Dve stvari, jedna je, nisam hteo da koristim repliku, iako smo imali pravo kada se govorilo pre 20 godina o vlasti, ali to nije bio SNS, bila je SPS, tada sam imao pravo na repliku, ali iskoristiću u okviru svog.
Kada je reč o pregovorima sa Albancima, meni je žao što neki mladi ljudi su bili toliko mladi da i ne znaju o tom vremenu dovoljno da bi mogli da pričaju. Srbija je sa Albancima pregovarala mnogo puta, uključujući i u vreme bombardovanja sa gospodinom Rugovom, kada pominjete .
Dakle, 1996. godine je potpisan Sporazum o obrazovanju…
(Predsednik: Ja vas razumem, samo da se vratimo na temu.)
Vratiću se, jer je ovo direktno vezano, videćete, već je problem u tome što se nikada Albanci nisu pitali o tim pregovorima, kao i danas, albanski lideri, jer drugi su odlučivali u njihovo ime. Dakle, 19 puta je Vlada Srbije sa delegacijom, njih 15, doduše, tada je bio i potpredsednik Vlade, gospodin Tomislav Nikolić, išla u Prištinu i oni nikada nisu hteli da dođu, jer im drugi nisu dali da dođu. Razgovarao sam sa svima njima i pre bombardovanja i posle i 1989. i 1990. i 1998. godine i tu se nisu pitali. Nije ovde pitanje Kosova na dnevnom redu, ovde je u pitanju Vojvodina.
Kada je reč o Vojvodini, problem pre 20 godina, o kome je govorio malo pre gospodin, nije problem da Srbija neće da razgovara sa predsednikom Vlade Vojvodine, nego vojvođansko rukovodstvo nije htelo da razgovara sa Beogradom i išlo je po mišljenje u Zagreb. Nije im padalo napamet da dođu u Beograd da razgovaraju, da pričaju o bilo čemu zajedničkom sa Beogradom, nije im padalo napamet da ista lokomotiva iz Pančeva do Beograda dolazi, nego naša lokomotiva ŽTP "Beograd" ide do pola mosta, a od pola mosta dođe ŽTP "Novi Sad", pa preuzima kompoziciju da vozi za Novi Sad ili Vršac. To je bilo tako, vi to zaboravljate, a neki ne žele da se sećaju.
Mi to moramo da sprečimo, a ombudsmani posle 2000. godine i kada je reč o državama, koliko smo živeli, a ja sam od 1974. do 2000. godine promenio jednu, a vi ste od 2000. godine do danas promenili tri države i nemojte to nama da imputirate.
Ja sam ćutao dva sata, ne razumem o čemu se priča. Upoređuju se lokalni putevi i pruge. Na lokalnim putevima je saobraćajac, država ga plaća da reguliše saobraćaj, a na železnici to rade zaposleni na železnici, oni su saobraćajci i oni regulišu saobraćaj.
Kažu, hoće da izbrišu ekonomski interes. Kada čujem iz partije koja se zalaže za Evropu, za tržišnu privredu da briše ekonomski interes, ja to ne razumem. Sada ja treba, socijalista, da branim tržišnu privredu. Valjda smo se zalagali za tržišnu privredu. Neki hoće u Evropu, i 2000. godine kada su lupali u šerpe, hoće u Evropu, ali neće zakone iz Evrope. Moramo da se prilagodimo tržišnoj privredi, evropskim zakonima, i jedno i drugo, ne može samo, hoću u Evropu. Nije Evropa, samo uzmeš pasoš, pa odeš kada imaš para da odeš u inostranstvo, nego je to zakonska regulativa. Zakonska regulativa podrazumeva ekonomski faktor zbog čega se nešto radi i to ovde piše u zakonu vrlo dobro i zato sam ćutao dva sata.
Ne razumem, a ne razumem ni gospodina Rističevića, kaže, ne smeta mu to, samo fali jedna reč – ekonomski interes, a šta je drugo, onda ostaje politički? Hoćemo politički da delimo i železnicu i pola mosta, da naplaćujemo mostarinu, a ja sam to video 1989. godine. Nemojte da mi pričate, to sam i doživeo. A sada ćete da mi kažete, daj, nemoj da se vraćaš, to je bilo kada je bilo socijalističko vreme. Jeste, bio sam predsednik omladine Srbije i nikada me nisu pozvali ni na jednu opštinsku konferenciju omladine u Vojvodini, samo na izbornu konferenciju i čekao sam dve godine da prođu da odem u "Spens" na izbornu konferenciju, a kada sam bio sekretar Jugoslavije, svakog dana sam dobijao iz opštinskih konferencija, iz cele Jugoslavije pozive, kada se drže. Takav je bio odnos Beograda i Novog Sada, tačnije rečeno, Novog Sada i Vojvodine. Kada su došli oni nesrećni sa Kosova, ni vodu nisu hteli da im daju, poplašili se, nisu hteli, nego su ih oterali.
Prema tome, mi to ne smemo da dozvolimo, a da se Vojvodina razvija, kome to smeta u Srbiji?
Što bogatija Vojvodina, biće bogatija i Srbija. Kome to smeta? Pa, nikome ne smeta. Smeta to što bi sada da isparcelišemo. Hajde da izdelimo da svaka opština ima svoju prugu. Pa gde to može? Gde to ima u svetu? Pruga je, infrastruktura je bitna da bude državna stvar, a rekli smo malo pre, ja sam sa gospođom Dankom polemisao o tome, ako imamo negde prugu koja je stvar fabričkog kruga, koja je pa čak i lokalna itd, to nije sporno. Ako hoće opština da ulaže, pa ko sada sme toj pokrajinskoj Vladi da dođe na železnice Srbije i da kaže – evo hoće milijardu dinara, milijardu evra da reguliše, da napravimo brzu prugu od Subotice do Sombora? Odmah ćemo da napravimo ugovor. Kakve to veze ima? Kakav tu problem ima? Tenderi, sve lepo, fino, evo, 200 neka ide od Sombora do Subotice. Pa to nikome ne smeta ni danas. Ko to sprečava?
Ni ovaj zakon, ni prethodni zakon to ne sprečava, ali ne mogu da kažem – moje; a ja sam to slušao. To sam slušao do 1989. godine – moje i vi ne možete preko granice. Zamalo, bilo je došlo da pasoši, kontrolisali su lične karte, nego baš nisu mogli da uvedu pasoše. Tako je bilo 1989. godine. Vi to hoćete da zaboravimo? Ne možemo to da zaboravimo. To je suština.
Moramo da očuvamo jedinstvenu državu Srbiju, a ne možemo da svako parče u svakom zakonu, to što je neko ovde rekao, da tražimo kako da uzmemo ovo, kako da uzmemo ono, pa dajte malo da vidimo šta je to Srbija, a ne samo kako da uzmemo. Hvala.