Hvala gospodine predsedniče.
Poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, dozvolite mi da na kraju ovog dana da se pre svega zahvalim svima vama koji ste ostali do kraja ove sednice i želim da iznesem jednu svoju impresiju, mislim da je odluka Skupštine da se održi rasprava o tačkama dnevnog reda o duplo dužem trajanju u odnosu na neko predviđeno vreme dobra stvar zato što je svaka poslanička grupa iskoristila to pravo ili skoro svaka. Svako je imao priliku da kaže šta misli o našem obrazovnom sistemu, o onome što smatra dobrim, koje su to loše strane i naravno da iznese svoje predloge kako problem treba rešiti.
Da ne bih dužio, najviše se govorilo o zakonima iz oblasti obrazovanja pa ću ja samo reći nekoliko rečenica o tome. Zašto kažem nekoliko rečenica? Zato što ćemo u pojedinostima razgovarati o svim tim detaljima, ali da znate, na koju se populaciju odnose ovi zakoni. U obrazovnom sistemu Republike Srbije, jer su oni najvažniji, na nivou osnovnog i srednjeg obrazovanja imamo 876. 222 učenika koji su podeljeni u 42.666 odeljenja. Ima 106.113 zaposlenih, od toga 76.258 čine nastavnici, učitelji, a 27.346 je vannastavno osoblje. Na nivou osnovnog obrazovanja broj učitelja i nastavnika je 50.286, a nenastavnog osoblja 25.969, znači odnos je skoro 2:1, a na nivou srednjeg obrazovanja profesora ima 19.852 ili nenastavnog osoblja 7.494, to je otprilike odnos 1:2,8.
Zašto vam pominjem sve ove podatke? Ne želeći da uopšte kopam po prošlosti, ne mogu a da se ne složim sa većinom diskutanata koji su pomenuli da je karakteristika obrazovnog sistema da obrazovni sistem se ne može menjati preko noći i da bez obzira koliko neke ideje bile sjajne, da ih treba apsolutno sagledati a svake strane i doneti pravu odluku jer ta odluka tangira ogroman broj korisnika sistema obrazovanja.
Ako bi se vratili unatrag, lako bi se moglo za bilo koga iz naše političke prošlosti izvući neki zaključak vezan za odgovornost za stanje u obrazovnom sistemu, ali nije poenta samo u pitanju odgovornosti, nego u odgovoru na pitanje šta je učinjeno za vreme nekog perioda da bi obrazovni sistem unapredili.
Čini mi se da je malo govornika bilo negativno. Većina je govorila apsolutno pozitivno. Čak i oni koji su bili iz stranaka opozicije su imali da kažem, naravno na svoj način, ali pomenuli su mnoge pozitivne stvari koje su iznete u ovim zakonima.
Ne želim da govorim o svima njima, ali ne mogu da ne kažem da se ovim zakonima unapređuje sistem obrazovanja, povećava obuka, unapređuje kvalitet, promoviše pravednost, povećava efikasnost, povećava se dostupnost, rešavaju uočeni problemi, prate trendovi u obrazovanju, unapređuje inkluzija, uvode vežbaonice, pitanje velike mature, učenje na daljinu, vraćanje vaspitne uloge u škole, priprema za polaganje završnog ispita, školske vežbaonice se uvode, karijerno vođenje se afirmiše, aktivna uloga roditelja dobija na značaju, aktivna borba protiv nasilja, uređena verska nastava. Govorim o onim stvarima koje su govornici pomenuli danas u toku rasprave. Da ne pominjem značaj zakona o obrazovanju, koji se prvi put kod nas donosi.
Neko je danas pre podne pitao mene šta smo mi uradili ili šta sam ja. Neću da kažem da sam ja, ali naš tim je za ovih godinu dana pripremio ove zakon o koima Skupština danas raspravljala i mi možemo da kažemo sa jednim zadovoljstvom da smo doneli tri zakona, dva nova, ali koji su imali osnovu u zakonima koji su doneti davne 1992. godine i jedan potpuno nov zakon o obrazovanju odraslih. Tu su i izmene četvrtog.
Ako vidimo i zakone koji su usvojeni u prethodnom periodu, plus Strategiju obrazovanja, mi sa zadovoljstvom možemo reći da imamo normativni okvir za sistem obrazovanja u Republici Srbiji zato što i taj normativni okvir, koliko god je mogao biti kritikovan od bilo kog pojedinca, je bolji, nego ne uređeni sistem i haos u sistemu.
Mislim da mnogi problemi sa kojima se mi suočavamo u stvari su posledica toga da su mnoge stvari u našoj bliskoj prošlosti započete bez možda krajnje vizije šta će biti posledica tih inovacija. Uopšte neću da sumnjam u zadnje namere. Ne kažem da se mislilo na nešto loše, naprotiv. Hoću da verujem da je sve bilo iskreno i sa najboljom namerom, ali mi imamo posledicu da je uveden veliki broj izbornih predmeta. Veliki je broj izbornih predmeta od 2000. godine koji su prouzrokovali da skoro trećina nastavnog osoblja ima manji fond časova i kada imate takvu situaciju faktičku u obrazovnom sistemu, onda je logično da bilo koje pitanje koje tangira ljude se doživljava na jedan poseban način, jer su svi preplašeni da li će imati pun fond časova kada dođe početak nove školske godine, a demografija uzima svoj ceh, jer smanjenje stanovništva u obrazovnom sistemu ima svoju cenu.
Skoro 7.000 dece ovog 1. septembra će biti manje na nivou prvog razreda srednjeg škole, oko 1.500 na nivou prvog razreda osnovne škole. Sedam hiljada đaka ima za posledicu 228 odeljenja manje. Kada uzmete ove đake na nivou prvog razreda, onda i sami izvucite zaključak. Ako podelite sa brojem 25 ili sa brojem 30, svejedno, broj odeljenja je manji. Stavite te brojke u kontekst aktuelne situacije, pa sami izvucite određeni zaključak.
Mi se u Ministarstvu trudimo ne samo da sistem održimo, nego da ga učinimo kvalitetnijim. Apsolutno verujem da to činimo sa svim problemima sa kojima se suočavamo.
Neko me je danas pitao oko novca. Kada sam postao ministar, budžet je bio milijardu i 350 miliona evra, ako me pamćenje dobro služi. Otprilike se zadržao isti odnos u strukturi budžeta, ali je inflacijia uzela svoj danak i sada je budžet milijardu i 132 miliona evra. Sami izvucite zaključak šta to znači za obrazovni sistem i za zaposlene i za mogućnost investicija u škole.
Kamo sreće da smo posle 2000. godine, kao što je bio donet jedan zakon koji je utvrdio obavezu da se prilikom privatizacije 5% izdvaja za zaštitu životne sredine, doneli odluku da se 5% izdvaja za investicije u sistem obrazovanja. Onda ne bi bili suočeni sa onim brojkama koje smo danas čuli, da je 90% škola starije od deset godina. Drugačije bi govorili o uslovima u kojima se odvija nastava, jer bez uslova, zakoni, koliko god bili dobri, ako nemate odgovarajuće uslove, ako nemate opremu, a pogotovo ako nemate želju ili energiju ili niste zadovoljni, nema rezultata, jer samo đaci i nastavnici znaju šta se dešava u toj čarobnoj kutiji koja se zove učionica i kako se odvija sistem tu.
Da li đaci vole da idu u školu? Da. Sva istraživanja govore da voli oko 90%, ali nastao je problem kasnije. Pomenuo sam istraživanje. U prvom ciklusu deca su sjajna, na nivou su svojih vršnjaka iz Japana, ali u drugom ciklusu, kada se pređe na predmetnu nastavu, onda se dešavaju stvari koje treba da istražimo i da u odnosu na to preduzmemo odgovarajuće mere.
Da li su nastavnici motivisani? Verovatno da sa ovakvom platom i nisu, ali se postavlja i pitanje ličnog odnosa prema poslu i pitanje kako ko svoj posao radi, jer i tu imate svakojakih situacija u našem obrazovnom sistemu, a to se izbegava kao tema, jer onda se može utvrditi što šta kao konačan ishod.
Čuo sam dosta pitanja vezanih za stvari koje su deo našeg sistema. Moram vam reći da se mi zaista trudimo da mnogo toga inoviramo. Demografija i novac jesu za nas veliki problem. Govorim vam vrlo iskreno da jeste problem.
Inkluzija? Inkluzija nije problem. To smo primenili pre četiri godina. Ova rešenja koja smo sada predložili, ovo pitanje eventualnog ili kakva je formulacija u izuzetnim slučajevima mogućnosti da neko ne krene u prvi razred je posledica primene Zakona u protekle četiri godine i faktički situacije da ima dece koje i uprkos najboljoj želji i roditelja i po mišljenju interresorne komisije nisu uu mogućnosti da pohađaju prvi razred.
Što se tiče ostalih primedbi, jutros je predsednik Narodne skupštine vodio Odbor za prava deteta. Mogao je sam da čuje, a želim i ja da vam saopštim da smo većinu stvari koje smo danas čuli prihvatili i prihvatićemo kroz amandmane. Da ne pominjem da smo ogroman deo stvari koje su nam već ranije predočene, inkorporirali u sadržaj zakona. Znači, uradili smo puno toga i nemamo nameru tu da stavljamo tačku. Naprotiv, zarez i onda nastavljamo dalje.
Pripadnici manjina. Imamo Zakon o savetima nacionalnih manjina i sve ono što je sadržano u savetima manjina biće sadržano i u ovom zakonu. Nema razloga da bilo šta tu menjamo.
Studentski krediti. Dobro je obrazložio prof. Knežević, pa ne bih ponavljao. Želim samo da vam kažem da 14.021 student prima stipendiju u iznosu od 6.100, da 14.150 studenata prima studentski kredit.
Neko je postavio pitanje šta dobija za to. Dobija više novca nego što se plaća smeštaj i hrana u studentskom domu, a oni su na nivou hotela B kategorije visoke klase. Ko ne veruje, neka pođe u neki od studentskih centara, u studentsku menzu, u studentski dom, pa će videti koji je nivo usluga. Zavide nam studenti drugih zemalja kada vide kako izgledaju studentske institucije, domovi i centri ishrane, smeštaja i odmarališta studentska u Srbiji. Mi to sve činimo sa ovim skromnim budžetom.
Neko je pomenuo i pitanje obrazovanje dece u inostranstvu. I to je takođe rešeno. Tačno, javni konkurs itd.
Poštovane koleginice i kolege, mi smo pokušali sa ovim zakonima, i tu ću završiti, da unapredimo sistem i da otvorimo vrata za rešavanje problema pred kojim se nalazimo. Pomenuo sam podatke popisa stanovništva. Mi imamo u ovom trenutku 11% stanovništva koje ima nepotpuno osnovno obrazovanje, 20% stanovništva koje ima osnovno obrazovanje.
Morate da znate da je najveći broj tih kategorija da su ljudi u starosnom dobu preko 55 godina. U prvom slučaju to je oko 60%, a u drugom slučaju preko 70% ljudi. Onda ostaju kao kategorija, naravno da treba smanjiti i jedno i drugo i Zakon o obrazovanju odraslih apsolutno daje mogućnosti da ovi ljudi steknu to obrazovanje i da završe nivo i da steknu kroz neformalno obrazovanje, i naravno sistem učenja da steknu diplomu koja će im pomoći u poslu.
Mi ćemo kroz raspravu u pojedinostima govoriti o pojedinačnim rešenjima. Moje kolege i ja smo spremni da prihvatimo svaki dobar amandman koji će unaprediti kvalitet teksta i koji će pomoći da se reši, da kažem, bilo koji otvoreni problem u sistemu obrazovanja. Pošto je danas bilo pomenuto pitanje Briselski sporazuma i obrazovanja želim da zahvalim kolegama sa Univerziteta u Kosovskoj Mitrovici odnosno u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici na razumevanju onoga što radimo. Naravno da je Vlada Republike Srbije i ovo godine odredila kvotu za upis u prvu godinu studija. To je najbolji odgovor na pitanje kakav je odnos države prema tom univerzitetu, jer kada se budu upisali studenti to je samo po sebi rešeno pitanje funkcionisanja tog univerziteta.
Što se tiče drugih stvari iz obrazovanja uopšte nisu ni predmet Briselskog sporazuma niti ovog okvirnog sporazuma, već kako se zove, za implementaciju. Rekao sam kada sam bio u poseti Kosovskoj Mitrovici da ako drugi ne postavljaju pitanje statusa tog univerziteta, onda ga ne treba ni mi da ga postavljamo. To se isto odnosi za osnovne i srednje obrazovanje.
Ukoliko ne budemo kao društvo postigli konsenzus u tome šta obrazovanje za nas znači neće biti pomaka. Kad kažem konsenzus ne mislim na to da li će neka vlada uspeti da uzme više ili manje novca, nego da svi afirmišemo obrazovanje i njegov značaj za budući razvoj društva, jer odnos Vlade prema nekom pitanju se ne meri samo količinom novca, nego i time na koji način se govori, radi i predlažu neka rešenja vezano za obrazovanje.
Mnoge bi od ovih stvari mi mogli rešiti da imamo, kažem nije sve u novcu ali je važan jer kad govorimo reformama o Strategiji stvari su tu nabrojane koje treba učiniti do 2020. godine. Ako su neke stvari nabrojane u Strategiji onda je logično da ih primenjujemo. Ne možemo sve u ovom trenutku. To se odnosi na pitanje broja đaka. Želim da znate svi, zato što u javnosti se ne žele izneti pravi podaci. Mi imamo sada 33% odeljenja gde ima više od 26 đaka. 33% odeljenja, 16% manje od 15 đaka, znači ima 50% odeljenja u Srbiji koja imaju od 16 do 25 đaka. Naravno zbog mehaničkog priliva stanovništva u velike gradske centre, zbog demografske situacije i malo prostora mi imamo situaciju da u većim gradskim centrima ima 33% odeljenja uglavnom sa preko 26 đaka. Kada se te brojke podele i izračunaju dođe se do jednog broja do otprilike preko 2008 odeljenja u idealnim proporcijama, a verovatno ih je i više.
Pitanje broja đaka u odeljenju više kolega je to postavilo kao pitanje, nije pitanje volje ministra nego pitanje nemogućnosti primene tog rešenja sada, zato što nemamo novac da bi mogli primiti nove ljude i nema prostora gde bi se odvijala nastava. A ako bi išli na varijantu da ima do 25, a nema prostora, ili bi se morao iznajmljivati novi prostor ili bi nekoj deci u ovom upisnom ciklusu uskratili mogućnost da budu upisani na željeni smer. Ne verujem da iko od vas to želi. Zato smo rekli u ovom trenutku do 30, a u perspektivi očekujem da će sa poboljšanjem ekonomske situacije biti i više novca, i naravno da napravimo i nove škole. I drugi zahtevi koji su pomenuti su zahtevi koje mi moramo rešavati. O tome drugom prilikom.
Samo sam želeo da vam kažem da smo razgovarali o osnovnom, srednjem obrazovanju. Malo smo vremena posvetili važnom Zakonu o obrazovanju odraslih. Razgovaraćemo u pojedinostima o njegovom značaju, zato što je to veliki resurs za budući razvoj Srbije, zato što je vrlo prosta stvar. Ako Srbija želi da bude ekonomski jača ona to može da postigne samo na dva načina. Da joj stanovništvo bude obrazovno jače, da ima bolji nivo obrazovne strukture i naravno veća produktivnost. Tu nema nikakve filozofije. I ne znam ko je od vas kolega večeras spomenuo, moramo konačno vratiti pitanje učenja na dnevni red. Sticanje znanja učenjem, a ne na drugi način. Naravno u implementaciju svih ovih tehnoloških inovacija, poštujući našu tradiciju i vrednosti koje ima obrazovni sistem, ali prateći i trendove koji postoje u obrazovnim tokovima i u Evropi i šire. Povećati obuhvat dece u predškolskom obrazovanju. Nije tu u pitanju samo 70.000 predškolaca, nego i nivo starosne dobi ispod pet i po godina, jer je strašno važan obuhvat te dece, i što veći bude obuhvat decu u godinama koje dolaze, to opet zavisi od lokalnih samouprava. Naravno da će onda rezultati u obrazovnom sistemu biti bolji. Ali, uostalom razgovaraćemo još kada bude zakon u pojedinostima.
Vama prisutnim želim da se zahvalim. Žao mi je što neki poslanici koji su postavili pitanje tokom današnjeg dana nisu imali, kako bih rekao, želje, mogućnost, već ne znam šta, koji je motiv bio da ostanu do kraja da eventualno čuju odgovore na postavljena pitanja. Zato što naravno, svako je to doživljavao na svoj način. Ali, ono što ja ne mogu a da ne kažem drago mi je što je politizacije bilo malo. Što je politizacije bilo malo, što su uglavnom svi govorili o značaju obrazovanja. Ako bi krenuli u politizaciju verujte mi da bi i ja mogao što šta ispričam o tome šta se zbivalo i u prošlosti i kakav je bio odnos prema obrazovnom sistemu i slično.
Bio je jedan čuveni aforizam Vlade Bulatovića Viba, čini mi se – pre rata nismo imali ništa, onda su došli Nemci i uzeli nam sve. Tako je otprilike bilo izlaganje većine poslanika. Od mene sve počinje kao dobro. Pre toga ne valja ništa, ili obrnuta. Ako sam u opoziciji doživljavam to na jedan način. Svako ko god bio u vlasti ili opoziciji, ako obrazovanje doživi kao resurs koji je važan za budućnost Srbije i počne da razmišlja na način da iskoristi ono što imamo i da poštujemo ono što ulažemo, e tu će biti rezultata, jer ova mala Srbija u ovom trenutku finansira 53% studenata. Prvi put smo u istoriji obrazovnog sistema uveli da finansiramo doktorske studije, da ne pominjem još neke stvari koje smo radili jer bi to dobilo jedan potpuno drugi, kako bih to rekao, može dobiti drugu konotaciju, a ne želim to da bude.
Poštovane koleginice i kolege hvala vam na strpljenju i vidimo se prilikom razmatranja zakona u pojedinostima. Hvala.