Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Prve sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2013. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 96 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 85 narodnih poslanika, odnosno da su prisutna najmanje 84 narodna poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Na osnovu člana 287. Poslovnika Narodne skupštine, narodni poslanici u današnjem danu imaju pravo na traženje obaveštenja i objašnjenja.
Da li se neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa javlja za reč?
Reč ima narodni poslanik Mirko Čikiriz.

Gospodine predsedniče, u danima kada se cela Srbija bavi sahranom Jovanke Broz, iz Grčke nam sa srpskog vojničkog groblja stižu vapaji poslednjeg čuvara srpskog velikog svetilišta, gde su preneti posmrtni ostaci 8.000 srpskih vojnika koji su svojim junaštvom nadvisili sebe i zadužili pokolenja i sve nas narodne predstavnike. Poslednji iz loze Mihajlovića, posle Save, Đure, Đorđe Mihajlović koji je kustos, čuvar, čovek koji je ceo svoj život posvetio održavanju srpskog vojničkog groblja, koji je rođen na groblju, koji više od 50 godina svakodnevno uređuje groblje, prima turiste, zna svaku humku, zna svaku porodicu u Srbiji, zna sudbinu svakog vojnika čiji su posmrtni ostaci tu, da tog velikana, Đorđe Mihajlovića, koji je zaslužio da dobije od države Srbije najveće odlikovanje za sve što je zadužio i nas narodne predstavnike i našu naciju, da njega jednostavno u tom poslu više nema ko da nasledi.
Đorđe Mihajlović često kaže da više turista iz Srbije poseti u jednom danu srpsko vojničko groblje nego groblja saveznika za nekoliko godina njihovih sunarodnika, a mislim na francusko, italijansko i rusko groblje. Đorđe Mihajlović i njegov otac su tokom Drugog svetskog rata od Nemaca sakrili i zakopali knjige i relikvije i ništa nije opljačkano, a da ne pričam o tome sa koliko strpljenja, ljubavi i posvećenosti dočekuju svakog ko dođe u Grčku da se pokloni tim srpskim velikanima.
Još nešto, dok je država bila ozbiljnija i odgovornija prema ovim pitanjima napravljeni su mauzolej, kapela i kosturnica i to je sve finansirala Kraljevina. Početak izgradnje srpskog vojničkog groblja i pratećih objekata je počeo 1933. godine, a završen je 1936. godine i osvećenje je bilo na dan primirja u Prvom svetskom ratu, što pokazuje i tadašnju posvećenost Kraljevine krajnjem očuvanju mira. Materijal za izgradnju groblja i pratećih objekata je sav iz Srbije, kamen iz Ljiga, cement iz Beočina, a Grčka je u znak poštovanja prema tim velikanima Srbiji poklonila besplatno zemljište i oslobodila svih carina i poreza na materijal koji je uvezen.
Ako je Grčka toliko uradila za Srbiju i na delima pokazala veliko poštovanje prema srpskim vojnicima koji tu počivaju, mislimo da država Srbija mora da uradi nešto da pripremi naslednike i da finansira njihov boravak i njihov rad, da ono što su radili Đuro Mihajlović, Savo Mihajlović i što radi Đorđe Mihajlović, koji je napunio punih 85 godina, neko nastavi.
Zbog toga moje pitanje ministru Rasimu Ljajiću, ministru za rad, boračka i socijalna pitanja, pošto vidim da se aktivno bavi sahranom supruge austrougarskog kaplara, a mi o pokojnicima nećemo da kažemo ništa loše, glasi – da li će ministarstvo preduzeti nešto po ovom koraku, jer vreme curi? Đorđe Mihajlović svakog dana šalje apele domovini da se plaši da li će sledeći dan dočekati živ, da li će imati ko da ga nasledi i da li će sve ovo o čemu pričam pasti u zaborava.
Iako smo u potpunosti okrenuti, odnosno u pretežnom delu budućnosti Srbije, mislim da ne smemo da zaboravimo te srpske vitezove i Đorđa Mihajlovića koji je ceo svoj život proveo i posvetio održavanju srpskog vojničkog groblja srpskih velikana. Hvala.

Sledeći prijavljeni za reč je narodni poslanik Konstantin Arsenović.

Gospodine predsedniče, moje pitanje je upućeno vama.
Juče smo raspravljali o neophodnosti izbora još jednog potpredsednika Skupštine. Ako je bitno moje mišljenje, hoću da kažem da je vaš zahtev po mom mišljenju veoma opravdan. No, to nije bio razlog što se javljam i tražim objašnjenje, nego je razlog zapravo to što je danas u „Politici“ objavljeno da je jedan od razloga što se traži izbor još jednog potpredsednika Narodne skupštine to što ja zbog svojih godina ne mogu da obavljam uspešno određene funkcije ili ne u obimu u kojem bi zahtevala Skupština. Ne znam ko je takvu informaciju dao, ali ja ne bih želeo da se sa mojim godinama manipuliše.
Iako nisam konsultovao svoju poslaničku grupu, želim ovde javno da kažem da ako je to jedan od razloga, molim vas da konsultujete koalicione partnere, moju poslaničku grupu i ja sam spreman da podnesem ostavku na tu funkciju, a sve u cilju poboljšanja rada Skupštine i smanjenja troškova. Ne bih želeo da budem jedan od razloga zbog čega se bira novi potpredsednik Skupštine, iako, podvlačim, smatram da ima opravdanja za taj predlog koji ste podneli, ali svakako lično mislim da nisu razlog moje godine i nemogućnost rada. Vi ste prisutni ovde i svi znate da ja među prvima dolazim na posao i među zadnjim odlazim. Prema tome, ne vidim razloga da neko zloupotrebljava jedan ipak neprimeren razlog. Zbog toga bih voleo lično da čujem vas, da jednostavno tu dilemu raščistimo. Hvala vam.

Poštovani potpredsedniče, dragi Kosta, vi znate šta ja mislim o tome. Apsolutno stojim iza onoga što sam rekao i više puta, da sam potpuno ponosan na sve potpredsednike Skupštine, da svi rade svoj posao na najbolji mogući način. Ne samo da to nije smetnja, već je nekada vaše životno iskustvo i velika prednost i može da nam pomogne u boljem upravljanju Skupštinom.
Što se mene tiče, to apsolutno ne stoji. Žao mi je što je bilo ko mogao da pomisli tako nešto, a dobio je u novinama. Vi ste uvek dobrodošli i drago mi je da ste deo našeg tima.
Narodni poslanik Snežana Stojanović Plavšić ima reč.

Zahvaljujem, gospodine predsedniče.
Moje pitanje odnosi se na pokušaj da Narodna skupština u većem kapacitetu vrši svoju nadzornu ulogu i ono je vezano za punu primenu Zakona o socijalnoj zaštiti, koji je u ovoj Skupštini donesen još 2012. godine. Naime, pitanje se odnosi na činjenicu da Uredba o namenskim transferima od onda do danas nije donesena, iako je prošlo dve i po godine. Zašto je to važno?
Reformski proces u socijalnoj zaštiti započeo je odmah nakon 2000. godine i on je podrazumevao, između ostalog, punu dostupnost usluga socijalne zaštite i svih mera iz oblasti socijalne zaštite svim građanima širom Republike Srbije.
Osim toga, jedan važan reformski proces u socijalnoj zaštiti, proces decentralizacije socijalne zaštite, takođe je definisan Zakonom o socijalnoj zaštiti.
Na kraju, ono što je novina u okviru procesa reforme jesu i usluge socijalne zaštite na lokalu. Zašto je to važno? Pre svega zbog toga da bi svaka usluga bila dostupna svakom građaninu, ali, naravno i zbog toga što su potrebe građanina mnogo vidljivije na lokalu nego sa centralnog nivoa.
Dokumenti koji su usledili, poput Strategije socijalne zaštite koja je donesena 2005. godine i Zakona o socijalnoj zaštiti 2011. godine, utvrdili su mehanizme za sprovođenje ove politike. Međutim, u Zakonu o socijalnoj zaštiti, u članu 207. definisana je potreba za namenskim transferima. Oni su definisani kao mehanizam i bilo je potrebno da budu potpuno uređeni standardi i procedure po kojima će namenski transferi biti prenošeni lokalnim upravama. U prelaznim odredbama predviđeno je da Uredba o namenskim transferima bude donesena u periodu od šest meseci. Prošlo je dve i po godine a mi još uvek nemamo pred sobom tu uredbu.
Zašto je to važno? Tokom čitavog ovog procesa u 134 opštine razvijeno je 440 usluga koje su mogle koristiti građani Srbije. Ovaj proces nije bio lak. Bilo je potrebno da opštine definišu svoje prioritete, da donesu opštinske odluke o ustanovljavanju pojedinih usluga, da se razvijaju kapaciteti i opština i pružaoca usluga na lokalu i, na kraju krajeva, da se izdvoji iz lokalnih budžeta opština izvesna sredstva za ove usluge.
Nakon što je sve to urađeno, naravno da je potrebno da država pomogne opstanku ovih usluga. Ali, to se, nažalost, ne dešava. Zašto? Zato što opštine koje su bogatije naravno da imaju veću mogućnost za finansiranje ovih usluga. Ali, namenski transferi upravo služe za 40-ak najnerazvijenijih opština koje nemaju ni finansijske, ni druge kapacitete da trajno finansiraju ove usluge. Zbog toga je država predvidela mehanizam namenskih transfera, kako bi se ove usluge održale. Napominjem da su to usluge koje ulaze u proces akreditacije, a njihovi pružaoci u proces licenciranja. Znači, potpuno su uspostavljeni standardi i procedure kako bi se novac za socijalnu zaštitu zaista trošio na one kojima je najpotrebniji i na pružaoce usluga koji najkvalitetnije mogu da izađu u susret potrebama građana Srbije.
Međutim, sada su te usluge ugrožene. Zašto? Zato što najnerazvijenije opštine nemaju para za finansiranje ovih usluga, te će tako 7.000 najugroženijih građana u stanju socijalne potrebe u najnerazvijenijim opštinama biti u nemogućnosti da dalje zadovoljavaju svoje potrebe.
Zbog toga je potrebno urediti standarde i procedure i doneti uredbu o namenskim transferima. Šta se sada dešava? Zašto se uredba ne donosi? To je osnovno pitanje. Nemoguće je da za dve i po godine Vlada nije uspela, odnosno nadležno ministarstvo nije uspelo da donese ovu uredbu. Ja imam proverene informacije da je tekst uredbe bio završen još u prethodnoj Vladi. U čemu je onda problem? Ostaje sumnja da možda postoji potreba da ne postoji sistem u ovoj oblasti, kako bi se novac za socijalnu zaštitu mogao zloupotrebljavati u političke svrhe.
Usluge su ugrožene, između ostalog, i zbog političke nestabilnosti na lokalu u kojoj svaka nova vlast pravi neke nove organizacije i finansira neke nove usluge. Dakle, ne postoje standardi i procedure, postoji prostor za korupciju, pre svega za političku korupciju i zbog toga je neophodno ovu uredbu doneti.
(Predsednik: Vreme.)
Zbog toga pitam ministra – kada će uredba konačno biti donesena? Hvala.

Narodni poslanik Kenan Hajdarević ima reč. Izvolite.

Hvala, poštovani predsedniče.
Dame i gospodo narodni poslanici, prošla su dva meseca od rekonstrukcije Vlade Srbije i mogu slobodno da kažem da su se potvrdili stavovi LDP kada smo rekli da rekonstrukcija Vlade Srbije predstavlja samo jedan bajpas do izbora koje bi trebalo da očekujemo u februaru i martu, a da ta rekonstrukcija Vlade neće doneti nikakav kvalitativan pomak u radu Vlade i, što je najvažnije, u životima običnih građana.
U ova dva meseca od rekonstrukcije Vlade nastavlja se ista tendencija koje smo bili svedoci i prethodnih 15 meseci, a ona se sastoji u tome da glavne političke poruke, mere, saznajemo mi kao narodni poslanici iz medija. Tako za mere štednje saznamo na otvorenoj sednici Vlade, a o tome ne razgovaramo ovde u Skupštini Srbije. Čujemo od ministra privrede neke mere koje on predlaže – ni o tome ne razgovaramo ni u Skupštini Srbije, niti u resornom odboru, ni u plenumu.
Poslednja dva dana svedoci smo jedne rasprave između ministarke energetike, s jedne strane, i ministra privrede, i predstavnika „Srbijagasa“ sa druge strane o teškoj situaciji u kojoj se nalazi „Srbijagas“.
Podsetiću i vas i javnost da je LDP već godinama unazad govorila i govori da ne mogu javna preduzeća, a tu mislimo i na „Srbijagas“, da budu socijalne ustanove i partijski plen koji trebaju da sačuvaju socijalni mir i da će kad-tad to dovesti do urušavanja sistema. Ono što nismo čuli u ova dva dana, ni od ministarke energetike, ni od ministra privrede, jesu neke konkretne mere koje trebaju da dovedu do rekonstrukcije tog tzv. giganta „Srbijagas“.
Pitanje ministarki energetike i premijeru- zašto Vlada Srbije kao jednu od mera u procesu stabilizacije „Srbijagasa“ ne ukine posrednika pri uvozu gasa tj. ne ukine posrednika „Jurosgas“? Zašto Srbija, odnosno Vlada Srbije ne pokrene inicijativu za povećanje rudne rente koja je iznosi 3% za NIS, a 7% procenata za ostale i na taj način donekle obezbedi neka sredstava koja će omogućiti bolje poslovanje, između ostalog „Srbijagasa“. Da li to Vlada Srbije se boji pretnje koji je predsednik Nikolić pre nekoliko dana u jednom TV intervjuu rekao kako mora se nastaviti poštovanje energetskog sporazuma sa Rusima. Umesto svega ovoga mi smo juče čuli od ministra privreda da jedna od načina kako „Srbijagas“ da izađe iz krize jeste konverzija duga u vlasništvu.
S druge strane, premijer Dačić kaže kako „Srbijagas“ ima dug i prema Rusima. Sad konkretno pitanje premijeru – da li to znači uvođenje Rusa u vlasništvo „Srbijagasa“ na mala vrata? Da li se iza cele te priče stoji to da jedan deo vlasništva „Srbijagasa“ postane vlasništvo Ruske države?
Druga tema koja nas zaokuplja ovih dana jesu tzv. lične karte javnih preduzeća i preduzeća u restrukturiranju na kojima insistira ministar Radulović. Jedna njegova izjava kaže da on insistira na odgovornosti svih posebno državnih službenika. Liberalno demokratska partija insistira i na odgovornosti Vlade Srbije i ministara.
Šta je Vlada Republike Srbije učinila na poštovanju Zakona o javnim preduzećima? Šest meseci LDP postavlja pitanje ovde u Skupštini Srbije i ne dobijamo nikakav odgovor ni od prethodnog ministra privrede ni od sadašnjeg ministra privrede. Zašto se nisu raspisali konkursi za sve direktore javnih preduzeća? Zašto Vlada Srbije ne poštuje odredbe Zakona o javnim preduzećima koji obavezuje ukidanje upravnih odbora i imenovanje novih nadzornih odbora. Da to nije samo hir LDP već da to košta građane Srbije pokazuje jedna prosta brojka. Nepoštovanje te odredbe Zakona o javnim preduzećima košta građane Srbije 200 miliona dinara na godišnjem nivou.
(Predsednik: Vreme.)
Kada Vlada Srbije počne da poštuje zakone onda može očekivati od svih ostalih da poštuju ono što ona govori. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Nebojša Zelenović. Izvolite.

Zahvaljujem gospodine predsedniče, uvažene koleginice i kolege, postavio bih pitanje ministarki zdravlja i nastavljaću da postavljam iz nedelje u nedelju pitanje ministarstvu zdravlja u nadi da ćemo dobiti neke odgovore najzad na bolna pitanja u našem zdravstvu.

Dakle, moje pitanje se odnosi na sledeću stvar. Kako Ministarstvo zdravlja planira da se izbori sa nedostatkom stručnog medicinskog kadra u ovim i u budućim godinama u našem zdravstvenom sistemu? Kako Ministarstvo zdravlja planira i koje mere planira da preduzme da reši jedan od najozbiljnijih problema u našem zdravstvu.

Inače sam u prethodnom periodu postavljao niz pitanja, ali zaista nisam dobio konkretne odgovore, niti sam od Ministarstva dobio predloge kako da rešimo te probleme, kao što su lečenje dece koja nemaju overene zdravstvene knjižice, šta raditi sa zaposlenima npr. u „FAP“ iz Priboja koji nisu overili knjižice, kako se leće njihovi članovi porodice, kako se leče njihova deca, njihove trudnice, porodilje. Kakav je status stomatološke službe u Srbiji, kakav je status stručnog medicinskog kadra?

U Srbiji inače ima 30.500 licenciranih lekara i oko 1600 nelicenciranih lekara. Mi imamo zastareli plan mreže zdravstvenih ustanova koji uopšte ne odgovara demokratskoj strukturi stanovništva, ne odgovara rasporedu i ne odgovara potrebama građana. On se nije menjao decenijama. Ja ne vidim da je Ministarstvo spremilo predlog za sledeću godinu.

Takođe, mi imamo problem nedostatka specijalista u našem zdravstvenom sistemu, tu govorim o anesteziolozima, radiolozima, patolozima, kardiohiruzima. Na primer u Šapcu nedostaje pored toga i ortopeda, hirurga, urologa, i kako ministarstvo zdravlja planira da se izbori sa ovim problemom?

Sledećih 10 godina Srbija će ostati bez gotovo 50% lekara specijalista. Mogu da vam pobrojim po godinama kako će to da izgleda. U ovom trenutku u Srbiji ima 2700 lekara specijalista koji su stariji od 65 godina. Ima 3000 lekara koji su starosti od 60 do 65 godina. Četiri hiljade lekara specijalista starosti od 55 do 60 godina, i 4800 lekara od 50 do 55 godina. To je 14000 lekara koji će u sledećih 10 do 12 godina napustiti zdravstveni sistem zbog starosti. Kako će država Srbija da reaguje na ovaj problem?

Rekao bih par reči o tome koliko košta jedna specijalizacija u Srbiji. Kada saberete naknade zarade za lekare koji su na specijalizaciji troškove odvojenog života, putne troškove, troškove po semestru, troškove ispita, dolazimo do cene od gotovo 50.000 evra za jednu specijalizaciju. Kada to pomnožimo sa 14.000 neophodnih lekara u budućem periodu mi dolazimo do jednog ozbiljnog problema od 700 miliona evra. Dakle, problem od 700 miliona evra na koji odgovor treba da da ova država, a u pitanju je zdravstveno stanje nacije.

Zato smatram ovo jednim od najozbiljnijih problema sa kojim treba da se uhvatimo u koštac u budućem periodu.

Pored toga, ne znam kako ćemo mi da platimo ove specijalizacije ako te specijalizacije plaćaju u ovom trenutku zdravstvene ustanove.

Dakle, jedna zdravstvena ustanova treba da uputi lekara na specijalizaciju. Za sve to vreme mora da organizuje rad u njegovom odsustvu, i da istovremeno plaća specijalizaciju i organizuje rad tako da neko pokrije izostanak jednog takvog lekara. Ministarstvo i Republički fond to ne dozvoljavaju. Stavite se u situaciju jednog prosečnog pacijenta u Srbiji koji dođe kod izabranog lekara a neko mu saopšti da je njegov izabrani lekar na godišnjem odmoru, ili da je na stručnom usavršavanju, ili da je na bolovanju, i ne postoji niko ko će tog lekara zameniti. Kako će se naši građani lečiti? Šta im mi to pružamo?

Govorim o ozbiljnim problemima, i ja zaista ne vidim da Ministarstvo zdravlja čini bilo šta da ovaj problem reši. Zato apelujem da u najkraćem mogućem roku dobijemo konkretne odgovore i konkretne predloge šta Ministarstvo zdravlja planira da preduzme po tom pitanju? Hvala.