Gospođo predsedavajuća, zaista moram da intervenišem, jer je diskusija otišla u sasvim drugom pravcu od onoga što je tema dnevnog reda ove sednice.
Član 106. „Govornik može da govori samo o tački dnevnog reda o kojoj se vodi pretres“.
Vi ste gospodinu Milivojeviću i vaš prethodnik dok je govorio dozvolili da priča o svemu, samo ne o onome što je na dnevnom redu danas u Skupštini, o svemu drugom, samo ne o tome, sa jednim jedinim ciljem - da se unizi ovaj visoki dom, da se građani Srbije dovedu u zabludu i zabunu da mi radimo neki prljavi posao ovde i da smo mi, i pored ispoštovane zakonom određene procedure, došli do imena ljudi koji su veoma časni, visokomoralni, obučeni, stručni za obavljanje sudijske funkcije, a sada predloženi i za predsednike Vrhovnog kasacionog suda, trgovinskog suda, prekršajnog suda, apelacionih sudova.
Mi ovde pričamo o kokošinjcima. Pričamo o gospođi Mesarević i pričamo o njenom sinu kome su upućene pretnje. Ako su upućene pretnje, to se rešava u procesu, u postupku, obaveštava se tužilac, ali to je tada bilo potrebno da su postojale navodne pretnje sinu gospođe Mesarević da bi ona bila predstavljena kao neko ko je jadan, kao neko ko je oštećen, a zapravo je izabrana za predsednika Vrhovnog kasacionog suda bez mišljenja Opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda. Znate zašto? Zato što tada nije ni postojala ta sednica, niti je mogla, jer ni jedan sudija Vrhovnog kasacionog suda nije bio izabran.
Znači, bez tog uslova, naravno Ustavni sud Srbije je smogao snage i rekao ono što treba i mislim da ste u tom smislu dužni da nadalje vodite računa koja je tema dnevnog reda da biste svima nama dozvolili, a pogotovo građanima Srbije da ne ispaštaju i slušaju ovakve muke.