Nemojte nama da se žalite na unutar partijski sukob, previše stranačio. Ja sam razumeo i vaše gestikulacije, zaista snažne gestikulacije koje ste imali, slabo vas je i mikrofon hvatao dok ste govorili, ali sam bar donekle razumeo. Nije to baš sve tako bilo gospodine Anđelkoviću.
Ovde kada neko traži da se ostavi mogućnost lokalnim samoupravama i pokrajini, da uništene pruge, stotine kilometara uništenih pruga, koje u ovom trenutku, a uništene su za vreme tog zlatnog perioda koje vi spominjete lupanjem u šerpe, koje inače da nismo lupali vi ne biste sad došli na vlast, nikad, to je bar rekao Ivica Dačić, pa, bar toliko poštujte, znači, te pruge su uništene tada.
Da li vi nama pričate o tržišnoj privredi? Pa, vi ste uzgajali pečurke u Smederevu. U železari ste uzgajali pečurke. Nije stvar u tržišnoj privredi, nego ako neko ima mogućnost da doprinese da se pruge održavaju, zašto bi to bilo ko video kao problem. Uostalom, čini mi se da je i ministar rekao da nije problem. E, vidite kada se tako nešto kaže, onda to zvuči potpuno normalno i prihvatljivo.
Ne znam čemu podsećanje i stvari kojima sežemo u prošlost koje neko pokušava da oživi, toga nema, gospodine Anđelkoviću, završeno je sa tim. Znam da su neki probali u Novom Sadu opet taj jogurt da upotrebe, loše su prošli.
Znači, nemojte te stvari, mislim da nije ni vreme ni mesto. Na kraju krajeva, to nije ni tema ovog amandmana. Jednostavno, ja ne vidim odakle, fali joj samo Pankov i Bracika Kerkez da izađu ovde pred nas, kako ste vi sada ovde pričali, kakve to veze ima sa ovim?
Tržišna privreda, politički interes, demografski, nacionalni, istorijski, kakav hoćete, jeste da ko može da doprinese da se putna i železnička infrastruktura održavaju. S obzirom da se sada ne održavaju i da para nema, ali ako para nema, kažite, šta ima da se održava? Šta će nam opštine, ni one nemaju para, zahvaljujući jednom drugom članu vladajuće koalicije. Hvala.

Hvala.
Reč ima Judita Popović, replika. Izvolite.

Hvala vam gospodine predsedniče.
Veoma kratko. Cela ova diskusija koja traje duže od sat i po vremena povodom amandmana poslanika iz Vojvodine u stvari ukazuje na jednu činjenicu, a to je da je Vojvodina, u stvari odnos prema njoj, pitanje sistema vrednosti.
Pitanje da li će taj sistem vrednosti ostati isti onaj koji je instaliran 90-ih godina, znamo kako i na koji način, ili će to nešto da se promeni u skladu sa nekim evropskim standardima o kojima danas toliko puno slušamo.
Dakle, toliko žara, toliko borbe protiv bilo kakve promene, kada se postavi pitanje da li će devastirane pruge Vojvodine napokon da se obnove i da se promeni odnos prema železničkoj infrastrukturi koja, opet ponavljam, predstavlja 45% pruga koje se nalaze na teritoriji Srbije. To je ključno pitanje, sistem vrednosti i to je pitanje koje bi trebalo da se postavi i onima koji su danas na vlasti i onima koji su nekada tamo 90-ih godina ustanovili taj sistem vrednosti i bili na vlasti.

Srđan Milivojević, replika. Izvolite.

Poštovani gospodine predsedniče Narodne skupštine, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, taman sam hteo da pohvalim svoje kolege iz SPS i to sam radio u neformalnom razgovoru sa gospodinom Stefanovićem da ne učestvuje u replici, da ne učestvuje u diskusiji, jer veći deo naših izlaganja ne treba da inicira prepoznavanje kod njih, jer se direktno odnosio na ove sa bedževima. Žao mi je što sam poveravao da ipak ima dovoljno političke mudrosti i da neće učestvovati u ovom delu.
Kada govorimo o onom delu mog izlaganja, nemate potrebe da se prepoznajete, ne podsećam na osnovu nekih neprijatnih asocijacija zato što nekoga mrzim, ne volim, što sam ljubomoran na nekoga zato što je predsednik. Mnogo čitam, imam ovde knjigu "Sve za Kosovo i Metohiju", izdanje Srpske radikalne stranke, autor Tomislav Nikolić, recezent Aleksandar Vučić. Zamolio bih vas da mi obezbedite pisani, da mi autor potpiše ovu knjigu, jer to su istorijske, epohalne rečenice. Sada ste u koaliciji, pa kad vidite Tomislava Nikolića, kažite – zamolio me Srđan Milivojević, dao mi je knjigu da mi potpišete zbog par rečenica koje ću sada da citiram.
Kaže: "Da li ćete ikada razgovarati sa oslobodilačkom vojskom Kosova?" Razgovor 31. maja 1998. godine. "Sa teroristima nikada nećemo razgovarati. To su teroristi, to ćemo sve strpati u zatvore. Kako ćete konačno rešiti pitanje Kosmeta? Mi ćemo to pitanje rešiti potpunim zakonom o lokalnoj samoupravi", to su te epohalne reči. "I statutarnom odlukom, nov kvalitet u lokalnoj samoupravi su veća koja predlažemo za svaku etničku grupu". Znate li koliko ovde ima sabranih mudrosti, za dva života. To ne možete znati da pročitate i da shvatite kakav je to zaokret od one politike do ove danas.
Nema potrebe vi tu da se prepoznajte, tačno sam govorio onima na koje sam mislio. S vama smo bili u koaliciji, da vam odmah da kažem, toga se ne kajemo, ne stidimo, jer samo tako smo mogli da menjamo Srbiju i da dođemo do ovog stepena evropskih integracija.
Kada je pre neki dan gospodin Mrkić meni...
(Predsednik: Vreme.)
Evo završavam, kazao – sad tako govoriš o meni; ja sam, i vama podvlačim, ne možete da budete Mesi na klupi "Borca" iz Bivolja i da očekujte da igrate u Ligi šampiona, to je nemoguće. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Dejan Nikolić, po Poslovniku.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, član 27, molim vas predsedniče da korišćenjem odredba Poslovnika Narodne skupštine spustite tenzije koje vladaju, naročito među drugovima koji su ozlojeđeni što nijedan kongres Socijalističke omladine Srbije nije održan u Vojvodini. Možda je to njima važno, meni nije. Verujem da u 2013. godini nijednom građaninu u Srbiji to danas nije važno.
Na dnevnom redu je zakon o železnici. Železnice su dva veka iza modernih, evropskih železnica, pa vas molim da vraćanjem na dnevni red pustite nas da amandmanima makar malo ovaj zakon učinimo boljim. Hvala.

Molim sve narodne poslanike da se stvarno vratimo dnevnom redu. Pred nama je zaista veliki broj amandmana koje imamo. Stigli smo tek do amandmana na član 9, imamo amandmane do člana 107. ili 108.
Dakle, bolje bi bilo da se vratimo na ono što je suština današnje rasprave, a da se naravno manje bavimo replikama.
Reč ima gospodin Anđelković, replika. Izvolite.

Treba prisustvovati sednici sve vreme, a ne ući samo kada su replike, pa onda učestvovati u polemici.
Ja sam ovde po prethodnom amandmanu rekao da od 1974. do 1990. godine je ukinuto 287 kilometara pruge u Vojvodini, kada je ŽTP "Novi Sad" postojalo kao samostalno preduzeće. Prema tome, nisu devastirane pruge samo od 1990. do 2013. godine, nego su i pre toga devastirane pruge u Vojvodini.
Nije ovde reč o zabrani prava ni Vojvodini kao pokrajinskoj samoupravi, ni lokalnoj samoupravi da ulažu sredstva. Ovde je reč samo o tome da se ne može po automatizmu, o tome je bila rasprava i po prethodnom amandmanu, prenositi pravo na upravljanje i ne može se brisati ekonomski interes, već će država određivati tamo gde može i gde treba.
Kada je reč o ulaganju, rekao sam i malopre, pa ko sprečava sada Vojvodinu da uloži u prugu, na primer, Sremski Karlovci i Beočin? Ko sprečava sredstva da se ulože? Niko. Neka se uloži, neka se izvuku pare. Neka se odredi u budžetu i neka se popravi pruga. Ko će ih sprečiti u tome?
Nije poenta u tome. Poenta je da jedinstven sistem infrastrukture u Srbiji mora da postoji.
Vi ne razumete. Mnogo ste mladi da bi razumeli. Kada je reč o tome gde se drži omladinski kongres, ne, govorio sam o odnosima koji su vladali u razvijenoj državi Srbiji kao preteči razbijanja Jugoslavije. To vreme ne treba da se ponovi i mora da se ponavlja kako bi, bez obzira da li je neko mlad čovek, pripadao DS, SPS ili nekoj drugoj, to vreme znao, da se ono ne ponovi, kada će separatizam u Vojvodini bujati. To je suština, a ne gde će biti neki kongres itd. Kroz primere se moramo učiti valjda na svemu, pa i u postojanju jedne države.

Replika, gospodin Babić.