Zahvaljujem se.
Podržavamo ovaj amandman, jer smatramo da je ovakav predlog zakona napravljen pogrešno. Pretpostavljamo, čak i namerno, iako bi vladajuća većina sigurno imala dovoljno glasova da prođe i ovaj poseban zakon o osnivanju ove nove visokoškolske institucije.
Ovde su upotrebljene jako teške reči, otvorene su mnoge teme i ja ću samo reći nekoliko reči. Prvo, kada sam postavio pitanje kompetencije, to je vrlo nezgodno pitanje, ovde smo svi ravnopravni, mi smo predstavnici građana, nismo ovde birani po stručnosti, nego po političkim kriterijumima. Ako će se uvesti kriterijum stručnosti, onda o mnogim temama gotovo niko ovde ne bi smeo da govori i to bi bilo rušenje demokratije.
Ako se govori o mojoj kvalifikovanosti da govorimo o ovome, bio sam član prvog saveta za državnu bezbednost, nije se zvao nacionalni, nego državni, a koju je napravio pokojni premijer Zoran Đinđić. Takođe, sticajem okolnosti, potpisao je sve akte o osnivanju BIA. Ova vlada u kojoj sam bio je izmestila BIA iz MUP i pretvorila u instituciji Vlade po načinu kako je to u Evropi. Zatim, pokušali smo da reformišemo tu instituciju.
Ovde se mnogi pitaju, kažu upotrebljene su teške reči. Imamo razloge da koristimo te reči kada govorimo o službama bezbednosti, jer mi ne govorimo o periodu 1946, 1947. godina, koju retko ko ovde pamti ili može o tome da govori, skoro svi su ovde mnogo mlađi. Govorimo o periodu kada je služba državne bezbednosti, kao deo MUP, imala oružanu jedinicu, koja se zvala jedinica specijalnih operacija JSO ili Crvene beretke i deo te jedinice je odgovoran za najteže zločine. Može se reći da je služba bezbednosti, zovite kako hoćete, jedan njen deo, vrh ubijao političke protivnike. Pravosnažno su osuđeni pripadnici te službe za ubistvo predsednika Srbije Ivana Stambolića, osuđeni su i za ubistvo premijera Srbije dr Zorana Đinđića. Oni tada više nisu bili pripadnici MUP, ali moram da vas podsetim da je ubica imao čin pukovnika MUP koju je dobio kao član jedinice koja je pripadala državnoj bezbednosti u okviru MUP.
Dakle, to se sve dešavalo pre 10 godina, pa moram da kažem da imam još jedan intiman kontakt sa službom bezbednosti, tako što imam podebeo dosije, kao mnogi opozicionari devedesetih godina.
Moram da vas podsetim na nešto, što su mnogi zaboravili, ne sećaju se ili ne znaju, jedan broj ljudi u državnoj bezbednosti, bivših funkcionera posle 2000. godine, je pravosnažno osuđen zbog toga što su narezali na diskove desetak dosijea, izneli ta dosijea, ne znam gde su, među kojima i moj dosije.
Sve ovo govorim zbog toga što su naša iskustva jako loša, što se to dešavalo takoreći juče i da je ta služba bila angažovana na ubijanju političkih protivnika.
Još nešto da kažem, imao sam čast da budem prisluškivan i 2004. godine sa potpisom sudije i služba je zloupotrebljena 2004. godine. Obrazloženje je bilo ovaj put demokratsko, da pripadam grupi za rušenje ustavnog poretka. To je služba od 2004. godine, pre manje od 10 godina.
Prema tome, dozvolite nam da budemo osetljivi u odnosu na službu. Da te službe imaju sve države, to je jasno. Ne postoji ni najdemokratskija zemlja bez takve službe. Ima ih i Švajcarska, Norveška, recite koju god hoćete ozbiljnu demokratsku državu i videćete da ona ima tu službu. Njeni zadaci su borba protiv terorizma, protiv trgovine drogom itd, ne prisluškivanje političkih protivnika. Nadam se da je ta praksa prestala. Ali, upravo zato su ljudi uznemireni. U ovoj zemlji su premijera ubili bivši pripadnici Službe državne bezbednosti. Ljudi postavljaju pitanja kako se školuju i ko su ti kadrovi.
Ovde su rečene stvari koje su potpuno opravdane, braneći ovaj amandman. Prva je – zašto se nešto osniva bez javne rasprave? Zašto je preskočena javna rasprava? Ako neko ima ubedljive argumente da je potrebna ovakva viša škola, koja vrlo kratko traje i postavlja se pitanje da li ona uopšte ima karakter jedne ustanove visokog obrazovanja. Onda s tim treba izaći u javnost i to reći, koje su posebne potrebe, da to ne može još jednom na nekom kursu da se uradi, koji može da traje i mesecima.
Bilo bi verovatno poželjno da fakultetski budu obrazovani ljudi u toj službi, ne samo oni koji rade u tzv. analitici, nego i druge poslove da rade, pa završe dodatne kurseve. Zašto to ne može da radi neko sa srednjom školskom spremom, pa da ima dodatne kurseve? Nikakvo uverljivo obrazloženje nismo imali.
Nama je samo rečeno da će se pojaviti institucija na budžetu i zaista jeste malo apsurdno da juče razgovaramo kako uštedeti poslednji dinar, a danas izdvajamo neka sredstva, neću da se bavim demagogijom, pa da kažem da bez ovih sredstava država propasti neće, ali je ipak nelogično da sa jedne strane kažeš – ne mogu više ministri da putuju itd, ne znam da li su bila opravdana ili neopravdana putovanja, ima i jednih i drugih, a sada osnivaš jednu instituciju koja je na budžetu, bez ikakve javne rasprave, bez ikakvog stvarnog obrazloženja.
To su pitanja koja samo mi ovde postavili. Ona su, po mom mišljenju, potpuno legitimna pitanja.
Ovde se stvari mistifikuju. Prvo, ovde smo čuli jedno obrazloženje koje je suprotno ideji obrazovanja. Obrazovanje nije za radno mesto. Ne može se napraviti fakultet za radno mesto. Vi kada školujete lekara, taj lekar onda ide na specijalizacije, suspecijalizacije, ima naučna zvanja, radi master, doktorat, specijalizuje se kasnije. Ovde je sad rečeno da nam treba da obrazujemo baš za to radno mesto, sa dva pitanja da ako ne bude na tom radnom mestu ili izađe iz te institucije, ko će mu priznati to školovanje, čemu to školovanje uopšte služi i slična pitanja. To je, pre svega, pitanje onih koji će pohađati takvu instituciju.
Ovde je jednostrano ono što je kurs, praksa, specijalizacija unutrašnja, unutar ustanove, dignuto na nivo jedne više škole. To je bilo potpuno nepotrebno. Bar ja nisam dobio nikakvo ubedljivo obrazloženje da je ovo bilo neophodno, da su ova sredstva izdvojena. Uzgred, rekao sam i ponavljam, to je već maltene sređeno, to školovanje će biti u zgradi Instituta za bezbednost na Banjici. Sve je to već manje-više završeno. Čak će neki ljudi koji ovde govore biti predavači u toj školi.
Ima još jedna stvar, u toj školi će predavati, po onome što znamo, ljudi koji predaju na drugim fakultetima. Praktično ćete pozajmiti profesore sa FPN, sa Pravnog fakulteta i nekih drugih. Onda se postavlja pitanje – da li na tim fakultetima može da se organizuje neki kurs?
Ako govorite o onim uskim specijalističkim znanjima, nekim specijalnim znanjima, kako postaviti mikrofon, kako krišom fotografisati, kako pratiti, koja se uče unutar te službe i to svi uče, stvarno ne vidim da je za to potreban profesor univerziteta koji bi iz toga držao predavanja.
Znači, ako oni treba da nauče više o pravnom sistemu, o ljudskim pravima i slobodama, to je moglo da se organizuje na Fakultetu za bezbednost ili na nekim drugim fakultetima, postdiplomske studije, specijalističke studije i slično, na kojima bi ljudi to mogli da nauče.
Još jednom, mislim da bi ovo trebalo razdvojiti. To je glavni moj argument. Vladajuća većina svakako ima dovoljno glasova da može oba zakona da usvoji, da ne bi ono što je naša briga za trenutno stanje sa bolonjskim procesom u sistemu visokog obrazovanja, kada zaista hoćemo da izađemo u susret studentima zato što mislimo da rade pod nemogućim uslovima, da univerziteti i fakulteti nisu dovoljno učinili da im olakšaju, ni država i mi svi i sada odjednom dobijamo raspravu o nečemu što ima sasvim drugi karakter, potreba da se osnuje jedna nova visokoškolska institucija.
Visokoškolske institucije se osnivaju, a ponekada se gase. Menja se nauka, menja se tehnologija, menja se društvo. Biće još mnogo viših škola, fakulteta. Imali smo jednu tendenciju u poslednjih 20 godina da više škole postaju fakultet, da prerasta nivo obrazovanja, da se nivo obrazovanja poveća.
Postavio sam pitanje – šta će biti kada neko bude zatražio da to bude poseban fakultet? Rečeno mi je – pa, neće. Uopšte ne mislim da se to neće dogoditi. To, naravno, nije sada na vidiku.
Mi imamo jednu apsurdnu situaciju da ono što je unutrašnje školovanje, kursevi, da je odjednom neko zaželeo da to bude neka visoka škola, koja inače traje kratko. Svega 30 polaznika će upisati. Postavili smo pitanje – da li je to bilo potrebno? Nikakvo neprijateljstvo prema BIA koja u ovoj zemlji funkcioniše, ali s obzirom na gorka, strašna iskustva koja imamo sa novim institucijama, izvinite, ja sam 10 godina praćen, imam ogroman dosije. Šta sam ja bio, neprijatelj države? Bio sam i narodni poslanik i sedeo sam u toj istoj Skupštini…