Takođe ću kao gospodin Lapčević po amandmanu jer smatram da je dobro da se vratimo na tačku dnevnog reda. Železnica je jedinstven i kompleksan sistem. Upravo kada podnosimo amandmane i kada donosimo odluke o donošenju zakona ili o izmenama zakona treba to da imamo na umu. Znači, samo onaj koji suštinski poznaje železnički sistem može da daje neke dobre, kvalitetne i održive predloge. Kada kažem j- jedinstven i kompleksan sistem, mislim u vezi amandmana na član 9.
Smatram da nije dobro da se cela rasprava o kvalitetu železničkih usluga i o potrebama naših građana ne svodi samo na probleme između centralne vlasti i AP Vojvodina. Mi imamo probleme i u drugim krajevima. Upravo kroz ovaj član 9. predlagač je pokušao da otkloni neke nedostatke i one probleme koji su trenutno realnost.
Sledeća stvar na kojoj insistiram jeste realnost, a realnost jeste da danas Republika Srbija nema dovoljno novca da revitalizuje, da obnovi, da uloži u sve one putne pravce kako bi to ona htela i kako bi znala. Naravno, da nema ni u ovoj sali nikoga, ni u celoj zemlji ko ne bi ulagao u sve te pravce. Samo 4,6 milijardi evra je potrebno da se Koridor 10 dovodi u pristojno stanje i da ispunimo one naše obaveze koje smo preuzeli do 2020. godine. Zato smatram da je član 9. u ovom trenutku, uzimajući u obzir realnost, našu finansijsku situaciju, ali kompleksnost sistema sasvim dovoljan i da ga ne treba menjati.

Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.

Dame i gospodo narodni poslanici, rekao sam da ovaj amandman je donekle prihvatljiv i da se bitno ne razlikuje od predviđenog rešenja u stavu 1. člana 9. Međutim, na to moje izlaganje je bio pravi talas replika tako da gotovo ne znam zbog čega se to desilo. Uglavnom, svi ovi predlozi od kada sam došao u ovu Skupštinu idu ka tome da se iz svih zakona sva ovlašćenja prenesu na AP Vojvodina. Dakle, težnja predlagača ovog amandmana, dakle amandman koji glasi – posle upravljanja na delu železničke infrastrukture mogu se preneti upravljaču, bez onog ekonomskog interes.
Takva vrsta amandmana je prihvatljiva i bitno se ne razlikuje od predloženog 1. stava člana 9. Mislim da je predlagač iskoristio priliku da predloži amandman pre svega da bi se ovde razgovaralo o pregovorima. Da bi se razgovaralo o pregovorima između Vlade Vojvodine i Vlade Republike Srbije. Dakle, neko uporno pokušava da izravna Vladu Republike Srbije, državnu Vladu sa vladom jedne pokrajine. To je ono što mene zabrinjava, s obzirom na novo nastale okolonosti i političke napetosti i političke sporove koji vladaju između Vlade Srbije, odnosno države Srbije i njene AP Vojvodine.
Dakle, amandman mi ne smeta, ali obrazloženja su takva da, onaj što je rekao da je šokiran sa ovim što je čuo, ja sam u obrnutoj situaciji šokiran kada neko pokušava u svim zakonima sve nadležnosti da prenese sa republike na pokrajinu. Dakle, u takvoj situaciji, pitam se, šta im je to falilo u prošlih sedam, osam, 12 ili 13 godina da te nadležnosti koje sada žele da prenesu na AP Vojvodinu, prenesu pre formiranja ove skupštine i ove vlade. Dok su bili nosioci vlasti i u Republici i u Pokrajini Vojvodini, onda im takvi odnosi nisu smetali, a onog trenutka kada su izgubili vlast i kada je drže samo u Vojvodini i kada su stranku preorjentisali i preuredili u neku vrstu federalne ili konfederalne stranke, takvu vrstu uređenja koje imaju u svojoj stranci, žele da prenesu na sve zakone koje donosi ova skupština, pa i kroz podršku ovom amandmanu koji nije toliko ni sporan, ali kroz diskusije pokušavaju da one odnose koje imaju u svojoj stranci, prenesu na odnose u državi Srbiji i zato nude pregovore, s obzirom da su pregovorima došli do uređenja u svojoj stranci i oborili predsednika stranke koga su nudili svim građanima.
Ovde je posle moje diskusije takođe rečeno da smo mi neki proizvod prošlosti, o nekim bedževima, a ja kao predsednik Narodne seljačke stranke, nikada 90-ih godina nisam bio u vlasti, u Vladi Slobodana Miloševića, ali stranka bivšeg režima koja je bila nosilac bivše vlasti, koja se toliko busa u prsa i koja toliko drugima prigovara na prošlost i na nekim koalicionim vladama, moram da ih podsetim da su od 1993. do 1997. godine bili sastavni deo republičke vlade, da su bili u dve vlade Slobodana Miloševića, da su bili Đorđe Đukić i gospodin Radulović, a u Saveznoj vladi je bio gospodin Perišić. Tako kada neko govori o prošlosti, kada meni želi to nešto da prebaci, ja to nikada nisam bio, za razliku od njih koji su bili i najverovatnije da im se to isplatilo. Kada mi neko spominje neku centralnu otadžbinsku upravu, nikada takav organ u svojoj stranci nisam imao, ali njima mogu reći da će oni svoj glavni odbor sledeći održati, neke od sledećih sednica glavnog odbora te stranke bivšeg režima održati u Centralnom zatvoru. Hvala.

Po Poslovniku, narodni poslanik Borislav Stefanović.

Mislim da je najgrublje povređen član 106. i član 107. a i član koji se odnosi na tačku dnevnog reda, jer gospodine predsedniče, trebalo je da intervenišete, jer je prethodni govornik apsolutno i detaljno otišao sa teme dnevnog reda, izneo niz neistina, optužbi i na kraju, uvrede. Juče smo sličnu stvar čuli iz jedne druge stranke vladajuće većine i mislim da takve stvari ne treba da se tolerišu, jer smatramo da, uvek kada se ovako nešto desi, olako se pređe preko toga.
Mislim da to ni na koji način ne doprinosi dobroj atmosferi i pokušaju da dođemo do dobrih zakonskih predloga i u ovoj situaciji zaista, kao i pre toga, neću odgovarati na ove besmislice koje smo malo pre čuli, sem da apelujem na vas još jednom da ovakve stvari pokušate da ne dozvoljavate. Hvala.

Po Poslovniku, Srđan Milivojević. Izvolite.

Reklamiram povredu Poslovnika, član 158. Mislim da jedan narodni poslanik može samo jedanput da se obrati ovoj skupštini po pitanju jednog amandmana. Ovde se neki poslanici po dva, tri puta obraćaju po istom amandmanu i ja više ne shvatam da li to ide kroz formu izmišljenih replika ili to rade kroz neku drugu formulu. Barem je bilo načelno pravilo, iako ne piše to u članu 158. da poslanik može samo jedanput da govori o amandmanu o kome se raspravljalo.
Sa druge strane, povređeno je, ne samo dostojanstvo Skupštine, već imamo tu i problem da ovakve stvari ne treba replicirati, jer ja razumem tu zbunjenost da neki ne znaju da li se nalaze na "Farmi" ili parlamentu, ali ipak, upozorite ih da je ovo parlament i da neka pravila ponašanja ovde postoje i da ružne navike iz prošlosti i privatnog života ne mogu da ovde imputiraju poslanicima DS-a niti da nameću pravila kojima su skloni kada su u tim rijaliti šouima.
Ipak je ovo ozbiljna institucija i mislim da je naš cilj, zajedno sa vama, gospodine predsedniče, da tu instituciju svi zajedno gradimo a ne da je degradiramo u praksi. Hvala.

Što se tiče vaše primedbe, narodni poslanik ima pravo više puta da se javi da govori o jednom amandmanu, s tim što mu se vreme oduzima od vremena poslaničke grupe. Dakle, ne računa se samo dva minuta koje ima pravo podnosilac amandmana koji ima faktički pravo da se ne oduzima od vremena poslaničke grupe, ali tokom rasprave narodni poslanik se više puta može javiti u okviru istog amandmana, ali mu se svaki put uzima to vreme.
Reč ima narodni poslanik Zoran Anđelković.

Dve stvari, jedna je, nisam hteo da koristim repliku, iako smo imali pravo kada se govorilo pre 20 godina o vlasti, ali to nije bio SNS, bila je SPS, tada sam imao pravo na repliku, ali iskoristiću u okviru svog.
Kada je reč o pregovorima sa Albancima, meni je žao što neki mladi ljudi su bili toliko mladi da i ne znaju o tom vremenu dovoljno da bi mogli da pričaju. Srbija je sa Albancima pregovarala mnogo puta, uključujući i u vreme bombardovanja sa gospodinom Rugovom, kada pominjete .
Dakle, 1996. godine je potpisan Sporazum o obrazovanju…
(Predsednik: Ja vas razumem, samo da se vratimo na temu.)
Vratiću se, jer je ovo direktno vezano, videćete, već je problem u tome što se nikada Albanci nisu pitali o tim pregovorima, kao i danas, albanski lideri, jer drugi su odlučivali u njihovo ime. Dakle, 19 puta je Vlada Srbije sa delegacijom, njih 15, doduše, tada je bio i potpredsednik Vlade, gospodin Tomislav Nikolić, išla u Prištinu i oni nikada nisu hteli da dođu, jer im drugi nisu dali da dođu. Razgovarao sam sa svima njima i pre bombardovanja i posle i 1989. i 1990. i 1998. godine i tu se nisu pitali. Nije ovde pitanje Kosova na dnevnom redu, ovde je u pitanju Vojvodina.
Kada je reč o Vojvodini, problem pre 20 godina, o kome je govorio malo pre gospodin, nije problem da Srbija neće da razgovara sa predsednikom Vlade Vojvodine, nego vojvođansko rukovodstvo nije htelo da razgovara sa Beogradom i išlo je po mišljenje u Zagreb. Nije im padalo napamet da dođu u Beograd da razgovaraju, da pričaju o bilo čemu zajedničkom sa Beogradom, nije im padalo napamet da ista lokomotiva iz Pančeva do Beograda dolazi, nego naša lokomotiva ŽTP "Beograd" ide do pola mosta, a od pola mosta dođe ŽTP "Novi Sad", pa preuzima kompoziciju da vozi za Novi Sad ili Vršac. To je bilo tako, vi to zaboravljate, a neki ne žele da se sećaju.
Mi to moramo da sprečimo, a ombudsmani posle 2000. godine i kada je reč o državama, koliko smo živeli, a ja sam od 1974. do 2000. godine promenio jednu, a vi ste od 2000. godine do danas promenili tri države i nemojte to nama da imputirate.
Ja sam ćutao dva sata, ne razumem o čemu se priča. Upoređuju se lokalni putevi i pruge. Na lokalnim putevima je saobraćajac, država ga plaća da reguliše saobraćaj, a na železnici to rade zaposleni na železnici, oni su saobraćajci i oni regulišu saobraćaj.
Kažu, hoće da izbrišu ekonomski interes. Kada čujem iz partije koja se zalaže za Evropu, za tržišnu privredu da briše ekonomski interes, ja to ne razumem. Sada ja treba, socijalista, da branim tržišnu privredu. Valjda smo se zalagali za tržišnu privredu. Neki hoće u Evropu, i 2000. godine kada su lupali u šerpe, hoće u Evropu, ali neće zakone iz Evrope. Moramo da se prilagodimo tržišnoj privredi, evropskim zakonima, i jedno i drugo, ne može samo, hoću u Evropu. Nije Evropa, samo uzmeš pasoš, pa odeš kada imaš para da odeš u inostranstvo, nego je to zakonska regulativa. Zakonska regulativa podrazumeva ekonomski faktor zbog čega se nešto radi i to ovde piše u zakonu vrlo dobro i zato sam ćutao dva sata.
Ne razumem, a ne razumem ni gospodina Rističevića, kaže, ne smeta mu to, samo fali jedna reč – ekonomski interes, a šta je drugo, onda ostaje politički? Hoćemo politički da delimo i železnicu i pola mosta, da naplaćujemo mostarinu, a ja sam to video 1989. godine. Nemojte da mi pričate, to sam i doživeo. A sada ćete da mi kažete, daj, nemoj da se vraćaš, to je bilo kada je bilo socijalističko vreme. Jeste, bio sam predsednik omladine Srbije i nikada me nisu pozvali ni na jednu opštinsku konferenciju omladine u Vojvodini, samo na izbornu konferenciju i čekao sam dve godine da prođu da odem u "Spens" na izbornu konferenciju, a kada sam bio sekretar Jugoslavije, svakog dana sam dobijao iz opštinskih konferencija, iz cele Jugoslavije pozive, kada se drže. Takav je bio odnos Beograda i Novog Sada, tačnije rečeno, Novog Sada i Vojvodine. Kada su došli oni nesrećni sa Kosova, ni vodu nisu hteli da im daju, poplašili se, nisu hteli, nego su ih oterali.
Prema tome, mi to ne smemo da dozvolimo, a da se Vojvodina razvija, kome to smeta u Srbiji?
Što bogatija Vojvodina, biće bogatija i Srbija. Kome to smeta? Pa, nikome ne smeta. Smeta to što bi sada da isparcelišemo. Hajde da izdelimo da svaka opština ima svoju prugu. Pa gde to može? Gde to ima u svetu? Pruga je, infrastruktura je bitna da bude državna stvar, a rekli smo malo pre, ja sam sa gospođom Dankom polemisao o tome, ako imamo negde prugu koja je stvar fabričkog kruga, koja je pa čak i lokalna itd, to nije sporno. Ako hoće opština da ulaže, pa ko sada sme toj pokrajinskoj Vladi da dođe na železnice Srbije i da kaže – evo hoće milijardu dinara, milijardu evra da reguliše, da napravimo brzu prugu od Subotice do Sombora? Odmah ćemo da napravimo ugovor. Kakve to veze ima? Kakav tu problem ima? Tenderi, sve lepo, fino, evo, 200 neka ide od Sombora do Subotice. Pa to nikome ne smeta ni danas. Ko to sprečava?
Ni ovaj zakon, ni prethodni zakon to ne sprečava, ali ne mogu da kažem – moje; a ja sam to slušao. To sam slušao do 1989. godine – moje i vi ne možete preko granice. Zamalo, bilo je došlo da pasoši, kontrolisali su lične karte, nego baš nisu mogli da uvedu pasoše. Tako je bilo 1989. godine. Vi to hoćete da zaboravimo? Ne možemo to da zaboravimo. To je suština.
Moramo da očuvamo jedinstvenu državu Srbiju, a ne možemo da svako parče u svakom zakonu, to što je neko ovde rekao, da tražimo kako da uzmemo ovo, kako da uzmemo ono, pa dajte malo da vidimo šta je to Srbija, a ne samo kako da uzmemo. Hvala.

Gospodin Stefanović, replika. Izvolite.