Hvala.
Reč ima narodna poslanica Olgica Batić. Izvolite.

Hvala.
Uvažena ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, meni je jako drago što ste se konačno vratili na temu dnevnog reda i što sam posle šest puta dobila pravo na reč.
Naime, drago mi je što danas raspravljamo u pojedinostima o članu 6. i o trenutnom amandmanu o kome se raspravlja. Član 6. glasi – pravo na dostupnost zdravstvene zaštite nije pravo na paljenje Skupštine i nije pravo na dostupnost krađe "Galenike". Član 6. vrlo jasno kaže da pacijent ima pravo na dostupnu i kvalitetnu zdravstvenu zaštitu u skladu sa svojim zdravstvenim stanjem, a u granicama materijalnih mogućnosti iz sistema zdravstvene zaštite.
Poslanici DSS predložili su amandman za koji smatram da ga ministarstvo, odnosno ovlašćeni predlagač treba uvažiti, jer ukoliko imate pravo na dostupnu i kvalitetnu zaštitu, to apsolutno isključuje, odnosno negira granice materijalne mogućnosti sistema zdravstvene zaštite.
Ovo što je ovde najveći problem, naime, pre svega deo vladajuće većine je rekao da je ovo sistemski zakon. Ministarka upravo reče da to nije sistemski zakon. Problem upravo stoji u tome što, a složiću sa ministarskom, nije sistemski zakon. Onda se trebalo ići nešto drugačiji redosled. Onda se trebalo ići u pravcu da se donese jedan potpuno nov sistemski zakon, pre svega Zakon o zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenom osiguranju, pa onda da se donese Zakon o pravima pacijenata. Ovako se bojim da će ovaj član 6. i pravo na dostupnost zdravstvene zaštite ostati, nažalost, samo mrtvo slovo na papiru.
Na kraju krajeva, mora da se postavi pitanje pre svega da su izdvajanja u našoj zemlji za zdravstvenu zaštitu mizerna i postavlja se pitanje – koje su to uopšte materijalne mogućnosti sistema zdravstvene zaštite? Mislim da u ovoj zemlji ne postoje godinama unazad, ne postoje od strane krađe prethodnika sadašnje ministarke, tako da taj epitet "materijalno" možete odmah da sklonite. To je i pokazao onaj višedecenijski, odnosno gotovo decenijski ministar zdravlja, tako da je taj sistem zdravstvene zaštite kod nas godinama unazad urušavan i to od strane ranijih ministarstva zdravlja.
Pravo na dostupnost zdravstvene zaštite svakom našem pacijentu ne postoji. To je, nažalost, u ovom momentu neko imaginarno pravo. Ponoviću ono što sam rekla, kada u ovakvom članu, koji je pre svega kontradiktoran, onda mora nešto od ovoga da se izuzme, budući da jedan deo ovog stava negira na sebe. Ako imate dostupnu i kvalitetnu pravnu zaštitu, onda time negirate granice, posebno materijalne mogućnosti zdravstvene zaštite. Hvala.

Hvala.
Reč ima ministarka.

Dostupnost i kvalitet podrazumeva da u svakom domu zdravlja svako od nas može doći do stručnog tima i ako se u tom domu zdravlja radi jedna analiza, ona se mora raditi podjednako kvalitetno kao i u Kliničkom centru u Beogradu, to je kvalitet.
Dakle, kvalitet rada ne sme zavisiti od nivoa zdravstvene zaštite, od toga da li je primarna, sekundarna ili tercijalna zdravstvena ustanova. Stručna doktrina i stručna znanja obavezuju stručne timove da ono što rade, rade po pravilima struke.
Na potpuno isti način stručno se mora raditi tonzilektomija - operacija krajnika i u opštoj bolnici i u specijalnoj bolnici, ako takvih ima, gde se to radi, i u Kliničkom centru Srbije. Dakle, ono što se radi, mora se raditi kvalitetno i u skladu sa pravilima struke. Kvalitet to podrazumeva i standardi nas obavezuju, ako ih poštujemo, da kada pacijent uđe u Dom zdravlja, sve one usluge koje se u Domu zdravlja rade. Inače, imamo novu nomenklaturu usluga i uskoro ćete o tome biti obavešteni, na Vladi je taj predlog. Dakle, sve ono što se radi, mora se raditi strogo po pravilima struke.
Ne znači da kvalitet treba da bude viši za istu zdravstvenu uslugu u višem nivou zdravstvene zaštite. To bi bilo strašno ako bi se slepo crevo kvalitetnije operisalo u Beogradu, u Kliničkom centru, nego u Tutinu, u bolnici.

Hvala.
Olgica Batić, replika.

Ministarka, načelno ću se složiti sa ovim što ste rekli. Volela bih da je zaista tako u praksi, ali, nažalost, nije. Kvalitet rada je katastrofalan.
Kada sam govorila u raspravi u načelu, ukazala sam vam kako recimo posluje i kakvu zdravstvenu zaštitu i kvalitet usluga pruža Dom zdravlja mesta odakle ja dolazim. Nikakav. Ako nemate izabranog lekara, na sledećeg izabranog lekara čekate od dva do pet dana. Ako imate kancer, leče vas od bronhitisa. Kakva je to zdravstvena zaštita? Da li je to kvalitet rada o kojem danas govorimo?
Vojno-medicinska akademija u oktobru mesecu 2010. godine nije imala najobičnije gaze i zavoje za previjanja. Da li je to kvalitet rada? Jesu li to te neophodne zdravstvene zaštite.
Mislim da se ovde sve vreme bavimo demagogijom. Ovde niti kvalitet rada, niti zdravstvene usluge, niti bilo šta što se tiče i što počinje na slovo "z", zapravo, u zemlji Srbiji zdravstvo i ne postoji. Rekla sam i ko ga je urušio. Višedecenijski ministar zdravlja, onaj koji je bio umešan u afere oko vakcina. Onaj za koga se nikada nije ovde u ovoj Narodnoj skupštini usvojio anketni odbor da se ispita njegova nadležnost.
Naravno da ste vi došli na zatečeno stanje, ali morate da učinite nešto, pa da donekle načinite neke korake koji će učiniti to ka boljem. Za sada stvarno o zdravstvenoj zaštiti, to može svaki običan građanin da vam kaže, zdravstvena zaštita, kvalitet usluga, kvalitet rada je katastrofalan. Ne rade nam rendgeni. Ne možete da ugradite stent. Na gastrostomu, onaj koji dođe iz Surdulice u Beograd, zato što se to ovde radi, a ne može da uradi u nekoj drugoj opštini, mora da čeka mesec dana. Pre nekoliko dana je umro jedan čovek od kancera, od raka, zato što nije moglo dve nedelje da mu se uradi obična gastrostoma.
Koliko se dugo čeka na ugradnju porta? Koliko dugo čekate na ugradnju kanile? Da li vam to možda obezbeđuju ti medicinski centri? Ne, to plaćate iz svog džepa. Sve plaćate iz svog džepa. O zastarelosti i o tehnologiji naše zdravstvene opreme, o tome neću ni da govorim.
(Predsedavajuća: Vreme.)
U ovoj zemlji zdravstvo ne postoji i moramo prvo da se pomirimo sa takvom jednom činjenicom. To će vam reći, izađite na ulicu i pitajte nekog običnog građanina, pa će vam to reći.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Ovlašćeni sam predlagač.
(Predsedavajuća: Ne, ovo je replika. Ne mogu da vam dam, morate da čekate redosled.)
Samo da završim.
(Predsedavajuća: Izvolite, ali samo brže.)
U januaru mesecu kada je bila epidemija gripa, niko nije znao od čega vas leči. Kljukali su vas svim i svačim. Da li je to kvalitet rada? Da li je to zdravstvena zaštita? Mislim da nije i svi znaju da nije. Hvala.

Hvala.
Sledeća govornica je narodna poslanica Gordana Čomić.
(Snežana Stojanović Plavšić, s mesta: Replika.)
Replika? Na čije izlaganje?
(Snežana Stojanović Plavšić, s mesta: Na izlaganje prethodnog govornika.)
Nije vas spomenula.
(Snežana Stojanović Plavšić, s mesta: Pomenula je prethodnog ministra, a ovlašćeni sam predstavnik.)
Ne, neću vam za to dati repliku.
Narodna poslanica Gordana Čomić. Izvolite.

Zahvaljujem. Koristim vreme poslaničke grupe.
Tema naše debate je član 6. sa rubrumom prava na dostupnost zdravstvene zaštite. Pročitaću prvi stav, koji glasi – pacijent ima pravo na dostupnost i kvalitetnu zdravstvenu zaštitu, u skladu sa svojim zdravstvenim stanjem, a u granicama materijalnih mogućnosti sistema zdravstvene zaštite.
Da bih pokušala da doprinesem komentarom o kontekstu kako mi ovde vidimo ovaj prvi stav. Jedan broj nas ovaj prvi stav prezentuje kao da mi koji smo siromašniji, ili živimo u siromašnijim delovima Srbije, nećemo imati nikakvu zdravstvenu zaštitu, što mislim da se kosi sa idejom ovog zakona, zbog toga što ovim ustanovljavamo savetnike za prava pacijenata, pa čak i kako bi se usudio neko da, zbog slabog materijalnog stanja, ili zloupotrebe datih prava, uskrati nekom kvalitetnu zdravstvenu zaštitu, da onda mora da počne procedura po ovom zakonu.
Mislim da moj doprinos neće promeniti taj stav, da se ovaj stav čita, kao da samo tamo gde su razvijenije i bogatije opštine, tamo će biti kvalitetne zdravstvene zaštite dostupne ljudima, a tamo gde nema, neće. Mislim da nemamo prava da ovaj prvi stav čitamo, pogotovo ako se složimo sa onim što je ministarka sa nama podelila, a to je da ovaj zakon može da proizvede dobre posledice u sistemskim zakonima.
Zašto to govorim? Zato što svako od nas ko je zaposlen i radi o 35-40 godina, u Fond izdvoji godišnje, u proseku, oko 800 evra, što za radni vek iznosi oko 30.000 evra. Svako od nas. Neki od nas imaju sreću i ne koriste uopšte bilo koji sistem zdravstvene zaštite. To su oni čeličnog zdravlja kojima ama baš ništa ne treba. Nekima treba za normalan život ne tih 30.000 evra koje je uplatio ili uplatila, nego i mnogo više. Mislim da bi upravo taj iznos i ovaj stav o materijalnim mogućnostima morao da bude i ministarki i mnogima od nas povod da razvijemo debatu o tome zašto imamo dva fonda? Šta se dešava u tom fondu, i jednom i drugom? Zašto su naše javne finansije takve da su ta dva fonda indirektni korisnici budžeta? Probajte u Trezoru da vidite. Probajmo ovde kada donosimo budžet.
Ovo je otprilike deseta godina da koristim svaku priliku kada razgovaramo o zdravstvenoj zaštiti i predlažem da razmislimo da li smo napravili dobro rešenje, da svako od nas uplati oko 30.000 evra za tok radnog staža, a da iz fonda dobijemo vest da para za zdravstvo nema. Neće biti, nego se parama loše upravlja.
Drugi deo konteksta kojim komentarišem ovaj prvi stav je očigledno da ne dobijamo kvalitetnu zdravstvenu zaštitu zato što – šta, lekari nam ne valjaju? Ne leče nas dobro? Takođe je to tema za savetnike koji je ustanovljen istim ovim zakonom. Takođe se slažem da bude i povod za izmene sistemskih zakona, jer ne smatram dobrim da mali broj lekara, koji se sasvim sigurno ponašaju neetički i ne znaju dovoljno ljudi, završe fakultet slučajno, i vidiš da ne valja ništa i da nema pojma, ali šta da mu radiš, ima fakultet, dakle, da razgovaramo o standardima, zajedno sa lekarskim komorama, zajedno sa, nadam se etičkim komitetom koji je uspostavljen i da vidimo kako mogu da nam prvi zdravstveni radnici budu partneri, da zaista budu i dobre materijalne mogućnosti i kvalitetno pružene usluge.
Te dve stvari ovaj član uvodi, čime će se baviti savetnik. Naš kontekst da tamo ako su siromašni, tamo neće imati nikakvu zdravstvenu zaštitu i stereotipi o tome da svi treba da se lečimo u Beogradu, mislim da je tema za izmene sistemskih zakona.
Drugi stav ovog člana na koji je podnet amandman je da u postupku ostvarivanja zdravstvene zaštite, pacijent ima pravo na jednak pristup zdravstvene službe, bez diskriminacije u odnosu na finansijske mogućnosti, mesto stanovanja, vrstu oboljenja ili vreme pristupa zdravstvenoj službi. Ovo je vrlo jasan član. Ne možete diskriminisati nekoga zato što mu dajete neko od ovih svojstava. Diskriminacija nastaje kada se prema nekome ponašate na osnovu njegovog ličnog svojstva, onako kako on ne zaslužuje.
Bolest je lično svojstvo. Ne birate vi da budete bolesni. Ne sme niko da vas diskriminiše zbog bolesti koje je vaše lično svojstvo, kao što je vaše lično svojstvo boja kože, ili pol, ili bilo šta drugo što predstavlja svojstvo koje vi ne birate. Da možemo da biramo, niko od nas ne bi imao bolest kao lično svojstvo.
U odnosu na finansijske mogućnosti onog ko vam dolazi sa ličnim svojstvom bolesti, ovde se to takođe čita, da onaj ko nema para, neće biti lečen, pri čemu, istim zakonom uvodimo savetnika koji treba takve stvari da ispravlja. Moj komentar u ovom drugom stavu je da često kada govorimo o zakonima kojima se uvode neka prava, češće govorimo o mogućnosti zloupotrebe tih prava, nego što hoćemo da razmišljamo – kako da primenimo ta prava onako kako piše?
To je naše iskustvo iz ove Skupštine. Kada smo uvodili nasilje u porodici, glavna primedba je bila da će sada žene od besa da prijavljuju da će da ih biju. Kada smo menjali porodični zakon, sada će žene ili stari ili ko od gneva da teraju muževe, braću iz stana. Kada smo donosili antidiskriminacioni zakon, onda je bilo da će svi drugi, svi oni kojima je članom 2. tog antidiskriminacionog zakona garantovano pravo na osnovu Ustava da niko ne sme da ih diskriminiše na osnovu bilo kog ličnog svojstva, onda je glavna tema bila ko će sve da zloupotrebi to svoje pravo koje mu je garantovano zakonom.
Neću da govorim u prilog ni jednog amandmana. Još jedanput ćemo u okviru poslaničke grupe DS razmatrati sve amandmane i odlučivati o tome koji bismo podržali, a koji ne. Ja lično, naravno, pošto poslanik glasa. Molila bih, ako to može biti moj doprinos, da kada su u pitanju finansijske mogućnosti otvorimo pitanje javnih finansija kada su u pitanju oba fonda i način kako su ustanovljeni u našem budžetu, da razumemo da svaku zloupotrebu ovaj zakon rešava ustanovljenjem institucije savetnika za prava pacijenata i da kada god poželimo, govoreći o pravu koje se nekome daje, da izbrojimo do tri, ako ne možemo do deset, i da se uzdržimo od komentara kako će to pravo biti zloupotrebljeno, jer takav stav predstavlja slabu podršku koju bi ova Skupština morala da daje primeni prava za koje glasamo, kako god ovaj zakon na kraju izgledao. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Mirko Čikiriz.

Mislim da je ovaj član 2. ključni član ovog zakona, ali ujedno njega ne možemo izdvojiti iz celokupnog sistema zdravstvene zaštite i ono što svi postavljamo kao pitanje jeste da li je ovaj član zakona, ovako kako je postavljen, uz sve kontradiktornosti, granica materijalne mogućnosti sistema i finansijskih mogućnosti? Verovatno se misli na finansijske mogućnosti pacijenta, ali je to trebalo precizirati.
Međutim, ministre, u najboljoj nameri, mislim da se već iskristalisalo ono što smo mi rekli u raspravi u načelu, da bi se ostvarila prava pacijenata, da bi ovaj zakon u potpunosti zaživeo, njegova namera je dobra, vi morate jednostavno da zavrnete rukave, morate da krenete u temeljnu promenu celokupnog sistema i Zakona o zdravstvenoj zaštiti i Zakona o zdravstvenom osiguranju. Zbog čega? Zato što smo poslednji u Evropi po kvalitetu pružanja zdravstvenih usluga.
Ovo je deklarativno navođenje spiska lepih želja koji se bez promene sistema neće realizovati. Zašto? Zato što smo prvi u Evropi po broju smrtnosti obolelih od kardiovaskularnih bolesti. Velika je smrtnost od kancera. Preventiva loše organizovana. Ne rade mnogi aparati za zračenje. Lekari daju skupe citostatike pacijentu. Ako se u roku od dve, tri, četiri nedelje ne omogući zračna terapija, nastaje smrtnost. Po četiri i po meseca se čeka na zračnu terapiju. Ishod je nepovoljan po zdravlje pacijenta. Mnogo je novca uloženo za citostatike, a bez promene sistema ništa se neće promeniti.
Evropska komisija zdravstveni sistem Srbije smatra leglom korupcije uz puno poštovanje prema svima onima koji u korupciji nisu, onda loše i neodgovorno upravljanje zdravstvenim ustanovama. Ovde smo doneli zakon po kome ćemo 130 miliona evra javašluka rukovodilac zdravstvenih ustanova pretvoriti u javni dug. Šta se u međuvremenu desilo? Nastavilo se sa starom praksom. Tri i po milijarde novog duga je nastalo. Kako ste vi ministre reagovali? Napisali ste pismo rukovodiocima zdravstvenih ustanova da će svako sledeće nenamensko trošenje sredstava biti poziv na krivičnu odgovornost. Šta ćemo za ove tri i po milijarde? Valjda i tu ima dosta elemenata krivične odgovornosti?
Šta ćemo sa krađom beba? Preko 100 tužbi je pred sudom u Strazburu. Neke su presuđene u korist onih koji smatraju da su bebe ukradene. Devedesetdevet posto njih nije videlo ni obdukcioni nalaz, ni telo beba. Brisel nam nalaže, kao u privatizacijama, da formiramo posebnu agenciju, da istražimo to. Da li nas Brisel treba da opominjemo da uradimo ono što je u našem vrhovnom interesu?
Ponovo, 55.000 ljudi je na listi čekanja, ne rade mnogi aparati za transplantaciju, ne postoje osnovni lekovi, nemamo konkurenciju u sistemu pružanja zdravstvene zaštite. U najboljoj nameri da ste došli u Narodnu skupštinu Republike Srbije sa tri ova zakona koji bi bili međusobno usklađeni imali biste opštu podršku, mislim, svih poslaničkih grupa. Ovo uopšte nije stranačko pitanje. Ovako nećemo biti protiv ovog zakona, ali se unapred ograđujemo da se ništa bitno u sistemu zdravstvene zaštite neće promeniti bez sistemske reforme.