Hvala.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 14. amandman sa ispravkom podneo je narodni poslanik Vladimir Gordić.
Vlada i resorni odbor prihvatili su amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Konstatujem da je amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 15. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milica Vojić Marković, Donka Banović, Sanda Rašković Ivić i Miloš Aligrudić.
Vlada i resorni odbor nisu prihvati amandman.
Odbor za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom.
Reč ima narodna poslanica Milica Vojić Marković. Izvolite.

Hvala, gospođo predsedavajuća.
Gospođo ministar, član 15. se odnosi na pravo na pristanak pacijenta da se određena mera primeni. U stavu 2. ste napisali – bez pristanka pacijenta ne sme se po pravilu nad njim preduzeti nikakva medicinska mera. Mi smatramo da je potrebno dodati – bez pisanog pristanka pacijenta. Zašto? Zato što mislimo da je jako važno poverenje i odnos pacijenta i lekara graditi na potpuno jasnim principima, a taj potpuno jasan je zapravo jedan pisani dokument, na pisani način dati pristanak pacijenta.
Time se mogu svi budući nesporazumi na jednostavan način prevazići, a ovo govorim naročito zato što vi već u sledećem članu 16. kažete da pacijent može dati i prećutno pristanak na meru. Tek tu mogu nastati nesporazumi. Bojim se da ti nesporazumi mogu kasnije dovesti do mnogo ozbiljnijih situacija i tek onda mogu nastati veliki problemi i ovo može biti veliki kamen spoticanja između lekara i pacijenta u saradnji koja treba da doprinese boljitku pacijenta.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik dr Zoran Radovanović.

Zahvaljujem.
Uvažena ministarka, drage koleginice i kolege, uvek sam pričao da je medicina nešto živo, nešto što se kreće i što nije vezano za same parafe ili potpise. Kako ću ja u Urgentnom centru, kada dođe pacijent u teškom stanju iz saobraćajke, kako ću od njega dobiti pisanu saglasnost? Kako ću od pacijenta koji je došao iz tuče ili da ne pričam iz kojih situacija, kako ću dobiti pisanu saglasnost?
Stvarno vas molim, bez želje da ulazim u polemike, nema potrebe za formalizacijom. Vrlo je precizno rečeno zašto ovde treba tako. Vi ste ovde dodali da predlažete, malopre je bila priča oko medicinskih mera, dijagnostičkih ili proceduralnih i tu je loše shvaćeno. Znači, jedna procedura, kada se radi koronografija i kada lekar, interventni radiolog ili interventni kardiolog, na stolu utvrdi da postoji suženje ili stent određenog krvnog suda, on nastavlja proceduru, posle balon katetra. Ne može da prekine na pola i da kaže – hajde da sada porazgovaramo o tome kakvo je stanje. On će nastaviti dalje, jer ugrožava pacijenta. To morate da razumete.
Pokušavam sve vreme, možda je i delovalo malo grubo na početku rasprave, kroz šalu, ali da razumete da ne postoji mogućnost potpisivanja dokumenta u datom trenutku, nikako. Zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima narodna poslanica Olgica Batić.

Budući da amandman narodnih poslanika iz DSS, nije reč o nekom suštinskom amandmanu, već o amandmanu tehničke prirode, mislim da ga treba prihvatiti. Ja ću ga, naravno, u danu za glasanje podržati. Naravno da smatram da, kao što se u članu 15. navodi – bez pristanka pacijenata ne sme se po pravilu nad njim preduzimati nikakva medicinska mera, smatram da je neophodno ubaciti reč "pisanog", s tim što je možda ovaj amandman mogao ići u jednom širem pravcu, pa ono što je kolega Radovanović spomenuo kako on ne može ili ako je pacijent u teškom stanju, onda možda i bez pisane saglasnosti člana porodice, tim pre što vam je ovaj član 15. povezan sa članom 16, što je gospođa Milica Vojić Marković obrazložila.
Onda imate u stavu 2. člana 16. da pacijenta ne obavezuje pristanak kojem nije prethodilo potrebno obaveštenje u skladu sa članom 11. ovog zakona nadležni zdravstveni radnik koji preduzme medicinsku meru u tom slučaju snosi rizik za štetne posledice. Kada pogledate član 11, pravo na obaveštenje, kaže – pacijent ima pravo da od nadležnog zdravstvenog radnika blagovremeno dobije obaveštenje koje mu je potrebno da bi doneo odluku da pristane ili ne pristane na predloženu medicinsku meru. Otuda mislim, kolega Radovanoviću, da ne stoji ono što ste malopre izneli, jer vas time demantuje član 14, a to je pravo na obaveštenje. Hvala.

Hvala.
Reč ima ministarka.

Mi smo članom 16. predvideli usmeni ili pismeni pristanak. Da dam obrazloženje, pošto je bilo više amandmana vezanih, takođe tehničke prirode, za to da treba termin "pismeno" zameniti  terminom "pisano". Podeljena su mišljenja. Pravilno je gramatički i leksički i jedno i drugo. Ali, konsultovali smo Odbor za standardizaciju srpskog jezika i rekli su nam, pošto je pismo osnova, treba reći – pismenim putem, odnosno oni preferiraju to. Pošto su mišljenja podeljena, prihvatili smo stav, mada sam i lično bila sklonija da veruje da je pravilno govoriti – pisanim putem.
Mislim da je korektno, kad već postoji odbor koji standardizuje srpski jezik i kad oni imaju svoj stav, da prihvatimo njihov stav. Ali, prihvatam ovaj amandman. Dakle, mi smo predvideli mogućnost pismene ili usmene saglasnosti u stavu 1. člana 16. Međutim, ne smeta da to bude izričito pismeno, prosto, pojačavamo na izvestan način još jednu mogućnost pacijenta da razmisli pre nego što nešto potpiše. Zaista, prihvatam vaše sugestije i prihvatam ovaj amandman.

Hvala.
Da vas obavestim da su amandmani Srđana Šajna na članove 44, 45. i 46. povučeni, tako da ih danas nećemo razmatrati.
Reč ima narodni poslanik dr Predrag Mijatović.

Hvala lepo.
Nadovezao bih se na ovo što je gospodin Radovanović govorio. U redu je stvar da pacijent potpisuje da prihvata određenu intervenciju. Mada, moram da kažem da su član 15. i prvi stav člana 17. donekle u koliziji. Jer, on je naveo jedan primer, dešavaju se i druge vrste situacija, da imate pacijente koji pripadaju određenim sektama, kao što su recimo Jehovini svedoci, koji ne prihvataju i odbijaju pre svake intervencije hirurške, potpisuju da ne žele da prime krv ni u kojoj situaciji.
Šta sada raditi? Kažete da se ponašam u skladu sa lekarskom etikom. Ukoliko taj pacijent na operacionom stolu umire zbog gubitka krvi, može da mu se spasi život davanjem krvi, šta taj lekar treba da radi? Da li će odgovarati zakonski ili ne? Ako postupi po lekarskoj etici, on je spasao pacijenta. Ako postupi po ovom zakonu i po potpisu koji je pacijent dao, nema prava da mu da krv, čak i ukoliko je po sledećem članu 17, koji kaže – pacijent ima prava da predloženu medicinsku meru odbije, čak i u slučaju kada se njime spasava ili održava njegov život.
Sa ova dva člana dovodimo u dosta tešku situaciju buduće lekare, ne one koji se bave socijalnom medicinom ili nekom drugom granom, već dovodimo u nepriliku ljude koji se bave granama u kojima se spasavaju i u kojima je ugrožen život pacijenta. Šta raditi u takvoj situaciji?
Gospođo ministar, šta raditi kada je pacijent u dubokoj anesteziji, umire i treba da uradim nešto čime mogu da mu spasim život, a on je potpisao da to odbija? Vi me ovim zakonom obavezujete da ga pustim da umre. Ono što je neko od poslanika govorio i na odboru, to je eutanazija. Molim vas, odgovorite mi, šta raditi u ovoj situaciji? Hvala lepo.