Tri minuta i 25 sekundi iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.

Hvala.
Javio sam se ponovo po ovom amandmanu. Bilo mi je jako bitno da čujem šta kažu ostale kolege i to je ono zbog čega sad hoću da pričam i ovo što je rekao gospodin Atlagić. Dakle, ovo sada je klasičan pokazatelj koliko smo mi, kao država, neuređeni, jer ovo što je problem u Beogradu, da imate puno đaka u odeljenju i da morate zbog toga da izgradite novu školu da biste ispunili pedagoški standard, nije situacija u ostalom delu Srbije. Zato smo mi neuređena država. Svi bi da žive u Beogradu, ovde je lakše zaposliti se, ovde trudnice imaju 100% nadoknadu pa je lakše imati dete, pa dobije duple udžbenike, pa sada fali zgrada za škole. Hajde onda da nešto reorganizujemo drugačije, da probamo da promenimo sistem, da sagledamo koje su nam realne potrebe. Ljudi u Vojvodini imaju drugačije potrebe od ljudi u Beogradu i drugačije uslove života od ljudi u ovom delu Srbije.
Mi nemamo taj problem. Mi želimo kvalitetnu nastavu za našu decu, koja podrazumeva do 25 učenika u odeljenju. Nemamo problem sa zgradama. Dakle, u školama u ovom delu Srbije ljudi uvlače decu u škole samo da bi imali dovoljno za odeljenje. Kakav višak prostora i slično? Mi se borimo sada da to dete ima što je moguće kvalitetniju nastavu, a vi nam kažete da ne može pošto u Beogradu ima deset škola u centru grada koje su prebukirane. Vi ste krivi što su prebukirane. Vi ste im omogućili da biraju ko će gde da ide u školu, da biraju da li će svi da idu u centar grada i da svi žive u centru Beograda i da svi idu u škole u gradu. Dajte nama ostalima bar priliku da naučimo nešto, kada već nemamo tu privilegiju da živimo u Beogradu. Dakle, učinite nešto za decu koja ne žive u Beogradu. Hvala.

Iskorišćeno je dva minuta od vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe.
Reč ima ministar Žarko Obradović. Izvolite.

Hvala, gospođo Čomić.
Ponoviću nešto što sam već rekao u raspravi u načelu o ovim zakonima i ono što su svi poslanici koji su do sada učestvovali u raspravi pomenuli. Zajednička je želja i sa vaše i sa moje strane da broj đaka bude do 25, ali u ovom trenutku nemamo mogućnosti, u ovom trenutku nemamo ni materijalnih, ni prostornih mogućnosti. Ljudi, morate da shvatite da je to činjenično stanje sada 2013. godine. Mi smo u Strategiji promovisali taj cilj do 2020. godine.
U ovom trenutku mi imamo na nivou osnovnih škola 585.544 đaka, broj odeljenja je 30.893, prosek je đaka 19,1. Naravno, demografska situacija i mehanički priliv stanovništva u pojedine gradske centre, to je problem većih gradskih centara, to je problem i broja đaka preko 25, on postoji u tim većim gradskim centrima. Ako pogledamo strukturu broja đaka u odeljenjima na nivou osnovnih škola, imamo do pet učenika, imamo 1.045 odeljenja do pet učenika. Čini mi se vaš amandman predlaže da ne postoji odeljenje sa manje od 18, jer ste vi dali amandman koji se malo razlikuje od drugih, nije samo gornji broj, nego i donji broj. Vi ste pomenuli najmanje 18, a najviše 22. Onda bi sva ova odeljenja praktično morali da zatvorimo ili da napravimo kombinovano odeljenje ili da ih grupišemo, pa da onda izazovemo neku drugu vrstu problema. Ne odnosi se ovo na vaš amandman, nego govorim generalno o stanju u Srbiji.
Od šest do 10 đaka imamo 2.586 odeljenja. Od 11 do 15 đaka na nivou osnovnog obrazovanja imamo 3.205 odeljenja. Od 16 do 25 đaka imamo 15.397 odeljenja. Od 26 do 30 đaka imamo 37.513 odeljenja, a više od 30 učenika imamo 1.145 odeljenja. Znači, kada pogledamo te ukupne cifre na nivou osnovnog obrazovanja, u osnovnim školama u Republici Srbiji do 15 učenika ima 22% odeljenja - 6.835, od 16 do 25 učenika ima 50% odeljenja – 15.393 i preko 25 učenika ima 8.660 odeljenja. To je na nivou osnovnog obrazovanja. Na nivou srednjeg obrazovanja prosek đaka u razredu je veći, iznosi 24,4%. Od nula do 25 učenika ima 6.018 odeljenja, a preko 25 učenika ima 25.755 odeljenja.
Ovaj problem koji ste pomenuli nije samo problem Beograda, to je problem i nekih drugih gradskih centara. Inače, najveći problem ima Novi Pazar, gde ima najveći broj dece u razredu. Potrebno je da pravimo nove škole i da stvorimo prostor za tu decu. To nije nikakva tajna. Međutim, u ovom trenutku to je zajednička želja svih nas i, kako je pomenuo kolega Atlagić, ako profesija, struka kaže da je 25 idealan broj, a kaže, naš je strateški cilj da u sledećim godinama taj postavljeni cilj ostvarimo. On će biti moguć kada budemo imali više novca, jer u ovom trenutku izlazak u susret tom zahtevu podrazumeva objektivno i povećanje broja zaposlenih i više prostora.
Do sada smo imali zakonsko rešenje da broj đaka može biti 30, najviše 34, a sada smo limitirali do 30, što naravno znači da može biti i 25 i 24 i 23 i 22, ne postavlja se pitanje donjeg broja. Mi u ovom trenutku imamo faktičku situaciju da od ukupno 42.660 odeljenja 14.415 ima više od 25 učenika, što je 33,8% ili 1/3 od ukupnog broja. Pomenuo sam osnovne i srednje škole. Kada bi na nivou osnovnih i srednjih škola smanjili ovaj broj đaka preko 25 i imali idealan broj đaka po 25 u razredu, mi bi imali praktično nekoliko hiljada novih odeljenja. Ako uzmete tih 14.415 odeljenja i uzmete samo najmanji broj od pet đaka, od 26 do 30, to je 72.000 đaka. Kada podelite to sa idealnim brojem, dobijamo 2.883 odeljenja. Naravno, verovatno bi u praksi taj broj odeljenja bio i veći, jer ne mogu se postići idealne cifre da ima do 25. Procena je da bi tih odeljenja bilo i više, možda do 3.500. To bi objektivno dovelo do povećanja broja izvršilaca, nastavnika i ostalih zaposlenih u školama.
Znači, kada posmatramo oba nivoa obrazovanja, broj razreda bi se povećao i broj izvršilaca bi se povećao. U ovom slučaju naša procena u Ministarstvu je od 7.500 do 8.000, a većina njih ne bi bila angažovana iz reda postojećih tehnoloških viškova, jer nije idealna situacija i pitanje je da li se u jednoj školskoj upravi može naći među tehnološkim licima zaposleni onog profila koji je možda potreban za školu koja je u pitanju. Mi ćemo morati taj problem da rešavamo u godinama koje dolaze, naravno, uzimajući u obzir ono što će lokalne samouprave uraditi sa mrežom škola i ono što ćemo mi na nivou Republike, kao obaveza Ministarstva napraviće se kriterijumi za mrežu škola, uraditi u narednim godinama, da bi upravo postigli cilj koji ste postavili, pod pretpostavkom da će se unaprediti ekonomska situacija i da ćemo onda imati dovoljno novca, jer negde prostor nije problem. Vi kažete da u većim sredinama imamo osnovne škole koje rade u jednoj smeni, ali imamo i sredine gde ima škola koje rade i u tri smene. To je karakteristika sadašnjeg obrazovnog sistema, ali ćemo morati taj problem rešavati i, naravno, u perspektivi ispuniti obavezu koju smo postavili u Strategiji, da broj đaka u odeljenju bude do 25. U ovom trenutku nismo u mogućnosti da izađemo u susret tom zahtevu iz materijalnih i prostornih razloga i ja sam se potrudio da vam to i obrazložim.
U svakom slučaju, hvala vam na saglasnosti oko tog pitanja, jer sve poslaničke grupe smatraju da tako treba, naravno iz obrazovnih razloga, a ne iz nekih drugih. Bilo bi dobro kada bi to mogli postići što pre, ali nisam u situaciji da mogu da kažem da će to biti sutra ili prekosutra. Delim mišljenje koleginice Novaković da bi bilo dobro da taj zakon što pre uđe u skupštinsku proceduru, ko god bio predlagač, da se što pre donese, da bi to bio deo naše stvarnosti u obrazovanju. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Miljenko Dereta. Izvolite.

Hvala.
Gospodine ministre, hvala vam na ovoj bujici brojeva koje je bilo neobično teško zapisati. Ako sam dobro razumeo, otprilike 50% škola ima manje od 25 učenika, čak 70%. Znači, imamo 30% škola u kojima je problem da imamo više od 25 učenika. Meni se čini da to prosto vapi za reorganizacijom sistema obrazovanja. Dakle, da se izračuna vrlo precizno, u tih 70% škola postoji neko nastavno osoblje i postoji neki prostor koji očigledno nije maksimalno iskorišćen, najblaže rečeno. Imamo u jednom manjem broju škola višak učenika koji kada bi se izračunao, čini mi se da bi taj broj odeljenja, pošto nisam stigao da čujem sve ove vaše brojeve i koliko bi zapravo novih odeljenja to značilo, bio 2.800 novih odeljenja.
Meni se čini da je to malo čudna računica, ali dobro, pronaći ću te vaše brojeve u stenogramu pa ću napraviti svoju, onda ću predložiti kako se to može reorganizovati. To vapi za reorganizacijom. To vapi za jednim drugačijim posmatranjem i problema prostora i problema broja zaposlenih. To je neizbežno.
Ono što mene najviše brine u celoj stvari jeste ta jedna nepodnošljiva lakoća tretiranja vremena. Kada vi kažete do 2020. godine, to je sedam godina. Sedam godina je sedam generacija, novih generacija koje će ući u škole. Sedam generacija, to je sedam puta broj onih koji se upisao u prvi razred ove godine. To je sedam oštećenih organizacija po mnogo čemu.
Voleo bih da vi ovom rešenju o kojem ovde diskutujemo date jedan kraći rok. Nemojte 2020, dajte 2015. godina, to su dve godine, sa jednom projekcijom koja će reći – do 2015. godine pokušaćemo da rešimo 50% problema, ali da onda znamo da je to problem kojim se bavite.
Skrećem vam pažnju na još jednu stvar, to je sugestija koja je došla iz sindikata. To je prva, jedna od retkih sugestija koja se bavi kvalitetom obrazovanja. Naravno da oni posebno time štite svoja radna mesta, nismo naivni da ne bismo to znali, ali dobro je da u kvalitetu obrazovanja vide šansu za očuvanje radnog mesta.
Molim vas, kao i svi ovde prisutni, naš poslanički klub LDP podržava ovaj amandman i moli vas da ga uzmete u razmatranje i odredite bar kraći rok u kome želite da rešite bar deo problema sa kojim se suočavamo. Hvala.

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je tri minuta i 15 sekundi.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 30. amandmane, u istovetnom tekstu, podneli su narodna poslanica Olgica Batić, zajedno narodni poslanici Milica Vojić Marković i Donka Banović, narodni poslanik Saša Milenić i zajedno narodni poslanici Miodrag Stojković, Janko Veselinović i Jovana Mehandžić.
Da li neko želi reč?
Reč ima narodna poslanica Olgica Batić.

Hvala puno.
Podnela sam neki amandman, pa dobila konačno reč da nešto kažem. Verovatno danas ni po kom osnovu drugačije ne bih dobila reč.
Preći ću konkretno na ovaj amandman koji sam podnela.
Slažem se i predložiću amandman i poslanika iz poslaničke grupe Zajedno za Srbiju i sve ono što je obrazložio gospodin Zelenović. Ali, ministre, moram ovde da kažem da, ukoliko prihvatite ovakav amandman, a podnet je od poslanika, u tom smislu ću se ponoviti, to bi samo za posledicu imalo zapravo poboljšanje i povećanje kvaliteta nastave, a isto tako i ostvarenja veće efikasnosti u radu.
Pominjali ste nešto što ste već iznosili u raspravi u načelu. Sada ako ponavljate sve to što ste izneli u raspravi u načelu, možda vas mogu citirati, pa su tu mnogi od nas, uključujući i vas, govorili o nekoj demografskoj slici našeg društva, o povećanoj nezaposlenosti, o siromaštvu, o katastrofalnoj ekonomskoj situaciji, i to naročito u ruralnim sredinama, o sramnim prosečnim zaradama, o stopi mortaliteta itd, onda se opravdano nameće pitanje - zašto mi očekujemo da će se bilo šta izmeniti do 2020. godine? Da li ćemo se mi to kao nacija podmladiti ili u tolikom broju povećati, pa ćemo, sada predviđamo ovakvim članom, odeljenje od 30 učenika a ne odeljenje od 25, kako je to, moram da napomenem, upravo predviđeno navedenom strategijom o obrazovanju? Bila sam na javnom slušanju, a i detaljno sam je pročitala. Moram da kažem, tamo se to eksplicitno navodi.
Kažem, radi veće pedagoške efikasnosti, broja učenika u odeljenju, u svim školama broj ne bi trebalo da bude veći od 22 do 25 učenika. Budući da se u celom ovom setu svih zakona o obrazovanju upravo išlo u cilju upodobljavanja ovakvoj jednoj strategiji, onda ukoliko želite potpuno upodobljenje, onda ovakav jedan amandman morate prihvatiti, bez obzira od koga dolazi, a dolazi od poslanika iz potpuno različitih grupa opozicionih, naravno. Mislim da je takva nužnost usvajanja ovakvog amandmana u potpunosti obrazložena.
Mogu ja i dalje da obrazlažem na temu ovoga, ali svi su se ovde, i vi ste kao Vlada, prilikom mišljenja o ovom amandmanu i razloga usled kojih odbijate ovaj amandman, naveli da ne prihvatate ovakav amandman, i to od strane podnosioca svakog narodnog poslanika ponaosob, dali ste isto obrazloženje – nepostojanje materijalnih i prostornih mogućnosti.
Sada ste pominjali ekonomske uslove pa imam za vas jedan predlog, a to je da vašem kolegi u Vladi ministru finansija kažete da podnese ostavku, pa možda mi stvorimo te uslove i možda vi tako ispunite sve ono što je u strategiji navedeno, a što se neće ostvariti u suprotnom do 2020. godine. Hvala.

Od vremena ovlašćene predstavnice poslaničke grupe iskorišćen je jedan minut.
Reč ima narodna poslanica Donka Banović, a posle nje narodni poslanik Saša Milenić.

Hvala. Želim da napomenem da su i poslanici iz DSS takođe podneli amandman gde predlažemo da se broj 30 menja brojem 25, odnosno da se smanji broj učenika. Neću sada ponavljati ono o čemu su kolege već govorile. Jedan kolega je izgovorio možda ključnu rečenicu, da se već dugi niz godina ni jedna vlada i ni jedan ministar prosvete nije upustio u ozbiljnu reorganizaciju, odnosno racionalizaciju, odnosno promenu, odnosno iniciranje promene mreže osnovnih škola u Republici. Mislim da je tu.
Sada ministar kaže da se očekuje da će lokalne samouprave biti razumne, racionalne u sledećem novom predlaganju akta o mreži osnovnih škola na svojoj teritoriji. Ne nadam se tu mnogo zato što znam, kada to rade lokalne samouprave, da oni upravo baš i ne razmišljaju racionalno, nego nastoje da svaka škola koja postoji u nekom selu, koliko god da malo ima učenika, da oni nastoje da se ta škola zadrži i zbog dece i zbog roditelja. Znate kako se kaže, kada se i škola ugasi, onda to mesto više ne postoji. Dakle, nije ovo problem koji je jednostavno posmatrati.
Neko reče da su sindikati predložili ovo samo zbog toga što se plaše za gubitak radnih mesta. Ne mogu to tako da shvatim i ne shvatam tako jednostavno zato što smatram da su i sindikalne organizacije takođe zabrinute isto kao što je Savez učitelja Republike Srbije o kvalitetu nastave. Mislim da su i njihovi motivi, između ostalog, bili i pedagoške prirode.
Ono što bi takođe moglo da olakša onim ljudima koji rade u gradskim školama gde ima više od 30 učenika, čujem i od gospodina Atlagića da ima odeljenja osnovnih škola sa 40 učenika u Beogradu, za to stvarno nisam još čula, moguće je da bude poneki učenik preko 30, ali da ima 40, mislim da uopšte nije moguće održati takav čas i da tu nema nikakvog kvaliteta, ali ono što bi moglo da pomogne jeste da usled primene inkluzivnog obrazovanja u odeljenju sa 30 učenika su dozvoljena dva učenika sa smetnjama u razvoju ili invaliditetom, iako se taj broj smanjuje. Dakle, u okviru 32 učenika, ono što bi pomoglo nastavnicima jeste da se zaista pozabavimo i da obezbedimo pedagoške asistente, personalne asistente i da taj tim koji u jednoj školi radi oko kvalitetne primene inkluzivnog obrazovanja, da on zaista bude podrška nastavnicima.