Narodni poslanik Zvonimir Stević.

Gospodine predsedniče Narodne skupštine Republike Srbije, dame i gospodo narodni poslanici, moje pitanje, a istovremeno obaveštenje, se odnosi na Ministarstvo finansija i privrede, odnosno formalno se upućuje Nacionalnoj službi zapošljavanja.       
Naime, ovih dana obustavljena je nadoknada, pomoć koju dobijaju radnici bivših kosovsko-metohijskih preduzeća. Udruženja Srba sa Kosova i Metohije s pravom reaguju i izražavaju nezadovoljstvo. Udruženja raseljenih iz Beograda, Kragujevca, Kraljeva, Kruševca, Niša, Novog Sada, Čačka, Raške, Smedereva, Podgorice i drugih gradova Srbije i Crne Gore uputila su peticiju najvišim državnim organima, gde traže da se nadoknada ne ukida, da se definiše njihov status ili da se ona ne ukida dok se ne stvore uslovi za povratak.
Želim javnost da obavestim, uz uvažavanje ekonomskog stanja u kome se država Srbija našla, da je u pitanju iznos od 8.000 dinara i da je to taj tzv. minimalac, najniža cena rada, da je uredba doneta o načinu isplata plata i primanja za sva lica koja su bila u radnom odnosu sa Kosova i Metohije još 1999. godine, da je korigovana 2003. godine, a da je smanjenje za 50% došlo u toku 2008. godine, bez odluke.
Želim da vam kažem, preda mnom je struktura zaposlenih u AP Kosovo i Metohija, o tome neću, ali samo za ovaj deo lica raseljenih, znači, preko Nacionalne službe za zapošljavanje privremena nadoknada se isplaćuje za 20.020 lica, od toga 9.076 su u raseljenju, a 10.964 je na Kosovu i Metohiji. Treba da kažemo i činjenicu da ova lica i sva koja se finansiraju i koriste budžet nisu svojom voljom izgubila radno-pravni status. Taj iznos, na godišnjem nivou, za ova lica u broju od 9.000 iznosi u bruto iznosu 176 miliona na godišnjem nivou.
Ono što je posebno važno, to je pitanje statusa i sudbine tih lica i tih ljudi koji su bili u radno-pravnom statusu i sada su sa ovom odlukom dovedeni u veoma nezavidan položaj i oni su u izuzetno teškom stanju. Kakav je njihov status, posebno za one koji imaju godinu dana, dve, tri, četiri, pet do penzije, pa i dalje?
Moje pitanje se odnosi i tražim obrazloženje – ko je doneo ovakvu odluku? Da li odluka predviđa status tih lica? Zašto je odluka retroaktivnog karaktera, retroaktivnog dejstva jer, da vas podsetim, taj zadnji minimalac, odnosno tu nadoknadu, primili su još za decembar 2012. godine?
Postavljam pitanje – ko je i kada doneo takvu odluku? Tražim obaveštenje – kakva je sudbina i kakav je status lica u raseljenju? Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Janko Veselinović.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, postaviću dva pitanja - jedno se tiče strujnih udara koji nas očekuju narednih dana i mini političkih udara koji su prisutni već ovih dana.
Prvo pitanje tiče se poskupljenja struje koje će od prvog narednog meseca pogoditi sve građane Republike Srbije, privredu i to će, naravno, biti kontinuitet u opadanju standarda života građana Srbije.
Podsetimo da je ova Vlada odnosno ova Skupština već izglasala povećanje PDV-a sa 18 na 20%, da su izmenama poreskih zakona uvećani porezi na imovinu građana. Nedavno sam naveo primer da sam ja dobio poreski račun za nekih 60% veći za ovu godinu u odnosu na prošlu. Moja koleginica u klupi iza je dobila 300% veći račun za porez za ovu godinu u odnosu na prošlu godinu. Takve i slične račune su dobili građani Srbije, a od 1. avgusta će dobiti novi račun za struju.
Moje pitanje jeste pre svega šta tih 10% predstavlja i koja je struktura tog poskupljenja? Da li se ono tiče troškova proizvodnje struje, da li se ono tiče angažovane snage koja je jedna nedefinisana i nigde u svetu postojeća kategorija i šta će u stvari ovim poskupljenjem građani plaćati? Samo bih podsetio da struja u Srbiji nije najjeftinija, naročito kada se postavi u odnos sa platom u regionu. Tako, recimo, građani Hrvatske plaćaju 9,65 centi struju, dok će u Srbiji ona biti 6,14 centi po kilovat-času. Međutim, od 1. avgusta struja u Hrvatskoj pojeftinjuje 10%, kod nas poskupljuje 10%, dok je prosečna plata kod njih 730 evra a kod nas 380 evra. Dakle, gotovo da je odnos 100% i kupovna moć građana Srbije je gotovo za 100% manja u odnosu na naše komšije koje su sada u EU.
Drugo pitanje se tiče mini političkih udara koji se dešavaju ovih dana širom Srbije. Navešću primere u Vojvodini. Prvo je bio na dnevnom redu sajam, Novosadski sajam, gde je izveden jedan prepad, postavljeno je rukovodstvo bez konsultacije i saglasnosti Vlade AP Vojvodine koja ima vlasništvo u tom sajmu. Juče je za direktora Luke Novi Sad imenovan grudni hirurg i to je meni manji problem. Veći problem je u činjenici da 33% vlasništva u toj Luci ima Vlada Vojvodine, 33% grad Novi Sad, 33% Republika Srbija, a da Vlada Vojvodine o tome apsolutno nije konsultovana i da je danas, navodno sa ličnim obezbeđenjem, novo rukovodstvo upalo u Luku Novi Sad.
Slična situacija ovih dana se dešava u poljoprivrednom dobru "Šantić", u poljoprivrednom dobru "Gakovo", u "Severtransu", itd. Bez održavanja skupština, na samovoljnu odluku Vlade ili nekoga iz Vlade Republike Srbije, vrši se smena legalno izabranih rukovodstava. Na primeru Luke Novi Sad, očita je želja da se privatizuje ta luka, iako postoji odluka da se ta luka ne privatizuje pošto je to svojina odnosno dobro od nacionalnog interesa.
(Predsednik: Vreme.)
Samo da završim.
Dakle, pitam Vladu Republike Srbije – šta čini strukturu povećanja cene struje i obzirom da je naplativost struje 45% u Srbiji, zašto se prvo ne naplate dugovi? Drugo pitanje je – ko stoji iza nezakonitih prepada i ulaska u preduzeća u državnom odnosno pokrajinskom vlasništvu, u ovom konkretnom slučaju u Vojvodini? Hvala.

Reč ima narodni poslanik Maja Gojković.

Gospodine predsedniče, poštovani poslanici, moje današnje pitanje je inicirano natpisima u pojedinim jučerašnjim dnevnim novinama. Iako se pojavio na stranicama kulture, prosto je privukao pažnju određenih krugova u Srbiji i smatram da ovo pitanje prevazilazi i okvire jednog ministarstva, te bih time želela da na ovo pitanje odgovore i predsednik Vlade Republike Srbije, ministar finansija kao i direktorica Kancelarije za saradnju sa Srbima u regionu i za saradnju sa dijasporom.
Naime, u novinama se pojavio naslov da se gasi srpski teatar u Budimpešti. Želim da poštovanim kolegama koje možda ne znaju ovu činjenicu da kažem da je Srpski građanski teatar u Budimpešti osnovan još 1813. godine. Dakle, nalazimo se pred jubilejom od čitavih dva veka, što je retko za bilo koji teatar u Evropi, a kamoli za teatar koji je manjinskog karaktera u jednoj državi.
Zaista interesantno da zaista postoji takva namera i da se to dešava uoči jubileja koji je zakazan, dakle, obeležavanje 24. avgusta ove godine, gde je ovaj teatar, ljudi zaposleni u njemu i naša država i Mađarska država, odnosno predstavnici, bili spremni da proslave začeće Srpskog građanskog teatra kakav je pravi naziv ovog pozorišta.
Ove godine se desilo nešto alarmantno, promenjen je potpuni sistem finansiranja ovog pozorišta. Ne znam da li je uopšte potrebno da naglasim koliko je to značajno i za srpski narod postojanje ove kuće za kulturu, za naš identitet na tim prostorima. Po podacima ovo pozorište nije dobilo nijedan jedini dinar, niti za svoj radu u ovoj godini, niti za ovaj značajan jubilej.
Važno je da naglasim da je ovo jedini ovakav nacionalni manjinski teatar srpskog naroda u Budimpešti. Izuzetno je značajno upravo skrećem pažnju da se to dešava njihovo konstantno gašenje tek nekoliko nedelja pred obeležavanje ovog jubileja. Pripreme su zaista odmakle, nije nevažno da kažem da je napisan poseban komad o životu Joakima Vujića, zove se "Čudo u Rondeli". Nije zgoreg da pomene naziv i interesantnu temu, hteo je prosto da Joakim Vujić u tim vremenima nametne Srbima nešto teško, ali nešto korisno i možemo da povučemo dobru paralelu sa današnjim političkim dešavanjima u našoj državi.
Direktor Nacionalnog teatra Mađarske, gospodin Atila Vidnjanski prihvatio je da se upravo u njihovom teatru, Nacionalnom teatru Mađarske odigra i ovaj komad, da se obeleži jubilej uz prisustvo pozorišnog sveta Srbije i Mađarske i predviđeno je prisustvo najviših zvaničnika dve države, dakle, u rangu ministara, predsednika Vlade i eventualno predsednika obe države. Počele su pripreme i za organizovanje izložbe i konferencije na ovu temu. To je sve počelo da vrši mađarska strana ali je ovih dana ovaj jubilej doveden pod znak pitanja jer se ne plaćaju računi u ovom pozorištu zbog besparice, daju se otkazi zaposlenima. Sada u ovom pozorištu postoji samo upravnik, gospodin Milan Rus i nekoliko volontera koji se nadaju da ćemo nešto pokrenuti u ovom parlamentu povodom ovog pitanja.
Dakle, moje pitanje je – šta će celokupna Vlada, Ministarstvo finansija, Kancelarija za dijasporu preduzeti da do gašenja Srpskog teatra u Budimpešti koji postoji već dva veka ne dođe? I šta će uraditi i preduzeti da se održi značajno obeležavanje jubileja rada istog u Mađarskoj. Nadam se ćemo izuzetno brzo, već iduće nedelje, dobiti predlog konkretnih mera kako bi zaista omogućili da se održi dvovekovni jubilej Srpskog teatra u Mađarskoj. Zahvaljujem.

Pošto se više niko od predsednika odnosno od ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa ne javlja za reč nastavljamo sa radom.
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici: Tamara Tripić i Srđan Milivojević.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine obaveštavam vas da sam pored predsednika predlagača Nikole Selakovića, ministra pravde i državne uprave, Aleksandra Stoiljkovskog, izbornog člana Visokog saveta sudstva iz reda sudija, Zorice Stojšić, Danijele Sinđelić, izbonih članova državnog Veća tužilaca, pozvao da sednici prisutvuje i dr Danilo Nikolić, državni sekretar u Ministarstvu pravde i državne uprave, mr Milica Čogurić, pomoćnik ministra pravde i državne uprave, Jovan Ćosić, načelnik odeljenja u Ministarstvu pravde i državne uprave i Zlatko Petrović, viši savetnik u Ministarstvu pravde i državne uprave.
Molim samo službu da pozove ministra da uđe.
Nastavljamo zajednički, načelni, jedinstveni pretres o Predlozima iz tačaka 2, 3, 4. i 5. dnevnog reda.
Za reč se javlja Srđan Spasojević, kao ovlašćeni predstavnik poslaničke gurpe NS. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, poštovani ministre, pred nama je  danas rasprava u načelu o Zakonu o prekršajima, i odmah na početku ovog izlaganja želim da istaknem da će poslanička grupa NS podržati ovaj zakonski predlog.
Moram da napomenem i to, da je ovaj zakonski predlog dobio potpunu podršku kada smo imali Odbor za pravosuđe, da je ocenjen kao izuzetno dobar zakon, i mislim da će, čak i bilo bi veoma korektno, da ono što je bilo na glasanju na tom odboru, bude preneto i u ovom parlamentu, kada su sve poslaničke grupe u pitanju.
Bez obzira na delimično sprovedenu reformu prekršajnih postupaka u Republici Srbiji, i dalje je u velikoj meri neefikasan, tako da direktnu posledicu imamo činjenicu da nekoliko desetina hiljada predmeta godišnje zastareva, i to pretežno zbog opstrukcije stranaka, koja odredbama važećeg zakona o prekršajima široko omogućena. Po podacima koje su i neke kolege istakle, od ukupno od više 1100 predmeta godišnje, reši se nešto malo iznad pola, i preko 400 predmeta ostane nerešeno i najčešće dođe do zastarelosti, tako da je izmena ovog zakona, odnosno novi zakon o prekršajima bio nužan.
U praksi prekršajnih sudova, dakle, najveći osim zastarelosti, najveći problem predstavlja kako na efikasan način obezbediti prisustvo okrivljenog i drugih učesnika u postupku. S tim u vezi jeste i loša procesna disciplina stranaka. Potom neaktivnost ovlašćenih podnosilaca prekršajnih prijava, kao i njihova nezainteresovanost za uspešan ishod postupka.
Ukratko, jasno je da je neophodno izmeniti mnogo normi kako bi se prekršajni postupak precizirao, pojednostavio i učinio jednostavnijim, efikasnijim, ekonomičnim, i što je najvažnije pravednijim, posmatrano iz ugla običnog građanina.
Zbog napred navedenih razloga, odredbe člana 89. podvlače nepristrasnost suda u sporu u kome postoji dve strane. Napušta se princip po kome sud po službenoj dužnosti utvrđuje činjenično stanje, kako bi doneo zakonitu presudu. Ovo istovremeno predstavlja najveću novost kada su u pitanju osnovna načela prekršajnog postupka. Umesto dosadašnjeg načela utvrđivanja istine, uvodi se i načelo dokazivanja.
Procesni teret treba da bude na jednoj i na drugoj strani u postupku. Sada u praksi često imamo situaciju da su obe stranke nezainteresovane za tok i ishod postupka. Podnosilac zahteva misli da je njegova obaveza završena sa samom činjenicom pokretanja prekršajnog postupka, pa je sud primoran da izvede dokaz saslušanjem svedoka, koji se na sojoj strani opet ne odazivaju pozivima, što za posledicu ima zastarevanje postupka, kao što sam već istakao.
U članu 18. Predloga zakona na precizniji način je definisana krivica kao osnov subjektivne odgovornosti fizičkog lica za prekršaj.
Predložena definicija je usklađena sa definicijom krivice u Krivičnom zakoniku.
Dobro je i rešenje u članu 28. zakona, kojim se predviđa mogućnost kažnjavanja pravnog sledbenika pravnog lica, kako bi se sprečilo izbegavanje odgovornosti za prekršaj namernim gašenjem pravnog lica.
Članom 38. Predloga zakona, drugačije definisana sankcija rad u javnom interesu i inkorpirano je rešenje koje ne poznaje ograničenje, da se rad u javnom interesu mora izvršavati najviše dva časa dnevno, što je inače u postojećem zakoniku glavna prepreka za primenu ove kaznene mere.
Članom 58. Predloga zakona, uvodi se bitno poboljšanje kada je u pitanju zaštitna mera zabrane upravljanja motornim vozilom. Najbitni momenat predstavlja činjenica da se ova zaštitna mera ne odnosi na sva motorna vozila, kao što je to slučaj sa aktuelnim zakonikom, nego samo motorno vozilo one vrste ili kategorije kojim je okrivljeni izvršio prekršaj.
Sadašnje zakonsko rešenje izaziva probleme u svakodnevnoj praksi, jer se dešava da okrivljeni učini prekršaj vozeći motor, a izriče mu se zaštitna mera za sve kategorije i vrste motornih vozila. Na ovaj način se okrivljenom ograničava ustavno pravo na rad, jer npr. bude vozač profesionalac koji upravlja teretnim vozilom ili autobusima. Uostalom, ovakvo načelno rešenje je u istinu našem okruženju.
Članom 72. Predloga zakona proširena je odgovornost za ponašanje maloletnika, odnosno deteta na druga lica koji vrši nadzor nad detetom.
Član 84. Predloga zakona propisuje da se prekršajni postupak ne može pokrenuti ako proteknu dve godine od dana kada je prekršaj učinjen, dok vođenje prekršajnog postupka, u svakom slučaju zastareva kada proteknu četiri godine od dana kada je prekršaj učinjen.
Relativni rokovi zastarelosti za pojedine prekršaje su produženi, imajući u vidu da su sudijama za prekršaje prenete na postupanje po pravilu komplikovani poreski, devizni, carinski, kao i drugi specifični prekršaji.
Članom 126. predviđa mogućnost izricanja zabrane pristupa okrivljenog, oštećenom, što je nažalost, danas u velikoj meri aktuelizovano zbog agresivnog ponašanja okrivljenog, posebno kada je u pitanju nasilje u porodici.
Više puta sam pomenuo da je veliki problem zastarelosti za vođenje prekršajnog postupka, naročito je to evidentno u velikim gradovima, zbog mogućnosti dostave, kao što su Niš, Novi Sad i Beograd, a ovo za direktnu posledicu ima nepravilno dugo trajanje postupka, odnosno zastarevanje prekršajnog gonjenja, stoga je predloženim zakonskim odredbama posvećena dužana pažnja sa idejom da se preciznim definisanjem na minimum svede izbegavanje prijema u cilju odugovlačenja postupka i izbegavanje prekršajne odgovornosti.
U ovom kontekstu, interesantan je član 157. koji propisuje, kada se vrši lična dostava, predviđa se mogućnost izuzetka od opšteg pravila o ličnom dostavljanju poziva okrivljenom, odnosno svedoku.
Na osnovu novog principa prekršajnog postupka iz člana 89. da je stranka dužna da pribavi dokaze, čije je izvođenje predložila i inkorporirana je odredba da se svedoku poziv dostavlja preko stranke koja je predložila njegovo svedočenje, ali samo ako to nije moguće, neposredno pozivanje svedoka obavlja sud.
Novine su i kod prekršajnog naloga, tu se ovim instrumentom, kako u okruženju, tako i u većim evropskim državama, pojednostavljuje se procedura kod blažih prekršaja uz istovremeno značajno smanjenje troškova državnih organa.
Članom 216. uvedena je novina da sud može da odustane od saslušanja službenog lica, ovlašćenog organa, podnosioca zahteva za pokretanje prekršajnog postupka, ukoliko se ovo lice ne odazove pozivu za saslušanje, što je takođe u skladu sa novim načelom , te je teret dokazivanja na podnosiocu zahteva.
Na ovaj način efikasnije će se voditi prekršajni postupak, a deo odgovornosti za zastarevanje prekršajnog postupka snosiće i podnosioci zahteva. Pored problema sa dostavljanjem, naplata novčanih kazni, predstavlja najveći problem prekršajnog postupka.
Dosadašnja praksa pokazuje da se naplata novčanih kazni od fizičkih lica i preduzetnika, isključivo vrši pod pretenjom izvršenja kazne zatvora. Ovo često dovodi do nastupanja zastarevanja, izvršavanja kazne, ako se ona naplati, dosuđeni troškovi postupka najčešće ostaju nenaplaćeni, obzirom da se oni ne mogu zameniti kaznom zatvora i padaju na teret suda.
Inače, treba napomenuti da je postupak prinudne naplate po odredbama važećeg Zakonika, kada su u pitanju pravna lica ili fizička lica, kod kojih zamena u zatvorsku kaznu nije moguća, preneti na druge organe, odnosno redovne sudove, a u skladu sa odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju.
Sve navedeno stavlja stranke u postupku u nejednak položaj u zavisnosti od toga da li su u pitanju fizička ili pravna lica, što je protivno načelu iz člana 36. Ustava, koji garantuje pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, kao i uopšte načelima postupka koje garantuje jednakost stranaka u postupku.
Stoga se novim rešenjem predviđa da prekršajni sud samostalno sprovodi postupak prinudne naplate, čime će se doprineti većoj efikasnosti u naplati novčanih kazni. U tom smislu, odredba člana 314, kao i osnovno pravilo precizira da prinudnu naplatu novčane kazne i drugih dosuđenih novčanih iznosa izvršava prekršajni sud koji ih je izrekao.
Odredbe ovog zakona propisuju formiranje dva centralizovana registra kao i elektronskih baza podataka, jednog o samom okrivljenom, a drugog o izrečenim prekršajnim sankcijama. U ovom kontekstu smatram da je izuzetno važna odredba člana 336. koja kaže da se kažnjenom licu, dok u potpunosti ne izmiri dugovani iznos, neće dozvoliti izdavanje dozvola ili uverenje za čije je izdavanje nadležni organ uprave, osim onih koje se odnose na lični status.
Na kraju, umesto zaključka, smatram da je predloženi tekst Zakona o prekršajima u celini i suštinski i zanatsko-pravnički jako dobro odrađen, da je predlagač prethodno precizno detektovao sve probleme koji trenutno postoje u praksi, a posledica su zakonskih rešenja u aktuelnom Zakonu o prekršajima, da su potom novim rešenjima izuzetno detaljno i precizno definisane procedure i postupci koji treba da doprinesu povećanju opšte efikasnosti prekršajnog postupka u Republici Srbiji, pa će Nova Srbija u danu za glasanje podržati usvajanje predloženog zakona.
Dakle, još jedanput napominjem Zakon je jako dobar. Izbegava se ono što je godinama bio problem zastarevanja prekršajnog postupka, uveden je i institut, praktično da obe strane moraju da prilože određene dokaze, sa tim se građani koji su prekršajno odgovorni stavljaju u jednak položaj dokazivanja. Do sada to nije bilo tako, nego se izuzetno verovalo samo jednoj strani u postupku i iz svih ovih razloga, kao što sam i rekao, meni se čini da postoji opšte mišljenje i opozicionih, naravno i vladajuće koalicije da je zakon dobar i još jedanput da kažem da će Nova Srbija u danu za glasanje podržati ovaj zakonski predlog. Hvala.

Hvala.
Da li se još neko od predsednika poslaničkih grupa ili ovlašćenih predstavnika javlja za reč?
Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, predstavnici Visokog saveta sudstva državnog veća tužilaca, poštovane kolege narodni poslanici, danas raspravljamo o Predlogu zakona o prekršajima za koji se s pravom može istaći da predstavlja značajno bolje zakonsko rešenje u odnosu na još uvek važeći Zakon o prekršajima.
Nesumnjivo najveći kvalitet ovog zakona sastoji se u tome što je potvrđen status prekršajnog suda kao neodvojivog dela pravosudnog sistema, a odluke ovog suda više nisu upravni akti koje su ranije donosili upravni organi – opštinska i gradska veća za prekršaje, kao i drugostepena veća za prekršaje. Na taj način se pravo na sudsku zaštitu i pravo na pravdu zbog protivpravnog delovanja koje ima obeležja prekršaja, sada ostvaruje u nezavisnim sudovima a to su prekršajni sudovi.
Ono što je veoma važno, važno je što se na taj način ispoštovalo i ono što podrazumeva obavezu Republike Srbije da prihvati standarde EU, a naročito priznate pravne standarde iz oblasti prekršajnog prava i na kraju, možda i najznačajnije, to je poštovanje ustavnog principa i ustavnog načela da odluke o kažnjavanju i odluke o utvrđivanju postojanja protiv-pravnog delovanja mogu donositi sudovi i isključivo sudovi.
Koja je onda politička poruka koju ova Skupština treba da pošalje građanima? Jednostavno, to je uspostavljanje sistema pravne sigurnosti u materiji u kojoj ta pravna sigurnost do sada nije bila na adekvatan način postignuta i nije bila na adekvatan način obezbeđena a to je oblast prekršaja.
Nažalost, prekršajno pravo i organi koji su to pravo primenjivali nisu bili opterećeni jedino ovim problemom na koji ukazujem u ovoj svojoj diskusiji, a to je problem formalno-pravnog ustrojstva. Postojali su i mnogi drugi problemi i to problemi koje je generisala uglavnom nakaradno sprovedena reforma pravosuđa u Srbiji. Zašto? Jednostavno iz razloga što su eksperimenti koji su vršeni u sudovima i nad pravosuđem prevashodno nad sudijama opšte nadležnosti pa i sudijama posebne nadležnosti, a radi se o eksperimentima na živim ljudima, bili na identičan način sprovođeni i nad prekršajnim sudijama.
Veliki broj prekršajnih sudija je ostao bez svog radnog mesta u toj reformi pravosuđa, pa su zbog toga bili prinuđeni da sudsku zaštitu, zaštitu svog radno-pravnog statusa, zaštitu svog prava koja su im Ustavom priznata, potraže upravo pred Ustavnim sudom.
Kakav je bio epilog? Pred Ustavnim sudom postupak po ustavnim žalbama svih onih pa i prekršajnih sudija koji su se, da li s pravom ili ne, našli van svog radnog mesta poznat je široj javnosti.
Međutim, pored svih tih problema treba istaći nešto što niko ne može dovesti u sumnju, ni u oblasti struke a ni van struke. To su problemi koji se vezuju za apsolutnu neefikasnost prekršajnih sudova. Problem koji se vezuje za veliku neažurnost u prekršajnim sudovima obzirom na ogroman broj nerešenih predmeta, na ogroman broj postupaka koji su u toku. Tom problemu doprinele su i stranke i sudije a i zakonska rešenja. Zašto?
Pa jednostavno iz razloga što su okrivljeni u prekršajnim postupcima opstruktivno delovali, odnosno koristili se raznim vidovima opstrukcije počev od neopravdanog neodazivanja po pozivima na saslušanje pred prekršajnim sudovima, zatim odbijanja prijema poziva na saslušanje i raznim drugim sredstvima koja su upravo imala za krajnji cilj ili da prekršajni postupak zastari ili da zastari sprovođenje odnosno izvršenje prekršajne sankcije.
Nažalost, to je urušilo i onako malo poverenje i onako mali autoritet prekršajnih sudova i stvorilo još veću, apsolutno veću stimulaciju za sve potencijalne učinioce prekršaja da te prekršaje čine i dalje. Tome se moralo stati na put. Moralo se stati na put jednostavno iz razloga što su prekršajni sudovi trenutno opterećeni sa preko milion predmeta. Od toga polovina predmeta je nerešena, a postoji ozbiljna opasnost da će veliki procenat od tog broja predmeta zastareti u slučaju da postojeća zakonska rešenja ne budu promenjena, a mi smo tu da ta zakonska rešenja danas učinimo boljim, kvalitetnijim, efikasnijim, kako se ovakve pojave više ne bi dešavale.
Jednostavno, doći ćemo u situaciju da stimulisanjem učinilaca prekršaja, da podsetim samo zbog građana koji nisu pravnici, prekršaj predstavljaju protiv pravnog delovanja koje je u svakom slučaju blaže, blaže prirode i blažeg stepena društvene opasnosti pa se zbog toga i zovu prekršaji a ne krivična dela. Ali, ako dozvolimo stimulaciju, ukoliko dozvolimo učiniocima prekršaja da se tako lagodno ponašaju, da nikad neće biti kažnjen, ako budu kažnjeni da će kazna zastareti, onda postoji opasnost da upravo dođemo u situaciju da ti prekršaji postanu jedna vrsta karcinoma koji će metastazirati i ozbiljno dovesti do podrivanja pravnog poretka Republike Srbije.
U svakom slučaju, to nije nikakva kataklizmična ili katastrofična izjava. To je jedna realnost sa kojom se prevashodno građani Republike Srbije suočavaju, a oni su ti koji u svakom slučaju imaju pravo da traže pravdu pred sudovima, pa i prekršajnim sudovima i da ostvare pravo na pravnu sigurnost.
Sledeći problem koji se nadovezuje na ove probleme koje sam istakao jeste pored preko 20 do 30 hiljada predmeta koji su godišnje nerešeni, a isti broj, oko nekoliko desetina hiljada predmeta zastareva, jeste neizvršivost kazne. Šta znači kazna i kakve su posledice kažnjavanja ako se kazna ne može sprovesti? Kako će okrivljeni kao učinilac prekršaja osetiti represiju kao posledicu kažnjavanja i, još više, kako će to kažnjavanje da deluje preventivno na ostale potencijalne učinioce prekršaja ako se kazne ne izvršavaju? U prekršajnim postupcima je ostao veliki broj kazni koje se nisu izvršile, naročito novčanih kazni.
Uvaženi ministre, smatram da je krajnje dobro i kvalitetno rešenje u Predlogu zakona o prekršajima što se uveo jedan novi institut, institutu prekršajne odgovornosti za one koji su dužni da vrše nadzor ili kontrolu nad licima koja se mogu pojaviti kao potencionalni učinioci prekršaja, naročito tamo gde su maloletnici, tako da sada i roditelji, i hranitelji, i usvojioci i svi oni koji su dužni da se staraju o potencionalnim učiniocima prekršajnih dela snose ne samo prekršajnu odgovornost, već samim tim i odgovornost na naknadu štete, koja kao posledica prekršaja sigurno proizilazi, a samim tim snose i odgovornost za kaznu kojom će biti kažnjeni, kako će se ta kazna na adekvatan način sprovesti prema onima prema kojima zaista, shodno finansijskim mogućnostima i adekvatnim pravnim mehanizmima, može da se sprovede.
Postoji još mnogo problema koji opterećuju prekršajne postupke, a jedan od onih koji će, nadam se, biti otklonjen predloženim zakonom o prekršajima, je odsustvo procesne discipline, naročito discipline stranaka u postupcima. To problemu doprinele su i sudije i zakonska rešenja, ali u najvećoj meri stranke.
Hajde da se podsetimo onog načela koji je do sada u prekršajnom pravu bio zastupljen. To načelo se svodilo na to da isključivo sudovi i sudije prikupljaju dokaze, što je nedopustivo. Šta to znači, da stranka bude oslobođena tereta dokazivanja? Naprotiv, dispozicija stranaka u prekršajnom postupku mora biti i te kako zastupljena. Stranka mora preuzeti teret odgovornosti za predlaganje dokaza kojim se potvrđuju i činjenice ili povodom zahteva za pokretanje prekršajnog postupka ili ukoliko je u slučaju ta odgovornost na okrivljenom, da u svoju odbranu priloži one dokaze koji će potvrditi činjenice kojima se osporava zahtev za pokretanje prekršajnog postupka od strane okrivljenog.
Ko je to do sada podnosio zahtev? Podnosili su policijski službenici, naročito iz oblasti gde se prekršaji najčešće dešavaju, a to su saobraćajni prekršaji, podnosili su inspektori, podnosili su i neki drugi nadzorni organi i tela. Ali, šta se dešava? Dešava se da niko od tih lica, koja nesumnjivo imaju stranačku legitimaciju u postupku, gotovo nikad nije učestvovao u tom postupku. Ako nikad nije učestvovao u postupku, znači da je ne zainteresovan za taj postupak, da ga savršeno ne interesuje šta će biti i kakav će biti epilog njegovog zahteva kojim se pokreće postupak i ta ne zainteresovanost dovodi sudiju u situaciju da sudija izvodi dokaze, što je nedopustivo.
Ovaj put teret dokazivanja se prenosi na onoga na koga teret dokazivanja mora biti prenet i koji taj teret mora nositi tokom celog trajanja prekršajnog postupka, jer je to jedini način da se prekršajni postupak učini svrsishodnijim i efikasnijim.
Zbog svega navedenog smatram da je Ministarstvo pravde uradilo pravi potez, ono što je bilo neophodno da se uradi u odnosu na ovu pravnu materiju, a to je upravo izrada Predloga zakona o prekršajima o kojem danas raspravljamo.
Pozvaću se na još nekoliko dobrih rešenja i ovog zakona i uvođenje instituta koji su preneti ili implementirani iz krivičnog zakonika u ovaj zakon o prekršajima, jer, da ne zaboravimo, ovaj zakon o prekršajima je suštinski podeljen kako na regulisanje oblasti materijalnog prava iz oblasti prekršaja, tako i procesnog prava, pa se može smatrati mešovitim zakonom materijalno pravne prirode i procesno pravne prirode.
Smatram da je dobro rešenje uvođenje pravnog instituta rada u javnom interesu. To je u svakom slučaju prekršajna sankcija koja se izriče za blaže vrste prekršaja, za protiv pravne aktivnosti koje su manjeg stepena društvene opasnosti.
Gospodine ministre, molim vas da imate jednu činjenicu u vidu koja je i amandmanom poslaničke grupe SPS afirmisana, a to je da se izbegne da se rad u javnom interesu kao prekršajna sankcija donosi od, ni manje ni više, organa lokalnih samouprava. Po meni, to je nedopustivo zato što je javni rad ili rad u javnom interesu isključivo zakonska kategorija, isključivo je zakon propisuje, isključivo je sudovi donose, a tim pre što gradovi i opštine nemaju pravne mehanizme da izvrše supstituciju rada u javnom interesu u kaznu. Tu supstituciju vrši zakon.
Ako hoćemo da komparativno posmatramo rad u javnom interesu u odnosu na ono što društveno koristan rad podrazumeva po odredbama zakonika, odnosno Zakona o krivičnim sankcijama i izvršenju krivičnih sankcija onda ovaj institut mora biti drugačije rešen.
Nemojte da zaboravimo činjenicu da je višestruki efekat ove prekršajne sankcije. Zašto? Zbog toga što od ove prekršajne sankcije prevashodno korist ima država. Rad se vrši u korist društva. On je neplaćen i ne vrši se pod prinudom. Takvim radom se ne vređa ljudsko dostojanstvo. Zašto onda ostavljati organima i telima lokalnih samouprava da izriču ovakvu prekršajnu sankciju?
Sledeće kvalitetno rešenje u predloženom zakonu se odnosi na odgovornost pravnih lica. Mislim da je to rešenje jako dobro i obrazloženo i sistematizovano u ovaj zakon o prekršajima. Odredbe predloženog zakona koje se odnose na zaštitne mere za poslaničku grupu SPS zavredele posebnu pažnju i to će biti jedna dobronamerna sugestija, tim pre što je i amandman, koji je, pored ostalih amandmana, poslanička grupa SPS podnela, a ja sam ih potpisao, upravo vezan za ovu materiju. Radi se o zaštitnoj meri zabrane vršenje određenih delatnosti pravnom licu. Molim vas da tu posvetite posebnu pažnju, jer se u jednoj od odredaba i to člana 56. stav 1. predloženog zakona kaže da se ova zabrana može odnositi i na druge određene poslove.
Gospodine ministre, prvo mislim da je neodređen pojam – drugi određeni poslovi. Dosta je širok i apstraktan. S druge strane, šta ukoliko je pravno lice, protiv koga se pokreće prekršajni postupak, u postupku stečaja? Šta da radimo sa činjenicom da imamo situaciju gde stečajni upravnik mora da vodi računa o zaštiti imovine koja ulazi u stečajnu masu, da njome upravlja, eventualno izdaje u zakup, da ostvaruje prihode radi namirenja troškova stečaja, radi namirenja poverilaca, a onda dolazimo u situaciju da zaštitnom merom kažemo – to ne možete da radite, to se zabranjuje? To je apsolutno nedopustivo samom činjenicom da se na taj način direktno povređuje Zakon o stečaju, koji ove odredbe i te kako jasno reguliše, s jedne strane. S druge strane, opšti princip stečaja i stečajnog postupka se dovodi u ozbiljnu sumnju, a to je namirenje poverilaca. Molim vas da u tom pravcu i ovaj amandman posebno razmotrite.
Što se tiče javnog objavljivanja presuda u prekršajnom postupku, zaista mislim da je nedopustivo, da ni u kom slučaju ne bi smela da se objavi presuda kojom je obuhvaćen maloletnik, ili maloletno lice kao učinilac prekršaja, jer bi to bilo suprotno i Ustavu i standardima i načelima i svim pozitivno pravnim propisima. Tako da bi zamolio da se ova odredba posebno razmotri i amandman koji je podnela poslanička grupa SPS prihvati.
Treba razmisliti i o uvođenju oportuniteta u prekršajni postupak. Zašto? Ako smo već predloženim zakonom o prekršajima prihvatili da se u ovaj zakon uvede institut sporazuma o priznanju krivice, koji postoji u Krivičnom zakoniku, zašto to ne bi mogli da uradimo u prekršajnom postupku, odnosno u prekršajnom pravu? Zbog čega bi bio diskriminisan učinilac prekršaja u odnosu na učinioca krivičnog dela? Zašto oni nisu u ravnopravnom položaju? Pred Ustavom i pred zakonom su svi jednaki. Mislim da bi, čak, i ovaj princip oportuniteta, ukoliko bi se uveo, kroz rešenje o odlaganju prekršajnog gonjenja, značajno doveo do smanjenja broja zastarelih predmeta, efikasnijeg rešavanja postojećih predmeta, a samim tim i podizanju stepena ažurnosti.
Na kraju, kada govorimo o zakonu o prekršajima, moramo imati u vidu i položaj sudija. Ja molim gospodina ministra, u tom pravcu da posebnu pažnju posveti onome što podrazumeva stručno osposobljavanje prekršajnih sudija, da u tom pravcu posebnu pažnju posvetimo onome što podrazumeva edukaciju i edukativni rad, naročito imajući u vidu činjenicu da sada prelazimo na jedan novi procesno-pravni oblik rešavanja predmeta sa dispozicijom stranaka.
Dakle, sudija više nije u obavezi da prikuplja dokaze, ali je sudija i te kako u obavezi da strankama nalaže da te dokaze predlože i da ih stave. Postavlja se pitanje koje do sada niko nije rešio u prekršajnom pravu, ko je to do sada kažnjen zato što se nije pojavio pred sudom, zato što nije predložio dokaze, zato što je opstruirao sam prekršajni postupak? Niko. Čak je i stimulisan.
Pošto ću govoriti kasnije i kao prijavljeni diskutant, smatram da je u ovom kratkom periodu do isteka izlaganja potrebno reći o odluci o izboru sudija koji se prvi put biraju na sudijsku funkciju. Molim vas da stav poslaničke grupe SPS u tom pravcu prihvatite, a to je da se što pre pristupi izmeni ustavnog rešenja po kojem republički parlament na bilo koji način odlučuje o izboru nosilaca pravosudnih funkcija, da bi izbegli, prevashodno, bilo kakvu vrstu političkog uticaja i bilo kakvu sumnju u nezavisnost sudova i sudija.
Ovo nije demagogija, ovo nije deklarativni istup. Ovo je izbegavanje političkog marketinga i istina. A istina je da onog trenutka, kada iz ovog parlamenta budu izuzete sve odluke koje se odnose na pravosuđe i sudije, onda možemo biti potpuno sigurni u nezavisnost sudstva, odnosno nezavisnost pravosuđa.
No, pošto već tu obavezu imamo… Gospodine Markoviću, ja bih vas zamolio samo da završim. Pošto tu već obavezu imamo, onda je naša i dužnost da se barem odredimo prema ovoj odluci koja se odnosi na izbor nosilaca pravosudnih funkcija koji se prvi put biraju, a to je uverenje poslaničke grupe SPS da su upravo predloženi ispunili sve uslove da budu nosioci pravosudnih funkcija. Ja u to ne sumnjam, niti moja poslanička grupa ima razloga u to da sumnja.
Još jednom ću apelovati na što brže usvajanje kriterijuma po kojima će se vrednovati i ocenjivati rad sudija na merljiv, pravičan i adekvatan način.
Obzirom da ću nastaviti svoju diskusiju kasnije, želim da istaknem da će poslanička grupa SPS u danu za glasanje nesumnjivo podržati predloge koji su danas tačke dnevnog reda o kojima mi raspravljamo, prevashodno Predlog zakona o prekršajima, kao i ostale odluke. Hvala vam.