Gospodin Milivojević, imam vas prijavljenog u sistemu.
Tražite repliku? Da li ste pomenuti?
(Srđan Milivojević, s mesta: Da, na deo izlaganja, a mogu i po Poslovniku.)
Izvolite.

Poštovani gospodine predsedniče, gospodo iz Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, javljam se čisto istine radi, pošto je citiran deo mog izlaganja iz mog govora. Dakle, kazao sam da je prvi zadatak nove Vlade posle ubistva Zorana Đinđića, ali posle izbora 2003. godine bio da se obustavi reforma obrazovanja. Dakle, to nije uradio Zoran Živković, već nova Vlada posle izbora 2003. godine. To kažem čisto istine radi, bez da ulazim u suštinu onoga što je bilo ko drugi kazao i bez da ovu raspravu pretvaram u neku besmislenu polemiku sa svojim kolegama i da maltretiram sve narodne poslanike i građane koji ovo gledaju. Istine radi, reč je o novoj Vladi posle izbora 2003. godine. Tu vladu posle izbora 2003. godine, koji su održani u decembru mesecu, nije predvodio Zoran Živković, već Vojislav Koštunica. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Ljubica Milošević. Izvolite.

Poštovani gospodine predsedniče, predstavnici Ministarstva prosvete, pošto trenutno nema ministra, dame i gospodo narodni poslanici, moje kolege iz poslaničkog kluba PUPS već su govorile o nekim zakonima, a ja ću govoriti o Zakonu o osnovnom obrazovanju.
Osnovno obrazovanje predstavlja prvi ključni korak u životu svakog deteta, otvarajući mu svet saznanja, učenja i vaspitanja. Stoga je kvalitetno osnovno obrazovanje preduslov za kasnije formiranje kvalitetnih stručnjaka i ljudi sposobnih za samostalan život i uključivanje u širu društvenu zajednicu.
Predlog zakona koji se nalazi pred ovom skupštinom predstavlja iskorak u tom pravcu, uvažavajući i sadržavajući u sebi sve strateške ciljeve projektovane u Strategiji razvoja obrazovanja do 2020. godine. Ujedno njime se menja i u savremenom duhu uređuje oblast koja je do sada bila uređena Zakonom koji je donet pre 20 godina i koji, pored svih izmena i dopuna kojim je u njegovom tekstu do sada intervenisano, više ne odgovara potrebama ove izuzetno važne i dinamične oblasti društvenog života.
Zakonom kojim se predlaže na sveobuhvatan način i veoma precizno definišu ciljevi i željeni ishodi osnovnog ciklusa obrazovanja u skladu sa odredbama zakona kojim se uređuje sistem obrazovanja i vaspitanja, uređuje se da je osnovno obrazovanje delatnost od opšteg interesa koje se ostvaruje kao javna služba. Utvrđuje se pravo svakog lica na besplatno osnovno obrazovanje u javnoj školi, kao i obaveza roditelja da svoju decu upisuju u osnovnu školu i njihova odgovornost za kršenje te obaveze.
Novina koju ovaj zakon prvi put uvodi jeste tipologija ustanova osnovnog obrazovanja, tj. podele istih na nacionalne i strane škole, uz već prisutnu podelu na javne i privatne, gde su kao kriterijumi za podelu uzeti nastavni programi i osnivač. Ujedno se uvodi i pravo roditelja na izbor između javne i privatne škole, pri čemu se ne dira u njihovu obavezu da svoje dete moraju upisati u osnovnu školu.
Takođe, važna novina koju zakon uvodi jeste izrada školskog programa kao sveobuhvatnog dokumenta koji škola donosi sa zakonom na određeni period, na osnovu koga se ostvaruje razvojni plan i ukupan obrazovno vaspitni rad u školi, a koji sadrži ciljeve školskog programa, nastavni plan po kome škola radi, programe obaveznih i izbornih predmeta po razredima, programe dopunske i dodatne nastave, programe kulturne aktivnosti škole, program školskog sporta, program zaštite od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja i drugih oblika rizičnog ponašanja, program zdravstvene zaštite, program socijalne zaštite, program zaštite životne sredine, program saradnje sa lokalnom zajednicom, program saradnje sa porodicom, program izleta, ekskurzija i nastave u prirodi i programe drugih oblika obrazovno vaspitnog rada. Potom su i precizno definisani načini izrade sektorskih programa koji čine školski program.
Na napredniji način sveobuhvatno je definisan proces izrade ukupnog programa obrazovno vaspitnog rada škole, što će omogućiti kako kvalitetniji rad nastavnom osoblju, tako i dati roditeljima mogućnost da se blagovremeno upoznaju sa svim aktivnostima koje će njihova deca preduzimati u okviru osnovnog ciklusa obrazovanja, te ujedno i oni uzeti veće učešće u istom.
Novina koju zakon po prvi put uvodi u naš obrazovni sistem jeste učenje kod kuće i na daljinu, sa jasnom obavezom i odgovornošću roditelja ili staratelja za postizanje planiranih ishoda i ciljeva takvog učenja i proveru znanja putem ispita na kraju godine. Na ovaj način omogućiće se inkluzija dece koja zbog zdravstvenih ili drugih problema nisu u mogućnosti da pohađaju redovno nastavu u osnovnoj školi u obrazovni proces u onoj meri u kojoj trenutni materijalni i personalni uslovi u obrazovnim ustanovama to dozvoljavaju, ali što svakako predstavlja iskorak u dobrom pravcu.
Novi zakon precizira i ranije sadržane odredbe o tzv. individualnim planovima, ustanovljavajući to pravo učenicima sa posebnim potrebama i izuzetno nadarenim učenicima. Na taj način u obrazovni proces uvodi se svojevrstna fleksibilnost u meri u kojoj je potrebno ispratiti posebne razvojne potrebe dece sa zdravstvenim ili drugim problemima, ali i nadarene dece koju treba podržati u bržem savlađivanju školskih programa.
Zakon, kao jedno od ključnih novina uvodi polaganje završnog ispita za učenike završnog, tj. osmog razreda osnovne škole. Završni ispit ima za cilj da posluži kao svojevrsni test i za same učenike, ali i za samu školu i obrazovni sistem u celini. U prvom slučaju završnim ispitom proverava se opšti uspeh učenika tj. ispunjenost ciljeva osnovnog obrazovanja u pojedinačnom slučaju, dok se u druga dva slučaja vrši svojevrsna evaluacija obrazovno vaspitnog rada u školi i kvaliteta obrazovnog sistema u celini. Rezultati završnih ispita trebalo bi da posluže kao pokazatelj kvaliteta osnovnog obrazovanja i eventualni korektiv u procesu evaluacije. S tim u vezi, zakon predviđa i vrednovanje kvaliteta rada škole koje se izvodi dvojako, kao samovrednovanje i spoljašnje vrednovanje, a uvodi mogućnost međusobne evaluacije u skladu sa međunarodnim ugovorima koja je naša zemlja zaključila koji u budućnosti zaključi.
Dakle, zakon predstavlja iskorak unapred u procesu poboljšanja kvaliteta osnovnog obrazovanja u našoj zemlji, postavljajući savremeni normativni okvir za njegovo funkcionisanje i kontinuiran razvoj. Hvala.

Hvala.
Narodni poslanik Kovačević nije tu.
Hoćete vi, pošto ste imali pravo na jednu zamenu?
Imate još tri i po minuta. Izvolite.

Poštovani gospodine predsedniče, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, poštovani članovi Vlade, želela bih da svoje izlaganje posvetim jednom od zakona iz ovog paketa koji je u raspravi malo ostao po strani, iako smatram da on ima veliku važnost za naše društvo i radi se o Predlogu zakona o obrazovanju odraslih.
Nažalost, opšte je poznato da se naša zemlja oduvek nalazila pri samom vrhu liste evropskih zemalja po procentu kako nepismenih, tako i onih građana koji imaju samo završenu osnovnu školu. Na ovakvo stanje uticale su brojne negativne istorijske okolnosti koje su pokazivale otpornim čak i na neke metode državne prisile, koje su nakon Drugog svetskog rata korišćene u cilju opismenjavanja stanovništva i o kojima ovde ne treba previše trošiti reči, jer je stanje takvo kakvo jeste.
Ako se posmatraju samo brojevi, kao puke činjenice, mi bi mogli konstatovati da se opšta slika u obrazovanju u Srbiji veoma popravlja. Tako je broj nepismenih u Srbiji između dva poslednja popisa gotovo prepolovljen i smanjen sa 3,45% na 1,96%. Broj lica koja su bez školske spreme ili imaju samo osnovno obrazovanje takođe je smanjen sa 45% na 35%, dok se znatno povećao broj onih sa srednjim, višim i visokim obrazovanjem.
Međutim, ako se samo malo osvrnemo u našoj svakodnevnicu u kojoj imamo fotografije primera nepismenosti i različitih napisa, koje novine objavljuju u humorističkim rubrikama, uz činjenicu da mi i dalje nemamo 100% obuhvat dece, obaveznim osnovnim obrazovanjem, naročito među romskom decom, uz činjenicu da značajan procenat završenih osnovaca ne nastavlja svoje obrazovanje a da ima slučajeva da u srednje škole dolaze funkcionalno a u nekim slučajevima i faktički potpuno nepismena deca, onda se moramo zapitati koliko su ovi pozitivni trendovi zapravo rezultat delovanja našeg sistema obrazovanja, a koliko rezultat demografske smene stanovništva i postepenog smanjenja broja najstarijih generacija i stanovništva na selu a zna se da su ove dve kategorije po pravilu prednjačile u procentu nepismenog stanovništva i stanovništva bez završene osnovne škole ili samo sa osnovnom školom.
Nije potrebno ni pominjati koliko je ovako obrazovana struktura nedovoljna i predstavlja kočnicu u ekonomskim procesima u ukupnom broju našeg društva. Zato se donošenje ovakvog zakona, koji će po prvi put na jednom mestu sistematizovati propise u sferi obrazovanja odraslih, nameće kao preka potreba. Ona je predviđena i strategijom razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine.
Zakonom je predviđeno da se obrazovanje odraslih ostvaruje kao formalno obrazovanje, na osnovu nastavnih programa osnovnih i srednjih škola, neformalno obrazovanje na osnovu posebnih programa radi sticanja znanja i informalno učenje kao proces samostalnog sticanja znanja. naravno da će u sistemu obrazovanja odraslih i dalje najznačajniju ulogu imati osnovne i srednje škole, ali se kao organizatori aktivnosti pominju i brojni drugi subjekti poput javnih ustanova, agencija.
Nacionalne službe za zapošljavanje, udruženja poslodavaca, raznih centara za obuku itd. svi oni će morati da budu registrovani kod Ministarstva prosvete da podnesu planove i programe aktivnosti obrazovanja.
Kod formalnog obrazovanja predviđeno je da se ono za osnovnu školu ostvari u ciklusima za tri do pet godina.
S obzirom na našu situaciju možda bi se moglo i razmisliti o skraćenju ovih rokova, intenziviranju tih ciklusa. Naravno, na uštrb kvaliteta obrazovanja koje se pruža kako bi se kandidatima koji uspešno završe osnovnu školu po ovim programima omogućilo da se što pre uključe u radne aktivnosti jer je za pretpostaviti da onaj koji želi da na ovako temeljan način podigne nivo svog obrazovanja verovatno odmah želi da radi što nam je danas preko potrebno.
Samo bih još dve, tri rečenice. Pomoć u izvođenju nastave izvođačima programa obrazovanja trebalo bi da pruže jedan dugoročni asistent i po školama. Finansiranje sistema obrazovanja odraslih će najvećim delom ići iz republičkog budžeta preko koga bi trebalo da obezbede sredstva za finansiranje osnovnog obrazovanja, dok bi se na nivo teritorijalne autonomije i lokalne samouprave takođe finansirati programi obrazovanja koji bi doneli ovi niži nivoi vlasti.
Osvrnula bih se samo na još jedan segment obrazovanja koji u ovom zakonu pomenut. Ovo je vrlo važno za nas penzionere, molim vas ali mislim da nije istaknut njegov značaj, a to je kompjuterska i informatička aktivnost. Mi pripadnici nešto starijih generacija koji smo odrastali najveći deo svog rada i života živeli u drugoj polovini dvadesetog veka svedoci smo velikog razvoja nauke i tehnike koji je i brže i više nego ikada ranije postao deo čovekovog svakodnevnog života bez čega se savremeni život gotovo ne može i zamisliti. Videli smo koliko se proširio krug neophodnih znanja koje je potrebno steći samo u osnovnoj školi. Danas gotovo da i nema poslova za koje se pored stručnih kvalifikacija ne traži poznavanje rada na računarima. Sam ovaj dom se sprema da uvede kompjutere. Hvala.

Potpuno vas shvatam i podržavam sve.
Reč ima narodni poslanik Srđan Šajn. Izvolite.

Poštovane dame i gospodo, poštovani ministre, poštovani saradnici gospodina ministra, nekoliko stvari su izuzetno bitne da istaknem, mada je ovo doba, ali, jednostavno, obaveza mi je, koju sam preduzeo pred nacionalnom zajednicom kojoj pripadam, govorim o Romskoj nacionalnoj zajednici, da kao odgovorni članovi ove države priznamo da je Srbija napravila velike pomake unazad nekoliko godina, upravo kada je u pitanju obrazovanje Romske nacionalne zajednice i da je činjenica da danas imamo 175 pedagoških asistenata, koji rade uglavnom sa pripadnicima Romske nacionalne zajednice, jeste činjenica koja na nedvosmislen način govori da se zaista tom pitanju posvećuje izuzetno velika pažnja.
Naravno da imamo sredina kao što je Novi Sad, gde jedan pedagoški asistent jeste na negde oko 200 učenika pripadnika ove nacionalne zajednice, ali to moramo da prihvatimo kao realnost i da prihvatimo činjenicu da i Ministarstvo i država u budućnosti planiraju da to reše na jedan bolji i kvalitetan način i da je to svakako jedna i najbolja moguća poruka.
Da li želim da istaknem da u članu 44. Zakona o srednjem obrazovanju nedvosmisleno je istaknuta uloga škole u rešavanju socijalnih pitanja ugroženih i ranjivih kategorija i da u tom smislu svima onima, naročito ljudima iz civilnog društva koji su često kritikovali određene stvari u našem obrazovanju, pošaljemo jasnu poruku da ovaj član jeste šansa da zajedno sa školama, zajedno sa lokalnim sredinama, preuzmu odgovornost i da uz korišćenje ovog člana zaista stvore uslove da socijalno ugrožene kategorije, odnosno ranjive kategorije, imaju sve uslove kako bi normalno mogle da nastave školovanje.
Takođe, želim poštovanog ministra da pozovem da prihvati jednu ideju. Radi se o ideji Romske interparlamentarne organizacije, da u regionu pokrenemo projekat, kad govorim o regionu, govorim o Makedoniji, o Srbiji, o Mađarskoj i o drugim susednim zemljama, da kroz regionalni IPO obezbedimo računare. Govorimo o socijalno ugroženim kategorijama i onom kapacitetu kome mi možemo da pomognemo, a to je vezano za Rome. Međutim, u svakom slučaju kada jedan računar dođe u jednu školu, on ne nosi ime ni jednog učenika, ni jedne nacionalne zajednice, već njega mogu da koriste sva deca.
Računica je vrlo jednostavna. Ako govorimo o 1.000 računara, oni nisu više od 300.000 evra. Ako govorimo o nekoliko država u okruženju, onda zajedno sa par miliona evra možemo ceo region da opskrbimo računarima i to može da bude naš doprinos, jer regionalna IPA, nažalost, se ne koristi. Velika sredstva iz regionalne IPE se vraćaju nazad u fondove, jer nema kvalitetnih projekata.
U tom pravcu stojimo na raspolaganju i molimo vas da tu ideju prihvatite isto onako kao što ste prihvatili ideju da se oformi Evropska akademija mladih lidera, koja će Srbiji da stvori uslove da izvozi znanje, da edukuje kadrove u Srbiji iz drugih zemalja i na taj način Srbija se pozicionira kroz ranjive grupe kao evropski centar za edukaciju ranjivih grupa.
Samo dve rečenice na kraju. Ono na čemu Romska partija insistira, ono što je sigurno deo naše zajedničke politike sa SNS i što je razlog što sam deo te poslaničke grupe jeste da svakog roditelja, svaku porodicu, nateramo na odgovornost, beskompromisno, da svoju decu moraju da šalju u školu, moraju da ih uključe u proces obrazovanja i tu imate podršku Romske političke partije, koja je jedina u parlamentu, da beskompromisno sa svakim roditeljem, onaj ko ne šalje svoje dete u školu, da tu ako treba i pooštrimo kazne, jer to je ključ ključeva procesa integracije.
Ukoliko državi ne damo, kao predstavnici te zajednice, podršku u tom procesu, onda ne mislimo dobro državi, ne mislimo dobro toj deci, ne mislimo dobro budućnosti celog naroda i ujedno budućnosti Romske nacionalne zajednice. Tu je velika odgovornost i naša i vaša zajedno, da u tom pravcu zaista učinimo odlučan korak i na taj način i tu decu stavimo u ravnopravan položaj sa svima ostalima.
Što se tiče učeničkog parlamenta, o tome ću da govorim malo više kada bude reči o amandmanima, mi moramo da stvorimo takve uslove za saradnju učenika u učeničkim parlamentima sa lokalnom samoupravom, da oni već u tom uzrastu osete da su delove države, da lokalna samouprava kao neko ko rešava njihova suštinska pitanja bitna za život, ostvari sa njima saradnju, ostvari određene kontakte i da nisu adresa za saradnju sa učeničkim parlamentom samo određeni segmenti škole u kojoj se nalazi, već da učinimo još jedan korak napred u tome i da već decu u tom uzrastu učimo na koji način mogu da sarađuju sa državom. Hvala.

Hvala.
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja jedinstvenog načelnog pretresa, pitam da li reč žele predsednici odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoja prava iz člana 96. Poslovnika.
Reč ima ministar Žarko Obradović. Izvolite.

Hvala gospodine predsedniče.
Poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, dozvolite mi da na kraju ovog dana da se pre svega zahvalim svima vama koji ste ostali do kraja ove sednice i želim da iznesem jednu svoju impresiju, mislim da je odluka Skupštine da se održi rasprava o tačkama dnevnog reda o duplo dužem trajanju u odnosu na neko predviđeno vreme dobra stvar zato što je svaka poslanička grupa iskoristila to pravo ili skoro svaka. Svako je imao priliku da kaže šta misli o našem obrazovnom sistemu, o onome što smatra dobrim, koje su to loše strane i naravno da iznese svoje predloge kako problem treba rešiti.
Da ne bih dužio, najviše se govorilo o zakonima iz oblasti obrazovanja pa ću ja samo reći nekoliko rečenica o tome. Zašto kažem nekoliko rečenica? Zato što ćemo u pojedinostima razgovarati o svim tim detaljima, ali da znate, na koju se populaciju odnose ovi zakoni. U obrazovnom sistemu Republike Srbije, jer su oni najvažniji, na nivou osnovnog i srednjeg obrazovanja imamo 876. 222 učenika koji su podeljeni u 42.666 odeljenja. Ima 106.113 zaposlenih, od toga 76.258 čine nastavnici, učitelji, a 27.346 je vannastavno osoblje. Na nivou osnovnog obrazovanja broj učitelja i nastavnika je 50.286, a nenastavnog osoblja 25.969, znači odnos je skoro 2:1, a na nivou srednjeg obrazovanja profesora ima 19.852 ili nenastavnog osoblja 7.494, to je otprilike odnos 1:2,8.
Zašto vam pominjem sve ove podatke? Ne želeći da uopšte kopam po prošlosti, ne mogu a da se ne složim sa većinom diskutanata koji su pomenuli da je karakteristika obrazovnog sistema da obrazovni sistem se ne može menjati preko noći i da bez obzira koliko neke ideje bile sjajne, da ih treba apsolutno sagledati a svake strane i doneti pravu odluku jer ta odluka tangira ogroman broj korisnika sistema obrazovanja.
Ako bi se vratili unatrag, lako bi se moglo za bilo koga iz naše političke prošlosti izvući neki zaključak vezan za odgovornost za stanje u obrazovnom sistemu, ali nije poenta samo u pitanju odgovornosti, nego u odgovoru na pitanje šta je učinjeno za vreme nekog perioda da bi obrazovni sistem unapredili.
Čini mi se da je malo govornika bilo negativno. Većina je govorila apsolutno pozitivno. Čak i oni koji su bili iz stranaka opozicije su imali da kažem, naravno na svoj način, ali pomenuli su mnoge pozitivne stvari koje su iznete u ovim zakonima.
Ne želim da govorim o svima njima, ali ne mogu da ne kažem da se ovim zakonima unapređuje sistem obrazovanja, povećava obuka, unapređuje kvalitet, promoviše pravednost, povećava efikasnost, povećava se dostupnost, rešavaju uočeni problemi, prate trendovi u obrazovanju, unapređuje inkluzija, uvode vežbaonice, pitanje velike mature, učenje na daljinu, vraćanje vaspitne uloge u škole, priprema za polaganje završnog ispita, školske vežbaonice se uvode, karijerno vođenje se afirmiše, aktivna uloga roditelja dobija na značaju, aktivna borba protiv nasilja, uređena verska nastava. Govorim o onim stvarima koje su govornici pomenuli danas u toku rasprave. Da ne pominjem značaj zakona o obrazovanju, koji se prvi put kod nas donosi.
Neko je danas pre podne pitao mene šta smo mi uradili ili šta sam ja. Neću da kažem da sam ja, ali naš tim je za ovih godinu dana pripremio ove zakon o koima Skupština danas raspravljala i mi možemo da kažemo sa jednim zadovoljstvom da smo doneli tri zakona, dva nova, ali koji su imali osnovu u zakonima koji su doneti davne 1992. godine i jedan potpuno nov zakon o obrazovanju odraslih. Tu su i izmene četvrtog.
Ako vidimo i zakone koji su usvojeni u prethodnom periodu, plus Strategiju obrazovanja, mi sa zadovoljstvom možemo reći da imamo normativni okvir za sistem obrazovanja u Republici Srbiji zato što i taj normativni okvir, koliko god je mogao biti kritikovan od bilo kog pojedinca, je bolji, nego ne uređeni sistem i haos u sistemu.
Mislim da mnogi problemi sa kojima se mi suočavamo u stvari su posledica toga da su mnoge stvari u našoj bliskoj prošlosti započete bez možda krajnje vizije šta će biti posledica tih inovacija. Uopšte neću da sumnjam u zadnje namere. Ne kažem da se mislilo na nešto loše, naprotiv. Hoću da verujem da je sve bilo iskreno i sa najboljom namerom, ali mi imamo posledicu da je uveden veliki broj izbornih predmeta. Veliki je broj izbornih predmeta od 2000. godine koji su prouzrokovali da skoro trećina nastavnog osoblja ima manji fond časova i kada imate takvu situaciju faktičku u obrazovnom sistemu, onda je logično da bilo koje pitanje koje tangira ljude se doživljava na jedan poseban način, jer su svi preplašeni da li će imati pun fond časova kada dođe početak nove školske godine, a demografija uzima svoj ceh, jer smanjenje stanovništva u obrazovnom sistemu ima svoju cenu.
Skoro 7.000 dece ovog 1. septembra će biti manje na nivou prvog razreda srednjeg škole, oko 1.500 na nivou prvog razreda osnovne škole. Sedam hiljada đaka ima za posledicu 228 odeljenja manje. Kada uzmete ove đake na nivou prvog razreda, onda i sami izvucite zaključak. Ako podelite sa brojem 25 ili sa brojem 30, svejedno, broj odeljenja je manji. Stavite te brojke u kontekst aktuelne situacije, pa sami izvucite određeni zaključak.
Mi se u Ministarstvu trudimo ne samo da sistem održimo, nego da ga učinimo kvalitetnijim. Apsolutno verujem da to činimo sa svim problemima sa kojima se suočavamo.
Neko me je danas pitao oko novca. Kada sam postao ministar, budžet je bio milijardu i 350 miliona evra, ako me pamćenje dobro služi. Otprilike se zadržao isti odnos u strukturi budžeta, ali je inflacijia uzela svoj danak i sada je budžet milijardu i 132 miliona evra. Sami izvucite zaključak šta to znači za obrazovni sistem i za zaposlene i za mogućnost investicija u škole.
Kamo sreće da smo posle 2000. godine, kao što je bio donet jedan zakon koji je utvrdio obavezu da se prilikom privatizacije 5% izdvaja za zaštitu životne sredine, doneli odluku da se 5% izdvaja za investicije u sistem obrazovanja. Onda ne bi bili suočeni sa onim brojkama koje smo danas čuli, da je 90% škola starije od deset godina. Drugačije bi govorili o uslovima u kojima se odvija nastava, jer bez uslova, zakoni, koliko god bili dobri, ako nemate odgovarajuće uslove, ako nemate opremu, a pogotovo ako nemate želju ili energiju ili niste zadovoljni, nema rezultata, jer samo đaci i nastavnici znaju šta se dešava u toj čarobnoj kutiji koja se zove učionica i kako se odvija sistem tu.
Da li đaci vole da idu u školu? Da. Sva istraživanja govore da voli oko 90%, ali nastao je problem kasnije. Pomenuo sam istraživanje. U prvom ciklusu deca su sjajna, na nivou su svojih vršnjaka iz Japana, ali u drugom ciklusu, kada se pređe na predmetnu nastavu, onda se dešavaju stvari koje treba da istražimo i da u odnosu na to preduzmemo odgovarajuće mere.
Da li su nastavnici motivisani? Verovatno da sa ovakvom platom i nisu, ali se postavlja i pitanje ličnog odnosa prema poslu i pitanje kako ko svoj posao radi, jer i tu imate svakojakih situacija u našem obrazovnom sistemu, a to se izbegava kao tema, jer onda se može utvrditi što šta kao konačan ishod.
Čuo sam dosta pitanja vezanih za stvari koje su deo našeg sistema. Moram vam reći da se mi zaista trudimo da mnogo toga inoviramo. Demografija i novac jesu za nas veliki problem. Govorim vam vrlo iskreno da jeste problem.
Inkluzija? Inkluzija nije problem. To smo primenili pre četiri godina. Ova rešenja koja smo sada predložili, ovo pitanje eventualnog ili kakva je formulacija u izuzetnim slučajevima mogućnosti da neko ne krene u prvi razred je posledica primene Zakona u protekle četiri godine i faktički situacije da ima dece koje i uprkos najboljoj želji i roditelja i po mišljenju interresorne komisije nisu uu mogućnosti da pohađaju prvi razred.
Što se tiče ostalih primedbi, jutros je predsednik Narodne skupštine vodio Odbor za prava deteta. Mogao je sam da čuje, a želim i ja da vam saopštim da smo većinu stvari koje smo danas čuli prihvatili i prihvatićemo kroz amandmane. Da ne pominjem da smo ogroman deo stvari koje su nam već ranije predočene, inkorporirali u sadržaj zakona. Znači, uradili smo puno toga i nemamo nameru tu da stavljamo tačku. Naprotiv, zarez i onda nastavljamo dalje.
Pripadnici manjina. Imamo Zakon o savetima nacionalnih manjina i sve ono što je sadržano u savetima manjina biće sadržano i u ovom zakonu. Nema razloga da bilo šta tu menjamo.
Studentski krediti. Dobro je obrazložio prof. Knežević, pa ne bih ponavljao. Želim samo da vam kažem da 14.021 student prima stipendiju u iznosu od 6.100, da 14.150 studenata prima studentski kredit.
Neko je postavio pitanje šta dobija za to. Dobija više novca nego što se plaća smeštaj i hrana u studentskom domu, a oni su na nivou hotela B kategorije visoke klase. Ko ne veruje, neka pođe u neki od studentskih centara, u studentsku menzu, u studentski dom, pa će videti koji je nivo usluga. Zavide nam studenti drugih zemalja kada vide kako izgledaju studentske institucije, domovi i centri ishrane, smeštaja i odmarališta studentska u Srbiji. Mi to sve činimo sa ovim skromnim budžetom.
Neko je pomenuo i pitanje obrazovanje dece u inostranstvu. I to je takođe rešeno. Tačno, javni konkurs itd.
Poštovane koleginice i kolege, mi smo pokušali sa ovim zakonima, i tu ću završiti, da unapredimo sistem i da otvorimo vrata za rešavanje problema pred kojim se nalazimo. Pomenuo sam podatke popisa stanovništva. Mi imamo u ovom trenutku 11% stanovništva koje ima nepotpuno osnovno obrazovanje, 20% stanovništva koje ima osnovno obrazovanje.
Morate da znate da je najveći broj tih kategorija da su ljudi u starosnom dobu preko 55 godina. U prvom slučaju to je oko 60%, a u drugom slučaju preko 70% ljudi. Onda ostaju kao kategorija, naravno da treba smanjiti i jedno i drugo i Zakon o obrazovanju odraslih apsolutno daje mogućnosti da ovi ljudi steknu to obrazovanje i da završe nivo i da steknu kroz neformalno obrazovanje, i naravno sistem učenja da steknu diplomu koja će im pomoći u poslu.
Mi ćemo kroz raspravu u pojedinostima govoriti o pojedinačnim rešenjima. Moje kolege i ja smo spremni da prihvatimo svaki dobar amandman koji će unaprediti kvalitet teksta i koji će pomoći da se reši, da kažem, bilo koji otvoreni problem u sistemu obrazovanja. Pošto je danas bilo pomenuto pitanje Briselski sporazuma i obrazovanja želim da zahvalim kolegama sa Univerziteta u Kosovskoj Mitrovici odnosno u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici na razumevanju onoga što radimo. Naravno da je Vlada Republike Srbije i ovo godine odredila kvotu za upis u prvu godinu studija. To je najbolji odgovor na pitanje kakav je odnos države prema tom univerzitetu, jer kada se budu upisali studenti to je samo po sebi rešeno pitanje funkcionisanja tog univerziteta.
Što se tiče drugih stvari iz obrazovanja uopšte nisu ni predmet Briselskog sporazuma niti ovog okvirnog sporazuma, već kako se zove, za implementaciju. Rekao sam kada sam bio u poseti Kosovskoj Mitrovici da ako drugi ne postavljaju pitanje statusa tog univerziteta, onda ga ne treba ni mi da ga postavljamo. To se isto odnosi za osnovne i srednje obrazovanje.
Ukoliko ne budemo kao društvo postigli konsenzus u tome šta obrazovanje za nas znači neće biti pomaka. Kad kažem konsenzus ne mislim na to da li će neka vlada uspeti da uzme više ili manje novca, nego da svi afirmišemo obrazovanje i njegov značaj za budući razvoj društva, jer odnos Vlade prema nekom pitanju se ne meri samo količinom novca, nego i time na koji način se govori, radi i predlažu neka rešenja vezano za obrazovanje.
Mnoge bi od ovih stvari mi mogli rešiti da imamo, kažem nije sve u novcu ali je važan jer kad govorimo reformama o Strategiji stvari su tu nabrojane koje treba učiniti do 2020. godine. Ako su neke stvari nabrojane u Strategiji onda je logično da ih primenjujemo. Ne možemo sve u ovom trenutku. To se odnosi na pitanje broja đaka. Želim da znate svi, zato što u javnosti se ne žele izneti pravi podaci. Mi imamo sada 33% odeljenja gde ima više od 26 đaka. 33% odeljenja, 16% manje od 15 đaka, znači ima 50% odeljenja u Srbiji koja imaju od 16 do 25 đaka. Naravno zbog mehaničkog priliva stanovništva u velike gradske centre, zbog demografske situacije i malo prostora mi imamo situaciju da u većim gradskim centrima ima 33% odeljenja uglavnom sa preko 26 đaka. Kada se te brojke podele i izračunaju dođe se do jednog broja do otprilike preko 2008 odeljenja u idealnim proporcijama, a verovatno ih je i više.
Pitanje broja đaka u odeljenju više kolega je to postavilo kao pitanje, nije pitanje volje ministra nego pitanje nemogućnosti primene tog rešenja sada, zato što nemamo novac da bi mogli primiti nove ljude i nema prostora gde bi se odvijala nastava. A ako bi išli na varijantu da ima do 25, a nema prostora, ili bi se morao iznajmljivati novi prostor ili bi nekoj deci u ovom upisnom ciklusu uskratili mogućnost da budu upisani na željeni smer. Ne verujem da iko od vas to želi. Zato smo rekli u ovom trenutku do 30, a u perspektivi očekujem da će sa poboljšanjem ekonomske situacije biti i više novca, i naravno da napravimo i nove škole. I drugi zahtevi koji su pomenuti su zahtevi koje mi moramo rešavati. O tome drugom prilikom.
Samo sam želeo da vam kažem da smo razgovarali o osnovnom, srednjem obrazovanju. Malo smo vremena posvetili važnom Zakonu o obrazovanju odraslih. Razgovaraćemo u pojedinostima o njegovom značaju, zato što je to veliki resurs za budući razvoj Srbije, zato što je vrlo prosta stvar. Ako Srbija želi da bude ekonomski jača ona to može da postigne samo na dva načina. Da joj stanovništvo bude obrazovno jače, da ima bolji nivo obrazovne strukture i naravno veća produktivnost. Tu nema nikakve filozofije. I ne znam ko je od vas kolega večeras spomenuo, moramo konačno vratiti pitanje učenja na dnevni red. Sticanje znanja učenjem, a ne na drugi način. Naravno u implementaciju svih ovih tehnoloških inovacija, poštujući našu tradiciju i vrednosti koje ima obrazovni sistem, ali prateći i trendove koji postoje u obrazovnim tokovima i u Evropi i šire. Povećati obuhvat dece u predškolskom obrazovanju. Nije tu u pitanju samo 70.000 predškolaca, nego i nivo starosne dobi ispod pet i po godina, jer je strašno važan obuhvat te dece, i što veći bude obuhvat decu u godinama koje dolaze, to opet zavisi od lokalnih samouprava. Naravno da će onda rezultati u obrazovnom sistemu biti bolji. Ali, uostalom razgovaraćemo još kada bude zakon u pojedinostima.
Vama prisutnim želim da se zahvalim. Žao mi je što neki poslanici koji su postavili pitanje tokom današnjeg dana nisu imali, kako bih rekao, želje, mogućnost, već ne znam šta, koji je motiv bio da ostanu do kraja da eventualno čuju odgovore na postavljena pitanja. Zato što naravno, svako je to doživljavao na svoj način. Ali, ono što ja ne mogu a da ne kažem drago mi je što je politizacije bilo malo. Što je politizacije bilo malo, što su uglavnom svi govorili o značaju obrazovanja. Ako bi krenuli u politizaciju verujte mi da bi i ja mogao što šta ispričam o tome šta se zbivalo i u prošlosti i kakav je bio odnos prema obrazovnom sistemu i slično.
Bio je jedan čuveni aforizam Vlade Bulatovića Viba, čini mi se – pre rata nismo imali ništa, onda su došli Nemci i uzeli nam sve. Tako je otprilike bilo izlaganje većine poslanika. Od mene sve počinje kao dobro. Pre toga ne valja ništa, ili obrnuta. Ako sam u opoziciji doživljavam to na jedan način. Svako ko god bio u vlasti ili opoziciji, ako obrazovanje doživi kao resurs koji je važan za budućnost Srbije i počne da razmišlja na način da iskoristi ono što imamo i da poštujemo ono što ulažemo, e tu će biti rezultata, jer ova mala Srbija u ovom trenutku finansira 53% studenata. Prvi put smo u istoriji obrazovnog sistema uveli da finansiramo doktorske studije, da ne pominjem još neke stvari koje smo radili jer bi to dobilo jedan potpuno drugi, kako bih to rekao, može dobiti drugu konotaciju, a ne želim to da bude.
Poštovane koleginice i kolege hvala vam na strpljenju i vidimo se prilikom razmatranja zakona u pojedinostima. Hvala.