Reč ima narodna poslanica    Ljubica Mrdaković Todorović.

Poštovani gospodine ministre, članovi Ministarstva, koleginice i kolege narodni poslanici, danas ću reći nešto o Predlogu zakona o potvrđivanju Konvencije o zaštiti dece i saradnji u oblasti međunarodnog usvojenja.
Prvo što ću reći o ovom Predlogu zakona to je da dosta kasni. Kasni zato što je sedamdesetih godina prošlog veka broj međunarodnih usvojenja dece doživeo pravi bum, počeo je da se razvija posle Drugog svetskog rada, kao pravna institucija. Tu smo oblast kao država u tim i kasnijim vremenima ostavili potpuno nedefinisanu, pa ne bi trebalo da nas čudi ako su se neki pod znacima navoda, samoorganizovali.
Ozakonjenjem Konvencije o zaštiti dece i saradnji u oblasti međunarodnog usvojenja Srbija staje u red brojnih zemalja koje su navedenu konvenciju ratifikovale i inkorporirale u svoje pravne sisteme. Konvencija kao tekovina modernog zakonodavstva je posle brojnih lutanja i nerešenih odnosa u oblasti međunarodnog usvajanja dece, uspela da bar makar malo uvede sigurnost i u ovu materiju, a sve u cilju sprečavanja zloupotrebe dece.
Svedoci smo brojnih vesti u medijima da je posle trgovine oružjem i narkoticima, trgovina ljudi najunosniji posao za određene kriminalne strukture. Novine su pune članaka o sumnjama u organizovani nestanak i navodno umiranje dece u porodilištima.
Šta je od toga tačno i da li su sumnje opravdane, neka se time bave nadležni organi. Činjenica je da nismo imali zakonsku regulativu za takve slučajeve, te da se otvorilo široko polje za svakojake kombinacije, da upotrebim ovaj preblagi izraz.
Upravo ova konvencija pokušava da se izbori sa zloupotrebom dece prilikom usvojenja od strane usvojitelja koji nisu iz domicilne zemlje, ali i da se od strane države usvojenika i države usvojioca, tj. države prijema, obezbedi stalni nadzor nad već usvojenom decom, nadzirući njihovo odrastanje i uklapanje u novu sredinu, ali i sa instrumentima da blagovremeno deluje ukoliko se ustanovi da detetu usvojeniku usvojilac uskraćuje neka prava, ili se ne ponaša primereno situaciji na relaciji roditelj – dete.
U eri neograničene komunikacije, u situacijama kada su brojni podaci dostupni skoro svakome, neophodno je u naš pravni sistem ugraditi odredbe ove konvencije kako bi se zaštitili interesi najmlađih i kako upravo ti najmlađi ne bi postali žrtve manipulacija, trgovine i trafikinga.
Ova konvencija na celovit način reguliše uslove za međunarodno usvajanje deteta i otvara mogućnost da i deca, koja su prema shvatanju lokalne zajednice „nepodobna za usvajanje“, a to su najčešće deca sa posebnim potrebama, deca sa invaliditetom, odrasla deca, deca koja nisu iste rase ili nacije, pronađu svoju šansu za bolji i srećniji život.
Nažalost, Srbija je zemlja koja je obolela od bele kuge. Nacija koja nestaje, sudeći po analizama stručnjaka, a lek za tu bolest, iako je svima poznat, ne primenjuje se iz svima dobro poznatih razloga. Nama je svako naše dete bitno i dragoceno, pa nam je zato važno da što više dece ostane u našoj zemlji, jer smo sa mališanima, nažalost, u deficitu već duže vreme.
Prava je sreća što su usvajanja naše dece od usvojitelja iz inostranstva dosta retka pojava. Praktično, takva usvojenja se na godišnjem nivou mogu na prste izbrojati, ali je upravo sadržina ove konvencije dobrodošla u naš pravni sistem, kako bi se i tim malobrojnim usvojenjima iz inostranstva dala puna pravna sigurnost i potpuni nadzor i time sprečile bilo kakve zloupotrebe i sticanje bilo kakvih protivzakonitih nadoknada za određene krugove ljudi.
Cilj je da se stvaranjem zakonskih osnova obezbede uslovi za zaštitu interesa dece bez roditeljskog staranja, dece koja su ostavljena, napuštena i koja detinjstvo provode u ustanovama koje i pored humanih ciljeva i sve brige za decu, nikada ne mogu pružiti toplinu i bezbrižnost koju pruža porodica.
Srpska napredna stranka će u danu za glasanje podržati ova dva predloga zakona. Hvala.

Hvala.
Reč ima narodna poslanica Jelena Mijatović. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre, poštovane kolege narodni poslanici, trudiću se da danas ne govorim predugo, s obzirom da su kolege koje su govorile pre mene dosta toga rekle o Konvenciji Saveta Evrope u sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici. Takođe, neću se previše baviti ni statističkim podacima, kao što su npr. oni dobijeni u 2011. godini iz izveštaja 26 policijskih uprava, koje su prosleđene Autonomnom ženskom centru, u kojima npr. stoji da je samo u 2011. godini zabeleženo 18.918 slučajeva koji su prijavljeni policiji, nasilje u porodici. Od ukupnog broja slučajeva za 5.460 je podignuta prekršajna prijava, za 3.014. podignuta je krivična prijava. To je 42,7% od ukupnog broja. To nije ni okruglih 50% i neću se baviti statistikom. Sa druge strane, to je nešto što se desilo u prošlosti, nešto na šta ne možemo sada da utičemo, ne možemo da sprečimo.
Želim da govorim o sadašnjosti, o sadašnjim problemima, o budućnosti i o onome što mi kao poslanici možemo da uradimo da to sprečimo.
(Narodna poslanica pokazuje slike.)
Dame i gospodo narodni poslanici, ovo nije statistika. Ovo je realnost. Možemo da se konsultujemo sa statističkim podacima da vidimo koliko žena koliko puta nedeljno, koliko puta mesečno, koliko puta godišnje izgleda ovako. Mislim da nikoga od nas ne interesuju te brojke. Strašno je što danas postoje ovakvi slučajevi i zato mislim da mi danas kao narodni poslanici ne treba da baratamo samo statističkim podacima. Svi mi danas i svi građani Srbije treba da nauče da prepoznaju nasilje u porodici, a oni koji ga prepoznaju da prestanu da ćute o tome, da javno govore o tome i da nasilje u porodici prijave.
U Srbiji trenutno postoji 12 sigurnih kuća. Mislim da 12 sigurnih kuća nije dovoljno za sve žrtve nasilja u porodici u Srbiji. Isto tako, ne vidim rešenje da pravimo još sigurnih kuća a da ništa ne uradimo da to nasilje sprečimo. Zato mislim da treba da unapredimo prvenstveno preventivne mere koje će to nasilje u budućnosti sprečiti. Takođe mislim da potvrđivanje ove konvencije pokazuje da smo na dobrom putu da o ovom problemu stanemo na put.
Ovom prilikom bih se zahvalila Ženskom autonomnom centru koji mi je pomogao da dobijem ovaj materijal, koji je korišćen inače za različite svetske kampanje u borbi protiv nasilja nad ženama. Takođe bih želela da kažem da sve ove žene nisu zaista žrtve nasilja u porodici. To su samo žene koje su učestvovale u kampanjama i ovo je, drage kolege, samo dobra šminka. Naša obaveza je danas u parlamentu da pričamo o tome koliko žena koristi danas dobru šminku da bi prekrile prave modrice. Hvala vam.

Hvala.
Narodna poslanica Irena Aleksić.

Poštovana predsedavajuća, uvažene kolege, potvrđivanje Konvencije o borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici predstavlja jedan veoma bitan korak u ostvarenju jednog, nadam se, opšteg cilja u našoj državi a to je eliminacija nasilja nad ženama.
Ova konvencija obuhvata jedan širok spektar nasilja sa kojima se žene suočavaju od podstrakivanja, psihičkog, fizičkog, seksualnog nasilja pa sve do nasilja i zločina koji su počinjeni u ime tzv. časti.
Kako bi borba protiv svih vidova nasilja bila zaista efikasna i delotvorna predviđena je izrada akcionog plana. Kada je nasilje nad ženama u pitanju situacija u našoj zemlji je nažalost veoma zabrinjavajuća. Ono što je najopasnije od svega jeste činjenica da nasilje najčešće dolazi od osobe u koju bi žena trebalo da ima najviše poverenja od koje bi trebalo da očekuje zaštitu, a to je partner ili suprug. Takođe, druga poražavajuća činjenica jeste da se najveći broj zločina, čak 75% zločina dešava na mestu gde bi žena trebalo da se oseća najsigurnijom, a to je vlastiti dom.
Ovom konvencijom predviđeno je jedno koordinirano pristupanje problemu. Zajednički rad, međusobna razmena informacija svih relevantnih institucija, sudstva, policije, socijalnih službi, ali i odgovarajućih zdravstvenih institucija. Kaznena politika koja je predviđena je takva da odvraća od vršenja ovakvih krivičnih dela. U suprotnom sve bi izgubilo smisao jer pokazivanje bilo kakve blagosti ili popustljivosti u kažnjavanju ovakvih krivičnih dela značilo bi na neki način prećutno odobravanje ili čak podstrek od strane društva, a mi kao društvo sigurno ne želimo da pošaljemo takvu poruku. Tu su i hitne mere zaštite koje postoje u situacijama neposredne opasnosti, a poznato je da su mnogi zločini mogli da budu izbegnuti da je došlo do blagovremene ili adekvatne reakcije. Tu su zabrane mere prilaska koje već godinama sasvim uspešno funkcionišu u mnogim državama.
Ono što bih posebno pohvalila u ovoj konvenciji jeste njeno nastojanje da se sačuva ugled i dostojanstvo žrtve. Između ostalog, to znači da će dokazi koji se odnose na seksualnu prošlost ili na seksualno ponašanje žrtve biti uzeti u razmatranje samo ukoliko je to zaista neophodno i relevantno za slučaj.
Tako će se izbeći do sada ne tako retka praksa da, umesto počiniocu, počne da se sudi žrtvi i da na kraju maltene se dođe do zaključka da je žrtva na neki način sama kriva ili da je sama izazvala ono što joj se dogodilo.
Imamo jedan, vidimo tu, mnogo humaniji pristup žrtvi, što do sada nije bio slučaj, a u prilog tome ide i činjenica da je žrtvi sada omogućeno da svedoči bez prisustva u sudnici, ili barem da u sudnici nije prisutna osoba koja je navodni počinilac.
Na kraju, želela bih da istaknem sam značaj osnaživanja žena, značaj prevencije i ono što je najbitnije od svega, podizanje svesti kod naših građana i građanki o tome da ne postoji nikakvo objašnjenje, nikakvo opravdanje za bilo kakav oblik nasilja. Mislim da je to jedan veoma zahtevan zadatak sa kojim treba početi što pre, uvesti ga u obrazovanje, u zvanično nastavno štivo i na svim nivoima obrazovanja, kako bi deca i mladi ljudi na vreme mogli da razviju empatiju, da razviju jedan zdrav obrazac ponaša i naravno svest o jednakosti među polovima.
To bi značilo da, za promenu, kao društvo počinjemo da se bavimo ne samo posledica, već da počnemo da se bavimo uzrokom, što jeste osobina svakog humanog i odgovornog društva. Mislim da ova konvencija predstavlja jedan veoma značajan iskorak ka ostvarenju tog cilja i zato će u danu za glasanje dobiti podršku Srpske napredne stranke. Zahvaljujem.

Hvala.
Narodna poslanica Vesna Rakonjac. Izvolite.

Hvala.
Uvažena predsedavajuća, poštovani ministre, drage kolege, želela bih samo kratko da napravimo osvrt na član 78. koji se odnosi na rezerve i da kažem da se rezerve nikako ne odnose na samu konvenciju, nego da su tu kako bi omogućile da još bolje pripremimo našu zakonsku regulativu i u narednom periodu, koliko možemo da ih koristimo od pet godina, toliko popravimo naše zakone i to u smislu preventivnog delovanja, kako bismo što efikasnije rešavali problem nasilja nad ženama i uopšte nasilja u porodici.
Evo konkretno. Kada govorimo o članu 30. stav 2, koji kaže da trebamo da obezbedimo, kao jedna odgovorna država, i sredstva za nadoknadu žrtvi u slučaju učinjenog nasilja, koje se odnosi na psihičku, duševnu, telesnu bol i to u slučaju kada počinioc iz nekog razloga ili osiguravajuća društva ili zdravstveno osiguranje to ne može da pokrije. Zakonskom regulativom moramo da predvidimo sredstva i da ta sredstva budu realna, da možemo podjednako da obezbedimo sve žrtve nasilja koje podnesu takav zahtev. Znači, da ne nastupamo selektivno i stihijski, već da to bude stvarno jedan program koji će biti i ostvariv.
Mnogo veći problem predstavlja u praksi član 55. kada kaže – da postupak mora biti nastavljen i u slučaju kada žrtva povuče tužbu. Danas se to ne dešava. Veoma često imamo situacije u centrima za socijalni rad ili pri državnim sudskim organima, da žena pod uticajem ili članova porodice ili iz straha povuče tužbu, a onda trpi još veće nasilje. Znači, država mora zakonskom regulativom da obezbedi da taj postupak traje, da se nastavi, da se završi i da žrtva bude obezbeđena, a nasilnik pravilno i pravedno procesuiran.
Još jedna delikatna, ali veoma delikatna situacija je ona koja govori u članu 58, a odnosi se konkretno na član 39. Veoma je teško ženi koja se odluči na prekid trudnoće utvrditi da li je ona to uradila pod prisilom ili je to njena volja. Znači, trebamo omogućiti ženama da se izjasne da li žele da zadrže trudnoću ili ne, a ne da to čine pod pritiskom ili članova porodice ili partnera ili nekog drugog.
Znači, to su stvari o kojima treba da vodimo računa i koje su uglavnom obuhvaćene ovim rezervama koje smo stavili, a kojima nikako nemamo nikakve rezerve prema konvenciji, nego samo želimo da u ovom petogodišnjem periodu poradimo na našoj zakonskoj regulativi, da ova konvencija zasija u punom sjaju, da naše žene budu bezbedne, a da ona bude apsolutno primenljiva svuda i na svakom mestu.
U skladu sa tim Srpska napredna stranka će raditi, a prvi korak je apsolutna podrška prilikom usvajanja ovog zakona. Hvala.

Hvala.
Narodni poslanik Dragan Nikolić. (Nije tu.)
Narodni poslanik Marko Atlagić. Izvolite.

Uvažena predsedavajuća, uvaženi predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, dozvolite na početku nekoliko konstatacija povodom ovog zakona.
Prva – nije dobro što porodica nije, iako bi trebala biti najstabilnije mesto za ženu. Porodica, koja svojim članovima treba da obezbedi najveću uzajamnu ljubav, brigu i poštovanje, postaje klopka za ženu, u kojoj doživljava razne vidove nasilja.
Druga konstatacija – dobro je što je Vlada Republike Srbije donela Nacionalnu strategiju za sprečavanje nasilja u porodici i partnerskim odnosima.
Treća – nasilje u porodici je posledica nevaspitanja, nekulture, nesigurnosti i pomanjkanja ljubavi i kulture nas, muških osoba, prema ženama.
Četvrto – SNS se zalaže za stabilne i harmonične porodične odnose, svesna da je stabilna porodična atmosfera jedna od osnovnih poluga u procesu modernizacije Srbije, za koju se zdušno zalaže predsednik naše stranke gospodin Aleksandar Vučić i predsednik države Tomislav Nikolić.
Dame i gospodo, nasilje u porodici, nažalost, prisutno je u svim zemljama sveta i svim kulturama. Ako pogledamo počinitelje tog naselja, videćemo da su to ljudi svih rasa, svih etničkih zajednica, verskih, političkih i seksualnih opredeljenja, društvenih i kulturnih nivoa i polova. Ako pogledamo naše okruženje, onda dolazimo do podatka da svaka četvrta žena na Balkanu trpi nasilje u porodici. U Egiptu svaka treća žena obavezno je pretučena od strane supruga. U Africi u celini svaki šesti dan bar jedna žena biva ubijena od strane muža ili dečka. U Rusiji 80% svih zločina dešavaju se u porodici. U Litvaniji 35% svih ubistava su žene ubijene od svojih supruga. U SAD na svakih 15 sekundi biva pretučena jedna žena.
Dame i gospodo, ako pogledamo stanje u našoj državi Srbiji, situacija, nažalost, nije bolja. Samo od januara do juna 2013. godine, za prvih šest meseci ove godine u porodičnom nasilju ubijeno je 29 osoba, od toga 20 žena, na hiljade ih je maltretirano u porodičnom krugu. Tokom čitave 2012. godine nasilje u porodici, u odnosu na 2011. godinu je povećano, verovali ili ne, za 50%. To su šokantni podaci na kojima se mora zabrinuti svaki muškarac, svaka vaspitno-obrazovna ustanova, stanice milicije, lokalne zajednice, centri za socijalni rad i država Srbija u celini. U toj 2012. godini tužilaštvu je podneto 331.336 prijava za nasilje u porodici, a po raznim osnovama osuđeno svega 11.000 nasilnika, desetak procenata manje u odnosu na 2011. godinu, iako je nasilja u porodici bilo znatno više.
Inače, broj nasilja u porodici je znatno veći jer ima mnogo nasilja u porodici koja se ne prijavljuju. Nasilje u porodici slabo se prijavljuje i u drugim razvijenim zemljama. Na primer, u SAD i u Engleskoj samo jedna polovina slučajeva nasilja u porodici se prijavljuje.
Neću govoriti o tipovima nasilja, a dozvolite da kažem da je jako evidentno fizičko nasilje, udaranje, šamaranje, guranje, davljenje, bodenje, šutiranje, gađanje raznim predmetima, zaključavanje, prelom nosa, ruke, noge, povreda glave i drugo, seksualno nasilje, ekonomsko nasilje, kontrolišu se finansije, svaki dinar od strane muža itd, psihičko nasilje raznim izrekama, govori se da su debele žene, ružne, da ih niko neće, da su glupe, loše majke, uskraćivanje ljubavi itd. To je sramota nas muškaraca i mi to moramo priznati.
Ako se analizira to ko je izvršio nasilje u porodici u Srbiji, onda dolazimo do podatka da u 91,5% slučajeva je izvršilac muškarac. Ovu su tačni podaci. Ovaj podatak treba da zabrine sve nas muške osobe. Ovo je naš najveći poraz kao ličnosti, odraz naše nemoći i nevaspitanja, ljudske bede i nedostatka ljubavi i poštovanja. Ne samo to, nego, dame i gospodo, još gore.
Cilj svakog nasilja u porodici jeste demonstracija moći u uspostavljanje kontrole nad ženama. To mora da prestane od strane nas muškaraca. I nasilje dece prema roditeljima je dosta visoko, 14,3% dece vrši nasilje u porodici nad roditeljima.
Gospodo i kolege muškog pola, naše nasilje nad ženama u porodici uništava porodični mir, uništava sigurnost i demokratiju i prepreka je, rekao bih, ukupnom razvoju Srbije, modernizacije Srbije, za koju se SNS zdušno zalaže.
Dame i gospodo, ukazujem na jedan novi vid nasilja u porodici u 21 veku, a to je nasilje nad starijim osobama, koje se u psihologiji smatra sindromom bebe robinje. Radi se o starijim ženama koje dobrovoljno podnose veliki teret u okviru svoje porodice, koji godinama postoje pretežak za njih. Ako žena sama ne iskaže da je iscrpljena, a njena deca to ne primete, dolazi do fizičkog i psihičkog nasilja. Ovaj fenomen je novijeg datuma i međunarodna organizacija ga karakteriše kao nasilje nad ženama.
Dozvolite na kraju da predložim predlog mera. Prvo, prevencija. Gde, kako i što? Prvo, vaspitno-obrazovne ustanove kroz nastavne planove i programe. Treba vratiti u nastavne planove i programe svakog nastavnog predmeta teme koje govore o vaspitanju za humane odnose među polovima, odnos muškarca prema ženi, harmonija porodičnog života i ostale teme iz domena porodične pedagogije.
Drugo, rad sa roditeljima. Na svakom roditeljskom sastanku prva tačka dnevnog reda treba biti tema iz ove problematike, a realizatori stručnjaci od liječnika, pedagoga i drugih, kroz slobodne i vannastavne aktivnosti učenika, preko medija, posebnog javnog servisa, a ona govori samo o nasilju, a ne o vaspitanju, preko Centra za socijalni rad, lokalne stanice, zdravstvene ustanove, opštine, sekretarijati za prosvetu. Na kraju, koordinator svih aktivnosti treba da bude Ministarstvo prosvete. Ukoliko ono bude ispunjavalo svoj zadatak, nasilja u porodici biće sve manje.
Srpska napredna stranka, kao državotvorna, moderna, demokratska, kao stranka koja je pokrenula modernizaciju Srbije, zajedno sa svojim predsednikom Aleksandrom Vučićem, pridaje izuzetan značaj porodičnim odnosima, svesna da nema napretka Srbije bez stabilnih porodičnih odnosa. Zato, dame i gospodo, smatram da ćemo u danu za glasanje, bez obzira na stranke i pol, svi biti jedinstveni. Hvala lepo.