Gospodine Radovanoviću, molim vas završite misao, vreme vam je isteklo.

Evo završavam misao, pošto sam došao do urgentnog stanja, idem polako. Iz urgencije ulazimo polako u terapiju.
Zašto sam ovo rekao? Zato što se to dešava i u tim većim centrima. Pobiju se dve grupe u gradu, počnu da pucaju pištoljima, prevezena je prva tura ranjenih kod nas, eto je druga tura da spašava braću koja su stigla, stiže treća tura, tu je interventna ekipa, interventna brigada. Znači, tim ljudima koji rade u tim urgentnim centrima, vi to ne možete da razumete, životi su ugroženi, ovde se uvode i ovim zakonom regulišu prava koja imaju, odnosno obaveze koje pacijenti imaju prema zdravstvenom osoblju.
Imam još mnogo toga, ali poštovani predsedavajući me je opomenuo, ostaviću za neku drugu priliku. Zahvaljujem.

Tolerisao sam minut vremena.
Reč ima narodni poslanik Ljiljana Lučić. Izvolite.

Hvala.
Gospodine predsedavajući, gospođo ministar, kolege poslanici, poslanički klub DS smatra da je veoma važno što su se zakoni o pravima pacijenata i zaštiti lica sa mentalnim smetnjama našli u parlamentu.
Posebno smatramo da je važno da parlament usvoji zakon o pravima pacijenata, jer je pravo na korišćenje kvalitetne zdravstvene usluge jedno od osnovnih ljudskih prava koje garantuje i naš Ustav i niz zakona koji regulišu ovu oblast, a navešću samo Zakon o zdravstvenoj zaštiti i Zakon o zdravstvenom osiguranju.
U tim i drugim našim važećim zakonima u oblasti zdravstva su svakako garantovana pojedina prava korisnika zdravstvenih usluga, ali ono što je nedostajalo, jeste upravo jedno jasno i sveobuhvatnije definisanje prava pacijenata i implementacija standarda koji su u ovoj oblasti dostignuti u razvijenom svetu, a koji su sadržaj brojnih međunarodnih konvencija i drugih međunarodnih dokumenata.
Posebno je važno da su u zakon unete odredbe o pravu pacijenata na preventivne mere, pravo na kvalitet pružanja zdravstvene usluge, pravo na bezbednost pacijenta i pravo na olakšavanje patnji i bola, jer ova prava nisu bila deo postojeće zakonske regulative.
Neka od međunarodnih dokumenata mi smo ratifikovali, neka još nismo, ali bih implementaciju onih standarda koje ona sadrže, mislim da je pravo vreme, pravi trenutak da mi implementiramo u naše zakonodavstvo. Mislim tu i na Evropsku povelju o pravima pacijenata, na Deklaraciju o pravima pacijenata Svetske medicinske asocijacije, a posebno je važno kada se radi o deci pacijentima, što su u zakonu inkorporirani i principi Konvencije UN o pravima deteta i Otavske deklaracije Svetske medicinske asocijacije o pravima deteta na zdravstvenu zaštitu. Eto, da pomenem samo neka od najznačajnijih međunarodnih dokumenata.
Kao što vam je poznato, poslanički klub DS, odnosno naš kolega Dušan Milisavljević, predsednik skupštinskog Odbora za zdravlje i porodicu je parlamentu pre par meseci uputio jedan ovakav predlog zakona i mi ocenjujemo da je dobro i da je važno, da je Vlada, odnosno nadležno ministarstvo takođe ocenilo da nam je ovakav zakon potreban i mi danas o njemu raspravljamo u parlamentu.
Takođe, poslanički klub smatra da je važno što je u pripremi zakona konsultovana stručna javnost. Relevantne nevladine organizacije, udruženja pacijenata, nezavisne institucije, odnosno Zaštitnik prava građana i Poverenik za informacije od javnog značaja, kao i neke međunarodne organizacije i to se posebno vidi kod nekih zakonskih rešenja, naglasila bih da se posebno vidi kada je reč o pravima dece pacijenata. Poslanički klub DS očekuje da će Odbor za zdravlje usvojiti još neke amandmane, koja su upravo uputila nezavisna regulaciona tela, mislim posebno na amandman Poverenika za informacije od javnog značaja, a koji se odnosi na tajnost medicinske dokumentacije.
Posebno želim da istaknem važnost nekih prava koja su utvrđena ovim zakonom, jer ona na najbolji način uređuju odnos korisnika i pružaoca zdravstvenih usluga, humanizuje taj odnos, a pacijentu obezbeđuje dostojanstvo.
S druge strane, smatram da ovako definisanje prava pacijenata na svojevrstan način pomaže i pružaocima zdravstvenih usluga, odnosno zdravstvenim radnicima da oni imaju jasniju spoznaju o svojoj ulozi u tom dosta složenom i kompleksnom odnosu koji inače postoji između pacijenta i zdravstvenog radnika.
Osnovno pravo je pravo na dostupnu i kvalitetnu zdravstvenu zaštitu u skladu sa zdravstvenim stanjem pacijenta. Svakako da ostvarivanje ovog prava zavisi od materijalnih mogućnosti zdravstvenog sistema, to je jasno i očigledno. Zato smatram da je u zakon bilo bolje uneti formulaciju koja ovo pravo, pravo na dostupnu i kvalitetnu zdravstvenu zaštitu vezuje za sadržaj i obim zdravstvene zaštite, utvrđene zakonom o zdravstvenom osiguranju.
Takav amandman je podneo poslanik naše poslaničke grupe, Vladimir Gordić, i o njemu će biti više reči u raspravi o pojedinostima. Naime, smatramo da izraz u granicama materijalnih mogućnosti sistema zdravstvene zaštite, kako to inače stoji u članu 6. Predloga zakona, dosta relativizuje ovo pravo i u stvari može biti alibi za različite propuste u sistemu, neorganizovanost. Na primer, za neblagovremeno obavljanje javne nabavke, kada se radi npr. o snabdevanju apoteka, evo danas imamo u medijima da postoje problemi sa insulinom, da apoteke nemaju insulin. Znači, često smo tome svedoci i zato mislimo da pažljivo treba razmotriti amandman koji je predložio kolega Gordić.
Znači, u zakonskim rešenjima uvek treba izbeći svako nedefinisano rešenje, a mi smatramo da je to izraz u granicama materijalnih mogućnosti kako upravo to pravo na dostupnu i kvalitetnu zdravstvenu zaštitu ne bi ostalo u nekim slučajevima samo pravo na papiru.
Važno je i definisanje prava na informacije, jer ako su zdravstveni radnici imali neke dileme kada, kome, u kojoj meri pacijentu treba dati punu informaciju, pa se to, nažalost, u praksi neki manifestovalo i kroz potpuno neinformisanje pacijenata, sada je ta njihova obaveza da informišu, odnosno pravo pacijenta da bude informisan vrlo jasno uređeno.
Inkorporirani su i principi Svetske zdravstvene organizacije da pacijent bude upoznat sa imenima i profesionalnim statusom svih koji učestvuju u postupku njegovog lečenja. U tom kontekstu važno je utvrđivanje prava pacijenta da dobije obaveštenje koje mu je potrebno da bi doneo odluku da pristane ili ne pristane na predloženu medicinsku meru, kao i pravo na slobodan izbor lekara, zdravstvene ustanove i predloženih medicinskih mera.
To ne znači da i ovo pravo ne može biti detaljnije definisano, naročito kada se radi o pravima pacijenata na informisanje u vezi sa medicinskim istraživanjima, ali kolege iz poslaničkog kluba DS o tome će detaljnije govoriti kada bude rasprava u pojedinostima.
Pravo na privatnost i poverljivost, pored ostalog, podrazumeva i pravo pacijenta da odbije da njegovom pregledu učestvuju učenici i studenti koji obavljaju praktičnu nastavu, zdravstveni radnici, zdravstveni saradnici. Dakle, smatram da je to vrlo važno pravo, jer nažalost neki put zato što su to, naročito na univerzitetskim klinikama, prilike da se mladi zdravstveni kadrovi obučavaju, gde se pacijent često nalazio u ulozi objekta i to zna da bude neugodno i jako je važno da pacijent ima pravo da tako nešto odbije.
Veoma je važno i što su standardi Lisabonske deklaracije Svetske medicinske asocijacije, kada se radi o medicinskim merama, protiv volje pacijenata, inkorporirani u zakon i jasno omeđeni i zakonom i lekarskom etikom.
Već sam pomenula značaj uključivanja važnih standarda kada se radi o pravima dece pacijenata, uključujući i pravo da je dete od 15 godina sposobno za rasuđivanje da samostalan pristanak na medicinsku meru bez pristanka roditelja. Kao što je poznato, mi ova rešenja već imamo još od Porodičnog zakona od 2005. godine, ali imamo ga i u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti. Dakle, to su standardi koje smo, na sreću, već usvojili i po kojima se ponašamo.
S druge strane, u skladu sa Konvencijom UN o pravima deteta, ako dete staro 15 godina, sposobno za rasuđivanje, odbije predloženu meru, zdravstveni radnik je dužan, u skladu sa najboljim interesom deteta, da pristanak zatraži od zakonskog zastupnika.
Dobro je i davanje prava detetu na poverljivo savetovanje, bez obzira na uzrast i bez pristanka roditelja, kada je to, opet kažem, u najboljem, kako je to i zakon definisao, interesu deteta.
Poslanički klub DS smatra da će pomenuta prava o kojima sam sada malo govorila, ali i druga prava utvrđena ovim zakonom, kao što je, na primer, pravo na olakšavanje patnje i bola, pravo na prigovor ili pravo na nadoknadu štete, istinski doprineti promenama položaja pacijenta u našem zdravstvenom sistemu i dovesti do značajnog unapređenja prava pacijenata.
Međutim ono što može dovesti u pitanje ostvarivanje ovako ambiciozno postavljenog koncepta prava pacijenata u zakonu jeste način na koji je uređena uloga savetnika za zaštitu prava pacijenata i Saveta za zdravlje.
Naime, Predlogom zakona se ostavlja lokalnim samoupravama da imenuju savetnike za zaštitu prava pacijenata i da ga finansiraju. Samo rešenje o izmeštanju savetnika i zdravstvene ustanove ima svoje dobro strane. Dakle, može savetnika učiniti znatno nezavisnijim u obavljanju ove uloge, to je dobro, ali, s druge strane, prebacivanje svih obaveza na lokalne samouprave, uključujući i finansiranje, može imati negativne posledice.
Mi možemo doći u situaciju da u stvari savetnik bude već zaposleni pravnik, koji ima već neke obaveze u lokalnoj administraciji i da mu zaštita prava pacijenata stvarno bude sporedno zanimanje, sporedna funkcija.
Mislim da Vlada u ovom mandatu ima manir da lokalnim samoupravama, ne mislim sada konkretno na Ministarstvo zdravlja, ovo je možda samo indikacija tog jednog manira, da na lokalne samouprave prenosi niz ovlašćenja i nadležnosti, nedecentralizujući finansijska sredstva, a s druge strane, prihode lokalnih samouprava centralizuje i povlači na nacionalni nivo.
Svedoci smo ovih dana da ćemo imati izmene poreskog sistema, gde je jedna od tih izmena da se smanji porez na zaradi. Direktno će uticati na dramatično smanjenje lokalnih budžeta. Dakle, pitanje je da li je moguće zaposliti na nivou lokalnih samouprava, uz ovakvo osiromašenje lokalnih budžeta, nove, kvalitetne, kvalifikovane ljude da ovu ulogu mogu da obave.
Mi smo kao poslanički klub podneli odgovarajuće amandmane kako bi se obezbedila efikasnija kontrola i zaštita prava pacijenata, jer, rekla sam, ako to budu savetnici i pravnici koji su već zaposleni, zaista može doći do ozbiljnog dovođenja u pitanje ove kontrolne uloge savetnika za prava pacijenata.
Kada se pak radi o Predlogu zakona o zaštiti lica sa smetnjama u razvoju, moram da kažem da se od ovog zakona mnogo više očekivali. Dobili smo jedan vrlo skroman pokušaj zakonskog uređenja ove oblasti.
U zakonu kada ga pogledate ne prepoznaju se nikakve ozbiljnije sistemske i reformske promene i kao da je nedostajalo, rekla bih, profesionalne hrabrosti da se s tim promenama ozbiljnije otpočne. Kažem da se otpočne, jer je jasno da reformisanje ovog sistema jeste jedan jako ozbiljan proces, da zahteva mnogo stvari, pre svega, traži vreme. To je jedna vrlo ozbiljna tema.
To da još uvek nema spremnosti da se započne jedna ozbiljna reforma u sistemu zaštite lica sa smetnjama u razvoju, vidi se iz prve rečenice obrazloženja zakona. Zaista je čudno da se tako nešto napiše.
Navodi se - pravni osnov za donošenje ovog zakona sadržan je u odredbama člana 44. Zakona o zdravstvenoj zaštiti, kojim je predviđeno da se načini postupak, kao i organizacija i uslovi lečenja duševno obolelih lica, odnosno smeštaj ovih lica u stacionarne ustanove, uredi posebnim zakonom. To je kao da se reklo – zaštita ovih lica jednako smeštaj u stacionarne ustanove.
Iz ove rečenice se vidi generalna koncepcija zaštita lica sa smetnjama u razvoju. To je smeštaj ovih lica u stacionarne zdravstvene ustanove. Ostajanje pri ovom anahronom i konzervativnom konceptu i to sada u formi da se on kao osnovni pristup ozakonjuje, stvarno je razočaravajuće.
Kada predlagač zakona govori o razlozima za donošenje zakona, navodi se da je cilj uspostavljanje višeg nivoa kvaliteta zaštite mentalnog zdravlja u skladu sa savremenim dostignućima. Verujte mi da ni u jednom članu zakona o tome nema ni reči.
Inače, Predlog zakona ima vrlo konfuznu strukturu. Predlog sadrži najpre tri kratka uopštena člana o zabrani diskriminacije, zaštiti dostojanstva i zabrani zloupotreba, pa potom odmah prelazi na prava lica sa mentalnim smetnja, navodi niz tih prava. Odmah potom se ide na organizacije koje se time bave. Navode se samo dva tipa zdravstvenih ustanova – psihijatrijske ustanove i domovi zdravlje.
Dakle, zakon ne prepoznaje ni jedan drugi oblik pružanja usluga prevencije, lečenja, rehabilitacije lica sa mentalnim smetnjama, kao što su, na primer, različiti dnevni i terapijski rehabilitacioni centri u zajednici i male domske zajednice, stanovanje uz podršku.
U nekim usmenim obrazloženjima pominje se da sistem socijalne zaštite razvije usluge zajednice, usluge otvorenog tipa i da je potrebna samo bolja inter resorna saradnja. To je tačno. Takve usluge postoje i dnevni centri ili personalni asistenti, manje domske zajednice i stanovanje uz podršku postoji, ali zdravstveni sistem uopšte nije prepoznao ove forme kao usluge za lica sa mentalnim smetnjama. Čak Predlog zakona ne prepoznaje već postojeće socijalno-zdravstvene ustanove. Nije ih pomenuo u Predlogu zakona, a upravo je sada bila dobra prilika da pokažemo da hoćemo ta dva sistema, gde god je moguće, da uvežemo.
Iako se u Strategiji razvoja zaštite mentalnog zdravlja deinstitucionalizacija pominje kao jedan od ciljeva, u Predlogu ovog zakona nema ni naznaka da će se ući u promene postojećeg, kako kažem konzervativnog pristupa, u kojem dominira dugotrajno smeštanje u institucije, odnosno psihijatrijske bolnice. Kao što je poznato u postojećim psihijatrijskim klinikama u Srbiji neopravdano je institucionalizovan ogroman broj ljudi, a zabrinjavajuće je veliki broj njih smešten duže od 10 godina. U takvim uslovima ozbiljno su ugrožena njihova osnovna ljudska prava, a zbog dugotrajne institucionalizacije i njihova sposobnost da se ikada vrate u zajednicu, izađu iz psihijatrijske bolnice i da pokušaju bilo koji oblik socijalne integracije.
Dakle, još jednom želim da naglasim, zakon se ne bavi uređenjem oblasti zaštite lica sa mentalnim smetnjama. On se najvećim delom bavi njihovim pravima i kada se radi o unapređenju tih prava svakako da ima ozbiljnog pomaka u odnosu na važeće stanje. Kad bi se ovaj zakon zvao zakon o pravima lica sa mentalnim smetnjama on bi mogao da dobije prelaznu ocenu, ali on je imao mnogo ambiciozniju nameru, to se vidi iz naslova, a od toga u zakonu nažalost nema ni tragova.
Već sam istakla da zakon prepoznaje domove zdravlja i psihijatrijske bolnice i sistemu, dakle, da nigde nema čak ni različitih savetovališta, ordinacija koji postoje kako u javnom tako i u privatnom sektoru i onda se postavlja pitanje – da li se sadržaj ovog zakona odnosi na njih? Potpuno smo isključili i te usluge koje se pružaju u tom delu zdravstvenog sektora.
Takođe, u ovom zakonu čiju sam veoma nekoherentnu strukturu već komentarisala se našlo mesto za uređenje primene fizičkog sputavanja i izolacije, što bi trebalo da bude predmet nekog podzakonskog akta, protokola itd. Nadam se iskreno da su i do sada postojale vrlo jasne procedure pri primeni fizičkog sputavanja i izolacije u psihijatrijskoj bolnici. Tako da ne vidim razlog zašto se zakonom uređuje samo jedan oblik lečenja lica sa mentalnim smetnjama? Takođe ne vidim razlog zašto se samo jedan oblik lečenja lica sa mentalnim smetnjama ovde nalazi, a to je elektrokonvulzivno lečenje, pri tom se slažem sa gospođom Đukić Dejanović da je to jedan način lečenja verifikovan od Svetske zdravstvene zaštite i vrlo jasan u kojim uslovima se primenjuje.
Ovako kako je to u zakonu navedeno neko bi mogao zaključiti da se u zaštiti lica sa mentalnim smetnjama upotrebljava samo fizičko sputavanje i izolacija ili elektrokonvulzivno lečenje. Stvarno nije bilo potrebno ni jednu ni drugu stvar staviti u zakon. Znam da to nije tako i da navođenje ova dva postupka više izraz jedne loše metodologije izrade zakona nego stvarnog stanja u sistemu zaštite lica sa mentalnim smetnjama.
Na kraju, ocena poslaničkog kluba DS je da se zakonom o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama ne unapređuje stanje u oblasti i da umesto da zakonska rešenja ohrabre promene i podstaknu reformski proces, u stvari se zakonom konzervira jedan već prevaziđen koncept. Sa druge strane, kada se radi o unapređenju prava lica sa mentalnim smetnjama, u zakonu ima dobrih rešenja i ponoviću, možda je bilo bolje da se zakon bavio samo pravima lica sa mentalnim smetnjama. Ovako kako je predložen, poslanički klub DS ga ne može podržati. Hvala.

Reč ima ministarka Slavica Đukić Dejanović.

Uvažena gospođa Lučić, kao dobar poznavalac socijalne problematike i izvrstan poslanik se očigledno, korektno spremila.
Međutim, tendencija zakonodavca je bila da donesemo zakon koji neće biti mrtvo slovo na papiru, već ćemo početi da ga primenjujemo nakon šest meseci kada donesemo i određena podzakonska akta, a bez tendencije da drugim predlagačima, drugih ministarstava, drugim predlagačima u Vladi nametnemo ono što proističe iz potrebe da ljudskih prava nikada nije dovoljno, posebno ne ljudskih prava za osobe koje imaju probleme sa mentalnim smetnjama.
Zakon o zaštiti prava pacijenta se odnosi i na osobe sa mentalnim smetnjama. Sva delikatna pitanja koja se pominju ovde, a za koje se smatra da nisu obuhvaćena su zapravo sadržana u prvom zakonu. Ne mislimo da osoba sa mentalnim smetnjama treba da čitavog života ima problem. Naučno-istraživački postupci i klinička praksa su pokazali da su mentalne bolesti danas vrlo lečive i veliki broj njih je izlečiv i neko ko je ima mentalni problem u jednom momentu postaje samo pacijent, odnosno građanin na koga se odnose zakoni o kojima govorimo.
Mislili smo da treba da regulišemo ono što je zaista sporno i što je najupadljivije ili da kažemo da može biti najproblematičnije kada su u pitanju ljudska prava. To je pre svega način ako neko ko ne želi dobrovoljno da bude bolnički lečen i da se nad njim primeni određena procedura, a ima mentalnih smetnji, ali ne želi to zbog toga što nema uvid u svoje mentalno funkcionisanje i pri tom može biti opasan za sopstveni život i zdravlje, ili živote i zdravlje iz okruženja, mora biti primljen i protiv njegove volje u bolnički tretman i određene procedure. To smo regulisali ovim zakonom i bez obzira što se čini da zakon nije morao obuhvatiti pitanje izolacije i fizičke fiksacije, modeli međunarodnih standarda iz ove oblasti govore da je ipak za svako društvo bolje da u zakonu ima, posebno ako se može sumnjati da nekada postoji i zloupotreba ili nedovoljna briga koji oni inače ipak najviše brinu u ovom društvu u ovoj kategoriji lica, jer se za poslove u funkcionisanju dobrog mentalnog zdravlja opredeljuju stručne, humane i uglavnom kompentente. Nije na odmet predvideti kako se i na koji način organizuje izolacija, a podzakonski akt će detaljno svaki korak izolacije i fizičke fiksacije predvideti i nije ni našao mesto u ovom zakonu.
U svakom slučaju, postoji možda jedna kontraverza u želji i pokušaju doprinosa diskusije gospođo Lučić. Sa jedne strane smeta što se uopšte pominju velike psihijatrijske bolnice kao najbitnije ustanove gde imamo često azilante, a ne pacijente. Juče sam nešto juče o tome govorila. Zakon nije moga nikako regulisati šta sa onima koji nemaju gde iz psihijatrijskih bolnica.
Deinstitucionalizacija jeste naš cilj, ali gde ćemo te ljude? To moraju uraditi i socijalne institucije, privatnici koji žele time da se bave i naravno zdravstveni sistem ih mora prepoznavati. Ali, u ovako teškim okolnostima ih ne može uzeti na sebe breme rešavanja toga šta sa njima. Mi bismo pre svega voleli da nema psihijatrijskih ustanova, da u zajednici rešavamo sve probleme. Te korake moramo činiti postupno i ovo je prilika da kažem da je dobro što polako idemo sa deinstitucionalizacijom i razvijamo zdravstvene, socijalne i sve druge institucije i istruiramo njihovo povezivanje u lokalnoj zajednici, kao mogućnost da se polako primaju ljudi iz velikih psihijatrijskih bolnica i leče.
Nije zdravstveno stanje tih osoba jedini problem, pa i nije problem samo zdravstva gde ćemo njih. Mi forsiramo i hetero porodični smeštaj i razne druge načine. Ovaj zakon je imao tendenciju da unapredi ljudska prava i da reguliše najosetljivija pitanja vezana za deinstitucionalizaciju, ali kroz uslove jednakih prava za svakog čoveka je taj čovek i osoba sa mentalnim smetnjama koja to ima samo kratko, krupne mentalne smetnje kao epizodu koje će se kasnije samo sećati. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Ljiljana Lučić, replika.

Hvala.
Još jednom hoću da ponovim da kada se radi o ljudskim pravima lica sa mentalnim smetnjama, zakon stvarno jeste ozbiljan iskorak. Posebno imamo jako pozitivan stav o Zakonu o pravima pacijenata. Kada govorimo o Zakonu o licima sa mentalnim smetnjama, upravo sam to akcentovala, dakle, da se Zakon bavio samo pravima, mogli bi smo reći da on jeste ozbiljan iskorak. Normalno, onda bi se postavilo pitanje, ja bih ga barem postavila – zašto poseban zakon o pravima lica sa mentalnim smetnjama, zašto to nije inkorporirano? To bi opet otvorilo tu raspravu, ali da je veliki iskorak urađen kada se radi o ljudskim pravima osoba sa mentalnim smetnjama, to ne dovodim u pitanje.
Prosto, ako naslovite zakon, ako ga nazovete - zakon o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama, onda je ovo jako neambiciozno. U oblasti socijalne zaštite proces deinstitualizacije traje godinama, sa manje ili više uspeha, ali vi kroz zakon, vi dajete glavne smernice, vi ohrabrite profesionalce tako što se iz duha zakona vidi u kom pravcu se razvija određena oblast.
Biće teško u ovoj oblasti, kada se radi o licima sa metalnim smetnjama, ali trebalo, po mom dubokom mišljenju, ako je ovako ambiciozno nazvan zakon, da se uvedu različiti modaliteti, gde neko sa mentalnim smetnjama može, osim u domu zdravlja, osim u psihijatrijskoj klinici da zatraži podršku. Zahvaljujem.

Reč ima ministarka.

Ovo je još jedna prilika da poslanici i ja pozovemo sve druge resorne ministre i institucije i pojedince koji se bave socijalnom zaštitom da nam se pridruže u želji da mentalno zdravlje unapredimo.