Reč ima gospodin Mijatović. Izvolite.

Ovo je vrlo ozbiljno pitanje, izuzetno je ozbiljno pitanje i ozbiljna stvar o čemu sada razgovaramo, sluša nas Srbija.
Kažete da može da pita. Ja nemam mogućnosti. Kažem ja, moje kolege, nemamo mogućnosti da pacijenta koji je u anesteziji ili u besvesnom stanju u kome se nalazi, nemam mogućnosti da se s njim konsultujem, partnerski prodiskutujem, kako vi kažete, pošto su to partneri, o tome da li prihvata da mu spasim život, ili ne prihvata da mu spasim život.
Prema tome, od mene tražite, od nas lekara, sa ovim zakonom da moram da ako poštujem zakon, da ću na operacionom stolu, ženi kojoj recimo radim carski rez, ili joj radim histerektomiju, odnosno odstranjivanje materice, koja je iz određenih razloga koji mogu da se dese, umire na tom operacionom stolu i pre toga je rekla da odbija krv, ja skidam rukavice i puštam je da umre. To je strašno. To je strašno što radite.
Molim vas, vi ste profesor univerziteta. Prva rečenica koja stoji u medicinskoj knjizi je "primum non nocere" – prvenstveno nenaškoditi. Bez obzira na zakon koji vi sada donosite, nalazim da ni jedan lekar u Srbiji neće ovu vašu zakonsku obavezu poštovati, bez obzira što je pacijentkinja ili pacijent potpisao da ne prihvata da mu se pomogne u slučaju predstojećeg smrtnog ishoda, ali ne prihvata da mu se pomogne, ne verujem da će i jedan lekar postupiti po ovom zakonu koji vi sada donosite. Ovo je mrtvo slovo na papiru. Taman da mi preti kazna od pet godina robije, ja ću toj pacijentkinji dati krv, bez obzira na to što ste vi doneli ovakav zakon. Hvala vam.

Vreme. Zahvaljujem.
Reč ima ministarka Đukić Dejanović. Izvolite.

Napominjem samo još jedanput da je ovo odredba iz 2005. godine koja ni do sada nije kompromitovala rad stručnjaka. Očigledno neće ni od sada.
Ako je osoba u anesteziji, onda ona nije sposobna da voljno i slobodno rezonuje, zaključuje i odlučuje. Dakle, onda se odnose ove druge mere o kojima smo malopre pričali. Očigledno je da, ako se traži bolje rešenje, nudimo, bila je i javna rasprava, mogućnost je, nije bilo ovakvih primedaba ovog tipa ni od stručnjaka, ni na odboru, ni bilo gde, tako da, ako ima boljih rešenja, nije loše da ih čujemo.
Kažem da je ovo odredba koja je već godinama u našem zakonodavstu, koja nikada nije zloupotrebljavana i neće ni biti. Ako je osoba u anesteziji, onda ona ne može slobodno, voljno odlučivati niti zaključivati.

Hvala.
Gospodine Mijatoviću, zatvorila bih krug replika. Možete se posle javiti.
Reč ima Olgica Batić, po amandmanu. Izvolite.

Biću vrlo kratka. Budući da je kolega Mijatović lekar, ja nisam, advokat sam, ali sticajem okolnosti donekle razumem u pojedine grane medicine. Samo ću se nadovezati da se ovim ne čini samo kolizija člana 15. st. 1. i 2. sa stavom 1. člana 17, već su i ta dva člana i navedeni stavovi u koliziji sa članom 11, i to stavom st. 1. i 5. Na kraju krajeva, ova odredba koja je doneta 2005. godine  nije nepromenljiva, je li tako?
Volela bih, bez obzira što nisam lekar, pošto ste rekli da ste radi za neka rešenja, ako postoji neka radna grupa, stojim vam na raspolaganju. Samo me pozovite i predložiću. Hvala.

Reč ima dr Zoran Radovanović. Izvolite.                 ZORAN RADOVANOVIĆ: Replika.

Nemate pravo na repliku. Možete da govorite o amandmanu i da trošite vreme poslaničke grupe, odnosno ovlašćenog predstavnika.
(Zoran Radovanović, s mesta: Njih dvoje su me prozvali.)
Zatvorili smo krug replika.

Koristiću vreme grupe.
Imao sam jednog, imam ga i dalje, strica koji kada dođe, kada sam bio mali, pa mi traži, pošto sam uvek pisao loše, kako neko slovo izgleda loše napisano, pa onda moj otac malo izboksuje – sine, kako ne pišeš lepo, a ja znam kakav mi je rukopis i uvek tražim, ne dlaku, daleko od toga, da me ne shvatite loše.
Situacija je jednostavna. Pacijent po članu 11, ukoliko je svestan, orijentisan u prostoru, što reče malo pre kolega, ima sve prerogative normalnog razgovora, objašnjava mu se, da li je Jehovin svedok, da li je ne svedok, ili neko treći, da krv mora da mu se da. Ako pacijent, svedok taj neki tamo, prihvati tu proceduru, znamo da procedura ide bilo kako, kažemo anestezija i završava se svojim putem. Ako pacijent iz cele te priče, to sam malo pre objašnjavao koleginici Batić, dođe u stanju povrede, nema ko da mu da varijantu, nema kako da mu objasni, ja ne mogu sada nekom NN licu da objasnim, da zovem nekog njegovog i da vidim gde stanuje, da mu napišem saobraćajke, dolaze strani državljani u Urgentni centar. Koga da zovem Turguta Ozala da ga pitam zašto Turčin koji je prošao pored Naisa nije udario tu gde je udario? Ne znam da li me razumete. Razumem vaše retoričke sposobnosti…
(Predsedavajuća: Molim vas, nemojte direktno da se obraćate narodnom poslaniku.)
Pričam o zakonu.
(Predsedavajuća: Samo nemojte direktno da se obraćate narodnom poslaniku.)
Ne, gledam na tamo. Znači, malo pre smo se razumeli. Ovo je jedan slučaj na milion. Nikad niko od lekara neće da pusti pacijenta na stolu da uzme zakon, u pravu je tu kolega, znam to po sebi, znam po svim kolegama koje poznajem, a znam ih puno po Srbiji i svetu, da pusti pacijenta da umre. Po članu 11, paragraf dva, stav 38,6, piše da će možda. Nema šanse. On će mu spasiti život. To su barem oni koje ja poznajem, možda vi znate neke druge lekare. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Olgica Batić.