Hvala, poštovana predsedavajuća.
Uvaženi ministre, načelniče, izborni članovi DVT, svoje izlaganje ću možda početi malo neuobičajeno. Naime, ima već 659 godina od kako je usvojen Zakonik cara Dušana, koji je u našoj zemlji poznatiji kao Dušanov zakonik. Za one koji to ne znaju, taj zakonik usvojen je 21. maja na Saboru u Skoplju 1349. godine. Taj zakonik je, opet za one koji to ne znaju, dopunjen pet godina kasnije na Saboru u Seru. Za one koji ne znaju gde je Ser, to je područje današnje severne Grčke. Tačne koordinate vam ne mogu dati, ali recimo da se nalazi nekih stotinak kilometara severno od Svete Gore. Za one koji vole da putuju na Tasos, kad stignu do Tasosa treba da znaju da su prošli upravo kroz Ser.
Isto, čini mi se, toliko godina je prošlo u svom našem pravnom neznanju. Naime, zapravo jedini pravnik s naših prostora koji je shvatio šta je to pravo, a šta to pravo nije, bio je Valtazar Bogišić, koji je savremenik još jednog pravnog velikana, Teodora Taranovskog. Ako me pitate ko je Teodor Taranovski, to je onaj isti čovek zahvaljujući kome i ono malo što neki znaju o Dušanovom zakoniku, znaju upravo zahvaljujući njemu.
Ako me pitate šta je to zajedničko između Valtazara i Teodora, jednog Srbina koji je bio profesor prava u Rusiji i jednog Rusa koji je bio profesor prava u Srbiji, svakako je zajedničko da s obzirom da su proveli zasigurno i jedan i drugi nešto vremena na istoku, nešto vremena na zapadu, činjenica je da su bili i pristalice jedne iste škole. Ako me pitate koja je to škola, Fridriha Savinjija. Ko je taj Fridrih Savinji? Recimo, danas da je živ, prvo što bi uradio, ukinuo bi kopaoničku školu prirodnog prava. Ko se sa njim ne bi složio? Ne bi se složio, recimo, Žan Žak Ruso. Ko bi se sa njim složio i odmah stavio katanac na istu tu školu, obožavanu kopaoničku školu? Recimo Maks Veber. Zamislite, gle čuda, i Vlatazar Bogišić i Teodor Taranovski i Maks Veber su shvatili da pravo ima svoju istoriju, pa zapravo čak i da priroda ima svoju istoriju. Mi to ne shvatamo.
Lepo je biti član prirodno-pravne škole, jer u toj školi prava padaju sa neba. Ali, kada se govori o istorijsko-pravnoj školi, to je malo teže. Tu moraju da se zasuču rukavi, mora istorija dobro da se prouči, pa onda da se pišu neki zakoni. To samo pokazuje, nažalost, da u našem pravnom sistemu postoji mnogo više pravnih lenština nego pravnih radilica.
Možete me pitati kakve sve ovo veze ima sa Predlogom zakona o prekršajima. Ima, naravno, uvek ima. Oni koji traže, uvek mogu da nađu neku vezu. Zapravo, nije samo jezik ono što se prenosi vekovima sa kolena na koleno. Prenose se pravila, prenose se, ako hoćete, i čitavi pravni sistemi. Ne pere čovek kosu i ne tušira se zato što je to propisano pravilnikom o fitosanitarnoj zaštiti, nego zato što se to uobičajilo, ali nekim drugim putem. Daću i definiciju običajnog prava.
Naime, da bi doputovali do ovog predloga zakona o prekršajnom postupku i time do glavnog problema koji se zove propast srpskog pravosuđa, moramo da putujemo preko Dušanovog zakonika. Nije Dušanov zakonik toliko poznat, tako velik zato što ga je tamo napisao naš neki vladar. Pisali su i drugi vladari neke druge zakone, ali znate li čije ime oni nose?
Poznat je taj Dušanov zakonik i upravo iz jednog razloga, zato što ga je Srbija primenjivala sama od sebe, to ću opet ponoviti, sama od sebe. Primenjivala ga je za života cara Dušana, posle njegove smrti. Primenjivao se taj isti Dušanov zakonik i za vreme Mrnjavčevića i za vreme Kosovske bitke. Kladim se da mnogi ne znaju da se taj isti zakon primenjivao i za vreme Turaka. Primenjivao se i u 18. veku, sa početkom 19. veka itd. Za svo to vreme primene Dušanovog zakonika, Srbija ga je primenjivala doduše više kao običaje. Ali, ono što je paradoks, jeste da ga je primenjivala mnogo doslednije nego što mi danas primenjujemo bilo koji zakon koji u ovom parlamentu izglasamo.
Ako me pitate sada zašto ga je primenjivala posle njegove smrti, kada niko nije imao obavezu da nas na tako nešto natera? Otkriću vam i tu tajnu, jer tu dolazimo do glavnog problema koji sam vam već rekla, a zove se propast srpskog pravosuđa, i time i do Zakona o prekršajnom postupku.
Mogu da se osvrnem na jednu činjenicu. Naime, poštovala je Srbija taj isti zakon cara Dušana, zato što je Dušan odmah po svom krunisanju 1346. godine naredio pripremu tog zakona. Ono što ću posebno naglasiti, taj zakon pripreman je, pazite, četiri godine. Znači, pripreman je četiri godine, a onda je devet godina trajao rad na njegovom usavršavanju. Dakle, taj zakon u potpunosti je završen tek nakon 13 godina rada i zamislite još jednu činjenicu – broji 201 član.
Zašto sam sve ovo rekla? Zato što mi danas pred sobom imamo Zakon o prekršajima koji broji 343 člana, obimniji je od Dušanovog a rađen dosta kraće. Naravno, kada neki zakon uđe u skupštinsku proceduru pa, mogu reći, onako na prečac, a sa dobrom namerom da uredi prekršajni postupak, mislim da to i nije baš najbolje rešenje.
Naravno, posle već pomenutog cara Dušana, Teodora, Fridriha, kako god hoćete, moram napomenuti i Mihajla Konstantinovića, onog istog tvorca čuvenog Zakona o obligacionim odnosima, koji je i danas na pravnoj snazi i koji i danas primenjujemo. Svi su oni shvatili sve ovo što sam već napomenula.
Možda će neko reći da su ovo prejake reči za jedan zakon o prekršajnom postupku. Ja ne smatram tako. Objasniću vam i zašto ne smatram tako. Zato što smatram da Zakon o prekršajnom postupku, pored Zakona o opštem upravnom postupku jesu, zapravo, zakoni na kojima treba da počiva jedna država.
Ako me pitate - zašto? Evo odmah i odgovora. Prvo zato što država i mi kao društvo treba da funkcionišemo na tri sistemska pravna nivoa. Ako me pitate - koji je prvi? Zasigurno je prvi Zakon o opštem upravnom postupku jer on, naravno, reguliše ponašanje administracije. Drugi nivo jeste upravo pomenuti Zakon o prekršajnom postupku. On sankcioniše ponašanje svih onih drugih povodom funkcionisanja države. Treći nivo jeste, naravno, Zakon o krivičnom postupku, koji sankcioniše ona najteža ponašanja. Dakle, svako ono ponašanje koje nije krivično delo, a kojim se sistem funkcionisanja našeg naroda i našeg društva, ukoliko hoćete, i našeg pravnog sistema ugrožava, onda to jeste prekršaj. Baš iz tih razloga, sistem utvrđivanja prekršajne odgovornosti, kao i čitav sistem izvršenja prekršajnih sankcija mora da bude apsolutno besprekoran.
Ovaj zakon da bi ostvario svoju bukvalnu primenu, odnosno on treba da ostvari svoju primenu baš iz razloga što ukoliko, čini mi se, upravo ovaj zakon o prekršajima, bude imao i jednu jedinu manu, bojim se da će se ta mana odraziti i na primenu sijaset drugih zakona, ne samo onih koji su doneti i koji su već na svojoj pravnoj snazi, nego i one koje u budućnosti bude usvajala ova Skupština.
Naravno da je ministarstvo moralo da organizuje jednu široku razmenu. Čuli smo da je organizovana i javna rasprava, ako sam dobro zapamtila, 23. oktobra 2012. godine, ali jedna. Čula sam i ranije neka opravdanja, ne samo od ministra pravde nego i drugih ministara – o svemu možete podrobnije da se upoznate na sajtu. Znate kako, mene ne interesuje šta stoji na nekom sajtu, moje je pravo da me to ne zanima, na sajtu možete stavljati mnogo toga. Jedino me zanima ono što zvanično kao predlog nekog zakona uđe u skupštinsku proceduru.
S druge strane, Ministarstvo pravde je upravo to koje treba da organizuje neke rasprave i to ne samo jednu raspravu, koja treba da organizuje seminare, koja treba da organizuje skupove, okrugle stolove, šta god hoćete, da se o svemu raspravlja, da se o svemu debatuje i tek na kraju da se iznađe onaj predlog koji će ući u Skupštinu, a ta Skupština da ima na raspolaganju ne mesec dana, možda čak i malo više, kako bi se videlo da li je baš Predlog zakona neko najbolje rešenje, ili mi kao narodni poslanici možemo doprineti da on bude još bolji.
O konkretnom zakonu imam gomilu pohvala. To ću javno izneti. Moja prva pohvala ide, pre svega, zato što je regulisano izdavanje prekršajnog naloga. Mislim da to uvođenje prekršajnog naloga kao instituta treba da unese jednu revoluciju u naš pravni sistem, ali mislim da neće uneti revoluciju u naš pravni sistem samo iz jednog prostog razloga, zato što drugi delovi prekršajnog sistema neće moći da ga isprate.
Zato su jako bitne javne rasprave, ne samo jedna i ne samo da bi se neko tamo svađao, već zato što su dva mozga uvek pametnija od jednog i, naravno, 200 uvek od 20.
Taksativno ću navesti šta je dobro u ovom zakonu. Odlično je to što se definiše odgovornost pravnog lica, što se uvodi rad u javnom interesu koji podržavam svakako, to što se novčana kazna može zameniti radom u javnom interesu, što se zapravo kroz čitav ovaj predlog zakona teži da se zastarevanje prekršajnih postupaka svede na najmanju moguću meru, zato što se oštećenom daju veća prava u prekršajnom postupku i, čini mi se, ide se u pravcu što boljeg funkcionisanja upravo tog prekršajnog postupka, zato što se javnom tužiocu daju ovlašćenja, zapravo, bolje se definišu ovlašćenja koja su i do sada postojala, zato što se proširuje i zato što se konkretizuje institut prekršajnog naloga, što je fantastična ideja i mislim da je jedna od ključnih u ovom zakonu, koji treba da doprinese i omogući njegovu efikasnost u primeni, zato što se izvršenje sankcija sada pokušava ovim predlogom zakona učiniti efikasnijim, zato što se definiše jedinstveni registar.
S druge strane, moram imati i neke kritike. Bila sam dokona pa sam za vikend spremila nekih 30 amandmana, gore-dole, manje-više, nije ni bitno, ali ću se osvrnuti i na to šta je loše u ovom zakonu. Naravno, to je moje mišljenje a vi ga doživite kako god hoćete.
Loše je što iako se spominje odgovornost stranih pravnih lica, mislim da se nije vodilo računa o tome da će se približavanjem, a svakako idemo u cilju približavanja Srbije EU, biti kod nas na domaćem tržištu prisutno sve veći broj stranih pravnih lica koja će obavljati poslove bez otvaranja ikakvih predstavništva. Štaviše, po zakonskoj terminologiji iz člana 31. stav 2. nijedno strano pravno lice koje bude poslovalo u Republici Srbiji, na našoj teritoriji, neće biti odgovorno za prekršaj, jer zakon kaže da će za prekršaj odgovarati samo ona strana pravna lica koja budu imali svoja predstavništva ovde.
Mislim da je to toliko divno, da već sutra kada bude bilo moguće njihovo poslovanje bez otvaranja predstavništva, nijedan strani direktor koji bude imao imalo mozga neće otvarati predstavništvo, jer bez otvaranja predstavništva će njegova firma moći da funkcioniše a da ne bude kažnjena ni za kakav prekršaj, iako posluje na našem tržištu.
S druge strane, već sam rekla u ime DHSS da izuzetno podržavam rad u javnom interesu. Žao mi je što je takav institut postojao a do sada nije primenjivan, ili je izuzetno retko primenjivan. Naravno, podržavam predlagača i imam potpuno razumevanje za tako nešto kada se to predviđa ovim predlogom zakona.
U članu 35. Predloga zakona je predviđeno da se rad u javnom interesu može propisati i uredbom. Čini mi se da se baš nije znalo u kom pravcu treba da se ide, pa se opredelilo za kompromisno rešenje, upravo zato što je postojala dilema da li dozvoliti podzakonskim aktima da propisuju ovu kaznu, a pod tim podzakonskim aktima podrazumevam i propise lokalnih samouprava, ili to dozvoliti samo da bude regulisano zakonom, pa se zauzelo, usled dileme, jedno kompromisno rešenje da se to može učini i uredbom.
Nisam podnela amandman na ovaj član zato što smatram da postoje, možda, i dobri i loši argumenti za ovakvo pitanje. Na kraju krajeva, moguće je donekle prihvatiti i te obe krajnosti, posebno u pogledu subjekata koji rade u javnom interesu može da propisuje kao kaznu, ali nismo imali prilike da o tome stručno raspravljamo, ili bar da čujete i mišljenje nekih od nas.
Mislim da kada već pominjemo ovaj rad u javnom interesu, mislim da se struci, pre svega pravnoj struci, a ima ih ovde gomila poslanika pravne struke, trebalo dati jedna šansa kako bi i oni predložili neke svoje modalitete sprovođenja jedne ovakve ideje koju, naravno, podržavam.
S treće strane, Srbija mora da vodi računa i o svojim interesima. Mora da kažnjava strance na onaj način na koji ne kažnjava domaće subjekte. Zato je bilo, po mom ličnom mišljenju, potrebno uvesti i stvoriti kroz sistem prekršajnih sankcija jednu tzv. crnu listu. To nije ništa čudno, jer to postoji i u drugim zemljama za strane kompanije. Pojedine zemlje EU će u slučaju najznačajnijih propisa očas posla zabraniti nekoj stranoj kompaniji ne sam da posluje nego da promoli nos na njihovo tržište u bilo kom segmentu, nezavisno od toga da li ona na tom tržištu imaju otvorena predstavništva ili ta predstavništva uopšte nemaju. Upravo se na taj način jedan sistem, pa ako hoćete i ekonomski, u krajnjoj liniji ako hoćete i pravni sistem, štiti upravo od napada s polja. U sistemu zaštitnih mera nije predviđena jedna takva mogućnost već samo zabrana pojedinih delatnosti na određeno vreme.
Mislim da država, pa ukoliko hoćete i pravosuđe, mora da bude odlučnije od toga. Država mora da obezbedi jedan takav sistem u kome nijedno pravno lice koje je u vlasničkim vezama sa počiniocem prekršaja, sa prekršiocem, ne sme da promoli nos na ovo tržište. Danas postoji gomila fiktivnih kompanija. Svi smo mi svedoci toga. Ništa čudno u zemlji Srbiji. One napadaju naše tržište ispaljujući one svoje čuvene fantomske metke na primer sa nekih ostrva, recimo Devičanskih ostrva, i onda država mora da gradi sistem, a to je pravosuđe pre svega, koje će nas čuvati od takvih napada. Mislim da su to upravo ove crne liste koje sam pomenula, koje sam pokušala kroz amandman da predložim. Mislim da se prihvatanjem amandmana, ako ne mogu dati neki rezultati, onda bar načeti jedan put ka tome. Mislim da ste po ovom pitanju trebali da organizujete jednu ozbiljnu javnu raspravu.
Iako sam možda u manjini, možda nisam, to ću govoriti u raspravi u načelu i u raspravi u pojedinostima, a i kada budem koristila vreme svoje poslaničke grupe, mislim da produženje roka zastarelosti je apsolutno loše rešenje. Podsetiću da su oni profesori pravnog fakulteta i to oni koji su unapredili pravni fakultet, ne samo Pravni fakultet u Beogradu jer ne postoji samo Pravni fakultet u Beogradu, postoji i u drugim gradovima u našoj zemlji, postavili sistem u kome apsolutna zastarelost nastupa za dve godine i puno je razloga zašto je to tako i puno je razloga upravo za tako nešto.
Sve poslaničke grupe su dobile dopis "transparentnosti Srbije", koji su mišljenja da taj rok treba da bude duži. Mislim da oni greše zato što imaju u vidu samo jedno. Imaju u vidu korupciju, ali prekršaji se ne propisuju zbog korupcije jer ukoliko recimo polomite staklo na nekom izlogu, to neće imati nikakve veze sa korupcijom, ali će sa prekršajem imati i te kakve veze.
Naime, lično sam shvatanja da onaj prekršaj koji se ne sankcioniše u najkraćem mogućem roku ne vredi ga ni sankcionisati kasnije i onda postavljam pitanje – čemu svrha da sankcionišete za tek četiri godine, a činjenica je da se mnoge presude u prekršajnim postupcima upravo donose pred kraj isteka roka zastarelosti. Mislim da će sa druge strane povećanje tog roka zastarelosti uticati na povećanje broja nerešenih predmeta, ali o tome ću nešto kasnije u pojedinostima.
Konačno, smatram da su i dobre izmene koje se odnose na izvršenje prekršajnih kazni i da je jako dobro što se konačno definišu i registri koji su toliko potrebni našoj zemlji. Međutim, da ste pisali DHSS i da ste nam dali mogućnost da vam pomognemo u kreiranju ovog zakona, imali smo dobru volju, ali nismo naišli na sluh od strane vas, onda bi mogli da čujete i neke naše argumente koje bi verovatno usvojili, a to je da se osnuje jedinica za naplatu prekršajnih kazni, jer dosadašnji sistem pokazuje gomilu manjkavosti u svom svom punom obimu, a samo ona kazna koja se izvrši u prekršajnom sistemu jeste kazna koja ima smisla.
Imajući u vidu širinu polja na koje se prekršaji odnose i imajući u vidu brojnost prekršaja, potrebno je centralizovati sistem izvršenja prekršajnih sankcija kako bi to izvršenje bilo što efikasnije, jer badava vam prekršajni postupak, naročito ukoliko on traje četiri godine, koliko bi po ovakvom jednom Predlogu zakona trebao trajati, ako na kraju prekršilac izbegne da plati kaznu, a vest o tome se jako brzo čuje i onda dolazite do toga da to nepovoljno utiče na primenu propisa.
Sa druge strane, imajući u vidu koliko se novca naplati za sistem prekršajnih sankcija, tako jedna jedinica uopšte ne bi povećala državne rashode ni za jedan jedini dinar, već bi kroz povećanje efikasnosti naplate na ukupne prekršaje i prihode povećala, a kroz učvršćivanja sistema izvršenja kazni učvrstila bi i sama pravni sistem, pravosuđe, pa i samu državu. Ako hoćete, mi u DHSS smo imali plan za tako nešto. Pokušali smo da vas dobijemo i nismo uspeli. Više sreće neki drugi put.
Na kraju, želim da napomenem još jednu stvar, a to je da zbog ovakvih novih instituta koji su predloženi ovim predlogom zakona DHSS će naravno podržati ovakav predlog zakona zbog gomile ovakvih rešenja kojim se ovakvim predlogom zakona predviđa. Naš glas nećemo ucenjivati prihvatanjem amandmana. Ne morate da ih prihvatite, iako ima dosta ozbiljnih amandmana koji zahtevaju i ozbiljno čitanje. U vidu jedne neobavezne preporuke, preporučujem vam da ih podrobno pročitate, jer od njihovog usvajanja neću imati ja koristi, gospodine ministre, već će korist imati Ministarstvo pravde, a u krajnjoj instanci imaće je i Vlada Republike Srbije.
Hvala, pošto mi vreme ističe, nastaviću kasnije pošto ću koristiti i vreme svoje poslaničke grupe.