Poštovani potpredsedniče Narodne skupštine, poštovani ministre, državni sekretari, pomoćnici, dame i gospodo narodni poslanici, veoma je dobro što danas imamo pred sobom skup zakona iz oblasti obrazovanja, što obavljamo raspravu o tim zakonima ili što možemo reći šta mislimo o obrazovanju. Ta celina daće jednu sliku.
Međutim, slika jedne države jeste obrazovni sistem. Kakav je obrazovni sistem takva je i država. Živimo u jednoj državi gde su mnoga merila i kriterijumi otišli u drugi plan, gde u mnogim oblastima ne postoji profesionalno poštenje, gde se u državi mnogo toga ne poštuje. Kako da očekujemo da taj obrazovni sistem bude bolji nego što je država?
Bez obzira na ove kritičke tonove, moram da naglasim da imam puno poverenje u naš obrazovni sistem. Mislim da je on dobar, može biti još bolji, to zavisi od ljudi koji u njemu rade i od toga koliko država u njega ulaže. Isto tako zavisi kako ga možemo modelirati da bude bolji i kvalitetniji.
Kao retko koji sistem, obrazovni sistem ne može da trpi brze i nagle promene. On se menja postepeno, polako i dugoročno. Efekti tih promena se viđaju tek kasnije, ukoliko imamo jasnu strategiju, strategiju šta hoćemo, gde hoćemo i šta hoćemo od tog sistema.
Naime, želim da kažem, da li mi imamo organizovani školski sistem, obrazovni sistem? Imamo. Da li ga imamo kvalitetno? Imamo. Da li imamo optimalnost? Mislim da može biti bolje i više. Treće, da li taj sistem daje jednake šanse za sve? Tvrdim da daje. Upravo to SDPS insistira, da školski sistem daje kvalitet za sve učenike i studente ove zemlje, da školski sistem ne može biti investicija koja će se gledati da li donosi profit i da li se može školovati onaj koji ima pare, već školski sistem mora biti otvoren za sve one koji žele, a da kvalitet, znanje i stručnost dođu do izražaja. Ako napravimo takav školski sistem, tvrdim vam da ćemo doći u situaciju da će ova zemlja izaći iz krize.
Sam dugo radim u školskom sistemu, dugo sam profesor. Prošao sam sve nivoe od gimnazije do fakulteta i znam kako to ide. Znam šta je potrebno da bi sistem davao efekte. Ono što sam sam doživeo, eksperimenti u školama su vrlo pogubni. Sam sam preživeo na svojoj koži dve reforme, a sam sam sprovodio dve-tri reforme na tuđoj koži. Prema tome, znam šta se dešava i kako se dešava i koja su to očekivanja. Prošao sam i onu fazu koja se zove pitanje šuvanica itd, koje su mnogi od vas zaboravili, ali osnovno što vam moram reći, školski sistem ne trpi nagle promene i neka nova saznanja. On je klasičan i kao klasičan se samo može popravljati, fino podešavati da daje rezultate.
Da biste nešto naučili, podrobno morate sedeti i zagrejati stolicu. Nema nekog volšebnog načina da vam znanje uđe u glavu. Jednostavno, morate učiti, morate imati kriterijume. Ako imamo politički stav da imamo veliku prolaznost u školama, profesori će tada ići linijom manjeg otpora, davati ocene i onda ćemo imati u razredu od 30 učenika 25 odličnih učenika. To nije prirodno. Nije prirodno da su svi odlični, nije prirodno da su svi najbolji. Prirodno je da imamo pravilnu selekciju, pravilno ocenjivanje i upravo to će dati onaj školski sistem koji će biti nama podoban, koji će nama trebati da ide.
Podržavam Strategiju obrazovanja do 2020. godine. Hajde da ne donosimo nove strategije. Hajde da ovu sprovodimo i da 2020. godine napravimo jednu analizu šta smo uradili, šta nismo uradili. Drugo, mnogo toga se ovde govori. Lično mislim da se često ulazi u detalje. Prvo, hajde da vidimo ko su nama profesori i nastavnici. Da li smo mi profesore i nastavnike doveli u situaciju da se i oni sami ponekad sebe stide ili je biti profesor i nastavnik čast? Svi mi imamo svoje učiteljice, svoje profesore, svoje nastavnike koji su nas vodili kroz školovanje, koji su nas stvorili.
Nijednog naučnika nije stvorio on sam od sebe, već ga je neko usmerio, otkrio talenat u njemu, davao mu znanje, on učio, radio i na osnovu toga je on postao i naučnik, odnosno i neko ko može da predaje.
Drugo, ako hoćemo kvalitetan školski sistem, da li pažnju obraćamo nastavničkim fakultetima, onim fakultetima koji školuju nastavnike i profesore? Da li mi te ljude stimulišemo. Sam sam bio u jednoj situaciji negde 1965. godine kada su matematičari bili stimulisani da studiraju matematiku. Na jednoj od sednica sam govorio – da bismo izašli iz krize, treba da finansiramo matematiku, jer ako finansiramo matematiku, imaćemo i inžinjere informatičare, sve ono što treba ovom društvu. To nekako ne sprovodimo u plan ono što treba.
Greška je ako mislimo da ako damo u škole puno para, da ćemo imati kvalitet. Ne, školu čine profesori i nastavnici. Moram vam priznati da, iako sam školovan u neko ranije vreme, imao sam nastavnike koji su bili prave renesansne ličnosti, voleo bih da i sada to imamo, koji su puno znali i čitali i bili u pravom smislu reči intelektualci.
Govorio bih o mreži škola i uopšte o tome koliko školski sistem košta, gde je njegova optimalnost i šta učiniti. Imamo mnogo osnovnih škola u selima, koje su male, patuljaste. Da li imamo hrabrosti, a očekujem da moramo da imamo te hrabrosti, da kažemo da ćemo neke osnovne škole u selima zatvarati, decu stavljati u autobuse, voditi u veća mesta? To nije ništa novo. U svetu je to sasvim normalna stvar. Kad ovo kažem, znam da ću reći i jednu stvar koja je malo bogohulna, jer će svako reći – ako nam ukinete osnovnu školu, možete i selo zatvoriti, iz prostog razloga neće biti nešto oko čega se okuplja.
Postavljam pitanje – da li je moguće da vi gde u jednom selu upišete 15 učenika u prvi razred, zadržavate osnovnu školu i da li ta osnovna škola može da opstane? Da li smo mi toliko dovoljno bogati da sve takve stvari izvršavamo?
Dalje, oko broja učenika u razredu, to je za mene formalno pitanje. Pravilnim radom, pravilnom organizacijom možemo postići rezultate i sa 30 učenika. Ako ćemo praviti odeljenja sa 25 učenika da bi zadržavali radna mesta, kao čovek koji je dugo vremena proveo u sindikatu, morao bih, ako bih želeo da govorim populistički, da, treba zadržati radna mesta, ali ja govorim o perspektivi – šta sutra? Da li ćemo to moći finansirati ili nećemo?
Tvrdim vam, pravilnom organizacijom rada možete sa 30 učenika postići dobre rezultate. Postavljam pitanje – da li se čas od 45 minuta maksimalno koristi za rad ili to bude čas gde se vreme gubi na mnogo štošta, a svede se na pet minuta predavanja. To su unutrašnji kvaliteti koje moramo imati u obrazovanju, koje moramo kontrolisati adekvatnim službama i inspekcijama, direktori koji neće biti oni koji će samo terati ljude da rade, već i koji će biti pedagoški instruktori koji će pratiti rad svojih profesora. Da znate, profesor se ne stvara odmah. Završite fakultet i možete biti i najbolji, treba vam najmanje pet godina da biste bili dobar profesor i da radite i da budete praćeni, da budete ocenjivani. Ja tu očekujem.
Što se tiče člana 144. – odlaska u penziju, lično smatram da je to sasvim dobro rešeno. To znači 40 godina staža osiguranja. Ako je neko završio Višu pedagošku školu, to je uradio u 22. godini, pa ako je radio 40 godina, u pitanju je samo tri godine. Neko ko ima 65 godina, a najmanje 15 godina staža u osiguranju, on i ovako po zakonu mora da ide u penziju, osim profesora univerziteta koji nastavljaju da rade još dve školske godine.
Zbog toga smatram da ovu odredbu treba ostaviti. Mi ćemo je podržati, bez obzira što znam da će mene moje kolege sindikati zbog ovoga napasti. Znam da postoji mnoštvo sindikata u obrazovanju. Svi su nešto reprezentativni. Ali, hoću da kažem i sledeće. Voleo bih da mi ti koji vode sindikate pokažu gde rade, gde su radili i koliko su proveli rada u razredu. Šta znači raditi u razredu, predavati deci, to znaju najbolje oni koji rade. To je zaista rudarski posao. Zbog toga to podržavam, jer pravi posao koji se puno daje, on se na kraju istroši i želi da ode u penziju iz prostog razloga jer je to jako težak posao.
Dalje, govorimo o udžbenicima, da li su kvalitetni ili ne. Podržavam stav da ministar odobrava udžbenike. Recezenti se mogu naći. Ne vidim nikakvu potrebu da neko posebno to radi. Recezenti dobri, kvalitetni, koji su radili sa decom, to mogu da rade.
Oko agencija bilo je dosta govora i danas u raspravi. Lično smatram da je ta agencija suvišna, da je to dupliranje i pored svih ovih stvari o kojima je bilo argumenata i koje je ministar u svom uvodnom izlaganju rekao, a isto tako i neke kolege u ovim diskusijama.
Zavod za unapređivanje, obrazovanje i vaspitanje je pravo mesto koje će kontrolisati kvalitet, pravo mesto koje će moći da radi a da u tom zavodu ne dolaze ljudi po partijskim linijama, ili ne znam po kojim drugim linijama, već dolaze najkvalitetniji ljudi koji su se iskazali u radu, koji su se još uz rad i školovali da mogu to da predaju.
Jedna stvar koja je meni bila malo neobična – dokazivanje znanja srpskog jezika i obrazloženje zašto se to mora raditi. Neko ko je završio fakultet na maternjem jeziku, pretpostavljam da mora da zna svoj maternji jezik. Ako je učio u bilo kojoj bivšoj jugoslovenskoj republici, zna taj jezik, govorio ekavski, ijekavski, itd. Ja sam dugo vremena radio u BiH, govorio sam tamo ekavski i nikome to nije smetalo, ovde govorim ekavski i opet nikome ne smeta. Trebali bi da dobijemo odgovor na to pitanje.
Ono što je meni katastrofalno i na šta moramo da obratimo pažnju, a to je slika Srbije – 140 hiljada dece živi ispod linije siromaštva i ima jedan obrok dnevno, 5% dece ne upiše osnovnu školu, 8% dece ne završi osnovnu školu, hiljadu učenika manje se svake godine upiše. Da li bilo ko ko vodi politiku u ovoj zemlji, a mi smo najodgovorniji za politiku u ovoj zemlji, o tome razmišlja? Kako ove stvari prevazići? Kako ovde napraviti kvalitet i kako dati ovoj deci jednake šanse da se dokažu učenjem i radom, za razliku od onih koji žive u krugu dvojke ili kod mene u Novom Sadu, gde imaju sve uslove?
Obrazovanje u Srbiji nikada nije bilo bogato. Ja vam tvrdim da su dobri rezultati postizani čak i u nemaštini, samo pitanjem kriterijuma ocenjivanja, kvaliteta nastavnika, udžbenika i mi smo imali dobre rezultate. Ja bih naglasio još jednu stvar, a to je često potenciranje uspeha naših učenika u takmičenjima iz matematike, fizike, prirodnih nauka, itd. To je dobro. Međutim, to nije neophodno. To je dobro za popularizaciju nauke, da nekog stimulišete da se bavi više tom oblašću. Nama trebaju oni koji vredno uče, koji rade, koji će imati znanja koja možemo iskoristiti, a ne da samo forsiramo Matematičku gimnaziju, jer, znate, tu je mali procenat dece koji se specijalno školuju i pokazuju rezultate.
Govorimo o rangiranju škola. Apsolutno sam za to da se škole rangiraju, od osnovnih, srednjih, gimnazija, da bude takmičenje. Ja znam da je to ponekad teško, iz prostog razloga što mnogo zavisi od toga kakvu decu imate, iz kakvih socijalnih uslova, itd, da bismo imali kvalitet u učenju. Međutim, to mora da bude stimulans, da se tačno zna ko je završio Prvu beogradsku gimnaziju, ko je Drugu, ko je Desetu, ili neku drugu koja dugo godina ima kvalitet i drži do tog kvaliteta. Zbog toga smatram da to moramo i dalje činiti.
Što se tiče srednjih škola, mislim da je tu rečeno ono što treba da se kaže. To je jedno. Drugo, i sam sam bio za to da se polažu mature ali ne polaže prijemni, dalje smo imali da se polažu mature i polaže prijemni, sada imamo da možda ne bude ni jedno ni drugo. Pitanje je kvaliteta znanja, da li smo u stanju da ujednačimo kvalitet u svakom delu Srbije, i u Beogradu, ali i u Babušnici, da svi imaju isti kvalitet znanja i da ta matura bude pod strogom kontrolom Ministarstva obrazovanja, jer će to biti mesto da mi svi imamo jednaku šansu za dalje.
O obrazovanju odraslih je puno rečeno. Mislim da je dobro što je tu dat poseban zakon i nešto što su ovde i neformalni oblici obrazovanja. Često da bismo bili moderni, da bismo govorili da smo moderni, mi ukidamo ono što je bilo dobro. Imali smo pre dobre radničke univerzitete, ali smo ih ukinuli.
Bio sam u Švedskoj pre dve godine, gledao te iste radničke univerzitete, gde oni kažu da su ih kod nas videli i od nas prekopirali i oni i dan-danas veoma dobro rade. To je ta druga šansa, to je prekvalifikovanje, dokvalifikovanje, i to osim što radi država u tih 10-15 centara, rade i sindikati. Dakle, dva takva radnička univerziteta drže sindikati, država ih kontroliše i oni imaju taj kvalitet koji treba da se da oko obrazovanja odraslih.
Još jedna sumorna slika, ma koliko mi govorili o Srbiji koja treba da bude bolja, kvalitetnija, a to je da 21,9% nema završenu osnovnu školu preko 15 godina, a 23,9% ima završenu osnovnu školu. Zar treba nešto više reći ako imate 50% ljudi koji su na nivou osnovnog obrazovanja? Gde vidimo Srbiju u 21. veku? Treba mnogo truda, mnogo rada, manje velikih tema a vraćanje na ove teme koje su nam potrebne.
Oko zakona o učeničkom i studentskom standardu bih rekao nešto. Malo pre sam govorio da je nemoguće da u odeljenju od 30 učenika 25 bude odlično. Nemoguće je da vi od 2002. godine imate 1.174 studenta koji imaju prosek 8,5 a 2012. godine imate 14 hiljada i nešto. To znači 12 puta više. Odmah ću vam reći da je to bila stvar političke odluke uvođenja Bolonjskog procesa, ali karikiranog Bolonjskog procesa, gde je bilo reči – mora da postoji visoka prolaznost. I sam sam bio u situaciji da sam morao da imam prolaznost od 75-80%. Gde to imate?
Kada se promenila politika i kada je rečeno da ne može da ima puno takvih, našao sam se u situaciji da meni 30% studenata polaže ispit na vreme, ima stvarni kvalitet i samo sam malo pooštrio kriterijume. Prema tome, to je ono što je ovog trenutka bitno i važno.
Na kraju da kažem sledeće. Poslanički klub SDPS će podržati ove zakone iz sfere obrazovanja. Dali smo neke amandmane za koje smatramo da će poboljšati neki tekst. Nadam se da će to biti usvojeno.
Još nešto. Govorimo da je obrazovanje razvojna šansa i to jeste fraza. Tvrdim da se u obrazovanje mora ulagati. To ulaganje će dati najbrže rezultate. Mi za jedno radno mesto dajemo 10.000 evra, a teško nam je da odvojimo za obrazovanje. Predlažem da ulažemo, pooštrimo kriterijum, tražimo kvalitet i dugoročno, bez naglih promena, imaćemo dobar obrazovni sistem koji će se poboljšati. Nema dobrog obrazovnog sistema ako se ne promeni stanje u zemlji, ako se ne napravi preokret, da se poštuju principi, kriterijumi, znanje, kvalitet, jer tada će biti školski sistem, obrazovni sistem veoma dobar sistem.
Celo vreme sam se trudio da govorim 20 minuta i u ovih pet sekundi ću završiti. Hvala vam.