sposobnosti potrebna i pismena saglasnost roditelja, odnosno staratelja.
Takođe, važno je istaći da je i kod zahvata plastične hirurgije obavezna saglasnost roditelja kod dece do 18 godina, čime se sprečava donošenje odluka i sprovođenje medicinskih procedura koje nisu u stvarnom interesu deteta. Ono što treba naglasiti, a što ovaj zakon donosi, je da je interes deteta ispred prava da odlučuje i davanjem prava da učestvuje u donošenju odluka, kada je u pitanju lična zdravstvena zaštita, dajemo mu mogućnost da se razvija u zdravu ličnost. Time razvijamo i zdravo društvo, u čemu je lekar saveznik i deteta i roditelja. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodna poslanica Jelena Mijatović. Izvolite.

Poštovana gospođo ministarka, poštovane kolege narodni poslanici, Vlada Republike Srbije predložila je Narodnoj skupštini za usvajanje dva zakona koja predstavljaju po meni potpunu novinu u pravnom sistemu Republike Srbije. Sastavljač oba zakona je Ministarstvo zdravlja. Radi se o Predlogu zakona o pravima pacijenata i Predlogu zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama. Oba se odnose na pacijente i njihova prava.
U čemu je razlika između ova dva zakona? Predlog zakona o pravima pacijenata u najširem smislu reči odnosi se na sve one pacijente koji koriste zdravstvene usluge, bilo da je reč o javnom, bilo da je reč o privatnom sektoru. Međutim, Zakon o pravima lica sa mentalnim smetnjama odnosi se samo na jednu posebnu grupaciju pacijenata, na pacijente sa mentalnim smetnjama, odnosno na lica koja su nedovoljno mentalno razvijena, na lica koja imaju različite poremećaje mentalnog zdravlja i na lica koja boluju od bolesti zavisnosti.
Predlog zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama pokriva samo one situacije kada ova lica koriste zdravstvene usluge u psihijatrijskim ustanovama, domovima zdravlja, koji obavljaju i delatnost lečenja lica sa mentalnim smetnjama. Zbog toga ovaj predlog zakona zavređuje posebnu pažnju nas narodnih poslanika.
Mi ćemo podržati Predlog zakona o pravima pacijenata iz razloga što se ovim zakonom prvi put na jedinstven način uređuju prava pacijenata, a što je u skladu sa mnogim međunarodnim dokumentima, pre svega sa Rimskom poveljom. Podržaćemo ga i zbog toga što se njime uspostavlja jedan nov, kvalitetan partnerski odnos između davalaca zdravstvenih usluga, u ovom slučaju zdravstvenih radnika i primaoca zdravstvenih usluga, pacijenata. Takođe, verujem da će se njime na jedan potpuniji, bolji i kvalitetniji način ostvariti jedno od osnovnih ljudskih prava, a to je pravo na kvalitetnu zdravstvenu zaštitu.
Kada su u pitanju lica sa mentalnim smetnjama i ceo korpus njihovih prava i sloboda, pa i pravo na zaštitu mentalnog zdravlja, razvojem ljudskih prava i sloboda razvija se i svest za poštovanjem prava i sloboda ovih lica, a i naša osetljivost na adekvatan odgovor za njihove potrebe. Zagovornici ljudskih prava i sloboda sve više insistiraju za apsolutno poštovanje svih ljudskih prava i sloboda lica sa mentalnim smetnjama, bez bilo kakvih ograničenja i diskriminacija. Međutim, svima nama su vrlo sveža sećanja na događaj u selu Jabukovac i u selu Velika Ivanča. Svi smo mi tada, svi građani Srbije i mediji, postavili jedno isto pitanje – kako država Srbija može da stane na put ovom problemu, da reši problem i da se ovakvi zločini više nikada i nigde ne dogode?
Mislim da je ovaj predlog zakona veliki korak usmeren u tom pravcu. Postoji puno razloga zbog kojih ovaj zakon treba da postoji, zbog čega ćemo ga podržati. Navešću samo par razloga. Zato što predstavlja obavezu ove države, na koju u svojim redovnim izveštajima ukazuje Evropska komisija kada izveštava o napretku Republike Srbije u procesu prilagođavanja svojih propisa sa propisima i standardima EU, zato što predstavlja garanciju da će se oblast zaštite mentalnog zdravlja urediti na potpuniji način, sa osnovnim ciljem da se uspostavi viši nivo kvaliteta zaštite mentalnog zdravlja, u skladu sa savremenim dostignućima u ovoj oblasti i sa ciljem da se promoviše dostupnost i jednakost, kao i zaštita ljudskih prava i destigmatizacija. Zato što predviđa i garantuje prava licu sa mentalnim smetnjama, i to: pravo na unapređenje mentalnog zdravlja, pravo na jednake uslove lečenja, pravo na privatnost, pravo na ostvarivanje građanskih i drugih prava, na zaštitu i unapređenje mentalnog zdravlja kroz prevenciju, negu, lečenje i psihosocijalnu rehabilitaciju u odgovarajućim zdravstvenim i drugim ustanovama, oporavak i uključenje u porodičnu, radnu i društvenu sredinu, uz puno uvažavanje izbora ovog lica.
Zato što garantuje da se ni jedna medicinska mera neće sprovoditi bez saglasnosti prethodno informisanog lica sa mentalnim smetnjama. Zato što je Predlog zakona posvetio posebnu pažnju zaštiti lica koje nije sposobno da da svoj pristanak na lečenje, a nema zakonskog zastupnika ili nema uslova da se pristanak zakonskog zastupnika pribavi a potrebna je saglasnost za preduzimanje medicinske mere. Predviđeno je da se takvo lice može podvrgnuti medicinskoj meri bez pristanka u slučajevima ako je lečenje neophodno da bi se sprečilo značajno pogoršanje njegovog zdravstvenog stanja ili ako je medicinska mera usmerena ka ponovnom uspostavljanju sposobnosti donošenja odluke o pristanku ili ukoliko je neophodno da se spreči ugrožavanje života i sigurnosti samog lica ili života i sigurnosti drugog lica. Zato što pruža garancije da ni jedno mentalno bolesno lice neće biti zadržano u psihijatrijskoj ustanovi na lečenju protiv svoje volje jer su detaljno propisani razlozi zadržavanja bez pristanka u psihijatrijsku ustanovu.
Definisano je pokretanje postupka za zadržavanje bez pristanka i smeštaj bez pristanka ovog lica. Utvrđeni su razlozi za donošenje takve odluke, organizovanje hitnog konzilijarnog pregleda zadržanog lica i obaveštavanje nadležnog suda o tome. Utvrđena je nadležnost suda, kao i hitnost sudskog postupka uz obavezu održavanja ročišta u psihijatrijskog ustanovi. Zato što o svakom smeštaju punoletnog lica sa mentalnim smetnjama bez njegovog pristanka, odnosno dece i maloletnih lica sa mentalnim smetnjama i lica lišenih poslovnih sposobnosti bez pristanka njihovih zakonskih zastupnika odlučuje sud. Zato što je propisano kada i pod kojim uslovima se mogu primeniti mere fizičko sputavanja i izolacije ovih lica. Mogu se primeniti samo izuzetno kada je to jedino sredstvo da se lice sa mentalnim smetnjama spreči da svojim ponašanjem ozbiljno ugrozi sopstveni život ili zdravlje i bezbednost ili život i zdravlje i bezbednost drugih lica.
Zato će SNS u danu za glasanje podržati oba ova zakona. Hvala.

Narodni poslanik Igor Bečić.

Dame i gospodo, poštovani građani, pred nama su dva važna zakona, Zakon o zaštiti prava pacijenata i Zakon o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama. Ovi zakoni će po prvi put regulisati pojedine oblasti u zdravstvu, što će doprineti rešavanje problema i uređenje odnosa u specifičnim oblastima u zdravstvu. U Srbiji poslednjih godina je znatno povećan broj osoba sa mentalnim poremećajima, ali za razliku od zemalja u regionu koje uveliko rade na reformi sistema socijalne zaštite i unapređenju mentalnog zdravlja Srbija je na samom početku ovog obimnog i kompleksnog posla.
Donošenje ovog zakona, koji je predložila Vlada, a čije donošenje pozdravljamo, svakako predstavlja dobar korak u tom pravcu. Predlagač je istakao da je mentalno zdravlje nacionalni kapital i jedno od osnovnih resursa nacije, ali mentalno zdravlje naše nacije nije na zavidnom nivou. U Srbiji je zabeležen porast psihoaktivnih poremećaja, povećan broj samoubistava, a veoma zabrinjava i podatak da se godišnje popije oko sedam miliona lekova za smirenje. Iz budžeta zdravstvenih potreba izdvaja se svega oko 2% za mentalno zdravlje, što je najmanje u okruženju, a savremeni lekovi u Srbiji dolaze sa pet do 15 godina zakašnjenja. Da ovakva statistika i dalje ne bi bila naša realnost borba za očuvanje našeg mentalnog zdravlja je zadatak svih nas. U tome moraju koorinisano delovati ministarstva, službe za socijalni rad, zdravstvene ustanove, kao i pojedinci i to na svim nivoima jer je to borba za zdravo društvo.
Na žalost, mi mentalno zdravlje pominjemo samo kada se nešto desi. Posebno treba istaći da je prevencija u ovoj oblasti veoma važna. Čini se da većina ljudi svoje mentalno blagostanje ne shvata ozbiljno. Oblici prevencije raznih fizičkih oboljenja su opšte prihvaćeni. Ali, kada se radi o traženoj pomoći stručnjaka u oblasti mentalne higijene predrasude su i dalje velike, ljudi se stide da zatraže pomoć. Kada se odluče da je potraže jave se kasno jer je problem tada teže rešiv.
Izglasavanje ovog zakona je zato veoma važno jer se njime ova oblast zdravstva po prvi put uređuje celovito. Zakonom se između ostalog uređuje pravo lica sa mentalnim smetnjama i ističe se lečenje lica sa mentalnim smetnjama da se prvenstveno obavlja u primarnoj zdravstvenoj zaštiti, uvek kada je to moguće, a u zdravstvenoj ustanovi kada je to jedini ili najbolji način, što je u skladu sa tendencijom u svetu da se lečenje osoba sa mentalnim smetnjama ne distancira, a ne da se ovakve osobe uklone iz socijalne sredine u zdravstvene ustanove koje postaju za njih neka vrsta azila. Tako da treba skrenuti pažnju da su uslovi života i rada u psihijatrijskim bolnicama ne samo za pacijente već i za zdravstvene radnike na niskom nivou. Vladaju loši higijenski uslovi. Medicinski aparati su zastareli, a inovativne terapije nisu zastupljene.
Mnogi od njih nakon izlečenja ostaju u zdravstvenoj ustanovi jer su za vreme lečenja izgubili socijalni kontakt, budući da u toku lečenja nedostaju programi po kojima su mogli da izgrade sposobnost za samostalan život i rad i ono što je potrebno za povratak u zajednicu.
U dosadašnjoj praksi se često dešavalo da lica sa mentalnim smetnjama nisu bila obaveštena o posledicama i riziku medicinskih mera koje se prema njima primenjuju, niti je tražen njihov pristanak što ovaj zakon izričito propisuje kada su u mogućnosti da ih daju. Zakon reguliše tzv. prisilnu hospitalizaciju osoba sa mentalnim smetnjama, precizno propisujući u kojim slučajevima se takva osoba može smestiti u zdravstvenu ustanovu i u kom postupku, što je veoma važno kako bi se sprečile zloupotrebe koje su do sada postojale u praksi.
Budući da je to akt koji zadire u lični integritet čoveka zakonom se garantuje poštovanje ljudskih prava prilikom prisilne hospitalizacije. Društvo treba da pošalje jasnu poruku da nije sramota imati problem, a još manje potražiti pomoć stručnog lica.
Još sa nekoliko rečenica ću se osvrnuti na Zakon o pravima pacijenata. To je zakon koji oblast prava pacijenata i njihove zaštite potpuno uređuje, čije je donošenje važno jer je Srbija jedna od zemalja u regionu koja ovakav poseban zakon još nema, kao i zbog nastojanja Srbije da u ovoj oblasti pravni sistem uskladi sa evropskim i međunarodnim standardima. Prema njemu pacijent svoja prava ostvaruje na partnerskom odnosu sa zdravstvenim radnikom, odnosno saradnikom, a zaštita prava se ostvaruje kroz organizovanje savetnika za zaštitu prava pacijenata i obrazovanje saveta za zdravlje.
Posebno je važno istaći da savetnik nije finansijski povezan sa zdravstvenom ustanovom, što je preduslov za njegovu nezavisnost u radu. Dobra zakonska rešenja su i pravo pacijenta na drugo mišljenje, kao i poštovanje njegovog vremena.
Poslanička grupa SNS će glasati za ove zakone koji su neophodni i za čije je donošenje krajnje vreme. Hvala.