Hvala.
I dalje nismo čuli suštinu. Za PayPal hvala, ali to je kao i sve sa ovom vladom – evo, samo što nismo, evo biće, evo sad su rekli da je u redu, pa biće i „recieve“. Ovo je već 14 meseci tokom kojih govorite da PayPal kreće. Kada?
S druge strane niste ništa rekli o drugim elementima. Da li će te se kao resorni potpredsednik boriti, zato što to još nije odlučeno da PDV, kao što mi želimo, imaćete podršku DS, ne bude po prvi put od 5. oktobra podignut sa 8 na 20% za softver, za hardver tj. za lap top, za desk top i za sve periferne uređaje koji idu sa tim. Verujem da ako vam je stalo, a imate u vašem resoru informaciono društvo, da ćete se složiti da u ovom momentu nemaštine kada dodatno se oduzima od kupovne moći srednje klase i mnogih drugih ljudi, i najsiromašnijih, povećanja stope one niže da je veoma bitno da ostavimo taj prostor da ljudi mogu da se ekipiraju, jer naša zemlja i dalje kaska, ako je uporedimo sa nekim našim susedima, u tom veoma ključnom domenu.
Ono što nisam najbolje shvatio čitajući član 15. koliko smo mi shvatili dajete novu mogućnost komisiji. Dajete mogućnost komisiji da prihvati jednostrani predlog neke stranke. To do sada nije bila praksa. Mi znamo da to postoji u mnogim anglo saksonskim zemljama. Ti dogovori, dogovorićemo se koliku ćete vi kaznu platiti. Ali, ponavljam logični za jednu organizaciju koja je pokazala da stalno uglavnom promašuje metu. Da li imamo neku realnost i neku sigurnost da će ovaj institut dati bilo kakve bolje rezultate. Mi ne verujemo.

Reč ima narodni poslanik dr Aleksandra Tomić.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, kolege poslanici, danas je veoma važan set zakona, praktično u proceduri za koji je trebalo dosta političke volje da bi uopšte došli na red. Očito imamo danas na dnevnom redu zakone koji su pripremani i 2005, i 2009. i 2010. godine, i nikada nisu praktično došli u skupštinsku proceduru na razmatranje kao tema dnevnog reda. To pokazuje da je ova Vlada, znači pored svojih reformskih mera koje se odnose na smanjenje troškova, odnosno odliva budžeta, na jedan krajnje odgovoran način rešila da stavi jedan set zakona u skupštinsku proceduru, koji bi trebali da omoguće i priliv finansijskih sredstava u budžet. Za to je naravno trebala politička volja, ali i hrabrost, jer očito je puno problema bilo u sektoru koji obuhvataju ova četiri zakona.
Pored ovoga, ono što treba odmah reći, to je da treba dati podršku svakom od ovih zakonskih predloga. Da li su u oni u globalu sada najbolje do tančina razrađeni to će na kraju, krajeva pokazati i sami amandmani, pokazaće i praksa, jer u mnogim delovima mi imamo izmene i dopune zakona. To nije ništa strašno. Na kraju, krajeva to i treba da postoji, pogotovo kada su privredne aktivnosti u pitanju.
Prvi zakon koji praktično dovodi do rešavanja pitanja, barem delimično pitanja sive ekonomije je zakon koji se odnosi na posredovanje u prometu i zakupu nepokretnosti. Problem građevinske industrije danas u Srbiji sastoji se i može se sagledati sa više aspekata. To što danas nema razvijenog građevinarstva, i što nema uopšte tog sektora u onom delu kao što je bilo pre tri, četiri, pet godina, to je pre svega razlog što smo mi kao zemlja u vidu konsolidacije finansija u jednoj jako teškoj poziciji, a to je rezultat prošlosti u kojoj nismo znali da na adekvatan način čuvamo ovaj sektor.
Pre svega, zato što su neki centri moći imali monopol, pogotovo u odlukama koje se odnose na oblast izdavanja građevinskih dozvola. Mi smo imali u periodu 2004. do 2008. godine pet izmena i dopuna Zakona o izgradnji. Prema tome, u svakom od ovih izmena i dopuna došlo se do toga da su periodu izdavanja građevinskih dozvola se produžavali, investitori postojali nezainteresovani, a s druge strane monopol na tržištu nekih izvođača radova, kao što su „Belvil“, su morali biti zaštićeni, i zbog toga gradski sekretarijati u periodu od dve godine uopšte nisu izdavali građevinske dozvole. Naravno da dolazi onda do usporavanja prometa tržišta nekretnina, i normalno je da onda dolazi do problema uopšte koji tangiraju svakog građanina ove države, kada su investicije u pitanju.
Dolazimo do toga da prvi put sada imate uvođenje ovog zakon u kojem svaki građanin treba da bude na neki način zaštićen, pre svega od prevara, pod jedan, i pod dva, od onog dela investicija koje će na neki način pokušati da smanji tu cenu kvadrata koji svaki kupac ili zakupac plaća. Sada imamo jedno umrtvljeno tržište nekretnina i to je rezultat jedne politike koja je vladala, i kao što vidite takva politika tangira i dva i tri zakona, pogotovo ovaj o posredovanju nekretnina, pa tangira i ovaj Zakon o zaštiti konkurencije, pa tangira i onaj deo koji se odnosi čak na elektronsko poslovanje.
Iz toga možemo da vidimo, da znači uopšte problemi nisu tako jednostavni. Ono što je dobro, a to je da jako puno agenata su učestvovali u tržištu prometa tržišta nekretnina i zakupa nekretnina. Dosta ljudi je u ovoj transformaciju našlo svoje radno mesto, neko i dopunsko zanimanje. Kažu, ima dosta i penzionera koji su se bavili tim poslom, i zbog toga su mnogi ljudi koji su se isključivo bavili ovom oblašću, na neki način bili uskraćeni za svoj promete, odnosno sve ono što su poštovali državu. Samim tim, jednostavno porez na neki način, za sve aktivnosti privredne je država bila uskraćena za to. Ovo je sada trenutak kojim treba na neki način da se to tržište uredi, da se pokuša da se stavi u neke legalne tokove, da ljudi koji rade se legalizuju, otprilike statistika kaže da dve trećine agenata nisu imali nikakvu evidenciju o tome da rade taj posao, niti je država imala tu evidenciju.
Na neki način sada dobijamo da oni koji će se zaista baviti tim poslom da su to ti ljudi, ali će na neki način odgovarati prema svojim klijentima i državi i neće biti baš u toj mogućnosti da prevare bilo koga. Samim tim želimo da kao zemlja pošaljemo jednu dobru poruku investitorima da se ovaj sektor uređuje. To je ono što se tiče Zakona o posredovanju u prometu i zakupu nepokretnosti.
Onaj deo koji se odnosi na Zakon o uvozu i izvozu robe dvostruke namene pokazuje da je potreba usaglašavanja naših propisa sa evropskim standardima i harmonizacija propisa, pokazuje spremnost ministarstva da se neki period dobijanja određenih saglasnosti, papira ubrza i na neki način da državni aparat postane efikasniji. To je jako dobro. Zbog toga treba reći da to skraćivanje rokova koje će u roku od 10 dana dati svim onim zainteresovanima dozvole, treba da se naglasi kao jedan od znakova da država počinje da funkcioniše na mnogo efikasniji način nego kao pre.
Treba se zalagati za to da kako imamo uvozne, tako da postoje i izvozne dozvole i saglasnosti i da država na taj način potpuno kontroliše protok roba i usluga. Ta kontrola je jako bitna zbog ovoga što smo pričali, gde smo u prethodnom zakonu rekli da to nije bilo pod kontrolom pa sigurno da postoje mnoge oblasti koje pokriva vaše ministarstvo za koje je potrebno da se kontroliše, upravo zbog punjenja budžeta.
Zakon o elektronskoj trgovini je pokazao da treba da reguliše određene pravne aspekte, pogotovo u smislu ugovaranja i onog dela koji se odnosi na razvoj tog informatičkog tržišta.
On pokazuje da su građani Srbije vrlo nepoverljivi prema ovom sektoru. Sa donošenjem ovog zakona država treba polako da uliva to poverenje svim svojim korisnicima, samim tim dižemo i taj stepen kvaliteta usluga i pokazujemo da možemo da se nosimo sa svetom u ovoj oblasti. To će naravno prouzrokovati i mnoge edukacije, potrebe da se ljudi edukuju i obrazuju u ovoj oblasti, da se na neki način uvuče što veći spektar privrednih subjekata koji bi trebali da popune ovaj sektor i da ne bi dolazili do toga da je svega oko 180 miliona evra godišnji promet koji je bio u 2012. godini, nego da on bude znatno veći.
Najinteresantniji deo koji praktično danas imamo, Zakon o zaštiti konkurencije, je zakon koji do sada je, na neki način, pokazao kako izgleda zloupotrebiti rad jednog nezavisnog državnog organa, a koji, na kraju krajeva, glasa i ova Skupština.
Imali smo izveštaje pokojne Verice Barać koja je slala premijeru Cvetkoviću 15. decembra 2010. godine, u kome je decidno rekla da je praktično ovaj sektor, odnosno sama komisija u ovom delu funkcionisala na jedan totalno neadekvatan način, odnosno da je privatizacija u to vreme bila praktično centar zbivanja i na neki način zauzimanje tržišta i zauzimanje određenih centara moći po pitanju svih privrednih aktivnosti.
Imali smo privatizaciju „C marketa“, pa smo imali privatizaciju „Luke Beograd“, pa smo onda na osnovu toga videli da su određeni centri moći direktno pregovarali sa državom, ne tražeći mišljenje Komisije za zaštitu konkurencije, koja nije ni reagovala u to vreme i samim tim smo videli da ono zbog čega je ona i osnovana, na kraju krajeva, jednostavno nije radila svoj posao. To se dešavalo 2010. godine. Kasnije, 2011. godine i 2012. godine došli smo do toga da od 16 svojih odluka, 12 je praktično palo, i na neki način svi oni pravni subjekti koji su služili, možda nisu bili u pravu i možda su izazvali svojim odlukama određene finansijske troškove iz budžeta, pa se tako dešavalo da je budžet zbog svojih loših odluka bio oštećen za 750 hiljada evra, na kontu određenih svojih presuda, odnosno odluka. Ko za to snosi odgovornost? Na kraju, ispada niko.
Ovim zakonskim rešenjem je dato da se tačno zna kako će komisija izgledati. Imali smo apsurd da u komisiji ne postoji nijedan ekonomista, a treba da propisuje odluke koje daju instrumente tržišne ekonomije. Imali smo apsurd da sa takvim svojim funkcionisanjem se prenose prava potpisa na članove saveta, da oni daju svoje određene odluke i praktično se u pravnom smislu dovodi u pitanje – kakve su te odluke i da su one apsolutno ništavne pred sudom. Samim tim mi možemo da dođemo u neku konstrukciju, da možda ta komisija ili određeni članovi namerno, na neki način, izdaju ta svoja rešenja, zarad toga da bi se napravila šteta državi i da onda rade u cilju određenih centara moći.
Zbog toga je jako važno što postoji ovaj etički kodeks ponašanja, jer treba da bude stroga kontrola rada članova saveta. Svako ko potpisuje ta dokumenta mora da snosi veliku odgovornost, ne samo materijalno, nego i krivično i materijalno, iz prostog razloga što izdavanjem određenih papira prouzrokujemo određene materijalne troškove koji, na kraju krajeva, idu preko leđa svih građana Srbije. Zato treba podržati prvo profesionalizaciju ovakve komisije, drugo, instrumente, odnosno pravilnike prema kojima će se oni ponašati i na kraju krajeva, i ovaj budžet koji im je dat, na neki način se kontroliše kroz izveštaje koji se podnose ministarstvu.
Ono što je interesantno, a što bi stvarno trebalo, podržavam moje kolege koje su dale predlog, da ti izveštaji treba da dolaze i Skupštini Srbije, na kraju krajeva, iz prostog razloga što smo ipak mi, ako gledate u nekom pravnom smislu, ja nisam pravnik, ali Skupština je neki drugostepeni organ, odnosno kome treba da se podnose ti izveštaji.
Ono što na kraju treba reći, što se tiče ovih zakonskih predloga, to je da će sigurno biti puno amandmana na odboru, u smislu naših kolega koje su davale određene predloge. Ima tu i suvislih predloga, iz prostog razloga što oni govore o tome da se neki detalji moraju tačno definisati, jer ako ostanu nedefinisani, onda daju mogućnost, veliki prostor za određene zloupotrebe. Zbog toga je jako važno da detalje koji se odnose na same odluke Komisije za zaštitu konkurencije, treba da budu tačno definisane i treba da budu tačno ograničene, u tom smislu – šta ako dođe do određenih problema u radu Komisije, odnosno u definisanju i analizi, pošto sada Komisija radi analizu toga – ko ima monopol, a ko nema, znači, taj deo, način na koji će raditi, da se tačno propiše.
Na kraju, mogu samo da kažem da ove zakone treba podržati zato što oni jesu na tom reformskom putu naše ekonomije, da će oni sigurno doživeti još nekoliko izmena i dopuna u narednih godinu, dve dana, zato što će praksa pokazati šta je to bilo dobro u njima, a šta su to mane u kojima ćemo mi morati da reagujemo.
Nadam da se u ovom delu, ovih zakona koje smo danas imali na dnevnom redu, dobićemo sigurno i rezultate kroz budžet, odnosno završni deo budžeta za 2013. godinu i za narednu godinu, jer ti efekti ovih zakona i primena ovih zakona najbolje se prelamaju kroz budžet.
Ono što još treba reći, to je da Odbor za privredu, regionalni razvoj, trgovinu, turizam i energetiku, koji praktično ima nadzor nad radom Komisije za zaštitu konkurencije, će sigurno pomoći da, ukoliko mislite da treba još određene instrumente uvesti, u smislu kontrolisanja rada ovakvog organa, mi ćemo vas podržati.
Zahvaljujemo vam se puno što ste danas imali vremena da odgovorite na ove detalje koje su, vidim, svi narodni poslanici krajnje odgovorno pristupili razmatranju svih ovih zakona, zato što ima dosta tih detalja koji pokušavaju da nam kažu da sve ono što je bilo u prošlosti suštinski nam pokazuje kako to izgleda kada nešto nemate definisano, kada jednostavno dolazite u situaciju da ne možete da sprovedete i onda najviše pati budžet, naravno građani Srbije i uopšte ekonomija cele naše zemlje. Zahvaljujem vam se.

Hvala i vama.
Pošto su svi ovlašćeni predstavnici iskoristili vreme, prelazimo na listu govornika.
Prvi na listi je Mirko Čikiriz. Izvolite.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Evropska komisija je još 2001. godine preporučila Srbiji da donese Zakon o zaštiti konkurencije, kao jedan od najbitnijih zakona o tržišnom poslovanju i kao zakon koji je trebalo da ide korak u korak sa Zakonom o privatizaciji.
U danima kada se obeležava, na neki način, ili se sećamo 5. oktobra 2000. godine, 13 godina posle toga možemo da, po ko zna koji put, konstatujemo da mi i dalje nismo izgradili tržišnu utakmicu i ravnopravne uslove za tržišnu utakmicu svih učesnika na tržištu, za šta se mi, kao desničarska stranka, zalažemo, za jednake šanse za sve, da i dalje imamo velike monopole, da smo Zakon o zaštiti konkurencije doneli tek 2009. godine, da sada vršimo njegove izmene i dopune i mi ćemo u svakom slučaju ovo podržati.
Međutim, mi i dalje nemamo u potpunosti ravnopravan status učesnika u tržišnoj utakmici, i dalje imamo monopole, posebno u proizvodnji električne energije, nekim vidovima saobraćaja, posebno se monopoli ogledaju u delovanju javnih preduzeća i to javnih preduzeća pod kontrolom uglavnom države. Ponovo dolazimo do ko zna kog zaključka, da je država najlošiji poslodavac, jer bez obzira na monopolski položaj, mnoga javna preduzeća posluju sa velikim gubitkom.
Antimonopolska komisija, čini nam se, zbog niza objektivnih razloga nije do sada dala rezultate koje smo od njih objektivno mogli da očekujemo, a i čini nam se, s obzirom na ambijent i na stanje u društvu, da je kod nas i dalje nezamislivo da, kao recimo u Americi, antimonopolska komisija, ako se ne varam, kaznila je veliki „Majkrosoft“ sa skoro milijardu evra zbog monopolskog položaja na tržištu i zloupotrebe tog položaja.
Verujem da ako bismo mi nekog našeg tajkuna, makar do skorije vreme, na taj način opomenuli, da bi u najmanju ruku unajmio nekog snajperistu, ili ako bi se Brankica Stanković u „Insajderu“ bavila istraživanjem monopolskog položaja, da bi joj ponovo glava bila u torbi.
Naprosto, država, kao i u prometu nepokretnosti, nije odigrala svoju ulogu. Ono za šta se mi zalažemo i šta očekujemo od ove Vlade, jeste da će Vlada početi ozbiljno da gradi institucije, da će sve ono što nisu uradile prethodne vlade uraditi. Jer, bez obzira što posle 5. oktobra postoje mnogi pomaci, pre svega u spoljnoj politici, u odnosima u regionu itd, na onim krupnim stvarima, kao što je privatizacija, monopolski položaj, kriminalizacija, slabost institucija, tu se uradilo najmanje.
Upravo zbog toga, kao posledica loših zakona, mita, korupcije, lošeg rada policije, pravosuđa, loše zakonske regulative, mi smo imali niz prevara kod prometa nepokretnosti. Negde oko 25.000 građana je prevareno. Jedan posrednik iz Novog Sada je jedan stan prodao 40 puta. Vrednost prevare je preko 100 miliona evra. Ko je za to odgovoran? Odgovorna je država, zato što to nije regulisala zakonom, zato što investitorima nije nametala obavezu da imaju licence da bi bili investitori i nije im nametala obavezu da imaju bankarske garancije. U tom slučaju, ako prevare potencijalne kupce tokom gradnje, kupci bi se obeštetili od banaka, a banka bi dobro razmislila kom investitoru će dati bankarsku garanciju.
Ko krajnju cenu plaća zbog neodgovornog ponašanja države? Građanin. Ali, taj isti građanin će za neku sitnu stvar brzo da dođe do zatvora i na naslovne strane novina, a svi oni koji su odgovorni, pre svega tu mislim na ljude koji su zloupotrebljavali promet nepokretnosti i najčešće se etiketira da su to posrednici. Jesu i posrednici u tome učestvovali, ali je učestvovalo i tužilaštvo koje nije na vreme reagovalo, i policija koja nije na vreme reagovala, i država koja na vreme nije ovo zakonski regulisala, ali između ostalog i posrednici.
Zbog toga je dobro što se donosi jedan ovakav zakon i mi na sam tekst zakona i na njegovu nameru nemamo nekih posebnih primedbi. Dobro je što je zadnje dve-tri godine taj broj prevara kod prometa nepokretnosti znatno opao, posebno zbog umreženosti i zbog toga što jedan ugovor u pogledu iste nepokretnosti da overite više puta. Ali, da bismo mi u potpunosti uveli jednu pravnu sigurnost za građane koji najčešće jednom, nijednom ili u proseku dva puta tokom života kupe veliku nepokretnost, za koju često radi jedna, dve ili tri generacije, a onda se pojavi država koja sa svojim pasivnim odnosom gleda kako jedna organizovana kriminalna horda vara tog običnog građanina, ipak je naš zaključak da je, pošto se zalažemo za jaku državu, za jake institucije, za ozbiljnu i odgovornu državu, odgovornost na ovome, a ne na prevarenim građanima, nego pre svega na državi. Odgovornost nije ni na investitorima koji su, naravno, koristeći monopolski položaj, mito, korupciju, način dobijanja lokacija, dozvola i način da im država omogućava prevare to maksimalno koristili. Hvala.

Hvala.
Ne znam po kom osnovu, Dragan Nikolić se javio. Nije? Ne vidim u sali.
Znači, neko je nečiju karticu zamenio.
Reč ima Bojan Đurić. Izvolite.

Iskoristiću prvih deset sekundi da službe uklone tu karticu, pošto, ako je neko prijavljen, a nije u sali, to znači da je njegova kartica u sistemu, a on fizički nije prisutan, pa vas molim, da ne ukazujem posebno na član 128, da to rešite.
Gospodine Ljajiću, koleginica Popović je dosta već govorila o ovim zakonima, a ja ću se u nekoliko minuta koncentrisati, naravno, na pitanje izmena Zakona o zaštiti konkurencije, posebno motivisan ovim o čemu je govorila koleginica Tomić.
Ima jako mnogo u ovim našim raspravama i u obrazloženju zakona pozivanja na evropske standarde i evropsku praksu. Ovo što je jednim delom govorila koleginica Tomić u svom izlaganju bi bilo apsolutno nezamislivo ili nemoguće u bilo kojoj evropskoj zemlji koja ima sličan sistem zaštite konkurencije kroz neku vrstu nezavisnog regulatora. Takve, vrlo česte insinuacije kako je komisija radila, da li je kršila zakon, da li neko u komisiji donosi određenu odluku da bi naneo materijalnu štetu državi, su vrlo zabrinjavajuće.
Razumem da je to u žaru političke borbe, ali mislim da ćemo najviše na putu evropskih integracija i standardizacije, odnosno harmonizacije naših standarda napredovati ako shvatimo da ovo pitanje nije pitanje dnevne političke borbe, nego je najvažnije pitanje, s jedne strane, razvoja ekonomije, a sa druge strane zaštite položaja građana jedne zemlje. Svi smo mi, bez obzira koliko kupovna moć pada, pogotovo posle ovih najnovijih mera Vlade, potrošači pre svega i to treba da bude ključni kriterijum kada razmišljamo i o ovakvim zakonima.
Vi ste delimično izmenili ovim predlogom zakona taj član 15. Zakona o zaštiti konkurencije i postavili nešto drugačija, nešto fleksibilnija pravila, da tako kažem, za procenu one najčešće situacije dominantnog položaja. Klasičan monopol je mnogo ređa, neuporedivo ređa situacija, čak i kod nas, a u drugim zemljama još i mnogo više. Ali, i ove izmene zakona i generalno naš Zakon o zaštiti konkurencije ne reguliše jedno vrlo važno pitanje ili ga ne reguliše na adekvatan način. To je pitanje odnosa zaštite konkurencije i državne pomoći. To je ključno pitanje u reformi naše države i naše ekonomije.
Uvek verujem da su neki konkretni primeri najefikasniji. Dakle, kakav je položaj kompanije „Simpo“, gospodine Ljajiću, u ovom trenutku na domaćem tržištu? Sasvim je jasno i bez ispitivanja, mislim da ona nema ni blizu 40% tržišnog učešća. Pitanje je da li ispunjava neke od ovih drugih uslova koje ovde navodite kao razlog za utvrđivanje ili kao pomoćne razloge, pomoćne kriterijume za utvrđivanje dominantnog položaja. Da li je narušeno pravilo konkurencije na domaćem tržištu odlukom države da prvo oprosti deo dugova tom preduzeću, a onda da da deo novca poreskih obveznika kako bi to preduzeće saniralo kršenje zakona koje je obavilo u prošlosti? U našoj javnosti se u vezi sa tim slučajem najčešće govorilo o tome da li je novac dat. Nije se pričalo sa aspekta konkurencije.
Vi ste iz Sandžaka, znam da u tom delu Srbije postoji nekoliko ozbiljnih privatnih kompanija koje se time bave, pa moje pitanje glasi – da li je narušeno pravilo konkurencije kada je uzet novac tih ljudi kao poreskih obveznika ili deo novca koji su oni uzeli naplaćujući cenu za robu koju prodaju, a onda iz državnog budžeta dat njihovoj direktnoj konkurenciji?
Besmisleno je da govorimo o ovim drugim situacijama, da li neko ima 42, 23 i o tim možda najatraktivnijim situacijama trgovine, trgovine na malo posebno. To su periferne stvari, one će se rešiti uglavnom razvojem tržišta, ali ovakve stvari direktno utiču. Ovaj primer „Simpa“ i neki drugi primeri direktno utiču na odbijanje investitora.
Stalno o tome pričate, ali nisam siguran da su „Ikea“ ili neko drugi pozitivno reagovali na činjenicu da njihov konkurent ili potencijalni konkurent ima tako izdašnu državnu pomoć, koja čak nije pomoć za neku vrstu investicije ili razvoja, nego za zaštitu nezakonitog ponašanja na tržištu. To se desilo pod ovom Vladom, koleginice Tomić. Nije se desilo pod nekim prethodnim i nije odlučivala komisija o tome.
Drugo pitanje koje je možda važno i možda možemo, gospodine Ljajiću, o tome da razgovaramo. Postoji značajan deo ekonomije ili privrede u ovom trenutku gde ne biste mogli ni da utvrđujete, odnosno gde komisija ne bi mogla da utvrđuje postojanje nekih od ovih drugih elemenata. Jedan od elemenata je ekonomska i finansijska snaga. Ona u sebi podrazumeva i procenu vrednosti svojine, odnosno imovine nekog učesnika na tržištu, pa onda na osnovu toga se procenjuje i njegova tržišna snaga, kako vi kažete u zakonu.
Poslanici većine su ovde pre nekoliko dana doneli zakon kojim se omogućava državnim firmama da još godinu dana izbegavaju obavezu da upišu sopstvenu imovinu, odnosno sopstvenu svojinu nad sredstvima koje koriste. Kako će komisija procenjivati njihovu snagu? Na osnovu prava korišćenja koje samo još ovde postoji u nekakvom obliku?
Nema presude evropskog suda koji vam govori o tome kako se tretira to pitanje pošto su prvo zemlje izašle iz te socijalističke prošlosti, transformisale svoj pravni poredak, transformisale između ostalog i koncept prava svojine i vlasničkih prava, pa su tek onda počele da razvijaju ove prakse o kojima se ovde govori.
Jutros sam u delu sednice koji je bio posvećen pitanjima ukazao na jedno pitanje koje se takođe značajno kod nas gde deformiše pitanje tržišta slobodne konkurencije itd. To je pitanje javnih nabavki u različitim segmentima države. Kaže koleginica Tomić - osetiće se u budžetu za ovu godinu pozitivni finansijski efekti ovog zakona. Neće se osetiti kao što se nisu osetili ni zakoni, ni efekti toliko hvaljenog Zakona o javnim nabavkama.
Dakle, ne da nema nekoliko stotina novih miliona evra, nego ćemo raditi još jedn rebalans budžeta zbog toga što su prihodi u budžetu premali, a uštede nisu ostvarene. Ukazao sam na primer nabavke i recimo u Fondu penzijskog invalidskog osiguranja. Kada se raspiše javni tender i kaže se da taj deo države kupuje, naručuje posao, odnosno nabavlja fascikle, foldere, registratore itd. i propiše da one moraju biti u šest boja, s time se ograničava konkurenciju ili se ne ograničava. Koji je poslovni razlog da Fond PIO ima i fascikle u narandžastoj boji? Znam reći ćete postoje drugi propisi, postoji pravilo o arhiviranju koje obavezuju uz navođenje boja kakav mora da bude kancelarijski materijal, ali to je problem naše zemlje.
Mi možemo da usvojimo najmoderniji, najusklađeniji Zakon o konkurenciji i dalje ćemo imati desetine drugih propisa koji deformišu njegovu primenu i koji nas vraćaju u neki period od pre 30 ili 40 godina i o tome na kraju niko neće voditi računa. Kroz taj deo se zapravo urušava tržište, dovodi u situaciju da država ima, koje najdominantnije na tržištu kod nas, nažalost, to je najveći problem gospodine Ljajuću.
Mi smo godinama ovde raspravljali s predsednikom Vlade, gospodinom Dačićem, posebno. On stalno priča vidim i ovde poslanici današnje vlasti stalno pričaju o tome kako nas je neka divlja privatizacija uništila, a onda sledeća faza neoliberalni kapitalizam nas je uništio. Onda je došao ministar Krstić i pre dva dana rekao kako ovde država utiče na 50%, privrede ili 50% tržišta. Pa, tu nema nikakvog ni liberalizma ni kapitalizma, to je gotovo planska ekonomija. U njoj nećete moći ovakvim zakonom da zaštitite ni tržište ni konkurente. Hvala.

Replika, Aleksandra Tomić. Izvolite.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, pošto sam direktno prozvana za pitanje uopšte Komisije za zaštitu konkurencije.
Na osnovu ovog izlaganja i mog prethodnika mogu samo da zaključim da je opravdano, suštinski da mora da postoje pola ekonomista, pola pravnika u komisiji, jer očito se nikada nećemo složiti u tom delu šta je ekonomski, a šta je pravni praktično deo rada, pogotovo dela koji se odnosi za zaštitu konkurencije.
Retroaktivnost ovog zakona na primer u „Imleka“ je dovela jednostavno izlaska 750 hiljada evra iz budžeta Republike Srbije. Ako je ugovor po kome su „Simpo“, i država potpisali o reprogramu duga spada u određeni deo konkurencije onda je komisija trebala da izađe sa određenim svojim mišljenjem odlukom i da to jednostavno kaže.
Znači, govorila sam o prošlosti kako je komisija radila, kako se tržište ponašalo, a znalo se da su postojali jedan do dva centra moći po pitanju tržišta uopšte prometa roba i usluga Srbiji. Do trenutka dok gospodin Mišković nije otišao u zatvor. To se jasno znalo. Od tog trenutka je jednostavno donosi se nova reforma sistema, novi zakoni, konsolidacija javnih finansija, uspostavljaju se mehanizmi onako kako to treba da izgleda, kako su dati standardi EU. Zahvaljujem se.

Gospodine Đuriću nemate pravo na repliku. Izazvali ste je, a znate dobro da po Poslovniku ne možete se obraćati narodnim poslanicima neposredno.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Marinković.