Hvala.
Narodni poslanik Aleksandar Radojević, replika. Izvolite.

Dete je sposobno za rasuđivanje u školi, za školske obaveze. U 11 godina treba dete da bude osposobljeno za rasuđivanje o nekom zdravstvenom problemu. Znači neko mora da postavi teoriju, odnosno da se prihvati dijagnoza kao stav da je dete sposobno za nešto drugo. Znači, opet se vraćamo nazad na početak, ili ćemo struku psihologa, doktora, psihijatra da svedemo na to da se leče paragrafima, da u svemu imamo zakonsku odredbu kada će dete da ide u školu, kada će u školi da traži da ide do toaleta i sve ostalo.

Hvala.
Reč ima narodna poslanica Olgica Batić. Izvolite.

U pogledu pitanja koja se tiču sposobnosti za rasuđivanje, mislim da je kolega Radojević to dobro obrazložio. S druge strane, u danu za glasanje ću podržati amandman poslanika iz DSS, koji su podneli iz razloga što oni u ovom članu 11. stav 8. traže da se posle reči: "savetovanja" reči: "bez pristanka roditelja" menjaju rečima: "uz pisanu saglasnost roditelja".
Naime, mislim da je ovakav stav prihvatljiv, možda bi se mogao donekle i prihvatiti da je on išao na samom kraju ove zakonske odredbe navedene u članu 11. kojom se reguliše pravo na obaveštenje. Ali, ukoliko pogledate samo obrazloženje iz kog se ovakav amandman ne prihvata, onda u trećem stavu ovog obrazloženja navodi se da je odredba Predloga zakona u skladu sa preporukom Komiteta za prava deteta, sadržana u komentaru broj 12. na Konvenciji o pravima deteta UN, u kojem se kaže da su države dužne da obezbede deci pristup poverljivom savetovanju bez roditeljskog pristanka, bez obzira na godine deteta, ali onda imate kumulativne uslove.
Prvo je, u slučaju kada je dete žrtva nasilja ili zlostavljanja u porodici, u slučaju sukoba roditelja i deteta u pogledu pristupa zdravstvenoj službi, ili kada dete ima potrebu za uslugama ili edukacijom u oblasti reproduktivnog zdravlja.
Znači ovo su one stvari gde prema Konvenciji nije predviđena obaveza pristanka roditelja, ali bi možda ovaj amandman bio konkretniji da se posle ovoga išlo dodatak, nastavak, pa onda za sve ostale slučajeve da se navede da je obavezna i pisana saglasnost roditelja. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodna poslanica Milanka Jeftović Vukojičić. Izvolite.

Dete je ličnost, dete ima pravo na informaciju i dete ima pravo na zaštitu u skladu sa Konvencijom UN o pravima dece. Ovo je jedan od najkvalitetnijih članova ovog zakona, koji se tiče zaštite najboljeg interesa deteta. Naravno da ovo ne podrazumeva preduzimanje medicinske mere. Ovo se tiče savetovanja.
Ovaj član zakona je na najbolji način umrežen sa članovima Porodičnog zakona koji je donet još 2005. godine i koji se primenjuje od 2005. godine, a na koje Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike, Ministarstvo zdravlja, MUP, donelo Protokol o postupanju u pojedinim situacijama koje se tiču nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja dece u porodici.
Lično su mi poznati primeri zdravstvenih radnika koji su u postupku kada je dete otišlo po savet, adekvatno reagovali i na problem zlostavljanja u porodici i dete je dobilo adekvatnu zaštitu upravo zahvaljujući toj mogućnosti da ima pravo da iznese svoje mišljenje, a u skladu sa Porodičnim zakonom dete starosti od 10 godina ima pravo po zakonu da iznese svoje mišljenje i mišljenju deteta mora se pokloniti dužna pažnja.
Naravno, ovo nije segment samo zdravstvene zaštite, ovo je segment socijalne zaštite. Pitanje roditeljsko-dečjeg odnosa je složeno i kompleksno i svakako da je zdravstveni sistem jedna od karika koja pruža mogućnost detetu na savetovanje, a svakako da postoje i drugi sistemi gde dete može doći i tražiti savetovanje. U socijalnoj zaštiti postoje i mere preventivnog nadzora, mere korektivnog nadzora, gde se roditeljima može i dati nalog mera da zajedno sa detetom odu kod lekara, odu u savetovalište, a postupak tamo zna se, da dete može i bez prisustva roditelja da se sa njim razgovara. Toliko.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Predrag Mijatović. Izvolite.

Odustajem od diskusije pošto je gospođa Batić dovoljno objasnila.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Radojević. Izvolite.

Svako dete je ličnost, to nema sumnje i sa tim se slažem, ali ovde u ovom članu zakona piše – u postupku ostvarivanja zdravstvene zaštite dete koje je sposobno za rasuđivanje bez obzira na godine života ima pravo na poverljivo savetovanje i bez pristanka roditelja, kada je to u najboljem interesu deteta.
Naravno da ne postoji lekar koji će savetovati dete, a da ne misli da je to u najboljem interesu. Pitam se, s obzirom da sam imao priliku jedan veliki profesor pedijatrije u Beogradu, meni i svim studentima demonstrira kako mu se dogodilo u karijeri da je jednom detetu dao pola tablete aspirina da bi mu skinuo temperaturu i da mu je dečačić od sedam godina posle anafilaktičkog šoka umro na rukama. Kako ćemo onda da tumačimo ko će da bude kriv, ko će da odgovara? Da li će biti odgovoran taj kliničar, da li će to biti dete koje je izrazilo želju da popije taj aspirin u najboljoj nameri, da li taj roditelj koji se saglasio sa tim? To je jako teška i velika problematika i teško je odmeriti u ovoj situaciji.