Izvinjavam se, zanimljiva je ova rasprava, ali mislim da je pređena određena granica i zato reklamiram povredu člana 107. dostojanstvo Skupštine.
Dopustili ste ministru da izloži jednu dilemu koja je nedopustiva u pravnom državi, da se meri šta je veći stepen kršenja zakona. Naravno da su krivi i jedni i drugi i treći zbog toga što neko nije uplaćivao porez na dodatu vrednosti i apsolutno je nedopustiva poruka da je moguće utvrđivati ko je krivlji, da tako kažem. Čak ne postoji ni reč u srpskom jeziku za takvu situaciju. Vidite koliko je to neprihvatljivo.
Ako mene pitate, gospodine Dinkiću, krive su sve stranke koje su držale na mestu direktora "Puteva Srbije", čoveka koji je sebi dozvoljavao da to ne radi i krivi će biti svi oni koji u budućnosti budu dozvoljavali da se direktori javnih preduzeća biraju mimo konkursa.

Narodni poslanik Veroljub Arsić, pravo na repliku. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, pošto je kolega iz DS opomenuo da ništa nisam rekao o budžetu, znači, na domaće kredite treba da vratimo 92 milijarde dinara po osnovu kamate. Nije to ova vlada napravila, na strane kredite 46 milijardi 300 miliona dinara. U periodu od 2008. do 2012. godine Narodna banka je, radi ublažavanja kursa dinara prodala četiri milijarde evra, a kurs je sa 80 skočio na 119. Toliko ste bili uspešni.
Sada Narodna banka drži stabilan kurs i više je otkupila deviza na tržištu nego što je prodala.
Ako još hoćete da me ubedite da je Srbija, ovakva kakva jeste, dugovala 14 milijardi evra, pa to kada se pomnoži sa današnjim kursom evra, to je 18 milijardi 200 miliona dolara. Toliko nije dugovala ni SFRJ. O čemu vi govorite? O tome se radi.
Zašto stalno iznosite paušalno tendenciozne informacije? Tačno je, vratićemo samo na ime kamata ove godine preko 140-150 milijardi. Koliko je to od našeg deficita? Dve trećine deficita? Tri četvrtine deficita? Pričate da ova vlada nije sposobna da vodi javne finansije? Pa, ko nas je doveo u ovo stanje? Neka gora vlada. Evo, nesposobni smo, ali su nas gori doveli do ovoga što sada radimo i u čemu živimo, a u tome ste i vi učestvovali. Nemojte sada da se posipate pepelom zbog toga.

Narodni poslanik Božidar Đelić, pravo na repliku. Izvolite.

Gospodine Arsiću, hvala vam na iskrenosti. Rekli ste da ste nesposobni. Zbog toga ja to ne moram ovde da ponovim, jer jeste nesposobni da vodite javne finansije kao vlada. Ne kažem vi lično, vi niste zaduženi za to, ali činjenica jeste da će i SNS da glasa kroz koji dan, jer ovo treba da stupi na snagu veoma brzo, po hitnom postupku, da se smanje subvencije za poljoprivredu za tri milijarde dinara.
Govorili ste da će za 600 miliona evra da se uštedi na javnim nabavkama. Ne vidim u rebalansu budžetski fond koji će to dokazati. Vidimo da će se otkazati skoro sve javne nabavke. Jedna je stvar uštedeti na javnim nabavkama, a druga stvar je otkazati. Javna nabavka je nešto što će obezbediti nekoj našoj građevinskoj firmi da nešto uradi, a vidimo crno na belo da sve investicije u građevini, u izgradnji, sve te investicije, sve se to ukida, nažalost.
Kada govorite o dugu, čuli smo od strane Vlade devet milijardi za četiri godine. U redu, a kako je to onda četiri milijarde za 10 meseci?
Kada dete izbegava odgovornost i pokušava stalno da prebaci na nekog drugog, to još nekako može da se razume, ali kada to rade odrasli ljudi, to je već nešto drugo. To je već za neku drugu analizu.
Jeste, postoji odgovornost za sve nas. Odgovornost postoji onog momenta kada se formira vlada. Moguće je bilo doneti neke druge odluke. Vi ste odgovorni od kraja juna. Doneli ste odluke koje su nas dovele do povećanja stranog spoljnog suverenog garantovanog duga od četiri milijarde evra.
Činjenica jeste da, ukoliko ne privatizujete, a vidimo da većih privatizacija neće biti, otkazana je ona za "Telekom", vidimo da ne možete da prodate ni "Galeniku", ni ništa drugo, to znači kada se budemo videli, ako se ne vidimo pre za rebalans rebalansa do tada, da ćemo se videti i možemo da predvidimo da ćete imati deficite za sledeću godinu i da će to biti dodatni dug. Hoćemo li mi biti odgovorni za taj dug sledeće godine? Znači, ministri ste, poslanici većine, odgovorni ste. Imajte minimalnu odgovornost prema vašim funkcijama i četiri milijarde evra je matematički i sasvim egzaktno dodati dug koji ste napravili našoj zemlji.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Ilić. Izvolite.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče.
Dame i gospodo, uvaženi ministre, napraviti idealan budžet jeste cilj svake vlade, ali je ponekada to zaista "Sizifov posao". Uvek će oni koji pune budžet reći da im se previše uzima, dok će oni drugi, koji iz budžeta dobijaju sredstva, reći da dobijaju malo.
Budžet jeste finansijski izraz ukupnog stanja u državi i onaj ko ume da ga pročita i razume, jasno će videti koji su ključni problemi društva. On je politički dokument koji u brojkama izražava politiku Vlade i njene namere. Budžetom se preraspodeljuje deo društvenog bogatstva u skladu sa tom politikom.
Rebalans budžeta jeste finansijsko-tehnička operacija koja ima za cilj usklađivanje prihoda i rashoda u budžetu u slučajevima kada dođe do bitnijeg odstupanja odnosno neravnoteže prihodne i rashodne strane. Stoga rebalans, osim tog finansijsko-tehničkog aspekta, ima i realne ekonomske i političke posledice, jer uglavnom dovodi do smanjenja rashoda različitih budžetskih korisnika.
Rebalans, sam po sebi, ne može se unapred kvalifikovati kao nešto dobro ili loše, kao što to ovde pokušava da se prikaže kao isključivo negativna stvar. On je u prilikama koje su u našim javnim finansijama neophodan i nužan i kao takav je pozitivan, jer dovodi u ravnotežu ono što nije u ravnoteži i jedini mogući odgovor Vlade u ovom trenutku. Tako rebalans vidi Fiskalni savet.
Međutim, ovaj rebalans treba gledati u kontekstu paketa Vlade i u pravcu strukturnih reformi koje se odnose na preduzeća u restrukturiranju, javna preduzeća, državnu upravu, sprečavanje sive ekonomije i reformu tržišta rada. U ovom trenutku tu nedostaje i reforma penzionog sistema, ali očekujem da ćemo je imati već naredne godine.
Ono sa čime se suočava ova Vlada, a o čemu mi danas raspravljamo ovde, jeste ono sa čime se gotovo svakog meseca suočava najveći broj građana ove zemlje, a to je raskorak između prihoda i rashoda. Šta radi porodica kojoj u toku meseca, iz bilo kog razloga, izostanu prihodi ili se smanje? Radi rebalans i to tako što bira između toga da se plate računi, rata za kredit, ekskurzija, zameni veš mašina, uplati godišnji odmor, ili obezbede izdaci za hranu. Nečega se mora odreći. Jedina alternativa je da se pozajmi novac u komšiluku ili podigne kredit u banci. Ali, alternative samo trenutno rešavaju problem. Svakako je bolje rešenje štednja, sve dok se realno ne uvećaju prihodi.
Tu logiku mora da ima i država, što je Vlada u suštini pokazala ovim rebalansom. Ide na štednju, a ne na novo zaduženje, kako je to radila prethodna Vlada. Dakle, ona smanjuje one izdatke iz budžeta za koje procenjuje da nisu krajnje neophodni i nužni. To se pre svega odnosi na transfere organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja, diskrecione troškove, subvencije, različite naknade za zaposlene i slično.
Na drugoj strani, rashodi za socijalna davanja, tranzicioni fond, sredstva za RTS i dospeće nekih garancija dodatno uvećavaju rashode u odnosu na originalni budžet. Iz ovakve politike rashoda jasna je ideja Vlade da zaštiti socijalno najugroženije.
Nedavno smo dobili datum za početak pregovora sa EU. Te pregovore i tok pristupanja vidim kao proces raskida sa lošim navikama iz prošlosti. Jedna od tih loših navika je i to da smo uvek trošili više nego što imamo i kao država i kao pojedinci.
Druga loša navika je da smo često delili nezarađeno. Dobijali smo i plate, a nikada se nismo pitali jesmo li ih zaradili. To važi za čitavu državnu administraciju, zaposlene u javnim preduzećima i one u preduzećima u restrukturiranju.
Ako bismo i pošli od toga da je rebalans, kako to neki ovde kažu nužno zlo, setimo se i one narodne izreke da u svakom zlu ima nečeg dobrog, pa se zapitajmo šta je to dobro u ovom rebalansu?
Kao prvo, Vlada će bez odlaganja napraviti ozbiljne uštede i napraviti proces restrukturiranja u 179. državnih preduzeća do sredine naredne godine. Kreće se sa ubrzanom korporatizacijom i prodajom nekih javnih preduzeća. Spominju se "Galenika", JAT, "Dunav", "Resavica" i drugi. Okončava se nekontrolisano zapošljavanje u javnom sektoru i počinje ozbiljan obračun sa sivom ekonomijom. I ona milijarda evra manje u budžetu, u državnoj kasi, o kojoj smo ovde danas slušali, jeste upravo ona milijarda evra više kod građana i privrede, jer ta nedostajuća milijarda bi se mogla samo od njih u ovom trenutku uzeti.
Paket fiskalnih zakona koje smo usvojili u maju mesecu ove godine pokazao je prve efekte. U junu imamo najniži deficit budžeta od početka godine, svega oko pet milijardi dinara. Statistika kaže da nam je rast BDP korigovan naviše sa 1,9% na 2,1%. Nezaposlenost iz aprila ove godine, u odnosu na april prošle godine, opala je za 1,4%, a stopa zaposlenosti je porasla za 2%.
Evo, na ovom mestu ću se osvrnuti i na komentar koji smo čuli i poređenje sa stopom nezaposlenosti iz oktobra, koja jeste bila 22%. Međutim, zaposlenost, odnosno nezaposlenost imaju izraziti sezonski karakter i svako poređenje aprila sa oktobrom je neumesno. Bilo bi jednako besmisleno kao kada bi poredili rod žita u julu i u januaru iste godine, gde je sasvim logično da je to potpuno neuporedivo. Zato takva vrsta manipulacije nema nikakvog smisla, jer je poznato da nezaposlenost opada s proleća, zbog sezonskih radova i to se dešava svake godine. Zato je jedino logično i normalno da se poredi april mesec ove godine, kada je napravljena anketa, sa aprilom prošle, kao što treba porediti oktobar sa oktobrom prethodne godine.
Inflacija je stavljena pod kontrolu. Izvoz beleži značajan rast, a uvoz pad. Dinar je stabilan u dužem periodu i jači je nego prošle godinu u ovo vreme. Ovi pomaci možda i nisu tako značajni, ali su kao tendencija nešto što zaista može da ulije poverenje za naredni period. Radi doslednosti, ovo dobro o kome sam sada govorio ima i svoje zlo, odnosno naličje. Svi ovi pozitivni trendovi osim smanjenja nezaposlenosti i rasta DBP verovali ili ne, imaju negativan efekat na budžetske prihode.
Dobro je što imamo nižu inflaciju od planirane, ali zato imamo i manje prihode u budžetu, od planiranih. Dobro je što nam raste izvoz, ali za toliko manje imamo prihoda od PDV, zbog nulte stope u izvozu i punog povraćaja svih plaćenih poreza. Dobro je što je manji uvoz, ali to znači i manje prihoda od uvoznog PDV i carina. Stabilan dinar takođe smanjuje prihode budžeta.
To nije jedini razlog smanjenih prihoda u budžetu, niti opravdanje, ali jeste faktor koji jasno apostrofira i Fiskalni savet. Dakle, svaka stvar i u javnim finansijama i u ekonomiji ima uvek dve strane, onu bolju i onu lošiju. Tako i u ovom slučaju.
Ovo ne znači da nema mesta za kritiku Vlade i ministra finansija i rebalansa. Objektivno za tu kritiku ima mesta, procena prihoda nije bila dobra i to jeste realan osnov za kritiku. Uprkos faktorima i razlozima o kojima je govorio Fiskalni savet. To je i sam ministar rekao.
Međutim ono što smo danas ovde čuli od nekih kolega, nije kritika nego ogoljeno kritizerstvo bez ikakvog osnova i bez želje da se razume i pročita ovaj rebalans.
Od kako je stupio na mesto ministra finansija u ovoj Vladi, ministar je doneo čitav niz mera i zakona, spasao državu od bankrota, rasteretio privredu,uveo finansijsku disciplinu u javni sektor, ukinuo 138 parafiskalnih nameta, sprečio propast bankarskog sistema zbog "Agrobanke" i "Razvojne banke Vojvodine". Ni jednu meru koju je doneo Fiskalni savet nije osporio, izuzev rezervi u pogledu da li će te mere biti dovoljne da se ostvare ciljevi politike. Tako i oko rebalansa. Za Fiskalni savet nisu sporne mere, već isključivo se postavlja pitanje da li su te mere dovoljne i da li ih treba dopuniti sa još oštrijim merama poput smanjenja plata i penzija, uvođenja poreza na zarade preko 40 hiljada dinara, reforme penzionog sistema i drugo. Rezerve Fiskalnog saveta jesu osnovane, ali na drugoj strani se postavlja pitanje – može li Srbija u ovom trenutku da izdrži tako oštre mere i ima li konsenzus oko toga?
Ono u šta sam siguran jeste da sve dok Mlađan Dinkić vodi javne finansije Srbije, mi ćemo imati i finansijsku sigurnost i redovnost u isplati plata i penzija i socijalnih davanja. Zaduženost zemlje će od 2015. godine početi značajno da opada i do tada će biti okončane sve ključne mere koje se tiču restrukturiranja, okončanja privatizacije i korporatizacije javnih preduzeća.
Iz svega što je rečeno, jasno je da ćemo mi kao poslanička grupa podržati ovaj rebalans koji označava odlučan raskid sa nekim lošim navikama iz prošlosti i ide u pravcu stvaranja štedljive i efikasnije države koja se neće nekontrolisano zaduživati, kao što je to bio slučaj u prethodnom periodu. Zahvaljujem.

Da li se još neko od ovlašćenih predstavnika javlja za reč? (Ne.)
Prelazimo na listu.
Prvi reč ima gospodin Milorad Mijatović.

Poštovani gospodine potpredsedniče, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, čitav dan danas slušam raspravu o rebalansu budžeta, što na Odboru za finansije, što u ovom visokom domu. Celo vreme slušam - ko je odgovoran za ono što se desilo u prošlosti. Živim u sadašnjosti i želim da živim u budućnosti.
Ovde u ovoj sali sede svi oni koji su vršili vlast u prošlosti. Kao sindikalni lider pregovarao sam i sa ovom stranom ovde i sa gospodinom ministrom oko svih mogućih primanja. Hoću ovde javno da izjavim, odgovornost za najveći dug koji ima Srbija, za najnižu platu, za zaduženje, za sve snose sindikati. Znate zašto sindikati? Zato što su oni sve ovo činili i uradili. Sindikati su krivi zato što smo izgubili 500.000 radnih mesta, sindikati su krivi zbog činjenice da imamo skoro najnižu platu u okruženju i sindikati su krivi zašto smo imali ovu kriminalnu privatizaciju i zašto smo izgubili 500.000 radnih mesta.
Mislim da to nije tačno. To znate i vi, jer znate kako je išla ova privatizacija, kako smo gubili radna mesta i kako smo preduzeća koja su i dala određene rezultate doveli do ove situacije u kojoj se danas nalazimo.
O rebalansu budžeta rečeno je mnogo štošta. Neću mnogo dodati oko toga. Čim se pravi rebalans u ovom periodu, znači da nije urađeno ono što je bilo potrebno, izvršene su pogrešne procene i ono što treba da uradimo jeste da iz ove situacije izađemo, da idemo dalje napred.
Predlažem da se okrećemo budućnosti. Budućnost se ogleda u sledećim činjenicama – da li smo spremni da idemo u strukturne reforme? Prvo, restrukturiranje javnih preduzeća, kada ih vršimo? Pa, onda kada moramo. Kad nas zakon na to tera, mi vršimo restrukturiranje i verovatno ćemo čekati 30. jun sledeće godine da tu priču završimo. Isto tako, o javnim preduzećima, prvi put smo se ohrabrili da kažemo da smanjujemo subvencije železnicama. O tome ćemo razgovarati i u vezi Resavice, a isto tako možemo razgovarati i oko "Galenike". Tu se možda ne bih složio sa gospodinom ministrom. Nisu sindikati krivi zašto "Galenika" nije privatizovana i zašto se ona dalje ne privatizuje.
Možda se postavlja pitanje - zašto je "Galenika" i došla do ovog stanja u kojem se nalazi i gde je odgovornost onih koji su je u datom trenutku vodili i činili nešto od nje?
Celo vreme sebi postavljam pitanje – po čemu je u zapošljavanju, razvoju privrede, odgovoran Zakon o radu? Po čemu je to Zakon o radu smetnja, kada su sindikati spremni da se ide na promene Zakona o radu, spremni su i da ukinu famozne otpremnine, spremni su i da prihvate činjenicu da se rad na određeno vreme produži za dve do tri godine? To je stvar pregovora na socijalno-ekonomskom savetu, da razgovaramo i sindikati su spremni da učine i mnogo veće ustupke, ali sa njima se ne razgovara, ali se govori kao velika prednost da se promeni Zakon o radu. Da li će to podrazumevati da će radnik raditi, a neće dobijati platu koju je zaradio? Da li radnik treba da radi, a da ne dobije platu? Da li se pod time podrazumeva promena Zakona o radu, a svuda u normalnom svetu, a Srbija želi da bude normalna, se borimo da onaj ko radi zaradi i na vreme dobije platu. To je nešto što je normalno.
Dalje, jedno pitanje koje govori o restrukturiranju jeste reforma PIO fonda. Godine 2013. je trebalo da se krene. Ne znam zašto, sve vreme se očekuje da za PIO fond postoji neki čarobni štapić kojim je potrebno samo nešto promeniti, pa da više ne dajemo skoro 50% iz budžeta za doprinose PIO fondu. Mislim da nije tu rešenje. Penzioni fond je već doživeo određene reforme. On i dalje u hodu treba da se reformiše, ali treba o tome ozbiljno razgovarati. Ne treba donositi paušalne ocene. Morate znati da od Penzionog fonda u Srbiji trenutno živi milion i sedamsto penzionera i koliko je tu članova njihovih porodica, koliko je tu mladih koji na te male penzije mogu da preživljavaju u ovom teškom vremenu?
Zbog toga mi iz SDPS smatramo da je potrebno razgovarati i o činjenici kako uvesti i solidarni porez. Kolega Bauer je govorio nešto o procentima, a ono za šta se mi takođe zalažemo je pitanje solidarnog poreza. Ne vidim nikakvog razloga da se kao privremeno rešenje ne uvede socijalni porez. Koja je to cifra? Da li će to za zaposlene biti 40.000, a za penzionere mora biti veća nego što je 25.000, jer kao što znate, 60% penzionera prima do 25.000? To znači da možemo o tome razgovarati, jer kako ćemo biti socijalno odgovorna država, ukoliko nemamo elemente solidarnosti. To je ono za šta se borimo i na čemu ćemo insistirati kao socijalno odgovorna partija koja insistira da u ovoj zemlji svi imaju pravo na jedan dostojanstveni život, a ne samo dostojanstveni život, već i dostojanstveni rad.
Ako pod dostojanstvenim radom podrazumevamo, onda znači da smo spremni da idemo i u ime sindikata i kao SDPS na izmene i dopune Zakona o radu, ali pod uslovom da se tu napravi širi društveni konsenzus, da se dogovorimo oko socijalno-ekonomskog saveta i sindikati i poslodavci i država koja će tu biti garant.
Kada ovo govorim, govorim iz prostog razloga, jer ako želimo da govorimo o budućnosti,onda moramo na taj način razgovarati. Nema ničega težeg ako nemate radno mesto. Kao otac dece koja nemaju posao, znam šta to znači, šta znači čekati posao, šta znači tražiti posao. Srbiju treba zaposliti i o tome treba da razgovaramo, da razgovaramo o budućnosti. Ovaj rebalans budžeta gledam samo kao iznuđeno rešenje, kao premošćavanje nečega što će nas uvesti u strukturne reforme. Kao što smo imali snage da odgovorimo na mnoga teška pitanja, na pitanje Kosova, da dobijemo datum za početak pregovora, isto tako, lično smatram da se kompletna društvena energija mora usmeriti na reformu privrede, na strukturne reforme, da bi konačno Srbija počela da živi, da Srbija ide napred. To je ono što će SDPS u svom radu dalje podržavati.
Na kraju da kažem da ćemo u potpunosti podržati ovaj rebalans budžeta. Hvala.

Pošto narodni poslanik Karolj Čizik nije tu, sledeći reč ima narodni poslanik Miodrag Đidić.