Dame i gospodo, na samom startu želim da istaknem da je ovo sigurno jedan bitan korak unapred, kada govorimo o stvaranju zakonske osnove da se reguliše pitanje kojim se bavi Ministarstvo urbanizma i da u tom smislu i kao predstavnik Romske partije i kao član poslaničkog kluba SNS dajem punu podršku tome.
Međutim, više bih govorio o jednom drugom problemu i gde bih zamolio i predstavnika ministarstva da se zajedno pozabavimo tim pitanjima i da nađemo najbolje moguće rešenje za problem o kome ću sada da govorim.
U tom smislu sam predložio dva amandmana, ne zato da bi oni rešili taj problem na najbolji mogući način, već da bi otvorili mogućnost da o tom pitanju govorimo i da zajedno pronađemo najbolje moguće rešenje.
U samom startu hoću da kažem da hajde da vidimo šta je to najbolje da rešimo sledeći problem o kome ću da govorim. Problem ide, u svakom slučaju je jedna vrsta nastavka diskusije o kome su govorile kolege iz poslaničkog kluba i koji govore i zastupaju interese penzionera i SPS, a to jeste na koji način da rešimo pitanje socijalno najugroženijih kategorija, koje možda u ovom procesu, u periodu od izgradnje tih objekata 2009. godine do momenta do kada su mogli da se podnesu zahtevi, nisu to formalno uradili.
Mi imamo jedan čitav broj ljudi koji pripadaju socijalno ugroženim kategorijama koje u tom periodu nisu formalno podneli zahtev i isključivo zbog tog formalnog pitanja. Isključivo zbog toga što nisu podneli zahtev, oni mogu da dođu u situaciju, recimo, da im lokalna samouprava donese rešenje da ruši taj objekat, jer na osnovu ovoga vi nemate pravo da taj isti objekat legalizujete.
Da je to zaista propust države i da je naša obaveza kao Skupštine da izađemo u susret tim građanima, govori i dokumenat da je međunarodna zajednica posredstvom određenih opština finansirala prijave tih objekata, a da je upravo neodgovornost države, odnosno ljudi na lokalu, ne bih da čitam sada dokument u kojim je sve to opštinama urađeno, da to nije urađeno na način kako je trebalo. Recimo, danas mi se javio čovek iz Kačareva, koji kaže – imam kuću, ona jeste na zemljištu, ona jeste takva kakva jeste, 25 kvadrata, međutim, nisam prijavio i ne mogu da je legalizujem.
Kao dodatni argumenat tome govori i činjenica da sam obavio konsultacije sa nekoliko mreža nevladinih organizacija, a to su i Liga za dekadu i Romska ženska mreža i sa drugim predstavnicima nevladinih organizacija, koji su na vrlo jasan način rekli da mi imamo taj problem i u naselju Lici, kako u Kragujevcu, Pančevu, kada govorimo o Velikom ritu i o nekim drugim naseljima u Srbiji. U tom smislu, molim vas, da zaista pronađemo zajedničko rešenje da taj problem rešimo.
Zašto je rešenje o kome govorimo, zašto postoji Ustavni osnov da se to rešenje na najbolji način reši. Samo bih da se zadržim i da se saslušamo samo ako je moguće sa predstavnikom Vlade oko toga.
Vi znate da Ustav Republike Srbije na vrlo jasan način govori da kategorije stanovništva koji su suštinski u socijalno-ekonomskom položaju različiti, u odnosu na ostale kategorije stanovništva, da mi možemo da primenimo takozvane afirmativne mere prema njima. Socijalno ugrožene kategorije upravo jesu taj deo stanovništva o kome mi govorimo i gde nam Ustav stvara mogućnost da njima izađemo u susret.
Predlog o kome ja govorim ne ide u tom pravcu da mi sada produžimo haos koji smo imali do sada. Kao što je koleginica govorila, negde u prilog onome, da neko ko je gradio nekakve stanove, koji su isključivo građeni da bi se na tržištu putem njih stvorila određena ekonomska dobit, već govori se o stambenim jedinicama u kojima žive konkretni ljudi.
Moram i kao predsednik Romske partije da kažem, mi sa jedne strane planiramo desetine miliona evra iz IP iduće godine da investiramo u stanogradnju, a sa druge strane daćemo mogućnost da se istim tim ljudima sruše postojeće stambene jedinice iz jednog isključivog razloga što nisu podneli zahtev na vreme. U tom smislu predlažem da razmislimo zajedno danas i sutra i na sednici Odbora, da to u nekom periodu dok ne budemo došli i do dana za glasanje, zajedno vidimo šta je taj realan dodatan rok.
Predložio sam jedan relativno kratak rok od 90 dana, na taj način da država pokaže odgovornost prema svim građanima, na taj način da mi jasno kažemo tim građanima, evo mi hoćemo da vam izađemo u susret, dajemo vam još jednu šansu, a da to ne bude samo obično slovo na papiru postoje sredstva u međunarodnim organizacijama, recimo, da se angažuje poseban čovek u Ministarstvu urbanizma koga će da plaća organizacija za evropsku bezbednost i saradnju, koji će da radi upravo na rešavanju pitanja ovih o kojima sam govorio.
Postoje posebna sredstva za naselja, dakle, postoji mogućnost da u relativno kratkom roku manimiramo međunarodnu zajednicu, da ta sredstva usmeri u ovom pravcu, da pomognemo tim ljudima i da kažemo da smo ovim zakonom rešili stambeno pitanje možda nekoliko hiljada ljudi, a da ne moramo da investiramo sutra da istim tim ljudima na raznorazne načine rešavamo stambeno pitanje, da bi oni došli do određenih stambenih jedinica.
Dakle, moja je molba, posebno se obraćam vama, kao nekome ko je radio na izradi tog zakona i ko je sigurno u stanju da sa ministrom u tom pravcu, na najbolji mogući način pronađe rešenje, da u naredna dva dana sednemo i vidimo zajedno, da pronađemo to rešenje koje će da bude najbolje moguće i koje će zaista Srbiji da da jedan argumenat i u evropskim integracijama da kažemo, mi činimo sve ono što je moguće sa naše strane, da se pitanje integracija Roma i realizacija dekade reši na najbolji način, ali zaključujem sa ovom rečenicom, ovo nije pitanje samo pripadnika romske nacionalne zajednice, ovo je pitanje socijalno ugroženih kategorija, jer amandman koji sam predložio odnosi se isključivo na rešavanje pitanja onih ljudi koji jesu socijalno ugroženi.
Dakle, da se svim ljudima koji jesu socijalno ugroženi imaju stambene jedinice takve vrste, da se njima produži rok, da vidimo šta je taj razumni rok, mislio sam da je 90 dana, možda postoje i neka druga rešenja.
Dakle, molim vas da u tom pravcu razgovaramo ovih nekoliko dana i da nađemo najbolje moguće rešenje. Hvala.