Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, dame i gospodo iz Visokog saveta sudstva, pre svega govoriću o Predlogu zakona o prekršajima, jer smatram da je to jedan važan zakon. Naravno, nije važan kao što je to krivično zakonodavstvo, ali jeste deo procesnog zakonodavstva i možda i važniji, jer se daleko veći broj građana susreće sa njim u svakodnevnom životu.
Ono što pre svega želim da kažem, što je pomenuo i gospodin Cvijan, jeste da ovaj zakon predstavlja kontinuitet rada između dva ministarstva. Zašto je to važno? Ne to, što smo mi danas Demokratska stranka ili smo bili na vlasti ili je to danas Srpska napredna stranka, nego je pravosuđe kao celina, jedan mehanizam koji se izuzetno teško i izuzetno sporo menja.
Pored otpora koje smo mi imali, mislim da i sada vladajuća garnitura takođe nailazi na slične otpore i to je nešto što će čekati i buduće ministre i narednih deset godina, verovatno i duže. Treba istrajati u određenom kontinuitetu reformi.
To ne znači da ću se složiti sa svim što radi danas Srpska napredna stranka, niti da se oni slažu sa onim što smo mi radili, ali smatram da je od ključne važnosti, da postoji jedan pravac koji je bio jedinstven za sve. Sve ostalo, ako bi se ključno menjalo iz godine u godinu, mislim da taj sistem ne bi funkcionisao.
U tom smislu, ono što je, mislim da svi podržavamo i slažemo se danas, je dobro jeste da su prekršajni sudovi postali sudovi, iako smo ih ranije zvali sudovi, faktički su bili organi uprave. To je jedna od stvari o kojoj želim da govorim na samom početku, pre svega određenim načinom i primedbama na sam tekst zakona, a onda i o jednom drugom delu, da svaki zakon mora da poznaje šta je životna realnost. Da li je zakon dobar ili ne, to mogu ceniti pravni eksperti, možemo i u Skupštini da se usaglasimo sa tim, ali da li život može da prepozna taj zakon i da zaživi to je drugo pitanje.
Prva načelna primedba o kojoj želim da govorim jeste nešto što je ostalo iz starog zakona, a za šta mislim da je možda došlo vreme da se stvari menjaju, jer je to nešto što ćemo sigurno morati da menjamo u procesu pristupanja EU, što verujem da je većini nas apsolutno interes.
Na samom početku zakona, zakon određuje kojim propisima mogu da se propisuju prekršaji. Naravno, to nije kao krivično zakonodavstvo i znamo da samo zakonom mogu biti određena krivična dela. Većina je u Krivičnom zakoniku. Nažalost, neka se nalaze i u nekim drugim zakonima. To stvara konfuziju i možda teže postupanje sudija. Kako je sada zamišljeno, ne samo da se zakonom određuje, već i uredbama Vlade, propisima autonomne pokrajine, propisima lokalnih samouprava.
Mišljenja sam da bi trebalo suziti krug organa koji može da donosi prekršaje. To će sigurno izazvati problem u sprovođenju za našu normativu, jer će biti neophodno da se uradi jedan zakon, zakon koji bi obuhvatio sve te propise, koji trenutno postoje. S obzirom da ste, gospodine ministre, ovde stavili da primenom, mislim, od marta 2014. godine, mislim da to nije nemoguće.
Ono što kod mene izaziva dilemu, to ćete videti iz mog amandmana, ali to treba da ostane samo zakonom, odlukama, propisima autonomne pokrajine ili to možda treba zadržati, pa da lokalne samouprave predlažu određene vrste prekršaja.
Mislim da u svakom slučaju treba iz zakona treba skloniti uredbe. Ne vidim nikakvu potrebu da se uredbama propisuju prekršaji, jer uredbe donosi Vlada, a znamo da Vlada predlaže Narodnoj skupštini zakon. Mislim da bi se tu stvorila dodatna pravna sigurnost. Da ne bi došli u situaciju u kojoj se sada nalazimo, da su sudije za prekršaje sudovi u sudskom sistemu koji se odnose na Zakon o sudijama, a lokalni organi propisuju prekršaje. Znači, organi uprave po kome postupaju sudovi. To je jedna od stvari, videćete u predlogu amandmana, a o tome ćemo detaljnije kada dođu na red amandmani.
Ono što je vrlo važno iz načelnih primedbi jeste jedna praksa koja nije vezana samo za Ministarstvo pravde i nije vezana samo za ovo vreme, nego i ranije, a to je nespremnost, nesposobnost da se zaista obrati pažnja na direktive Evropske unije i na konvencije Saveta Evrope.
Ovde u ruci držim papir koji nam je Ministarstvo predložilo, odnosno Vlada. Papir se zove – izjava usklađenosti propisa sa propisima Evropske unije. Ona je prazna. Tu su pitanja, a odgovora nema nigde. Samo na ovoj strani stoji rečenica – ne postoji odgovarajući propis Evropske unije sa kojim je potrebno obezbediti usklađenost. To bi bilo lepo da je to tako, ali mislim da nije tako, jer ko god da sedi ovde, ko god da je pravnik, mislim da će se složiti da postoje ili direktive ili konvencije Saveta Evrope koje se tiču zadržavanja u pritvoru, zatvora. Definitivno postoje određeni propisi sa kojima se treba usaglasiti.
Ne kažem da ovaj zakon nije usaglašen, ali iz toga ne vidimo šta je usaglašeno. To možda može danas da prođe na Skupštini i da mi to izglasamo i da oko toga Evropska unija ne pravi problem, ali vas pitam – šta ćemo kada otpočnemo pregovore? Poglavlja 23. i 24, ovo jeste tema i jednog i drugog poglavlja. Kako ćemo onda postupati, ako nemate ljude koji mogu jasno da prođu kroz sve direktive, kroz konvencije Saveta Evrope i da mi u Skupštini znamo šta jeste, a šta nije evropski standard?
Moj vam je savet da napravite tim ljudi, jer ovo ovako možda može do kraja godine da prođe i ovaj način predlaganja više neće biti moguć.
Još jedna stvar, naizgled tehnička, ali mislim da oslikava realan život. Nadam se da je ideja svih nas da ovaj zakon ne ostane mrtvo slovo na papiru. U prelaznim i završnim odredbama, pošto sam neko ko je radio zakonE, predlagao i znao gde je problem, uvek sam najviše pažnje obraćao na prelazne i završne odredbe, stoji rečenica koju smo mi često stavljali, a to je – nisu potrebna dodatna finansijska sredstva.
Hajde sada da pričamo realno. Čitajući zakon – da li je moguće da čim promenite, recimo, način dostave vi pravite određene manje ili veće troškove, a da ne kažem da se direktno u zakonu kaže da se uvode neka dva nova registra. Podržavam uvođenje tih registara i mislim da je to dobro, ali budimo realni, to bez novca ne može da se uradi. Morali ste u zakonu da uvedete da su potrebna finansijska sredstva i lično bih glasao za to, jer znam da novac treba pravosuđu, da su za primenu zakona potrebna sredstva, ali ovo nije način da se ozbiljno pristupa primeni zakona.
Šta će se desiti? Imate u prelaznim i završnim odredbama da u roku od šest meseci morate da donesete podzakonska akta, za promenu tih registara morate nekog da angažujete, da raspišete neki tender, nećete imati novca u budžetu i ovaj zakon u svom najvažnijem delu neće zaživeti.
Apelujem i smatram da ne bi bilo loše da Vlada to dopuni ili da obavesti Skupštinu da će zakon u kasnijoj proceduri biti izglasan, ali ukazujem da ovo što stoji u zakonu nije tačno, jer je nesprovodiva primena ovog zakona bez posebnih finansijskih sredstava.
Da ne bih dužio, moram nešto važno da kažem o samom zakonu, pošto sam podneo amandmane, gde verujem da ću naići na podršku, ali o tome ćemo detaljnije u danu kada budemo raspravljali o amandmanima.
Jedna od stvari koja mi bode oči već duži niz godina, a mislim da je ovo dobra prilika da se promeni, a to je pitanje diplomatskog imuniteta. Svi znate da diplomate ne plaćaju kazne za prekršaje u našoj zemlji. To je tako i to je pisalo u zakonu. To je jedna praksa koja postoji već duži niz godina. Takva praksa je pre nekih 20-30 godina bila svuda u svetu. U međuvremenu su pojedine zemlje promenile praksu, pre svega veliki centri diplomata, od Brisela, Vašingtona itd. i naše diplomate plaćaju kazne u tim zemljama. Smatram da ova odredba treba da ostane u zakonu, ali da se doda samo jedna rečenica – pod uslovom reciprociteta. Drugim rečima, ako naše diplomate ne plaćaju kazne u inostranstvu, neće ih plaćati ni ovde. Ako mi plaćamo kazne, ne vidim razlog da se deo novca od diplomata ne slije u budžet Republike Srbije.
Druga stvar o kojoj se dosta govorilo, a vezana je i za treću stvar, jeste pitanje visine kazni i pitanje iznosa novca kojim se zamenjuje dan zatvora. Juče smo slušali dijalog između koleginice Judite Popović i ministra, ono što jesu činjenice i što je tačno jeste da postoji nešto, a to je realan život. Nije sporno da su kazne uvedene ranije, čak su i povećane u naše vreme i to je nešto što je notorna činjenica.
Sa druge strane, nije isti nivo života, nije isti kvalitet života danas i pre četiri godine, teška je ekonomska kriza. Mislim da niko od nas ne može da kaže kada ćemo izaći iz ekonomske krize, da je to neka perspektiva koja dolazi.
Smatram da u tom smislu ne bi bilo loše da se izmenom zakona ili prihvatanjem našeg amandmana ili bilo koje druge poslaničke grupe te kazne svode u neku normalu koja je danas prihvatljiva građanima. Nije to samo da vi činite građanima da će manje plaćati kaznu, nego morate shvatiti jednu drugu stvar – građani ne plaćaju kazne. Znači, kada podignete visoke kazne, oni jednostavno ne plaćaju. Znate da retko kad može da dođe do izvršenja, pa ne može da se izvrši i kad neko struju ne plaća. Prema tome, jednostavno je manja popuna budžeta. Verujem da bi se smanjenjem kazni postiglo, kao i sa prekršajnim nalogom, što je odlično urađeno u zakonu, da i sama naplata kazni u budžet bude efikasnija. Sa druge strane, ne sumnjam da bi Vlada prihvatanjem ovakvog amandmana dobila podršku, jer sam siguran da bi građani više voleli da te kazne budu primerene njihovom današnjem standardu. Ako taj standard skoči za pet godina, najmanji je problem da neka nova Narodna skupština opet poveća kazne.
To je usko vezano i za ovaj drugi deo, koji mislim da je važan. Ako neko danas ne može da plati kaznu, on se upućuje u zatvor, u sve većem broju slučajeva, i to na taj način što se za iznos od hiljadu dinara zamenjuje za jednu kaznu zatvora. Tu želim da kažem jednu vrlo važnu stvar - zatvor košta. Kada uputite nekoga u zatvor, neko to plaća. To plaća budžet. Ispraviće me ministar, ali ja verujem da danas najmanje oko dve hiljade dinara košta dan nekoga koga držite u zatvoru. Na tih hiljadu dinara, koliko inače nije platio kaznu, vi imate tri hiljade dinara štete. To je realno, jer taj ko ode u zatvor mora da jede. Povećavanjem ovog iznosa, predložio sam svojim amandmanom, na tri hiljade dinara za dan zatvora, postavio bi se dvostruki efekat. Prvo, građani bi kraće išli u zatvor. Znači, ako ste dužni 10.000 dinara bili biste tri dana u zatvoru, a ne deset. Sa druge strane, uštedeli bi dodatan novac, jer tih 10 dana zatvora bi koštali još 20.000 dinara državu, a ovako će koštati 6.000 itd.
Smatram da je to dobra mera, da nije loša, jer, na kraju krajeva, svi ovde koji su pravnici vrlo dobro znaju da su najštetnije, pogotovo kada su mlađa lica u pitanju, kratkotrajne zatvorske kazne, jer one izazivaju kontraefekat, a ništa pozitivno.
Završavam, da me kolege ne bi upozoravale, ali samo još jednu rečenicu oko zastarelosti. Dosta su druge kolege iz parlamenta pričale o tome. Čuli smo i da je to sada četiri godine i da je bilo dve. Želim da ukažem na to da se ovde ne radi samo o tome da građaninu bude lakše ili da kraće traje postupak. Vi u pravosuđu imate vrlo ažurne sudije koje postižu normu i koje rade kvalitetno. Imate i druge sudije koje nisu toliko ažurne ili ne rade kako treba. Sada uopšte neću da pričam o segmentu da građani izbegavaju pozive, o čemu se dosta govorilo danas. Smatram da bi bilo bolje i celishodnije da zastarelost ostane u rokovima koji su važili do sada. Jer, ako pogledate zadnje tri ili četiri godine, vi imate veću efikasnost rada prekršajnih sudova. To znači da se sve više i više predmeta rešava, što nije dovoljno, ali u nekoj perspektivi bi to moglo da bude rešenje. Bojim se, ako uvedete veće rokove zastarelosti, da će doći do opuštanja rada pravosuđa, a da će na kraju za dve godine efekat biti isti. Nećete imati milion predmeta u radu, nego dva miliona i isti broj predmeta će zastarevati iz godine u godinu.
Smatram da je celishodnije da u postupcima koji su hitni i kratki, kao što su prekršajni postupci, rokovi budu kratki. Mislim da se ovim neće ono što ste predlagali ostvariti, a to je da manje predmeta zastareva. Hoće, u prvoj godini, da bi u četvrtoj to bio isti broj, ako ne i potpuno identičan. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre, predstavnici Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaštva, kolege narodni poslanici, u delu diskusije kada sam kao ovlašćeni predstavnik govorio o Zakonu o prekršajima afirmisao sam tri pitanja. Sada bih da ih pojasnim i zamolio bih za jedan mali deo pažnje, jer, ukoliko bi postojala dobra volja, postoji mogućnost da se neki od tih predloga, koji po mom dubokom uverenju poboljšavaju kvalitet ovog zakona, nađu u predlogu, a kasnije i u usvojenom tekstu zakona.
Pomenuo sam princip oportuniteta. Da bi građanima bilo jasno šta je oportunitet u krivičnom zakonodavstvu, onda treba da pođemo od nečega što je nesporno. Nesporno je da je to benefit koji se daje učiniocu krivičnog dela, tako da kod krivičnih dela koja zavređuju manji stepen društvene opasnosti, blaža krivična dela, učinilac krivičnog dela može biti oslobođen od daljeg vođenja krivičnog postupka ukoliko u humanitarne svrhe uplati određeni novčani iznos. Govorim – u humanitarne svrhe. Ukoliko to ne učini, u svakom slučaju je priznao krivicu i nastavlja se krivični postupak.
Pažljivim čitanjem Predloga zakona o prekršajima, vidim da je donekle taj princip oportuniteta pokušan da se primeni kroz institut prekršajnog naloga. Kako? Upravo predloženim rešenjem da se uplatom jedne polovine kazne učinilac prekršaja oslobađa preostalog dela kazne, ne mora da je uplati, a sa druge strane obustavlja se prekršajni postupak. Sada se postavlja pitanje koje je sa aspekta racionalnosti opravdano. Prekršajni nalog u svakom slučaju kao institut je i te kako značajan u Zakonu o prekršaju. On je inače primenjen tako što je komparativnim posmatranjem utvrđeno da je dao velike i dobre efekte u prekršajnim pravima susednih država i drugih zemalja u Evropi. To je dobro rešenje, ali zašto ne bismo razmislili i o oportunitetu, koji bi značajno smanjio broj predmeta kojima su opterećeni prekršajni sudovi? To je ogroman broj, moramo priznati. Ako polazimo od činjenice da je to milion predmeta, onda bi ovim principom nešto moglo i da se uradi.
Sa druge strane, ne znam zbog čega bi učinioci prestupa, bez obzira da li imaju kvalifikaciju prekršaja ili kvalifikaciju krivično dela, bili u nepovoljnom ili nejednakom položaju. Oportunitet bi trebao da bude jedinstven i za jedne i za druge, pošto su svi jednaki pred zakonom. U svakom slučaju, to bi moglo da bude razmišljanje, pa da se iskoristi poslovničko pravo, a to je pravo nadležnog odbora, Odbora za pravosuđe i državnu upravu, da eventualno reaguje amandmanom ukoliko se oceni za potrebnim i racionalnim uvođenje takvog instituta u Zakon o prekršajima.
Drugo pitanje je bilo posvećeno zaštitnim merama, gde sam rekao da ako preduzeća koja su u stečaju i nad kojima se vodi stečaj se zaštitnom merom, pored zabrane delatnosti, pominje i zabrana vršenja određenih poslova. Slažem se da su u sudskoj praksi takvi slučajevi izuzetno retki i da ne postoje, ali ako su retki ili ako ne postoje, to ne znači da ne treba da budu implementirani u zakonu kako bi se predupredile takve mogućnosti. Zašto? Upravo zbog onoga o čemu sam jutros govorio, kako bi se zaštitila stečajna masa, zaštitili poverioci i ispoštovao osnovni princip stečajnog prava. Ukoliko zaista i u tom pravcu postoji mogućnost da se u tom delu zakon poboljša, zamolio bih da amandman koji je predložen bude pažljivo razmotren. To je što se tiče Zakona o prekršajima.
Međutim, uveren sam da posle svih diskusija danas koje sam čuo i kategorično stojim na stanovištu da je ispravno ono što sam danas rekao, da je pothitno neizostavno potrebno da se iz republičkog parlamenta izmesti mogućnost odlučivanja o personalnim rešenjima u pravosuđu. Pothitno da se više nikada ne pojavljuje mogućnost da sudije sa svojim imenima i prezimenima predstavljaju oružje u borbi između političkih stranaka. Zašto? Zato što je to najveći stepen poniženja prevashodno za sudije, samim tim i za sudove, a da ne govorim o tome u kojoj meri je ugrožen princip nezavisnosti pravosuđa i autoritet pravosuđa u celini.
Moram da skrenem pažnju na dve činjenice koje niko ovde ne može dovesti u sumnju. Danas je toliko reči bilo o tome zašto ova lista kandidata koji su predloženi da budu izabrani za nosioce pravosudnih funkcija, koji se prvi put biraju na tri godine, zašto nisu prošli kriterijume. Ti koji postavljaju to pitanje treba da znaju sami odgovor. Zašto te kriterijume nisu doneli? Jedna politička stranka je, pežorativno rečeno, držala pravosuđe, odnosno Ministarstvo pravde u periodu od 2004. do 2008. godine, a druga od 2008. do 2012. godine. Zašto se niko nije setio da donese pravilnik o ocenjivanju ili vrednovanju rada sudija i tužilaca? Sada ne bismo imali taj problem. Pozivamo se na Pravilnik koji je donet još 1993. godine.
Za to vreme je urušen sistem nezavisnosti pravosuđa. Za to vreme su počinjene brojne greške čije se posledice osećaju i danas. SPS od 2000. godine do danas nije participirala ni u čemu što se vezuje za jedan takav nakaradan način vrednovanja rada sudova i sudija.
Da li je iko danas, ko ima ikakve moralne skrupule, pa makar moralne skrupule i u politici, svestan činjenice da je upravo zbog reforme pravosuđa situacija u pravosuđu danas takva kakva jeste? Da smo mi kao parlament dovedeni u situaciju da učinimo nešto što je apsolutno nedopustivo – da donesemo odluku, čak zakon, da se za sudije izaberu sudije koje uopšte nisu prošle ocenjivanje, a gde su ocene morale da budu date?
Zato je krajnje vreme da se prestane sa lamentiranjem sudija i sa lamentiranjem spiskova, sa činjenicama i kvalifikacijama da li je neko nešto zaslužio ili nije zaslužio. Dosta je bilo eksperimenata. Eksperimenata prirode da se prvo svi nereizaberu, izvinjavam se, ne svi ali čak 700, pri čemu bez ijednog jedinog kriterijuma. Ne znamo ko je zaslužio realno da bude nereizabran a ko to nije zaslužio? I još gore ono suprotno. Šta ćemo sa onima koji su prošli, a sigurno je da nisu ispunjavali određene kriterijume, barem neki? Ja sam uveren da to nije veliki procenat.
Sada, odlukom Ustavnog suda, svi su vraćeni. Ti ljudi imaju neka svoja prava. Ti ljudi imaju pre svega pravo na obeštećenje za ono što je činjeno. Obeštećenje je i u materijalnom i u nematerijalnom smislu reči. Ko je kriv za to? Ne mogu tražiti alibi oni koji se pozivaju na svoje propuste. Na svoju sramotu se niko ne može pozivati, apsolutno niko.
Zato skrećem pažnju da je krajnje vreme da ovaj parlament, barem sa stanovišta kulture govora, prestane sa nečim što je ponižavanje sudija i sudijske funkcije. Reč sudija podrazumeva nešto uzvišeno. Reč sudija i status sudije podrazumeva poštovanje. Čak, može se slobodno reći, i strahopoštovanje, barem u onom delu u kome je onaj koji je učinio bilo kakvu protivpravnu aktivnost svestan činjenice da taj isti sudija može izreći i kaznu. I to je strahopoštovanje kao osećanje potpuno osnovano, životno i opravdano.
Ako je to već tako, onda sudije treba ostaviti svojim telima, nezavisnim telima, prevashodno Visokom savetu sudstva koji je sa stanovišta zakona jedini ovlašćen da odlučuje o statusu sudije. Ne mi, ne parlament, ne poslanici, ne političke stranke.
Ja vam se zahvaljujem. Ovo je samo još jedan mali doprinos u odnosu na ono što sam danas rekao kako bi kompletan korpus svega ovoga o čemu danas raspravljamo, svih tačaka objedinjene rasprave, sa stanovišta poslaničke grupe SPS bio zadovoljen. I još jednom ponavljam da će poslanička grupa SPS u Danu za glasanje podržati ove predloge zakona o prekršajima i odluke koje su na dnevnom redu. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Miloš Aligrudić. Izvolite.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, želim da ponovim nešto što je ovde bilo rečeno o ovom zakonu. On jeste korak napred u izvesnom smislu. On jeste bolji nego onaj koji smo do sada imali, ali nažalost to nije zakon za koji možemo reći da je ispunio sva naša očekivanja.
Pored odredbi o povećanju roka zastarelosti, za koju smatramo da je apsolutno besmislena, jer efikasnost pravosuđa mora biti stimulisana drugim merama a ne onim merama koje će zapravo prouzrokovati inertnost u prekršajnom pravosuđu. Znači, ta mera praktično liči na ono što je moja koleginica Milica Radović u uvodnoj raspravi rekla, na onu priču, izvinite što to pominjem, o aflatoksinu, gde kažemo da mi sada nemamo ugroženost aflatoksinom zato što smo povećali vrednost i granicu u kojoj je taj aflatoksin dopušten. Tako je i ovde. Mi ćemo navodno imati efikasno prekršajno pravosuđe ako produžimo rokove zastarelosti, pa će se onda inertno pravosuđe uklopiti u te rokove. Prosto, to nije tačno.
Da se sada ne bismo dalje upuštali u razloge, čuli smo vrlo kvalitetne diskusije o tome. Mi smo podneli amandman i mislim da ćemo do Dana za glasanje to raspraviti i mislim da će Vlada te amandmane uvažiti.
Hteo bih da skrenem pažnju na nešto čime bih ovu raspravu učinio zanimljivijom, na nešto što nije novina ovog zakona, što je bilo u važećem zakonodavstvu, a što mislimo da ako je već Vlada bila hrabra pa da izađe sa ovim zakonom, da je i to valjalo izmeniti, bez obzira što je to čak bilo i u onom važećem zakonu za koji je i moja poslanička grupa svojevremeno, 2005. godine, glasala. Ali, sa današnjeg aspekta, mislimo da su te odredbe anahrone i da ih je trebalo promeniti. Taj naš stav ću izneti vrlo jednostavno, na dva primera. Jedan primer su odredbe o maloletnicima, a drugi primer je primer vezan za izvršenje kazni.
Odredbe o maloletnicima vi niste menjali u vašem predlogu. Odredbe o odgovornosti, kad je reč o maloletnicima, ostaju iste kao i u važećem zakonu. A naše mišljenje je bilo, ili naše očekivanje, da ćete te odredbe promeniti. Zašto? Zato što važeće odredbe o maloletnicima, a tako i odredbe vašeg predloga, upućuju na to da kada dete učini prekršaj, ostvari prekršaj svojim radnjama i svojim aktivnostima, onda će roditelj, usvojitelj, staratelj ili hranitelj objektivno odgovarati za prekršaj koji je dete učinilo. Tako je pisalo i u važećem zakonu, manje-više, a tako vi predlažete i u novom zakonu o prekršajima.
Šta je tu problem? Tu je problem što ostajemo pri jednoj anahronoj normi, jednoj normi za koju slobodno mogu reći da nije u skladu sa savremenim shvatanjima u pravu i, na kraju krajeva, ne može se za nju reći da je civilizacijska tekovina, jer uvođenje objektivne odgovornosti u kaznenom pravu je nešto što svakako treba u modernom vremenu izbeći. Gde je tu objektivna odgovornost? Naime, za prekršaj se kažnjava lice koje prekršaj nije učinilo. Zašto? Zato što je to lice roditelj, staratelj ili usvojitelj lica maloletnog deteta ispod 14 godina starosti koje je prekršaj počinilo. To nije moguće u savremenom i civilizovanom svetu.
Ovu normu u važećem zakonu je trebalo ranije brisati, a pogotovo kad se donosi novi zakon. U razgovoru sa kolegama iz drugih političkih stranaka sam čuo za jednu ideju i mislim da se ona u osnovi može podržati – da tu ne treba da bude reč o objektivnoj odgovornosti roditelja za prekršaj koji je učinilo dete, nego tu možemo govoriti o odgovornosti zbog nevršenja nadzora. Ako mi kažete da je to ovde tako rečeno, ja ću vam lako dokazati da nije. Ovde stoji: "Kada je dete učinilo prekršaj zbog propuštanja dužnog nadzora", sad malo skraćujem, "za taj isti prekršaj kazniće se roditelj". To je objektivna odgovornost.
Da je pisalo nešto drugo, da je prekršaj nevršiti dužni nadzor i da će se on ostvariti, biće prekršaja, samim nevršenjem dužnog nadzora pa da za taj prekršaj odgovara roditelj, to je nešto sasvim drugo. Mi ovde brkamo odgovornost, recimo, materijalnu, roditelja, koja proističe iz delikta, jer iz delikta se stvara obligacija a to je jedna stvar. Ali, govoriti o objektivnoj odgovornosti za prekršaj koji nije učinjen od strane onog koji treba za taj prekršaj da odgovara, to nije civilizacijska norma. Mi smo očekivali da ćete ovo promeniti.
Hajmo, jedan veseo primer primer. Zamislite dete koje je staro 13 godina i osam meseci, recimo da je to dete bilo koga od nas roditelja. Da mi nećemo da mu damo pre za patike, a on da bi nam se osvetio obije naš porodični auto, auto koji pripada ocu, prođe tri puta kroz crveno svetlo i vrati ga nazad. Namerno o obijanju govorim, a ne o tome da je ukrao ključ, da je ukrao ključ onda je subjektivna odgovornost roditelja, vlasnika automobila koji ne čuva svoj auto. Znači, namerno govori o obijanju. Onda on kaže svom ocu – ajde sad ti tata, lepo 30 dana u zatvor, ili nek ti uzmu dozvolu, a sledeći put razmišljaj kada odbiješ da mi daš pare za patike koje sam ti tražio.
Zar mi hoćemo da takvo ponašanje stimulišemo odredbama našeg zakona? Naravno da ne. Onda znači, ovo nije moguće. Ovo je trebalo promeniti. Mi smo tražili brisanje kompletnog člana, da bi vas izazvali, da bi naterali ministarstvo kao predlagača da razmisli o adekvatnim rešenjima.
Imamo još jedan primer, i time završavam, dakle, to je pitanje izvršenja prekršajnih sankcija. Važeći zakon je predvideo da se može izvršiti pre pravosnažnosti odluke sankcija ukoliko dođe do ispunjenja odgovarajućih uslova. Tu stoji da je u pitanju situacija u kojoj okrivljeni ne može da dokaže svoj identitet ili nema prebivalište, ako odlazi u inostranstvo radi boravka, a postoji osnovana sumnja da će okrivljeni osujetiti izvršenje izrečene kazne. I drugi je osnov postojao, a to je ako okrivljeni je kažnjen za teži prekršaj iz oblasti javnog reda i mira, postoji sumnja da će ponoviti ili nastaviti s vršenjem prekršaja ili da će izbeći kaznu zatvora.
Naravno, vi ste ove osnove proširili u zakonu, da ne čitam sada, znate kako ste ih i u kom smeru proširili. Mi mislimo, da ni važeći osnovi nisu u skladu sa civilizacijskim tekovinama niti je to u skladu sa savremenom pravnom misli. Ne možete ići u kaznenom pravu na izvršenje odluke pre pravosnažnosti te odluke. To je nemoguće. Ako je reč o merama protiv osujećenja od izvršenja onda ste morali da osmislite takve mere, a ne da govorite o tome da će presuda biti izvršena pre njene pravosnažnosti. Znači, to je apsolutno nemoguće u savremenom pravno političkom smislu.
Dakle, to nije trebalo da činite. Mi vas pozivamo da u ove dve kategorije napravite iskorak, bilo tako što ćete usvojiti neke do ponuđenih amandmana, bilo tako što ćemo se dogovoriti da u najskorije vreme imamo izmene ovog zakona, u ovoj oblasti, da bi ovaj zakon uskladili sa savremenim civilizacijskim tekovinama. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Dragan Nikolić.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi gospodine

ministre, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, pre nego što započnem svoju diskusiju o Zakonu o prekršajima, želeo bih da, a prema mojoj evidenciji ovo je dvadeseti zakon koji Ministarstvo pravosuđa i državne uprave donosi pred nas poslanike, da sadašnjem ministru čestitam na jubilarnom 20 zakonu.

Drago mi je što je ovde, i siguran sam da će i ovu najavljenu rekonstrukciju, naravno preživeti, imajući u vidu da je podigao veoma visoko lestvicu, da je tu lestvicu preskočio, ali se plašim da je postavio velike standarde i visoke za sve buduće ministre, i one koji budu obavljali posao koji je on za ovih godinu dana veoma uspešno uradio.

Ovaj Zakon o prekršajima predstavlja nastavak reforme pravosuđa, predstavlja pokušaj ovoga ministarstva i svih nas poslanika koji činimo vladajuću većinu, da ispravimo niz grešaka i promašaja koji su se desili u prethodnom periodu,

rekao bih naročito od 2008. do 2012. godine. U tom periodu, mislim da je manje zakonskih predloga dato za četiri godine, nego što je ovo ministarstvo dalo za godinu dana.

Bilo je tu prigovora, ministre, juče što ste meni jako nije dopalo kao čoveku iz struke, iz profesije, što je neko u nedostatku argumenata i nedostatku znanja i nedostatku čitanja ovog zakona, uzeo kao glavni argument koji vam je spočitavao, a to su godine koje imate. Godine su vaša prednost, ja se tu sa vama ne bih menjao, zato što mi ove godine lepo stoje, ali bih za znanje koje imate se menjao u svako doba. Vi ste veoma mlad čovek koji je dosta svog života posvetio nauci, koji je možda najlepše godine posvetio knjizi i znanju. Veoma sam zadovoljan, između ostalog, sa vašim ministarstvom i sa onim što ste za ovih godinu dana pred nas poslanike, zaista dali.

Takođe, prilikom donošenja, odnosno predlaganja bilo kog zakona znam da ste uvek upriličili javno slušanje, znam da ste konsultovali kako laičku javnost, tako i stručnu. Znam da je u izradi ovog zakona učestvovalo više profesora Pravnog fakulteta koji su svojim idejama, svojim znanjem pomogli da se ovaj zakon danas nađe pred nama. Znam da je i cenjeni državni sekretar doktor Danilo Nikolić veoma doprineo izradi ovog zakona, na čemu mu takođe čestitam, ali naravno da ste vi kapa tog ministarstva i naravno da je puno toga, odnosno pretežan deo zavisio od vas.

Gledajući zakon, Predlog zakona došao sam do zaključka koji su razlozi za donošenje ovog zakona. Tu treba pošteno reći da je u decembru 2011. godine započeta izrada ovoga zakona, odnosno Predloga ovoga zakona, da je to krenulo prethodno Ministarstvo pravde, međutim, "mnogo hteli, mnogo započeli", ništa od toga nije urađeno. Mislim da od kada vi vodite ovo ministarstvo, poradili u najvećem delu da prepoznate koji su problemi i shvatili ste da postoji zagušenje u prekršajnom postupku, da postoji zagušenje u prekršajnim sudovima, da postoji ogroman priliv predmeta, a da je manje od 50% efikasnost, odnosno da nastupa zastarelost predmeta upravo zbog ne rada, zbog ne efikasnosti, zbog lošeg načina pozivanja. Sve je to dovelo do toga da je efikasnost sudova veoma mala.

Takođe je frapantno ono što ste vi juče izneli, da je i izvršenje već izrečenih sankcija pravosnažno određenih i izvršnih isprava, odnosno presuda, od 14% do 30%, što znači da ako je polovina predmeta urađena, druga polovina je zastarela. Od te polovine je jedna trećina samo naplaćena, očigledno da je država imala samo štete od svega toga. Da smo vrlo mali iznos novca uspeli da ubacimo u budžet, a takođe osim kazne nisu plaćeni ni sudski troškovi, tako da su oni padali teret sudova, a u nekoj perspektivi, naravno, opet na budžet jer su to institucije koje se finansiraju iz budžeta.

Ovaj Zakon o prekršajima ima dva svoja dela. Ima materijalno pravni i ima prekršajni postupak, tako da se u jednom zakonu nalazi i materijalno pravo, odnosno sijaset prekršaja i instituta koji su veoma važni, a takođe i prekršajni postupak koji je veoma sličan i koji se oslanja na Zakonik o krivičnom postupku.

Pročitao bih šta je predmet ovog zakona. Naravno, ne zbog poslanika koji se smeju i kojima je ovde zabavno i koji kad kod neko od strane poslanika vlasti priča oni se zabavljaju. Ako tako bude obrnuto, ako mi nismo disciplinovani, uvek nas opomenete, pa vas molim da omogućite meni kao i ostalim kolegama narodnim poslanicima iz vladajućih stranaka da na jedna miran i dostojanstven način mogu da predstave ono zašta su ovde i zašta smo odlučili da pričamo o ovom zakonu.

Predmete ovog zakona je pojam prekršaja, uslovi za prekršajnu odgovornost, uslovi za propisivanje i primenu prekršajnih sankcija, sistem sankcija, prekršajni postupak, izdavanje prekršajnog naloga, postupak izvršenja odluke, registar sankcija i registar isplaćenih novčanih neplaćenih novčanih kazni i drugih novčanih iznosa. To je ono što sadrži čitav ovaj zakon.

Takođe, jedna novina koja do sada nije bila prisutna a na koju je sud u Strazburu veoma često upozoravao naše pravosuđe a to je zabrana novog suđenja u istoj stvari.

Naime, dešavalo se da i u krivičnom postupku budete kažnjeni i u prekršajnom postupku budete kažnjeni za isto delo, isti činjenični opis, sa istim učesnicima, tako da je neko ko je okrivljen u oba postupka plaćao i kaznu, ili dve novčane kazne ili je plaćao kaznu u prekršajnom postupku, a u krivičnom bio čak i osuđen na kaznu zatvora.

To je sada ovde potpuno decidno i potpuno jasno rečeno.

Znači, ako neko bude kažnjen u krivičnom postupku, naravno ne može u prekršajnom i obrnuto, ako je kažnjen u prekršajnom ne može biti i u krivičnom postupku procesuiran.

Dva instituta su uvedena ovim zakona na koje se ranije nije obraćala pažnja, a to je nužna odbrana i krajnja nužda.

Postupci pred prekršajnim sudom su se odvijali do sada po automatizmu, tako što ste bili skoro oglašeni krivim, bez nekog posebnog dokazivanja, a ako ste delovali u nužnoj odbrani ili krajnjoj nuždi, to apsolutno nije bilo ono o čemu je sud razmišljao, prosto je stvarno postojao zahtev za pokretanje prekršajnog postupka, i opis činjenični iz tog zahteva je pripisivan u rešenja, a sada u presudu.

Jednostavno niste imali mogućnosti da dokažete da ste vi delovali u nužnoj odbrani, štiteći sebe od protivpravnog napada ili štiteći imovinu svoju ili nečiju delujući u krajnjoj nuždi.

Sada je i to predviđeno i nema prekršaja, ako je radnja propisana kao prekršaj učinjen u nužnoj odbrani, a takođe u slučaju prekoračenja nužne odbrane izriče se blaža kazna prema počiniocu, ili ako je učinjeno po naročito olakšavajućim okolnostima, učinilac se može osloboditi od kazne, što takođe važi i za krajnju nuždu, što stručna javnost, u svakom slučaju, pozdravlja i mislimo da je ovo novina koja će uneti mnogo pošteniji odnos suda prema okrivljenom.

Takođe, što se tiče subjekata odgovornosti, osim fizičkih lica i preduzetnika, koji su ranije bili predviđeni kao subjekti koji mogu odgovarati, prošireno je i na pravna lica i na odgovorno lice u pravnom licu, tako da je sada ta lepeza ljudi, odnosno pravnih lica koja mogu odgovarati mnogo šira nego što je do sada bila i sprečava se izbegavanje odgovornosti pravnih lica.

Takođe postoje prekršajne sankcije koje su predviđene ovim zakonom, pa je pod brojem 1) kazna, pod brojem 2) su kazneni poeni, pod 3) opomena, 4) zaštitne mere i 5) vaspitne mere.

Hteo bih da istaknem zato što su neki poslanici opozicije juče, plašeći javnost, naravno kao što to uvek čine, rekli da su novčane kazne ovim zakonom povećane.

Želim da demantujem i želim da to kažem zbog javnosti Srbije da novčane kazne nisu povećane niti će u perspektivi biti, mada ako izračunate inflaciju koja je bila za ove četiri godine od kako je prethodni zakon doneti i kazne tada evidentirane, moglo se za taj postotak povećati i kazna, međutim, mislim da je ministarstvo učinilo pravi potez, imajući u vidu i tešku ekonomsku situaciju, imajući u vidu da su i te tada predviđene kazne veoma drakonske i veoma teške, pogotovo kada imate ljude koji vrlo retko neko iz porodice prima platu, ili ako prima, ona je veoma mala, rekao bih čak i nedovoljna i za normalan život, a kamoli za plaćanje kazne.

Ono što je takođe izazvalo veliko interesovanje, kako stranaka koje su na vlasti i koje čine ovu Vladu, tako i opozicionih poslanika, tiče se zastarelosti. Ima argumenata i za i protiv. Do sada je zastarelost bila godinu dana, apsolutna je za dve godine, a efikasnost sudova naravno da nema nikakve veze sa zastarelošću postupka, ali je moje mišljenje da je dobro što smo povećali, odnosno što je predlog za zastarelost dve godine, a u apsolutnom smislu četiri godine, zbog toga što na ovaj način okrivljeni gube motiv da odugovlačeći postupak, da bežeći od kuće, sklanjajući se od dostavljača, od poštara koji zvoni i donosi im poštu ili beže sa radnog mesta, prosto ako znate da za četiri godine neće zastareti postupak koji se vodi protiv vas, učinićete da taj postupak bude završen što pre.

Pominjem i, da čak i u krivičnom postupku se dešava zastarelost čak i tamo gde je apsolutna zastarelost šest godina. Znate, ljudi su se u Srbiji izveštili, beže, sklanjaju se, znaju kad im neko najavi da će doći da donese poziv i tu je sada još jedan momenat koji je veoma bitan i to je o dostavljanju, ali radi se o prekršajnom postupku, o čemu ću kasnije da pričam. Kada se dostavlja i odraslom članu porodice, računa se da je to kao da je neko lično primio.

Postoje neki izuzeci od ove zastarelosti od dve godine. Ja ću to pročitati – izuzetno se od odredbe stava 1. ovog člana za prekršaj iz oblasti carinskog, spoljnotrgovinskog, deviznog poslovanja, javnih prihoda i finansija i rekao bih i javnih nabavki i mislim da je tu omaškom izostavljena i ova stavka, prometa roba i usluga životne sredine, sprečavanja korupcije i vazdušnog saobraćaja, može se posebnim zakonom propisati duži rok zastarelosti.

Znači, ovde je predviđen duži rok zastarelosti, po Zakonu o javnim nabavkama naravno to je tri godine a najviše se može produžiti do pet godina.

Takođe je rok za zastarelost izvršenja kazne i zaštitnih mera sa godinu povećan na dve ili ukupno četiri u apsolutnom smislu. Nakon četiri godine je nemoguće izvršiti kaznu. To je ono što je najmarkantnije u materijalno-pravnim odredbama ovoga zakona.

Takođe drugi deo ovog zakona jeste prekršajni postupak zapravo i osnovno u svemu ovome jeste da ono što nije predviđeno Zakonom o prekršajima biće primenjene analogne norme Zakonika o krivičnom postupku, tako da se ovaj Zakon o prekršajima naslanja na Zakonik o krivičnom postupku koji smo u međuvremenu doneli, modelirali, dopunili i mislim da će na taj način biti mnogo efikasnija primena i ovoga zakona.

Dostavljanje pismena je nešto što je takođe veoma markantno i juče smo od ministra čuli da i u Beogradu, i Novom Sadu i Nišu, uspešnost dostavljanja pismena samo 20%.

To znači da su u ovim gradovima, osim te veličine koja dozvoljava da se svako sakrije i da se skloni, dovedeni su u situaciju sami sudovi da ne mogu da funkcionišu onako kako je predviđeno ovim zakonom, učinićemo naravno izmenama ovog zakona, odnosno donošenjem ovog zakona da se dostavljanje izvrši na mnogo efikasniji način. To će se raditi naravno dostavljanjem na adresu stana, gde se može dostaviti i punoletnom licu koje se zatekne u stanu, može se dostaviti na radnom mestu, može se dostaviti putem elektronske pošte, obaveštenje se daje i na samom suđenju o narednom ročištu i to je sve ono što piše u Zakoniku o krivičnom postupku, što je ovde prepisano.

Jedna novina i nešto što do sada nije bilo jeste prekršajni nalog. Taj prekršajni nalog jeste veoma važan zato što se može izdati a samo tamo gde su novčane kazne u fiksnom iznosu daje se mogućnost okrivljenom da u roku od osam dana plati polovinu kazne i na taj način se oslobodi kompletne kazne, ili ukoliko smatra da nije počinio prekršaj za koji mu je izrečena novčana kazna u fiksnom iznosu, da to može pokrenuti pred sudom za prekšaje i dokazivati svoju nevinost.

Takođe, još jedan institut koji je uzet iz krivičnog zakonodavstva, a to je sporazum o priznavanju prekršaja, sporazum o nepriznavanju prekršaja možete rešiti čitav slučaj, izbeći troškove nepotrebne, izbeći da sud radi nešto što nije potrebno. Ukoliko ste svesni da ste počinili prekršaj, to ćete priznati u samom postupku.

O tome odlučuje sud koji će, naravno prihvatiti da se napravi takav sporazum i nekoliko novina, radi se o jedinstvenom registru, registru sankcija. Na taj način će se tačno znati ko je sankcionisan, koliko presuda ima, protiv koga, na taj način, će se moći da uzme i uverenje o tome da li je neko osuđivan u prekršajnom postupku ili nije.

Takođe, taj registar biće i za neplaćene novčane kazne i za druge novčane iznose i on se zove registar novčanih kazni. Sve ovo je veoma bitno da bi povećali efikasnost naplate, da bismo mogli da napunimo budžet onoliko koliko je planirano u ovoj godini rebalansom budžeta između ostalog.

Takođe, postoji posledice upisa u registar novčanih kazni, neće se dozvoliti kažnjenom licu izdavanje dozvole ili uverenja za čije su izdavanje nadležni organi uprave osim onih koja se odnose na lični status. Neće se dozvoliti povraćaj oduzetih ličnih i drugih dokumenata koja su oduzeta po osnovu člana 199. zakona tu se odnosi, naravno, na lična dokumenta, odnosno na pasoš i pod tri, registracija, odnosno promena registracije pravnog lica ili registracija preduzetničke delatnosti koja podrazumeva promenu u PIB

Ovo može biti i predmet ocene kod ustavnog suda, ali mislim da neće biti nikakvih problema, jer jedini način da nekoga naterate da plati jeste da ne može pred državnim organima da ispuni neke stvari i obaveze koje su mu potrebne.

Na kraju, hteo bih da postavim ministru jedno pitanje, a radi se o sudbini 150 sudija za prekršaje, koji su u onoj čuvenoj reformi za pravosuđe 2009. godine, nisu prošli reizbor. Oni su sada na ulici, dovijaju se, a mnogi od njih su čitavog života radili kao sudije za prekršaje, ne znaju drugo da rade, to im je profesija, školovali su se za to, vode neke postupke pred ustavnim sudom i prosto, nekoliko njih me je pitalo i zamolilo da, kada bude ministar pravde, gospodin Selaković u ovoj sali, da ga pitam, ukoliko je upoznat sa tim, ako nije, na to pitanje, može da mi odgovori i pismeno u roku od 15 dana.

Naravno, na kraju, poslanička grupa SNS će u danu za glasanje u potpunosti podržati ovaj zakonski predlog, uz određene amandmane koje ćemo verovatno prihvatiti, odnosno koje će ministarstvo prihvatiti i inkorporirati u ovaj zakon. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Srđan Miković. Izvolite.

Dame i gospodo, poštovane koleginice i kolege, siguran sam da postoji prostor za popravljanje ovog zakona.
Moram da kažem da u ovom zakonu ima i dobrih stvari. Na primer, dobro i rešeno pitanje iz stava 1. tačka 7. člana 181, gde je predviđeno da podatke o tome da li je pokrenut krivični postupak ili postupak za privredni prestup za delo koje obuhvata obeležje prekršaja koji je predmet zahteva. Znači, te podatke mora da sadrži zahtev za pokretanje prekršajnog postupak, koji se podnosi u pisanoj formi.
Mi smo do sada imali predviđeno u članu 213. važećeg zakona, da sudije odnosno služba, lice koje je u organu uprave, vodi prekršajni postupak. Rešenje će prekinuti postupak ako je za isto delo protiv okrivljenog pokrenut krivični postupak, kada prekid traje do donošenja pravosnažne sudske odluke u krivičnom postupku.
Mislim da je bolje ovo rešenje što je dato sada u predlogu zakona, ali isto tako moram da ukažem da od momenta kada sam na Odboru za pravosuđe Narodne skupštine, ovde u ovoj zgradi, 21. marta 2013. godine, na 22. sednici Odbora za pravosuđe, zatražio mišljenje u vezi mešanja javnih tužilaca u rad prekršajnih sudova kroz zahteve za zastajanje sa postupkom u predmetima u kojima je moguća i prekršajna i krivična odgovornost. Od tada do danas je prošlo četiri meseca.
Imamo situaciju sa konkretnim primerima, imam čak i fotokopije određenih materijalnih dokaza za tako nešto, dolazilo u situaciju da u neopravdanim slučajevima, traži se od sudija za prekršaje da ne rade svoj posao. Pišu se dopisi, iznose se neistine i traži se – nemojte vi da radite svoj posao zato što tužilac razmišlja godinu dana ili skoro godinu dana, da li će da pokrene krivični postupak. Onda pitamo, da li nam treba zastarelost, godinu, dve ili ovoliko, ili četiri? Ne, treba da omogućimo da svako radi svoj posao, da prekršajni sudovi budu lišeni određenih nekorektnih pritisaka.
Imam materijalne dokaze, osnovni sud, osnovno tužilaštvo piše – pokrenut krivični postupak, a krivični postupak u skraćenom postupku nije pokrenut dok nije podnet optužni akt. Neistina se dostavlja sudiji za prekršaje i traži se – nemojte da radite svoj posao. Ako se tako traži, onda je normalno da nam nije rok zastarelosti dovoljan ni godinu, ni dve, ni tri, ni četiri, hajde da bude 15 godina.
Ispred mene je primerak Krivični Zakonik Republike Srbije, gde se kaže da krivično gonjenje se ne može preduzeti kad protekne dve godine od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora do jedne godine ili novčana kazna. Šta to znači? Znači za zaprećenu kaznu od godinu dana, za dve godine možeš da tražiš gonjenje, a za zatvorsku kaznu od 60 dana, šest puta manje nego što je u Krivičnom zakonu, koliko se predlaže? Isto dve godine. To je šest puta manje, to bi bilo za četiri meseca, moglo bi da se preduzme krivično gonjenje ukoliko idemo prostom matematikom i prostom računicom. Mi predlažemo ne četiri meseca, mi predlažemo da ostane godinu dana za mogućnost za pokretanje krivičnog gonjenja, a da apsolutni rok bude dve godine.
Dovoljno je, ukoliko druge institucije ne utiču na rad prekršajnih sudova i omogući se da radi kako treba, uz druge izmene, odnosno koje su sada predložene novim predlogom zakona, u smislu dostavljanja i poboljšanja efikasnosti sudova, sasvim dovoljno.
U tom smislu, mislim da su se stekli svi uslovi da se prihvate podneti amandmani i da se onda kontroliše ko radi svoj posao, ko ne radi svoj posao, da se ne sakrivamo iza toga i da čekamo, ako bude ovaj predlog zakona nepromenjen, usvojen, opet će sudija za prekršaje, oni koji su nesavesni, da čekaju da prođe godinu, osam, devet, ili 10 meseci da se krene u postupak, a čekaće se tri godine i osam meseci, da ne preteramo, četiri godine. Ne, skratimo rokove i kontrolišimo i dajmo sankcije za ono što se ne radi.
U svakom slučaju, ovde koristim priliku da predstavnicima VSS, pred predstavnicima DVT, ponovim ono što sam rekao pre četiri godine na Odboru za pravosuđe, tada nisam hteo to da publikujem, tada nisam hteo sa time da izlazim u javnost, ali pošto pojava nije iskorenjena, evo i ovde na plenarnoj sednici ističem da ima flagrantnog kršenja važećih propisa.
Ja sam i gospodina ministra upoznao sa određenim dopisima pre tri, četiri, pet meseci. Nisam hteo da dam kopiju, sve računajući – hajde da pustimo da u redovnoj proceduri se to popravi. Nije se popravilo, evo sada na plenarnoj sednici kažem i imam materijalne dokaze.
U pogledu drugih stvari koje postoje u predlogu zakona, ima čitav niz stvari što treba još jednom dobro pročitati. Evo pozivam sada vas da vidimo, u članu 37. kaže se – kazna zatvora se ne može propisati u trajanju kraćim od jednog ni dužim od 60 dana. Odredba za sve erga omnes, da li je tako? Imamo novčanu kaznu u članu 41, novčanu kaznu za kažnjeno fizičko lice, preduzetnik ili odgovorno lice pravnom licu ne plati u celini ili delimično, sud može zameniti kaznom zatvora, tako što će za svakih započetih 100 dinara odrediti jedan dan zatvora, s tim što kazna zatvora ne može trajati kraće od jedno ni duže od 90 dana. Šta važi? Šezdeset dana ili 90 dana? U članu 41. piše 90 dana.
Činjenica je da novčanu kaznu možemo da menjamo za 90 dana, a ako je pored novčane kazne kažnjenom licu bila izrečena kazna zatvora, zatvor kojim se zamenjuje naplaćena novčana kazna i izrečena kazna zatvora, znači sve đuture, može da traje do 60 dana. Zamena novčane 90 dana, a novčana i zatvor samo 60 dana.
Nisam siguran da je to odmereno kako treba. Postoje amandmani na to i očekujem, da upravo zato što smo se potrudili i mi iz naše poslaničke grupe smo, mislim 38 amandmana podneli, sa ciljem da popravimo od stavke, do stavke išli i pokušali da ispravimo sve logične greške.
Slažem se sa gospodinom Aligrudićem. U članu 72. ne može roditelj da odgovara za prekršaj kao da je sam učinio. Neadekvatno je poređenje, ali to bi ispalo da ukoliko imam opasnu stvar, ili imam u vlasništvu životinju, imam psa, gde propustim da nadzirem istog i pustim ga i kuca ujede nekoga. Pa, ne mogu ja da odgovaram za to da sam nekog ujeo. Ne, ja mogu da odgovaram za to što sam propustio nadzor i za to treba uvesti prekršajnu odgovornost, uz obavezu naknade imovinske štete, odnosno materijalne štete i neimovinske štete. U tom smislu dajte da popravimo i član 72.
Mnogo tu stvari ima što treba doterati i očekujem da upravo kada budemo razmatrali zakon u pojedinostima, mnogo je prostora za popravljanje. Ne može ni u kojoj situaciji da se onemogućava okrivljeni da razgleda spise i predložene dokaze, u pogledu člana 166. Dajte to da promenimo.
Posebna priča je sa maloletnicima. Ne samo to što smo sada od zaprećene kazne od 15 dana zatvora smo stigli na zaprećenu kaznu 30 dana maloletničkog zatvora. Ne mogu takve sankcije da izriču sudovi i sudije za prekršaje koji nisu prošli obuku. Trudimo se da budemo deo Evrope. Da li je ovde bio danas gospodin Štefan File? Da li treba da se pohvalimo danas, sutra, da nama kazne maloletničkog zatvora izriču lica koja nisu prošla obuku?
Drugo, mi imamo situaciju da policijski službenik prema maloletniku može da odredi meru zadržavanja. Pa, to može samo naredbom suda. To su neke stvari koje su eklatantni primeri da postoje određeni propusti zašta postoji dobra volja svih nas, naročito naše poslaničke grupe DS, da zajedno, sa svim ostalim narodnim poslanicima dođemo do rešenja, do zakonskog rešenja koje može da doprinese da se ne stidimo sutrašnjeg zakona o prekršajima i da taj zakon o prekršajima bude apsolutno primenljiv.
U tom smislu, ja vas još jednom pozivam da svaki, ali apsolutno svaki amandman koji smo podneli, ne samo mi iz poslaničke grupe DS, nego i svi drugi narodni poslanici, dobro proučimo. Ima prostora, ima vremena da popravimo ovaj zakon i da ga napravimo, da ga se ne stidimo. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Biljana Pantić Pilja. Izvolite.