Poštovani predsedavajući, poštovana ministarka, prof. Slavice Đukić Dejanović, predstavnici Ministarstva zdravlja, koleginice i kolege narodni poslanici, danas pred nama je jedan jako bitan zakon, po meni jedan od najvažnijih zakona koji tretiraju naša prava. Svako od nas u jednom trenutku može postati pacijent i suočiti se sa problemima koji postoje u sistemu zdravstva Srbije.
Nije tajna da sam više nego javno, jasno i puno puta konstatovao da sistem zdravstva u Srbiji zadnjih 20 godina jako loše funkcioniše, da je u jednom stanju, ne nokdauna, nego nokauta, jednog trajnog nokauta iz kog ne može da ustane i da pruži brigu, pažnju i lečenje našim građanima.
Trenutno naš sistem zdravstva funkcioniše jedino na entuzijazmu lekara i medicinskih sestara, koji savesno i odgovorno rade svoj posao u želji da pomognu građanima Srbije.
Kakva su naša prava kada se razbolimo i kada se suočimo sa stanjem u našem zdravstvu? Jako loša. Nekoliko nedelja unazad pokušavam da skrenem pažnju na ono što se desilo u Srbiji, a to je velika humanitarna akcija građana Srbije i njihova borba za srce male Tijane. Sa čuđenjem mogu da konstatujem da je država bila gluva, slepa, po strani, gledala je borbu roditelja za život svoga deteta, gledala je borbu tog malog deteta koje je moralo da ide i na štandove nekih humanitarnih akcija kako bi se ljudi uverili da je to dete stvarno bolesno. To je za mene jezivo, poražavajuće i mi moramo na ovom primeru, gde su građani Srbije jasno rekli da nešto ne valja u sistemu zdravstva, da nije normalno da sistem zdravstva ne prepozna potrebe male Tijane, male Kristine, da nešto nije dobro i da moramo to da menjamo. Ovaj zakon uvažava prava pacijenata, a ja vam kažem da se svakog dana u mnogim bolnicama krše elementarna ljudska prava, prava pacijenata, osnovno ustavno pravo - pravo na lečenje.
Ovu moju diskusiju ću još jedanput usmeriti ka institucionalnom rešavanju problema lečenja dece u inostranstvu. Mogu da vam kažem da sam pre par minuta imao i sastanak sa šefom Kabineta predsednika Narodne skupštine upravo sa ovom temom, da sam pre nedelju dana imao sastanak sa ministarkom zdravlja, Slavicom Đukić Dejanović, sa direktorom Fonda, profesorom Babićem, sa Zaštitnikom građana, Sašom Jankovićem i direktorkom Agencije za borbu protiv korupcije, gde sam dao inicijativu kako da rešimo problem. I ovu priliku ću iskoristiti da kažem da rešenje problema mora biti brzo, mora biti sistemsko, da više ne gledamo jadne roditelje koji se suočavaju sa smrtnom dijagnozom svoga deteta i u tom jednom haosu jure, mole, prose za novac kako bi pokušali da se izbore za život svoga deteta. To je jasno kršenje ljudskih, pacijentovih prava od strane države. Država ne sme više da ćuti i da bude gluva za potrebe naših mladih građana, naših mladih pacijenata i ovu priliku koristim da ukažem na ovaj problem.
Dogovor je postignut da se revidira postojeći Pravilnik o slanju dece u inostranstvo Republičkog fonda zdravstvenog osiguranja. Postojeći pravilnik ne prepoznaje potrebe male Tijane, ne prepoznaje potrebe naših sugrađana koji imaju problem sa transplantacijom srca. Koleginice, ako se već ljutite što pričam o ovome, ovo su elementarna prava pacijenata i ovaj zakon apsolutno mora da reguliše i ta prava.
Drago mi je da danas pričamo o pravim pacijenata i zakonu koji bi regulisao ta prava. O ovom zakonu moj kolega iz Niša, Zoran Radovanović je rekao da je još 2000. godine bilo ideja da se on stavi u skupštinsku proceduru. Mogu da vam kažem da kada sam izabran za predsednika Odbora za zdravlje i porodicu, prvi moj zadatak je bio da napišem Predlog zakona o zaštiti prava pacijenata. Takav zakon stoji u Skupštini Srbije od 18. septembra i do dan danas je bio tema različitih rasprava. Ministarstvo zdravlja je uradilo sličan predlog zakona. Meni je drago da danas imamo prilike da pričamo o ovom zakonu, da imamo mogućnost da poboljšamo u interesu građana Srbije, u interesu pacijenata njihova prava, da se jasno reguliše taj odnos lekara i pacijenta i sva njihova prava.
Želim da vam kažem kao osoba koja je pisala taj zakon, s obzirom da sam se upoznao sa zakonima svih evropskih zemalja koje tretiraju prava pacijenata, sa američkim predloga zakona koji postoji, da je 70% ovog zakona koji predlaže resorno ministarstvo dobro. Međutim, izražavam sumnju u funkcionalnost ovog zakona i zato mi je malo gorak ukus što dobar zakon nećemo biti u mogućnosti da primenimo, što ćemo se saplesti već kroz nekoliko meseci na sprovođenju ovog zakona. Moj predlog zakona je predvideo da Skupština Srbije formira još jedno nezavisno skupštinsko telo koje bi imalo ulogu zaštite prava pacijenata. Zakon koji ćete glasati za nekoliko dana predviđa uvođenje savetnika za prava pacijenta. Kada bi moja ljudska prava i moja prava pacijenta bila ugrožena, meni ne treba neko da me savetuje da li me je neko povredio ili ne, da li je moje dete pretrpelo neku štetu na organu ili ne daj bože da je neko dete egzitiralo, meni treba osoba koja će zaštiti moja prava. Znači, ne da me savetuje, nego da štiti moja prava. Moj predlog je da to budu skupštinsko telo, skroz nezavisno. Imamo nekoliko jako dobrih nezavisnih skupštinskih tela.
Ovaj zakon predviđa da lokalne samouprave formiraju savetnika za prava pacijenata, pa vas pitam da li ste sigurni da u Srbiji od 200 opština sve te opštine imaju kapacitet da formiraju savetnika za prava pacijenta? Da li će mnoge opštine, lokalni predsednici opština ili lokalni šerif, lokalni moćnici, koji će birati te savetnike za prava pacijenata, dozvoliti tom savetniku za prava pacijenata, kada dođe do povrede na samom pacijentu koji traži odštetu, koji traži da tuži tu instituciju, da učestvuje u njegovom savetovanju kako da tu instituciju sankcioniše da se to više ne ponovi?
Mislim da to neće funkcionisati i da će se tu nešto slično ponavljati kao što se ponavljalo u proteklim godinama kada smo imali zaštitnika prava pacijenata koji su bili radnici kliničkih centara, domova zdravlja. Ne pamtim nijedan slučaj da je takav jedan zaštitnik prava pacijenata, koji je radio u kliničkom centru, domu zdravlja ili bilo kojoj zdravstvenoj ustanovi, stao na stranu građana Srbije, stao na stranu pacijenta. Kada bi to uradio, njegov direktor bi ga otpustio i rekao bi mu – čoveče, ti radiš protiv svoje institucije. Potrebno je da imamo nezavisno skupštinsko telo.
Predložio sam nekoliko amandmana koji bi regulisali, koji bi uveli ovo u jednu nezavisnu, sigurnu formu i koji bi dali ovom zakonu vetar u leđa i mogućnost sprovođenja. Ukoliko zakon bude izglasan u ovom obimu, pošto sam već i pisao predlog ovog zakona, već sutradan ću da podnesem predlog izmene ovog zakona i opet ću ga staviti u skupštinsku proceduru. Vreme će pokazati čiji predlog je bio bolji. Mislim da bi Skupština Srbije kao krovna i kontrolna institucija svih državnih organa trebala da ima svoje nezavisno telo koje bi se bavilo zaštitom prava pacijenta.
Puno puta smo pričali kakva su naša prava kada se nađemo u sistemu zdravstva. Reći ću vam da sam javno jasan borac za zaštitu prava pacijenata. Mi se u Srbiji danas na svakom koraku susrećemo sa povredom prava pacijenata. Lista za čekanje su po meni potencijalne liste za korupciju. Puno lista za čekanje kod pacijenata u bolnicama se po meni veštački prave. Puno direktora zdravstvenih ustanova ima privatne ordinacije koje se vode na nečije tuđe ime i puno direktora zdravstvenih ustanova namerno ne učestvuje u aktivnom pravljenju tendera, namerno pravi manjak određenih medicinskih aparata i pomagala koja bi trebala da se pacijentima ugrade.
Kako da objasnimo da u Srbiji i dalji postoji 20.000 građana Srbije koji čekaju na operaciju katarakte? Kako objasniti da u Srbiji i dalje čekamo na operacije kuka? Kako objasniti da je naša nacija škrbava, da nema mogućnosti da država pokrije našim građanima najelementarnije popravke zuba? Mnogo povreda prava naših građana, naših pacijenata je prisutno. Gde god krenete ta prava se krše. Da ne pričam o pravima pacijenata kada dođu u zdravstvenu ustanovu sa svojom zdravstvenom knjižicom, kada plaćaju to zdravstveno osiguranje, a kada ih presretnu presretači, ja ih nazivam presretačima, ne nazivam ih lekarima ili medicinskim sestrama, koji im kažu – ne možete danas biti pregledani u našoj ordinaciji jer nam instrumenti nisu sterilni, imate veliku gužvu, pređite u privatnu ordinaciju.
Dragi moji poslanici, poštovana ministarka, po meni je to zloupotreba položaja, po meni je to krivično delo, da neko koristi muku pacijenata, da ga šalta iz državne institucije u privatnu samo zarad novca. Kažem vam da je lekarska profesija 90% ponosna na ono što radi i da čestito radi svoj posao, ali da imamo desetak posto lekara koji su odavno prešli crvenu Hipokratovu liniju, lekara koji pacijenta ne vide kao bolesnog čoveka, nego ga vide kao 50 ili 100 evra i na njemu gledaju kako da zarade.
Mnogo što šta ne valja u ovom sistemu zdravstva. Uporno ću pričati i istrajavati da uđemo ozbiljno u sistem reforme našeg sistema, jer ovako mnogi pacijenti i gube svoj život, mnogi pacijenti dolaze do stanja invaliditeta, a da država nije reagovala. Zalažem se, pored usvajanja jednog dobrog zakona o zaštiti prava pacijenata u ulazak reforme postojećeg Zakona o zdravstvenoj zaštiti i Zdravstvenom osiguranju, zato što su oni već jako zastareli, jako su konzervativni i zato što građani Srbije nisu zadovoljni sa ovakvim zakonima.
Reforma ovog sistema je neophodna. Ona je neke 2003. godine, predviđena i po pravilima Svetske zdravstvene organizacije zagovarana, međutim, od tada se ništa nije uradilo. Ako vam spomenem podatak da u Srbiji ima dva puta veća stopa smrtnosti za sve uzroke smrti ili tri puta veća stopa smrtnosti usled bolesti krvi i krvnih sudova, jasna je veličina problema i jasna je poruka o kršenju naših elementarnih ljudskih prava, naših prava da se borimo za život. To znači da nažalost, u Srbiji, nije problem da se razbolite, nažalost u Srbiji je problem da lečite. Zato što mnogi sistemi zdravstva ne funkcionišu na valjani način, na način koji bi omogućio brzo i efikasno zbrinjavanje naših pacijenata.
Dao bih jedan osvrt i na, po meni i po DS, nepotrebno trošenje novca, iako smo siromašna država, iako kažemo nemamo para za zdravstvo. Pitaću – zašto smo dali 10 miliona evra za izgradnju gondola na Kopaoniku? Zašto smo dali 300 miliona evra za prugu Valjevo-Loznica? Ko će da se vozi na toj pruzi? Bolesni pacijenti koji umiru svakog dana? Deca koja ne mogu da idu na lečenje? Zašto bacamo pare i ovako siromašne zemlje? Zašto smo dali 11 miliona evra za subvenciju brodogradnje. Kakva brodogradnja? Jer to ovaj kanal koji će ići do Egejskog mora? Stvarno ne znam. Dvadeset miliona evra kredita Republici Srpskoj za nabavku računara, a za zdravstvo Srbije, a za građane Srbije - ništa.
Ovi ljudi ovde, mogu oni biti kritikovani, neki mogu da ih hvale, ali oni su ušli u jedan sistem koji je uništen. Potrebno je da ova država shvati ozbiljno da je zdravlje naše nacije najvažnije, ako to ne shvatimo iako bacamo pare za ovakve stvari. Dvadeset pet miliona evra je dato od strane Vlade za subvenciju za turizam. Sto trideset dva miliona evra za izgradnju topionice RTB Boru, koja se popela na 300 milina evra. Ukupno 513 miliona evra protraćeno je na ove projekte. Pitam vas za naše zdravlje, a država nije mogla da da pare da se mala Tijana leči u inostranstvu. Pitam vas drugi put, država Srbija, Republička vlada je ćutala kada se mala Tijana borila za život. Kada su građani Srbije ustali i borili se za nju umesto države.
Naš Ustav garantuje pravo na lečenje. Naš Ustav kaže, da svako u Srbiji ima pravo da bude lečen. Ako naša zdravstvena doktrina ne ume da izleči nekog pacijenta, jasno se kaže da Republički fond takvog pacijenta šalje u inostranstvo. Dragi moji prijatelji, članovi parlamenta, mnogo što šta škripi u sistemu zdravstva, iskreno smatram da ovaj zakon je dobar, ali da u primeni će zapasti u ćorsokak. Jako nam je potrebna jedinstvena borba za kvalitetnije zdravstvo. Bez te jedne iskrene borbe za kvalitetnije zdravstvo imaćemo svakodnevno različite humanitarne akcije, i nažalost gledati kako naši građani polako nestaju sa ove planete.
Završiću ovo moje izlaganje sa željom da ovaj zakon pokušamo da doteramo, da ga uvedemo, po meni, u jednu funkcionalnu fazu. Ukoliko prihvatite par nekih amandmana koje sam ja podneo, smatram da će ovaj zakon biti funkcionalan. Ukoliko ne, ukoliko ga vladajuća većina usvoji, ja ću sutradan podneti predlog izmene Zakona o zaštiti prava pacijenata, i kroz šest sedam meseci ćemo videti da li je u Babušnici, Crnoj Travi, Bosilegradu, Vlasotincu ili nekim drugim malim sredinama, neki lokalni moćnik, omogućio zaštitu prava pacijenata ili nije. Ukoliko nije, pozivam vas, ukoliko sada nemate hrabrosti da prihvatite amandmane koji dolaze, možda za vas nažalost iz opozicione stranke, i mene kao opozicionog poslanika, ja ću vas onda moliti da kroz šest meseci, da ovo pravo za zaštitu prava pacijenata uredimo na način koji će biti funkcionalan, da ova skupština usvoji jedno nezavisno skupštinsko telo koje bi se bavilo ovom problematikom. Hvala vam puno.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Zlata Đerić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovana gospođo ministar, lekar je jedan od tri sveta zanimanja, lekar, učitelj i sudija. Dakle, jedno od tri stuba svake države i lekar nije samo profesija to je na jedan određeni način i misija, tako smo i pristupili kao poslanička grupa, analizirajući predloge zakona koji su pred nama.
Dakle, javno zdravlje je svakako najvažniji kapital stanovništva naroda i države. Briga i načini brige o njemu jasno pokazuju odgovornost i zrelost društva, funkcionisanje institucija i kvalitet zakona donetih u smislu regulisanja ove oblasti. Javno zdravlje je zbrinuto sistemu koji sprovodi brigu o njemu kroz prevenciju ili rešavanje zdravstvenih problema stanovništva, ali naravno uz sve one prateće tehničke službe koje su neophodne da bi se jedna moderna zdravstvena politika sprovodila.
Strateški pravci javnog zdravlja pored fokusa na promociji zdravlja kao najvažnijeg društvenog interesa usmeravaju se na kvalitetniju organizaciju sistema zdravstvene zaštite i svih onih zakonskih akata i pratećih podzakonskih akata koji su nužni da bi se on sproveo potpuno kvalitetno po građane. Stalni razvoj i unapređenje zdravstvenih politika, njihovo usklađivanje sa svetskim konvencijama je svakako neophodno.
Predlog zakona o pravima pacijenata i Predlog zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama su pokušaj da se unapredi naša dosadašnja zdravstvena praksa, unese malo više reda u prilično problematično srpsko zdravstvo, o čemu smo svi do sada govorili i čega smo svi svesni. I da se jasno opredeli podrška države daljem unapređenju zdravlja stanovništva. To je težak zadatak. Posle dugo godina loših navika i pacijenata i lekara, posle jasne korupcije koja postoji, posle mnogo bremenitih situacija o kojima smo svi ovde govorili, posle mnogo neprofesionalizma, posle mnogo zloupotreba, ali svakako i mnogo profesionalnog i mnogo visoko etičkog ponašanja u zdravstvu postoji i koje je sigurno uporište za dalje napredovanje i dalji rad na unapređenju zdravstva.
Koristimo izraz zdravstveni sistem jer to sistem zaista i jeste. Svaka promena i pozitivna i negativna u sistemu deluje veoma široko i veoma duboko. Dakle, o tome moramo da razmislimo znajući da svaki ovaj član koji je ovi zakoni predlažu, svaki amandman koji bude usvojen, to uvek naglašavam menja nečiji život. To je ono što treba da nas rukovodi i opredeljuje sve.
Dakle, imamo dva predloga zakona i to Zakon o pravima pacijenata koji se tiče i svih nas ovde koji treba svakako da u skladu sa etikom i sa našom etno psihologijom opredeli jednu jasnu zdravstvenu politiku, a mi smo se opredelili, čini mi se za jedan holistički pristup našom nacionalnom strategijom.
Imamo zakon koji je trinaest godina stidljivo čekao da dođe pred poslanike, pred bilo koji saziv, mi smo imali sreću da dođe pred naš saziv Republike Srbije. Dakle, zakon koji se bavi jednom jako osetljivom populacijom, vrlo prisutnom u zemlji u tranziciji kakva je Srbija koja je preživela sve one frustracije, koja ima iza sebe raspad, rat, migracije, devastiranje privrede, prisilna preseljenja, ostanak bez posla, razaranje porodice. Dakle, depresivna stanja i mnogo ljudi sa mentalnim zdravstvenim problemima. Mi smo nažalost kao država u visokom vrhu svetskom u ovom trenutku.
Dakle, potrošićemo dosta energije obrazlažući za i protiv pojedinih rešenja ovim zakonskim predlozima, ali ćemo se svi složiti da su nam ova dva zakona veoma važna i da smo im trebali imati implementiranih u našu zakonodavnu praksu mnogo ranije.
Poslanički klub NS nije imao mnogo dileme da li će podržati ova dva predloga. Analizirali smo pojedine stavove, npr. u članu 6. stava 2. Zakona o zaštiti prava pacijenata, navodi se nekoliko vidova diskriminacije koji se isključuju, pa smo smatrali da je tu nepotrebno da se navodi kao vid diskriminacije vreme pristupa zdravstvenoj službi. Znači, niko ne može po tom elementu biti diskriminisan jednostavno, niti da se na to pozove kao diskriminaciju, jer imate radno vreme zdravstvenih službi, imate hitne službe, znači neko ne može biti primljen u svako vreme, tako da to nije vid diskriminacije. Znamo tačno koji su vidovi diskriminacije, to je uređeno jednim drugim zakonom.
Takođe, u članu 7. stav 2. smatrali smo da je malo neodređeno kada se kaže – pacijent može da dobije blagovremeno pravo na informacije, blagovremeno i na način koji je u njegovom najboljem interesu. Blagovremenost je vrlo diskutabilna regulativa. Šta može da se podvede pod blagovremenost? Nije nikakva ročna kategorija, pogotovo ne u zdravstvu gde su rokovi vrlo važni, rokovi terapija, efekata, intervencija, znači prateći efekti. Dakle, šta je to njegov najbolji interes? To je pojam koji će biti podređen slobodnoj proceni a slobodna procena zdravstvenog radnika može da bude diskutabilna i ovim se ovako, malo širokim tumačenjem, može dovesti u pitanje jako bitan institut poverenja, uzajamnog poverenja lekara i pacijenta. Ali, opet zakon se donosi u nadi da će na najbolji način biti implementiran i da će najbolji ga shvatiti kao neki svoj etički kodeks.
Dilemu značajnu smo imali oko zakonski regulisanog prava na privatnost i dostupnosti informacija, oko čega smo se svi ovde složili. Znači, raspolaganje informacijama zdravstvenog kartona pacijenta, tu smo imali nedoumice posebno u onom članu koji se odnosi na decu i famozne granice od 15 godina. Međutim, član 24. stav 2. je tu dilemu razrešio i mislim da je to dobro urađeno. Smatramo da je ostavio značajnu mogućnost zdravstvenom radniku da postupi visoko profesionalno, visoko etički i u najboljem interesu deteta. Naravno, uvek će biti mogućnost za zloupotrebu, sve što se upotrebljava, zli ili zlonamerni ljudi mogu da zloupotrebe, zato postoje sankcije. Trudimo se da podignemo svest u tome, u najboljem smislu, da nam svaki zakon bude na korist.
Dilemu smo imali oko člana 23. stav 3. dostupnosti informacije iz medicinske dokumentacije pojedinim pravnim licima. Smatram da je ovde isto ostavljen prostor za delimičnu zloupotrebu ovog zakona, pa molimo ministra da razmisli o korekciji putem amandmana, ali o tome će kasnije u raspravi u pojedinostima biti više reči.
Imali smo takođe, nedoumice oko savetnika za zaštitu prava pacijenta, ali ne u smislu da je njegovo postojanje potrebno, naravno da je potrebno, to svakako smatramo neophodnim, dilema je bila oko godine radnog staža, o čemu je juče govorila moja koleginica Dubravka Filipovski, oko njegovog iskustva. Znači, smatrali smo da može i neko mlađi sa manje radnog staža da se uključi u ovu problematiku, čak možda i sa više entuzijazma i želje, više da se potvrdi oko izmeštanja – da li da ostane u zdravstvenoj ustanovi ili u lokalnoj samoupravi? Smatramo da kako god da zakon odluči pogrešiće, odnosno kako god zakon odluči učiniće pravo.
Imate jednaki broj argumenata zašto je potrebno da ostane u zdravstvenoj instituciji i jednaki broj zašto je potrebno da bude u lokalnoj samoupravi, isto toliko protiv, tako da smo i tu dilemu jednostavno prihvatili da ono što bude u zakonskom rešenju, to treba da bude imperativ za sve i da će tu dalje praksa pokazati koje je rešenje bilo potrebno.
Predlog zakona o zaštiti pacijenata sa mentalnim smetnjama je posebno osetljiv, rekla sam, i njegova implementacija će verovatno naići na mnogo problema i verovatno će on vrlo brzo pred poslanike Narodne skupštine doći sa potrebom da bude nekih izmena i dopuna, ali je on svakako pravi korak i veliki korak i nužan korak. Naravno da će praksa pokazati i ministarstvu i nama šta možda može u hodu da se promeni, opet za dobrobit svih građana, pre svega ove posebno osetljive grupacije stanovništva.
Dakle, ono što smo spremni kao poslanička grupa da pozdravimo, to je značajan iskorak u zdravstvenoj politici. Podržavamo hrabrost ministarstva da se ovakva dva zakona nađu pred poslanicima, podržavamo i spremnost da se to prati u implementaciji. Smatramo da kao zemlja u tranziciji, a tranzicija je revolucija, ona nije oružana, ali ima velike žrtve i svi smo ih svesni i mislimo da upravo ova dva zakonska rešenja treba i sa tim segmentom društva i našeg društvenog života i problema da se bore.
Smatramo da možemo kao poslanička grupa podržati donošenje ovih zakona, prateći naravno vrlo kvalitetne amandmane i dobronamerne amandmane svih poslaničkih grupa uz zajedničke želje da sutra naše zdravstvo, ovako devastirano, ovako puno problema, ovako i upotrebljeno i zloupotrebljeno bude bolje, jer nam je svima neophodno i nužno. Hvala.

Hvala.
Sledeći govornik bi trebao da bude Miloš Aligrudić, konstatujem da nije tu.
Reč ima narodni poslanik Ljubica Milošević. Izvolite.

Hvala gospodine predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana ministarko sa svojim saradnicima, ja ću danas govoriti o izmeni Zakona, odnosno Predlogu zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama.
Zaštita lica sa mentalnim smetnjama na jedan sveobuhvatan način predstavlja novinu, kako u zdravstvenom tako i u pravnom sistemu Republike Srbije. Do sada ova oblast nije bila sveobuhvatno uređena na jedan ovako sistematičan način, već se to činilo pojedinim odredbama sektorskih zakona kojim je uređena zdravstvena zaštita, kao i sudskim procesnim zakonom kojim je uređen vanparnični postupak.
Ovakav zakon predstavlja iskorak na polju zaštite, posebno osetljive kategorije lica, koja su u društvu često neprihvaćena, nailaze na nerazumevanje i veoma često na neadekvatno zbrinjavanje i lečenje.
Sistematika predloženog zakona je takva da se prvenstveno definišu načela u postupanju prema licima sa mentalnim smetnjama, a potom i prava tih lica. Značajna novina koju zakon uvodi jeste odredba da se lečenje lica sa mentalnim smetnjama, uvek kada je to moguće, sprovodi na nivou primarne zdravstvene zaštite, kao i obaveza zdravstvene ustanove koja ostvaruje zdravstvenu zaštitu lica sa mentalnim smetnjama, da uvek sačini individualni plan lečenja tog lica, kao i obavezu da uvek u toku lečenja uključi članove njegove uže porodice, osim ukoliko bi to moglo imati negativan uticaj na tok lečenja. Na ovaj način omogućava se inkluzija lica sa mentalnim smetnjama i njegova socijalizacija, kao i aktivni doprinos članova njegove porodice izlečenju.
Zakon predviđa i moderna rešenja u pogledu prava pacijenata, koji se odnose na lica sa mentalnim smetnjama, predviđajući da je za podvrgavanje takvog lica medicinskom tretmanu, uvek potrebna njegova saglasnost ukoliko je takvo lice sposobno da formira i jasno izrazi svoju volju, tj, ukoliko je sposobno za rasuđivanje i sposobno da shvati prirodu, postupak i rizik predložene medicinske mere.
Ujedno, ovim zakonom se utvrđuju i uslovi za lečenje takvog lica i bez njegovog pristanka, ciljevi i svrha takvog lečenja i trajanja lečenja. Zakon u odnosu na prethodna rešenja donosi čitav set novina u domenu lečenja lica sa mentalnim smetnjama u psihijatrijskoj ustanovi. Prvenstveno, proširuju se i dodatno preciziraju odredbe kojim se uređuje smeštaj lica sa mentalnim smetnjama u psihijatrijsku ustanovu na osnovu njegove saglasnosti. Zatim, jasno se i precizno definišu kriterijumi za smeštaj i zadržavanje lica u psihijatrijskoj ustanovi bez njegove saglasnosti i znatno podrobnije regulišu odredbe postupka i to tako što se na jedinstven način uređuju pravila postupka u zdravstvenoj ustanovi i pravila postupka nadležnog suda, što do sada nije bio slučaj.
Ujedno u ovom delu Predloga zakona po prvi put se prepoznaje i uređuje postupak zadržavanja lica koje je smešteno u ustanovu na osnovu svoje saglasnosti, a potom je tu saglasnost opozvalo.
Predloženim odredbama znatno se skraćuju rokovi za postupanje od strane psihijatrijske ustanove i suda, obzirom da se radi o hitnom postupku za primenu restriktivne mere kojom se ograničava fundamentalno ustavno pravo građana, pravo na slobodu kretanja i nastanjivanja i to u cilju zaštite samog tog lica ili drugih lica kojima ono može naškoditi.
Takođe, novinu predstavlja i definisanje prava koja imaju lica zadržana u psihijatrijskoj ustanovi radi lečenja, kao i jasno propisivanje uslova i postupka odobravanja mera fizičkog sputavanja i prinude nad licima sa mentalnim smetnjama kojima se uređuju razlozi za primenu te mere, njeno trajanje i nadležnost za određivanje iste.
Zakonom se uvodi i obaveza ovlašćenih službenih lica, policije, da pruže asistenciju zdravstvenim radnicima u savlađivanju otpora, koje takvo lice može pružiti prilikom realizacije mere sputavanja i savlađivanja radi primene odgovarajućeg medicinskog tretmana. Definisani su i uslovi sa obavezom da se tako preduzete radnje posebno evidentiraju.
Na kraju, definisani su i uslovi za primenu takozvane elektro-konvulzivne metode lečenja lica sa mentalnim smetnjama kao krajnje medicinske mere, pri čemu ti uslovi moraju kumulativno biti ispunjeni, a posebno uslov da prethodno moraju biti preduzete sve ostale metode lečenja, uz jasnu zabranu da takve metode budu primenjene prilikom lečenja dece.
Sve u svemu, radi se o zakonu kojim se po prvi put na sveobuhvatan način uređuje postupak lečenja lica sa mentalnim smetnjama, kao i lica sa posebnim potrebama, utvrđuje njihova prava, definiše postupak za dobrovoljno i prinudno lečenje i zadržavanje u psihijatrijskoj ustanovi, saglasno ustavno-pravnim odredbama o pravima i slobodama građana. Znatno skraćuje donošenje rokova o pravima i slobodama građana. Znatno skraćuje dosadašnje rokove za postupanje zdravstvenih ustanova i sudova i uređuje uslove postupanja zdravstvenih radnika i službenih lica policije u posebnim okolnostima.
Članom 32. definiše se sudski postupak za zadržavanje bez pristanka lica sa mentalnim smetnjama u psihijatrijskoj ustanovi.
Istovremeno u prelaznim i završnim odredbama predlaže se stavljanje van snage odredaba Zakona o vanparničnom postupku koji uređuje postupak smeštaja u psihijatrijsku ustanovu lica sa mentalnim smetnjama.
Samim tim, ovim zakonom na jedinstveni način bi se regulisao čitav postupak koji zdravstvene ustanove, druge organizacije i nadležni sud sprovode kada je u pitanju prinudno zadržavanje i lečenje lica sa mentalnim smetnjama.
Odredbama stavova 1. i 2. u članu 32. Predloga zakona predviđeno je da je sud, pre donošenja odluke o zadržavanju lica sa mentalnim smetnjama u psihijatrijskoj ustanovi, bez njegovog pristanka, dužan da pribavi pisani nalaz i mišljenja jednog psihijatra sa liste stalnih sudskih veštaka, odnosno nalazi mišljenje dečijeg psihijatra ukoliko se radi o licu mlađem od 18 godina, o detetu.
Svrha ovakve odredbe jeste da se omogući nepristrasno i objektivno odlučivanje suda o neophodnosti prinudnog zadržavanja lica u psihijatrijskoj ustanovi obzirom da se takvom odlukom tom licu ograničava fundamentalno osnovno pravo, pravo na slobodu kretanja i nastanjivanja. Samim tim, ovakve odredbe obavezuju sud, koji inače ne raspolaže odgovarajućim stručnim znanjima iz oblasti medicine, da nalaz i mišljenje psihijatrijske ustanove o neophodnosti zadržavanja lica sa mentalnim smetnjama bez njegove saglasnosti proveri tako što će pribaviti još jedan nalaz i mišljenje psihijatra i to stalnog sudskog veštaka.
U tom pravcu se želi dodatno pojasniti intencija predlagača, a ujedno i sudovima olakšati primena zakona u budućnosti. Naime, na ovaj način bi se iz kruga lica koji u sudskom postupku učestvuju u svojstvu veštaka, odstranila lica koja bi bila lično zainteresovana, kod kojih bi se mogla pojaviti sumnja u objektivnost nalaza i mišljenja i sumnja u postupanje saglasno pravilima struke.
Inače, svojstva lica u odnosu na lice sa mentalnim smetnjama su osnov za isključenje, izuzeće sudskog veštaka, ali i sudije iz tog postupka, shodno odredbama važećeg Zakona o parničnom postupku, koji se supsidijarno primenjuje i na ovaj postupak.
U osnovima za isključenje, odnosno izuzeće, ovde je pridodata i okolnost da sudski veštak ne može biti lice zaposleno u istoj psihijatrijskoj ustanovi zbog sumnje da bi kolegijalni odnos i izbegavanje sukoba stručnih mišljenja mogao biti razlog za neobjektivnost.
Shodno napred iznetom smatramo da je zbog same pravno-tehničke redakcije citiranog člana i svrhe, odnosno cilja njegovih odredbi, potrebno da i u tekstu ovog zakona jasno stoji navedeno ograničenje, uzevši u obzir faktičke i pravne posledice koje takva jedna sudska odluka proizvodi.
Mi smo kao poslanička grupa PUPS intervenisali amandmanom na član 32.
Naglašavam da će naša poslanička grupa u danu za glasanje glasati za ovaj zakon. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Nataša Vučković. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministarka, govoriću o Zakonu o pravima pacijenata, smatrajući da je ovo izuzetno važan zakon i drago mi je što je posle duge pripreme došao u skupštinsku proceduru i što imamo priliku da o njemu razgovaramo.
Mi smo kao opozicioni poslanici s pažnjom pratili javnu raspravu koja je tekla povodom ovog zakona i pratili smo sve primedbe i komentare koje su tokom te javne rasprave iznošene.
Sigurno je da je ovo jedan od važnijih zakona, s obzirom da se radi o jednom ljudskom pravu, kao što je pravo na zdravlje. To je jedno moderno ljudsko pravo koje je obezbeđeno i paktovima o ekonomskim i socijalnim pravima, brojnim konvencijama.
Vrlo je važno da to ne shvatimo kao neki lekarski zakon. To je upravo zakon koji se tiče svih građana Srbije, jer svi možemo biti pacijenti i bili smo pacijenti i svi naši najbliži mogu biti ili jesu pacijenti.
Dakle, samo priznanje ovog pravo na zdravlje podrazumeva u današnje vreme jednu promenu odnosa između pacijenta i zdravstvenih radnika. Ta promena odnosa je nešto što se dobro reflektuje u ovom zakonu i u tom smislu bih pohvalila nameru i način na koji je to u ovom predlogu zakona istaknuto, jer ta promena odnosa podrazumeva da pacijent sve manje biva objektom. Prestaje da bude objekt zaštite. On postaje aktivni učesnik u zaštiti svog zdravlja, preuzima i neke obaveze. Traži se sve više uvođenje jednog dijaloškog odnosa između zdravstvenog radnika, lekara i pacijenta. Dakle, sve više je potrebno da se pacijent uključi u taj terapijski poduhvat.
Ovaj predlog zakona zaista uvažava ove zahteve. On vrlo jasno u članu 3. naglašava upravo i taj partnerski odnos i važnost ličnih stavova pacijenata, uzajamno poverenje itd.
U tom smislu namere ovog zakona jesu zaista najbolje. Mi kao opozicioni poslanici ne možemo da kritikujemo nikako tu nameru. Mi je u svakom slučaju pohvaljujemo.
Činjenica je, takođe, da ovaj zakon ima vrlo velike ambicije, s obzirom na to u kakvom se jadnom stanju nalazi naše zdravstvo koje decenijama trpi posledice i ekonomske krize i jednog velikog javašluka i jedne velike nekompetencije u upravljanju našim i zdravstvenim sistemom i zdravstvenim ustanovama.
Ipak bih morala da ukažem i na neke nedorečenosti koje postoje u ovom predlogu zakona, na nešto što može stvoriti jedan prostor za izvesne manipulacije, odnosno zloupotrebe. Mislim da smo kao opozicioni poslanici dužni da na to ukažemo i da pozovemo sve da na što dobronamerniji način sagledamo sve amandmane koje su podneti na ovaj zakona, jer nama je svima, kao što sam rekla, u interesu da ovaj zakon bude najbolji moguć, jer se tiče zaista svih građana Srbije.
Ne bih se ponavljala u onom delu u kome su svi već istakli, što je dobro, da ovaj zakon predviđa neka nova prava pacijenata. Mislim da je dobra njegova namera da na jednom mestu uključi sva prava pacijenata koja su do sada bila predviđena i Zakonom o zaštiti zdravlja i nekim drugim zakonima, o lekovima itd. To je vrlo dobro i to takođe pohvaljujem.
Postoji ono što nas mnogo zbunjuje, odnosno postavlja pitanje. Jedno je, naravno pravo pacijenta na privatnost, odnosno poverljivost podataka. To je pravo koje proističe iz prava na privatnost i osnovane su, pre svega sumnje da je ovo pravo u našim uslovima, s obzirom na to kako funkcionišu naše zdravstvene ustanove, s obzirom na preopterećenost naših bolnica da je ovo pravo, zapravo vrlo teško ostvarivo u praksi. To je jedno pitanje.
Drugo pitanje je ono na koje je sa pravom ukazao poverenik Šabić u javnoj raspravi, a to je pitanje dostupnosti podataka iz medicinske dokumentacije nekim drugim subjektima koji nisu zdravstveni radnici koji tretiraju pacijenta. To se odnosi na osiguravajuće kuće, odnosi se na druga pravna lica za koja se kaže da u skladu sa zakonom imaju pravo na uvid u medicinsku dokumentaciju. Mislim da je to preširoko dato pravo na uvid u medicinsku dokumentaciju i da se ono na taj način vrlo lako može kršiti i da se na taj način, zapravo ugrožava i pravo na privatnost pacijenta.
Mislim da su dobre ove najave koje smo čuli i tokom jučerašnje rasprave, a vidim da postoji neka spremnost da se možda amandmanski na nivou Odbora za zdravstvo pripremi jedan amandman koji će ići u pravcu prihvatanja i primedbi poverenika Šabića. Vidim da postoji možda i spremnost da se takav amandman jedan usvoji. To će biti u svakom slučaju jedan dobar amandman i dobro rešenje.
Drugo pitanje, na koje bi htela da ukažem je član 25. i pravo pacijenta u slučaju medicinskog istraživanja. Meni se čini da je ovaj predlog zakona propustio da definiše šta se podrazumeva pod medicinskim istraživanjem? Znam da o ovom pitanju postoje i druge odredbe, da postoji Konvencija saveta Evrope, da postoji Helsinška deklaracija o etičkom kodeksu, sve smo mi to i pročitali itd. Ali, znate naši pacijenti će čitati ovaj zakon i bilo bi dobro da u ovom zakonu imaju informaciju o tome šta se u pravnom smislu podrazumeva pod medicinskim istraživanjem. Da li je to neko epidemiološko istraživanje, komercijalno, nekomercijalno, itd? To su sve važna pitanja koja za jednog pacijenta, koji želi da zaštiti svoja prava.
S tim u vezi, ukazala bih i na ovu odredbu za koju mislim da nije dobra, a to je da pacijent treba da bude u dovoljnoj meri, dovoljno obavešten o istraživanju u kojem mu se nudi da učestvuje. Ko će procenjivati da li je dovoljno informacija koja je data pacijentu u tom slučaju? Možda bi bilo bolje da je Predlogom zakona predviđeno da se informacija daje u pisanom obliku koja bi sadržalo osnovne informacije o istraživanju, ko ga sprovodi, ko ga finansira, šta su ciljevi, šta su opasnosti itd. Na taj način ostao bi jedan trag od strane predstavnika zdravstvene ustanove o informaciji koja je data pacijentu i na taj način bi se, čini mi se, pravo pacijenata mnogo bolje u tom slučaju zaštitilo. Dobro je što se predviđa, ide se i dalje od Zakona o zdravstvenoj zaštiti, pa se predviđa da na zahtev pacijenta on tu informaciju može dobiti u pisanom obliku, ali bojim se da to neće biti uvek, da neće pacijenti biti dobro informisani o tom svom pravu i neće u velikom broju slučajeva to svoje pravo na pisanu informaciju iskoristiti.
Dakle, bilo bi bolje da je predviđena obaveza da se informacija daje u pisanom obliku. Ne želim da govorim da će ovo po svojoj prirodi dovesti do nekih zloupotreba, apriori mi svi računamo na to da naši zdravstveni radnici postupaju u skladu sa visokim moralnim načelima. Zaista želim u to da verujem.
Sa druge strane, u današnjim uslovima velike inkorporativizacije medicine, komercijalizacije medicine i sve većeg uticaja farmaceutskih kuća, naravno na medicinske postupke i terapijske procedure imamo osnovno pravo da sumnjamo da je moguće imati neke zloupotrebe i manipulacije u ovoj sferi, tim pre što smo u velikoj meri decentralizovali davanje odobrenja za sprovođenje medicinskog istraživanja, imajući u vidu da svaka zdravstvena ustanova osim privatne, na osnovu odluke svog etičkog odbora donosi odluku o sprovođenju medicinskog istraživanja. U tom kontekstu, mislim da bi bilo bolje da je predviđena obaveza, naglašavam još jednom, da se informacija o istraživanju dostavlja u pisanom obliku.
Na kraju, htela bih da kažem nešto o samoj zaštiti ovih prava. Ovaj deo zakona nas najviše dovodi u zabunu. Smatramo da način na koji je predviđena sama zaštita ovih prava, neće omogućiti efikasnu zaštitu. Sigurno je da je opravdana kritika da je dosadašnje rešenje položaja zaštitnika prava pacijenata bilo loše u tom smislu da zaštitnik prava pacijenata nije imao nezavisnu poziciju u odnosu na direktora zdravstvene ustanove.
Mi smo tu saglasni sa mišljenjem ministarstva da je to trebalo na neki način promeniti. Ovo sadašnje rešenje prebacuje odgovornost na jedinice lokalne samouprave na dva načina. Pre svega, kako će se pronaći adekvatni kadrovi za ove pozicije? Čuli smo čak informaciju da će to moći da budu neki postojeći činovnici iz opštine, odnosno grada. To nas onda dovodi u vrlo osnovanu sumnju da li će takav postojeći kadar imati adekvatno znanje, poznavanje propisa iz oblasti zdravstva, jer ako se bavi nekim drugim pitanjima, na primer, imovinsko-pravnim, na koji način će on steći znanje iz oblasti propisa u zaštiti zdravlja? Takođe se postavlja pitanje – da li će to možda biti mogućnost za neko novo stranačko zapošljavanje u velikim brojevima, na nivou jedinice svake lokalne samouprave? To bi bilo vrlo loše rešenje i u značajnoj meri bi onemogućilo ostvarivanje ovih prava.
Treće, na ovaj način, dakle, prebacivanjem odgovornosti na lokalni nivo, Ministarstvo zdravlja se lišava obaveze da budžetski obezbedi ostvarivanje ovih prava, stavljajući to u obavezu lokalnih samouprava da svojim budžetima predvide trošak za savetnika za zaštitu zdravlja.
Sve ovo nas dovodi do zaključka da će pre svega zaštita ovih prava biti znatno odložena, dok se ne steknu uslovi u svim lokalnim samoupravama da ta zaštita bude obezbeđena, da će budžetski ta zaštita biti neadekvatna i da će standardi, odnosno sama praksa ostvarivanja ove zaštite biti potpuno neujednačena na nivou Republike Srbije.
Želim da ukažem na još jedan problem. To je da prebacivanjem savetnika za zaštitu prava pacijenata na lokalni nivo, dovodimo u vrlo neravnopravan položaj one lokalne zajednice koje imaju veliku koncentraciju zdravstvenih ustanova na svojoj teritoriji, na primer kao što je opština Savski venac, ili neke druge velike urbane centre, gde postoji veliki broj zdravstvenih ustanova. Postavlja se pitanje kako će jedan ili dva savetnika za zaštitu prava pacijenata moći efikasno da vrše tu zaštitu u jednom takom visoko urbanizovanom području, sa velikim brojem domova zdravlja, bolnica, itd?
Sve u svemu, želimo da pohvalimo i nameru predlagača zakona, želimo da istaknemo da ovaj zakon ima vrlo velike ambicije, da uvodi značajne novine i da to podržavamo, ali da smo jako skeptični da će ovaj zakon doživeti efikasnu primenu. Naše je očekivanje da će u vrlo skoroj budućnosti ovaj zakon u tom smislu morati da se menja, da se obezbedi mehanizam mnogo efikasnije zaštite. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Dragana Đuković.

Hvala gospodine predsedavajući. Poštovana gospođo ministarka, dame i gospodo, narodni poslanici, kao što smo već upoznati, a piše i u obrazloženju,  zakon o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama postoji samo u 20 zemalja Evrope. Kako član 21. Ustava Republike Srbije kaže da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, red je da Srbija bude i 21 zemlja koja će usvojiti ovaj zakon i u kojoj će početi da se primenjuje.
Primena ovog zakona se odnosi na postojeće psihijatrijske bolnice i domove zdravlja, a nedovoljno pažnje se posvećuje podršci lokalnim zajednicama, gde je neophodno da tamo gde je moguće lečenje bude deintitucionalizovalo i da bi se stvorili uslovi za socijalno uključivanje tih lica.
Ne vidim zašto u domovima zdravlja u lokalnim samoupravama kada im dovedu osobu sa mentalnim smetnjama ne bi pokušali da započnu lečenje, umesto što moraju hitno da je upute u najbližu specijalizovanu ustanovu? Ovo smo već čuli kada ste obrazlagali predlog ovog zakon i to je jeste predviđeno. To je ono što je po meni dobro i smatram da bi trebalo da se radi na takav način sa osobama sa mentalnim smetnjama.
Druga stvar, šta sa pravima i mentalnim problemima osoba smeštenih u ustanovama socijalne zaštite, s obzirom na to da ovaj zakon obuhvata lečenje u zdravstvenim ustanovama?
Kada je u pitanju osoba koja boluje od neke fizičke bolesti, ona prilikom odbijanja lečenja zapravo snosi odgovornost i sama utiče na svoj život. Međutim, osoba sa mentalnim smetnjama često ne razaznaje ni svet oko sebe ukoliko su te mentalne smetnje daleko napredovale i po meni u stvari onda nije najbolje rešenje čak prepustiti toj osobi nemogućnost da sama odluči da li će odbiti lečenje ili će ga prihvatiti.
Trajna podrška van institucija socijalne zaštite još uvek je u Srbiji alternativni oblik, ali iskustvo postojećeg servisa za samostalno stanovanje pokazuje zapravo da ovakva praksa doprinosi osamostaljivanju i većoj ravnopravnosti. Naime, u Novom Sadu od 2008. godine je počeo proces deinstitucionalizacije i tu uz projekat "Život uz podršku", dakle, u dve kućne zajednice useljene su četiri osobe sa intelektualnim teškoćama. One su živele uz podršku i pokazalo se kao dobra praksa kroz jedan određeni period.
U članu 4. predloženog zakona u stavu 2. kaže se da je zabranjena diskriminacija na osnovu mentalnih smetnji. Naravno da jeste, ali praksa ne pokazuje da je to baš tako. Navešću vam samo jedan primer, jednu instituciju i situaciju kojoj sam prisustvovala, s obzirom da dolazim iz sredine koja takođe ima lokalni dom zdravlja, odnosno lokalnu ambulantu, gde se pojavila osoba sa mentalnim smetnjama, koja je pokušala da uđe preko reda ili šta već, nije to sada ni bitno. Uglavnom, prisustvovala sam situaciji u kojoj su se lekar i medicinska sestra tada odnosili prema toj osobi bukvalno kao da se ne radi o ljudskom biću i to samo zbog toga što je mala sredina, znaju svi ko je, šta je, kakav je. Jednostavno, eto, sredina se odnosi prema njemu tako, pa ne mora da mu se izađe u susret, zato što je osoba sa mentalnim smetnjama.
Ono što je takođe unelo određenu polemiku kod onih koji su pažljivo pročitali ovaj zakon je to da je u lečenju osoba sa mentalnim smetnjama još uvek prisutno lečenje tzv. elektrošokovima. I to ste danas objašnjavali. Naravno da su navedeni uslovi pod kojima se obavlja ovakav vid lečenja. Navodi se da je to u slučajevima u kojima je to u najboljem interesu u odnosu na njihovo zdravlje, a ako su prethodno preduzete sve ostale metode lečenja i ako lice sa mentalnim smetnjama pristane na takvo lečenje.
Dalje, ono što je pitanje, prvo, da li je u modernoj psihijatriji 21. veka neophodno da se oni tako leče? To je ono što sam htela da postavim pre nego što ste dali objašnjenje. Pretpostavljam da ima načina, ne bih se mešala u to, s obzirom da je to poslednji vid lečenja, odnosno ukoliko ne uspeju prethodne metode. Ukoliko sam u pravu, a ispravićete me ako nisam dobro razumela.
U članu 56. ovog predloženog zakona kaže se da je primena psihohirurgije i sterilizacije u lečenju lica sa mentalnim smetnjama zabranjena. Dakle, elektrošokovi su zaista poslednja metoda koja se koristi u lečenju.
U članu 61. i članu 62. regulisano je na koji način će biti kažnjeni lekari i ustanove koje prekrše prava lica sa mentalnim smetnjama, ali po meni treba imati u vidu da možda takve osobe često nisu u stanju da razaznaju da li su im prekršena ljudska prava, a kamoli da li i kome treba da se žale.
Treba napomenuti da je ovaj zakon prošao javnu raspravu koja je sprovedena u Beogradu, Kragujevcu, Novom Sadu i Nišu, dakle u većim gradovima, gde su zainteresovani imali priliku da se upoznaju sa nacrtom zakona i da eventualno predlože neke ideje za njegovo unapređenje. Moje mišljenje je da je možda trebalo sprovesti javnu raspravu u nekoj manjoj sredini, iz jednog praktičnog razloga jer sam mišljenja da se u manjim sredinama odnos i mišljenje prema licima sa mentalnim smetnjama u odnosu na veće sredine i te kako razlikuje.
To su nekoliko dilema, zapravo, nisu pitanja, više su dileme, sa kojima sam se susrela u čitanju ovog zakona i u njegovom razumevanju. Konkretno, smatram da je ovaj predlog zakona dobar, a s obzirom na to da se i bavite ovom oblašću, nadam se da ćete se postarati da ono što pre počne i da se primenjuje, da bi se uspostavio viši kvalitet zaštite mentalnog zdravlja. Hvala.

Hvala.
Reč ima gospođa ministar.