Što se tiče amandmana koji je podnela DS, on je dobronameran ali, s obzirom na objektivne okolnosti u našem zdravstvenom sistemu, nemoguće ga je sprovesti.
Ono što je moguće sprovesti to je da se otklone svi oni nedostaci, pre svega što se tiče kvara na mnogim bitnim aparatima. Recimo, u Kragujevcu, do pre neki dan, odeljenje zračne terapije za onkologiju Kliničkog centra Kragujevca u poslednjih nekoliko meseci radi u otežanim uslovima jer od dva aparata za zračenje jedan je u kvaru. U Centru za onkologiju u kojem se zrači četvrtina ukupnog broja onkoloških pacijenata u Srbiji za optimalan rad su potrebna barem tri aparata za zračenje a do pre neki dan je radio samo jedan i to po 18 sati dnevno.
Opet su tu i problemi sa materijalnim sredstvima i sa odnosom sa Republičkim zavodom za zdravstveno osiguranje. To je onaj ključ o kome smo mi pričali, i u načelnoj raspravi i danas pre podne i sada, da mi jednostavno moramo sistemski da postavimo neke stvari i da je nedopustivo da ako popravka nekog aparata, često je to i po nekoliko miliona dinara, ta sredstva jednostavno moraju da stoje na raspolaganju, ili kao neki rezervni fond ili da se planiraju na neki način, ali je prosto nepodnošljiva situacija da nema sredstava. Vi ne možete pacijentima sa tako teškim oboljenjima reći – izvinite, vi morate da čekate nekoliko meseci, a za nekoliko meseci može da dođe do fatalnog ishoda zato što nisu obezbeđena sredstva za popravku aparata.
Ako nemamo makar mogućnosti i ograničene su mogućnosti za nabavku novih, savremenih aparata, ne samo za dijagnostikovanje nego i za lečenje, onda makar možemo da planiramo sredstva za održavanje postojećih. Mogu da vam navedem niz podataka koje javnost sigurno zna, od Kladova, Beograda, Kragujevca, Niša, itd. koliko bitnih aparata za dijagnostiku i za lečenje ne radi zato što nisu planirana sredstva.
Sa druge strane, imamo situaciju koja je nedopustiva, da pokrivamo dug od 130 miliona evra nenamenski potrošenih ili da se stvaraju novi dugovi od tri i po milijarde dinara i nikom ništa.