Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Četvrte sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2013. godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 89 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno 86 narodnih poslanika, odnosno da su prisutna najmanje 84 narodna poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici: Olgica Batić, Saša Dujović, Vladimir Marinković, Ivan Bauer i Gordana Čomić.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da sam, pored predstavnika predlagača Ivice Dačića, predsednika Vlade i ministra unutrašnjih poslova, pozvao da sednici prisustvuje i Milorad Todorović, sekretar Ministarstva unutrašnjih poslova, i Nataša Milidragović, zamenik načelnika Odeljenja za normativne poslove Sekretarijata Ministarstva unutrašnjih poslova.
Nastavljamo rad i prelazimo na zajednički načelni i jedinstveni pretres o predlozima zakona iz tačaka 6, 7, 18, 19, 20. i 21. dnevnog reda.
Saglasno odluci Narodne skupštine da se obavi zajednički načelni jedinstveni pretres o predlozima zakona iz dnevnog reda pod tačkama 6, 7, 18, 19, 20. i 21, a pre otvaranja zajedničkog načelnog i jedinstvenog pretresa, podsećam vas da prema članu 97. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika, članova poslaničke grupe, o čemu ste detalje dobili o materijalu.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 157. stav 2. i članu 170. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram zajednički načelni i jedinstveni pretres o Predlogu zakona o detektivskoj delatnosti, Predlogu zakona o privatnom obezbeđenju, Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Švajcarske Konfederacije i Republike Austrije o osnivanju i radu Međunarodnog centra za razvoj migracione politike u Beču iz 1. juna 1993. godine dopunjenog Sporazuma između Švajcarske Konfederacije, Republike Austrije i Republike Mađarske o izmenama i produženju važenja potpisanog Sporazuma o osnivanju i radu ovog tela iz 27. marta 1996. godine, Sporazum između Švajcarske Konfederacije, Republike Austrije i Republike Mađarske o izmenama Sporazuma o osnivanju i radu ICMPD-a iz 26. aprila 1996. godine, kao i Sporazum o trećoj izmeni Sporazuma o osnivanju i radu ICMPD-a iz 25. juna 2003. godine između Švajcarske Konfederacije, Republike Austrije, Republike Mađarske, Republike Slovenije, Češke Republike, Kraljevine Švedske, Republike Bugarske, Republike Hrvatske i Republike Poljske, potpisanog 25. juna 2003. godine na Rodosu, zatim Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Crne Gore o readmisiji, lica čiji ulazak ili boravak nezakonit, Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Makedonije o policijskoj saradnji i Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vijeća ministara Bosne i Hercegovine o predaji i prihvatu lica čiji je ulazak i boravak nezakonit.
Da li predstavnik predlagača Ivica Dačić, predsednik Vlade i ministar unutrašnjih poslova želi reč? Izvolite.

Poštovani gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi da kažem nekoliko reči vezano za zakone koji se nalaze pred vama, bilo da je reč o ova dva zakona koji regulišu privatno obezbeđenje i detektivsku delatnost, bilo da je reč o ratifikaciji ova četiri međunarodna sporazuma.
Republika Srbija je još 2009. godine definisala i postavila cilj političkog delovanja definisan u Strategiji nacionalne bezbednosti, a to je izgradnja i uspostavljanje jednog efikasnog i koordinisanog rada jedinstvenog sistema bezbednosti i izgradnja povoljnijeg bezbednosnog okruženja.
Shodno Strategiji, politika nacionalne bezbednosti predstavlja deo ukupne državne politike i sprovodi se kroz usklađeni program mera i aktivnosti koje država preduzima, a radi dostizanja ciljeva politike nacionalne bezbednosti.
Sve veću odgovornost u sprovođenju politike unutrašnje bezbednosti, zajedno sa državnim i ostalim organima i institucijama, imaju i subjekti iz oblasti privatnog obezbeđenja, čija delatnost obuhvata zaštitu bezbednosti pojedinaca, objekata i drugih materijalnih dobara koja nije obuhvaćena zaštitom od strane nadležnih državnih organa. Od posebnog društvenog značaja je da delatnost subjekata iz oblasti privatnog obezbeđenja bude u celosti normativno i doktrinarno uređena.
Naravno, u protekle četiri godine učinjeni su brojni napori u navedenom pravcu. Međutim, u sektoru privatne bezbednosti, nakon stavljanja van snage Zakona o sistemu društvene samozaštite 1993. godine, kojim je bilo uređeno i pitanje fizičko-tehničkog obezbeđenja objekata i druge imovine od strane organizacija udruženog rada i drugih samoupravnih organa, u pravnom sistemu Republike Srbije ostala su pravno neuređena pitanja koja se odnose na specifičnosti vezane za obavljanje delatnosti privatnog obezbeđenja.
Realnost je da je u Republici Srbiji sektor privatnog obezbeđenja veoma razvijen. Iako ne postoje precizni brojčani podaci o broju zaposlenih, spekuliše se sa brojkom od 50.000 zaposlenih i skoro isto toliko komada oružja u posedu ovih lica. Da su oblasti pružanja ove vrste usluga danas prate savremeni trendovi. Međutim, u ovom trenutku ne postoje jasno definisana prava i obaveze i pravnih i fizičkih lica, koja obavljaju ovu specifičnu delatnost, kao ni jasna uloga nadležnog državnog organa u nadzoru nad obavljanjem poslova iz oblasti privatnog obezbeđenja, po uzoru na druge evropske države.
Polazeći od činjenice da za sprovođenje politike unutrašnje bezbednosti poseban značaj ima normativna dogradnja delatnosti nadležnih državnih organa i drugih subjekata, koji se bave poslovima bezbednosti, Vlada Republike Srbije je u cilju normativnog uređenja jedine preostale oblasti u Sektoru bezbednosti, koja do sada nije na ovaj način zaokružena, utvrdila ova dva predloga zakona – Predlog zakona o privatnom obezbeđenju i Predlog zakona o detektivskoj delatnosti.
Donošenjem posebnih zakona za službenike obezbeđenja i detektive, koji bi bili primereni našem pravnom sistemu, potrebno je urediti način, obim i uslove za obavljanje ovih delatnosti, stavljajući ih pod veći stepen kontrole od strane nadležnih organa države, posebno imajući u vidu da je Republika Srbija jedina država u Evropi i regionu koja oblast privatnog obezbeđenja još nije uredila zakonom.
Oba predloga zakona za cilj imaju profesionalizaciju ovih delatnosti, a u cilju podizanja nivoa kvaliteta usluga, računajući na njihov doprinos o ukupnom sistemu unutrašnje bezbednosti, koji ovaj značajni resurs svakako može da pruži.
Kako bismo došli do najvećeg stepena usaglašavanja zakonskih rešenja između predstavnika ove specifične struke i nadležnog državnog organa za primenu propisa, a to je Ministarstvo unutrašnjih poslova, uspostavljena je neposredna saradnja sa Udruženjem za privatno obezbeđenje i Udruženjem detektiva Privredne komore Srbije. Ovo javno privatno partnerstvo omogućilo je svim zainteresovanim predstavnicima sektora privatnog obezbeđenja da direktno učestvuju u oblikovanju zakonskih rešenja, kroz formu javnih rasprava koje su održane u Beogradu, Nišu, Kragujevcu i Novom Sadu.
Zakon o privatnom obezbeđenju predviđa četiri grupe poslova: obezbeđenja lica, imovine i poslovanja fizičkom zaštitom, poslove transporta novca vrednosnih i drugih pošiljki, održavanja reda na javnim skupovima, sportskim priredbama i drugim mestima okupljanja građana i oblast tehničke zaštite. Predviđeni su uslovi za licenciranje koje i pravna i fizička lica moraju da ispune kako bi pružali ove vrste usluga.
Predlogom zakona o detektivskoj delatnosti se takođe kroz sistem licenciranja obezbeđuje da ovlašćenja, koja ovaj zakon pruža detektivima, dobijaju lica koja ispunjavaju određene uslove, što doprinosi pomenutoj profesionalizaciji ove delatnosti.
Zakon o privatnom obezbeđenju uređuje i način obavljanja poslova privatnog obezbeđenja, ovlašćenja službenika obezbeđenja, uniforme, oznake i legitimacije službenika obezbeđenja, nadzor nad radom evidencije i zaštitu podataka.
Zakon o detektivskoj delatnosti, osim pomenutih uslova za licenciranje, uređuje ovlašćena i način obavljanja poslova detektiva, njihove legitimacije, nadzor nad radom, obnovu licence, evidencije i zaštitu podataka.
Želim da iskoristim ovu priliku da se zahvalim narodnim poslanicima koji su pokazali veliko interesovanje za ova dva predloga zakona, što govori o značaju predmeta uređenja, a koji su nakon detaljnog razmatranja tekstova predloga dali niz konstruktivnih i celishodnih amandmana, za koje Vlada Srbije smatra da ih treba prihvatiti.
Prema prvim analizama, može se izvući zaključak da će biti prihvaćeno skoro polovina pristiglih predloga, čime će ovaj saziv Skupštine dati značajan doprinos u normativnom uređenju sektora privatnog obezbeđenja.
Verujemo da će normativno zaokruživanje sektora bezbednosti doprineti realizaciji ciljeva koji su postavljeni još Strategijom nacionalne bezbednosti iz 2009. godine, da će nova zakonska rešenja doprineti zaštiti prava zaposlenih u ovom sektoru, kao i njihovoj bezbednosti prilikom obavljanja poslova, da će korisnici usluga biti zaštićeniji i zadovoljniji postignutim kvalitetom usluga, a pravna lica registrovana za obavljanje ove vrste delatnosti nastaviti da se razvijaju u skladu sa evropskim standardima.
Podsetiću još i da je po procenama vrednost tržišta usluga privatnog obezbeđenja iz 2008. godine oko 150 miliona evra. Broj registrovanih firmi otprilike iznosi oko tri hiljade firmi. Nema preciznih podataka koliko njih trenutno radi. U njihovom radu, međutim, zbog nerešene pravne regulative često je dolazilo do ozbiljnih zloupotreba ovlašćenja koja proizilaze iz prirode ovih delatnosti, pri čemu MUP nije imalo posebna ovlašćenja u odnosu na nosioce ovih delatnosti, osim onih ovlašćenja koja ima u odnosu na sve učesnike u pravnom prometu i onih koji su utvrđeni na propisima o oružju i municiji.
Posledica pravne neuređenosti u ovim delatnostima su relativno česta i gruba prekoračenja ovlašćenja koja proizilaze iz prirode delatnosti, uglavnom od strane neregistrovanih organizacija i fizičkih lica, od kojih je zapaženi broj dobio negativan publicitet u javnosti, na veliku štetu, ugledu onih privrednih društava i preduzetnika koji poslove privatnog obezbeđenja obavljaju profesionalno i u nedostatku zakona o ovoj delatnosti u skladu sa važećim nacionalnim i međunarodnim standardima.
Podsetiću, takođe, da se o ovim zakonima raspravlja dugi niz godina, da je rasprava započela još i pre nego što sam postao ministar MUP, znači, još i pre 2008. godine, da je 2011. godine zakon bio u skupštinskoj proceduri, ali da je nakon određenih primedbi koje su, pre svega, došle od Poverenika za javne informacije, zakon je povučen i da se ponovo nalazi u proceduri posle velikog broja javnih skupova i javne rasprave o njemu.
Trenutno se na nivou EU ne odvija proces harmonizacije zakonodavstva, kada je privatni sektor bezbednosti u pitanju. Konfederacija evropskih bezbednosnih službi promoviše minimalne uslove za rad privatnih bezbednosnih kompanija na evropskom nivou. Takođe, postoji i pravilo službe za privatni sektor bezbednosti, koje treba da doprinese podizanju standarda usluga koje ove kompanije pružaju, kao i da garantuje visok nivo profesionalne etike u postupanju zaposlenih u ovom sektoru.
Međutim, i pored ovih pokušaja meke harmonizacije regulative u ovoj oblasti, značajne razlike u nacionalnim zakonodavstvima i dalje postoje.
Usvajanje ovog zakona doprineće ostvarenju punopravnog članstva nacionalnog udruženja privatnog obezbeđenja u relevantnim evropskim i međunarodnim organizacijama, u oblasti privatnog obezbeđenja i učestvovanja u njihovom radu. Podsetiću da su članovi tih konfederacija nacionalna udruženja poslodavaca u sektoru privatnog obezbeđenja evropskih država, što predstavlja oko 10.000 firmi za privatno obezbeđenje u Evropi sa preko 600.000 zaposlenih.
Privatne bezbednosne kompanije pružaju veoma širok spisak usluga na evropskom tržištu, kada je u pitanju obezbeđenje objekata, pa čak uključujući i nuklearna postrojenja, npr. u Nemačkoj i Rumuniji, vojnih postrojenja, npr. u Austriji, Estoniji i Nemačkom, aerodroma, kao što je u Austriji, Nemačkoj, Rumuniji, Velikoj Britaniji, Švedskoj, Holandiji, Grčkoj i Francuskoj, lukama kao što su Bugarska i Holandija, pa čak i parlamenata, kao što su Rumunija i Bugarska.
Pomenuću da upravo zgrada gde se obavljaju razgovori i dijalog u Prištini, koja pripada Službi za spoljne poslove, između Beograda i Prištine u Briselu, da zgradu obezbeđuje privatno obezbeđenje jedne kompanije koja posluje i ovde u Srbiji.
U Belgiji, Grčkoj i Portugalu nije dozvoljeno zapošljavanje u privatnoj bezbednosnoj kompaniji lica koja je u prethodnih pet godina bilo zaposleno u policiji ili službama bezbednosti. Opet, u državama koje imaju potrebu da smanje broj zaposlenih u javnom sektoru, bezbednost, kao što je to slučaj sa nama, ovakva odredba bi bila suviše restriktivna.
Različiti su modeli nadzora nad privatnim sektorom bezbednosti. U Grčkoj, Danskoj, Mađarskoj i Slovačkoj potpadaju pod nadležnost lokalne policije, a u Nemačkoj, Italiji i Švedskoj nadležne su lokalne vlasti, u Luksemburgu je nadležno Ministarstvo pravde, u Irskoj i Velikoj Britaniji nadležno je posebno telo koje je formirano sa ciljem da obezbedi nadzor nad privatnim sektorom bezbednosti.
Većina zemalja EU ima propisane samo minimalne uslove za zapošljavanje kadrova u ovim kompanijama, pre svega kada je u pitanju potreba da nisu krivično gonjeni, mada čak ni ovaj uslov ne postoji npr. i Nemačkoj ili u Češkoj.
Ne postoji ujednačen pristup ni kada je u pitanju obuka zaposlenih kao preduslov za rad u privatnim bezbednosnim kompanijama. U Španiji obavezan program i nivo obuke propisuje Ministarstvo unutrašnjih poslova, dok je u Italiji to interna stvar samog preduzeća. U Danskoj se potreban fond časova kreće između 111 i 240, dok se u Francuskoj zahteva samo 32. U Nemačkoj postoji obavezan kurs za osoblje na operativnim poslovima u trajanju od najmanje 40 časova, koji sprovodi Privredna komora.
Veće razlike postoje i kada je upotreba oružja u pitanju. Tako je zaposlenima u privatnom sektoru bezbednosti u Irskoj, Velikoj Britaniji, Danskoj, Francuskoj i Holandiji zabranjeno posedovanje vatrenog oružja, dok je u ostalim državama EU dozvoljeno.
Postoje velike razlike i u pogledu prava zaposlenih u ovim preduzećima da vrše zaplene i lišavanje slobode lica. Tako u Grčkoj, Slovačkoj, Sloveniji i Poljskoj imaju pravu ograničenog pretresa i zaplene samo na aerodromima, dok u Francuskoj, Holandiji i Nemačkoj nemaju takva prava i izjednačeni su u tom smislu sa ostalim građanima. Litvanija, Estonija i Letonija s druge strane dozvoljavaju čak i lišavanje slobode lica pod određenim uslovima.
Sve sam ovo rekao da bih vam skrenuo pažnju da ne postoji jedinstvena evropska regulativa kada je reč o ovom sektoru bezbednosti, već samo načelne osnovne odredbe koje potvrđuju postojanje jednog ovakvog sektora i njegovu značajnu ulogu u celokupnom sistemu nacionalne bezbednosti.
Kada je reč o drugom delu današnje sednice, on je posvećen ratifikacijama četiri međunarodna sporazuma, ratifikaciji Sporazuma o osnivanju i radu međunarodnog centra za razvoj migracione politike, Sporazuma o readmisiji sa Crnom Gorom, sa BiH i Sporazum o policijskoj saradnji sa Makedonijom.
Ratifikacijom Sporazuma o osnivanju i radu međunarodnog centra za razvoj migracione politike, Republika Srbija postaje članica ove međunarodne organizacije koja ove godine slavi 20 godina postojanja, što je prilika da se rezimiraju veoma značajni rezultati koje je Srbija postigla u saradnji sa ovom organizacijom. Ova međunarodna organizacija je svoj rad koncentrisala na tri ključne oblasti od međunarodnog interesa, a to su: razvijanje dijaloga u pitanjima migracija, izgradnje kapaciteta u smislu jačanja nacionalnih i regionalnih kapaciteta u bavljenju savremenim migracionim izazovima i istraživanje i dokumentovanje u cilju produbljivanja znanja u pitanjima migracija i profesionalizacija pristupa ovom savremenom izazovu.
Iskoristiću ovu priliku da istaknem i činjenicu da je Kosovo prošle godine podnelo zahtev za članstvo u ovoj značajnoj međunarodnoj organizaciji, međutim bili su odbijeni i njihova dalja saradnja je omogućena jedino u okvirima onoga što je dogovoreno u prethodnom toku dijaloga kada je reč o učešću Kosova na regionalnim forumima.
Vezano za ratifikaciju Sporazuma o readmisiji sa Crnom Gorom i Bosnom i Hercegovinom, u pitanju su tipski modeli ovakvih međunarodnih ugovora na čijim zaključenjima Ministarstvo unutrašnjih poslova intenzivno radi proteklih godina.
Zemlje regiona nisu do sada između sebe zaključivale ovakve ugovore, već su zaključivani uglavnom sa zemljama EU. Međutim, kako su sve zemlje regiona deo jednog istog procesa, procesa pristupanja EU, zajednički interes država je da zaključe između sebe sporazume o readmisiji i time ispune jedan od važnijih zadataka koji je pred nas postavila Evropska komisija.
Zašto je to predmet interesovanja Evropske komisije? Razlog za interesovanje Evropske komisije za oblast readmisije je taj što se sporazumima o readmisiji omogućuje organizovan, recipročan i institucionalizovani povratak lica, koja se nalaze u neregularnoj situaciji u drugoj državi, na teritoriju države sa koje su ušli, kako bi im se kasnije, nakon povratka, omogućila reintegracija u društvu.
Smatra se, ukoliko države ulože napor u stvaranju preduslova za uspešnu socijalnu reintegraciju povratnika, po Sporazumu o readmisiji, da će se manji broj ovih lica odlučivati da ponovo napusti Srbiju, odnosno neku treću zemlju i nađe se u neregularnoj situaciji na teritoriji druge zemlje.
Vezano za ratifikaciju Sporazuma o policijskoj saradnji sa Makedonijom, potrebno je istaći da se između Srbije i Makedonije, uprkos činjenici da do sada nije postojao potpisan bilateralni sporazum, saradnja se vrlo intenzivno odvijala posredstvom Interpola, sa sedištima u Beogradu i Skoplju, a takođe ostvaruje se i putem informacionog sistema I 24/7.
Sa makedonskom policijom u proseku se godišnje razmeni oko 1800 policijskih informacija, što predstavlja jedan od eksplicitnih povoda da se ova saradnja i formalno uobliči. Dva ministarstva su preduzela korake u pravcu usaglašavanja teksta ovog sporazuma koji je postao predmet ratifikacije.
Imajući u vidu činjenicu da su i Srbija i Makedonija potpisnice Konvencije o policijskoj saradnji u jugoistočnoj Evropi, ovaj sporazum će pružiti osnovu za dalje konkretizovanje i realizovanje saradnje, predviđene odredbama ove konvencije.
Dame i gospodo narodni poslanici, imajući u vidu sve ovo što sam rekao i imajući u vidu činjenicu da će u raspravi koja danas započinje, i u načelu i u pojedinostima, veliki broj amandmana koji ste vi podneli biti prihvaćen, imajući u vidu potrebu i neophodnost da oblast privatnog obezbeđenja i detektivska delatnost bude zakonom uređena u Srbiji, takođe imajući u vidu da je o ovome obavljen veliki broj skupova, konferencija, da je otvorena i vođena javna rasprava, ja vas pozivam da podržite ove predloge zakona i da tako jednu veoma važnu oblast, koja je sada neregulisana, koja zapošljava veliki broj ljudi koji imaju pravo za sada bez pravne regulative, u buduće pravno definisane primene određenih sredstava prinude, koji imaju pravo na korišćenje i oružja, imajući u vidu važnost cele ove oblasti da to bude jedinstven sistem, deo sistema nacionalne bezbednosti, ja vas pozivam da podržite ove predloge zakona. Zahvaljujem.

Zahvaljujem se premijeru.
Da li izvestioci nadležnih odbora žele reč? (Ne)
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Đorđe Kosanić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedniče Vlade, predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je danas zajednički načelni pretres Predloga zakona o detektivskoj delatnosti, Predlog zakona o privatnom obezbeđenju, četiri predloga zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Crne Gore, između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Makedonije, između Vlade Republike Srbije i Vijeća ministara Bosne i Hercegovine i Sporazum o osnivanju i radu Međunarodnog centra za razvoj migracione politike.
Na samom početku reći ću da će poslanička grupa Jedinstvene Srbije u Danu za glasanje podržati pomenute predloge zakona.
Moje izlaganje danas u prvom delu biće fokusirano na Predlog zakona o privatnom obezbeđenju i detektivskoj delatnosti, a u zavisnosti od vremena, osvrnuću se i na pomenute sporazume.
Na samom početku, govoreći o Predlogu zakona o privatnom obezbeđenju, treba reći da se ovim zakonom uređuje obavezno obezbeđenje i zaštita određenih objekata, poslovi i rad pravnih i fizičkih lica u oblasti privatnog obezbeđenja, uslovi za njegovo licenciranje, način vršenja poslova i ostvarivanje nadzora nad njihovim radom.
Potpuno iskreno treba reći da mi, praktično, od devedesetih godina nemamo nikakav zakon koji bi uredio ovu oblast ili privatnu delatnost bezbednosti, ni zakon o fizičkom obezbeđenju, a i ovde drugi pomenuti zakon o detektivskoj delatnosti, iako sve zemlje u okruženju su već ovu oblast davno regulisale.
Prema podacima Evropske konferencije udruženja za privatno obezbeđenje, u Srbiji je izmešu 50 i 60 hiljada ljudi angažovano na poslu obezbeđenja imovine, ljudi, prevoza, novca, ugradnji bezbednosnih elektronskih sistema i alarma. Takođe, procenjuje se da u Srbiji aktivno deluje oko 600 preduzeća i agencija za privatno obezbeđenje, a registrovano je negde preko 3.000 firmi.
Snaga domaćeg tržišta procenjuje se na oko 6.000 ugovora na osnovu javnih nabavki sa državnim institucijama i na potencijalnih čak 8.500 ugovora o obezbeđenju sa privatnim klijentima.
Ono što mi je ovde bilo veoma važno pripremajući se za ovu temu, došao sam do podatka da praktično godišnji ove industrije vredan je 180 miliona evra, gotovo koliko izvoz maline i softvera omiljenih veličina za poređenje u Srbiji.
Kada je reč o oružju, isto tako u prilog donošenja ovog zakona treba reći da u Srbiji, prema procenama, više od 50.000 ljudi, osim vojske i policije, svakodnevno nosi oružje, tako da praktično treću oružanu silu u državi čine zaposleni u stotinama privatnih preduzeća koja se bave pružanjem usluga obezbeđenja.
Nešto kasnije reći ću kako to izgleda i u EU što se tiče ovog zakona, a ja sam siguran, kao što ste vi rekli, da kroz amandmane popravićemo i što se tiče ovoga, nošenje oružja, jer do sada je bilo predviđeno da bude samo kalibar devet milimetra, a ovde ćemo uvrstiti i kalibar 7.65 kroz amandmane, tako da ćemo poboljšati taj zakon u ovom delu.
Iako ovaj sektor već godinama raste, tek sada će biti uređen posebnim zakonom. Kroz razna okupljanja rasprave, javna slušanja, čulo se od samih vlasnika firmi za obezbeđenje da je problema mnogo,od agencija koja rade na crno i nemaju licence za rad, pa do toga da u njima radi osoblje bez osnovne obuke.
Činjenica da klijenti prvo pitaju, a takvo je stanje trenutno u zemlji, nije to samo regulisano u ovoj oblasti, teško je stanje, nema novca, koliko usluga košta, pa tek potom šta dobijaju, potvrđuje se da usled nedostatka preciznih pravila, brojne firme zapošljavaju ljude na crno ili nude usluge po drugim cenama samo da bi dobile angažman.
Isto tako treba reći da mnogi radnici obezbeđenja nisu mesecima primili platu, a uobičajeno je da su i zarade izuzetno niske. Složićemo se da je ova oblast izuzetno zahtevna. Ti ljudi koji rade, rade i težak i odgovoran posao, pa po radnom satu trenutno dobijaju u velikom broju slučajeva manje od jednog evra, iako bi neka regulativa trebala da bude plaćanje oko dva evra.
Naravno treba naći i razloge u tome što je to tako. Ekonomska kriza je samo jedan od uzroka ovako male cene rada u izuzetno, složićete se sa mnom, u teškim uslovima u kojima ovi ljudi rade, ali drugi, iskreno reći bitniji uslov leži u politici menadžmenta firmi, da veliki profit ostvaruju kroz nisku cenu rada. Radnici sa druge strane nemaju dovoljno snage da samostalno organizuju svoj sindikat. Iz ovoga proizilazi logičan zaključak da mnogima ne odgovara usvajanje zakona jer bi njegovom primenom došlo do pooštrenja standarda zakona, i svakako dobro dođe svaki izgovor koji bi ovaj zakon vratio u fioku. Isto tako regulisanjem ove oblasti, svakako najviše gubi država, koja bi za početak najviše mogla da zaradi nelicenciranju privatnih firmi za pružanje usluga obezbeđenja.
Malo pre sam rekao a sada bi se i osvrnuo na zakone kako to izgleda u EU. Najpre, kao što sam pričao o zapošljavaju i najpre bi o tome pričao, tako da većina zemalja u EU ima propisane minimalne uslove za zapošljavanje kadrova u ovim kompanijama, pre svega kada je u pitanju potreba da nisu bili krivično gonjeni. Mada ovaj uslov ne postoji recimo u Nemačkoj ili u Češkoj. Što se tiče minimalnih uslova negde se zahteva određen uzrast, zatim državljanstvo, radno iskustvo ili drugo. Takođe, različite su i institucije koje vrše bezbednosne provere ovih lica, pa ih tako u Holandiji obavljaju samo preduzeća koja zapošljavaju, kao učestalost ovih provera je različita. Ne postoji ni isti pristup kada je u pitanju obuka zaposlenih, kao preduslov u privatnim bezbednosnim kompanijama.
U Španiji obavezan program i nivo obuke propisuje Ministarstvo unutrašnjih poslova, dok je u Italiji to interna stvar samog preduzeća. U praktično svim državama EU postoji obavezan vid identifikacije lica zaposlenih u privatno-bezbednosnim kompanija u vidu isprava tj. legitimacija, ili uniforme. To sam pričao malo pre kako stoji situacija kod nas, ali veća razlika postoji u pitanju kada je upotreba vatrenog oružja. Kako to stoji kod zemalja u EU? Prvo, tako je zaposlenom u privatnom sektoru u Irskoj, Velikoj Britaniji, Danskoj, Francuskoj u Holandiji zabranjeno posedovanje vatrenog oružja, dok je u ostalim državama EU to dozvoljeno.
Međutim, u tim državama postoji velika razlika u pogledu uslova za posedovanje vatrenog oružja, kao i vrste oružja za koje se može dobiti dozvola. Postoji velika razlika i u pogledu prava zaposlenih u ovim preduzećima, da vrše zaplene i lišavanje slobode lica. Tako, u jednom delu zemalja imaju pravo ograničenog pretresa i zaplene samo na aerodromima, dok u ostalim zemljama nemaju takva prava, izjednačeni su u tom smislu sa ostalim građanima.
Recimo u Litvaniji, Estoniji i Letoniji dozvoljava se lišavanje slobode lica pod određenim uslovima. S druge strane privatne bezbednosne kompanije pružaju veoma širok spisak usluga na evropskom tržištu kada je u pitanju obezbeđenje, a ja moram reći da će to u nekom vremenu doći i kod nas. Svakako, da ćemo i mi krenuti tim putem, tako da obezbeđenje objektivno uključuje i nuklearna postrojenja npr. u Nemačkoj i Rumuniji, vojnih postrojenja u Austriji, Estoniji, pa zatim aerodroma, luka, pa čak i parlamenata, kao što je u Rumuniji ili Bugarskoj. Ove kompanije obezbeđuju i transport novca i drugih dragocenosti. Pružaju usluge obezbeđenja lica itd, itd.
Takođe, variraju i modeli uspostavljanja odnosa između ovih preduzeća i javnog sektora bezbednosti. Inače ovaj sektor je potencijalno opterećen brojnim izazovima. Zbog toga se često nacionalnim zakonima postavljaju ograničenja u pogledu prelaska iz jednog sektora u drugi sektor. Različiti su i modeli nadzora nad tim privatnim sektorom bezbednosti. U nekim zemljama to je nadležnost lokalne policije, dok u drugim to je u nadležnosti lokalne vlasti, ali u Luksemburgu, recimo, u nadležnosti Ministarstva pravde, u Irskoj i Velikoj Britaniji nadležno je posebno telo.
Rekao sam niz konkretnih primera vezanih za evropskoj iskustvo, jer cilj nam je da usvojimo, a i vi ste malo pre rekli da ćemo kroz amandmane, većinu amandmana usvojiti, znači cilj nam je da usvojimo jedan dobar zakon. Naravno, što se tiče ovog zakona, poslanička grupa Jedinstvena Srbije u danu za glasanje podržaće.
Kada je reč o detektivskoj delatnosti, Predlog zakona o detektivskoj delatnosti, na samom početku reći ću da će poslanička grupa Jedinstvena Srbija glasati za ovaj Predlog zakona, kojim se reguliše rad privatnih lica, zatim preduzetnika i fizičkih lica koji vrše poslove iz oblasti delatnosti pružanja detektivskih usluga, uslovi za njihovo licenciranje i način vršenja poslova i ostvarivanje nadzora nad njihovim radom. Svi oni mogu vršiti poslove koji su isključivo u nadležnosti državnih organa i primenjivati operativne metode i sredstva koja nadležni organi vrše, odnosno primenjuju na osnovu posebnih propisa.
Do sada, vrlo često je dolazilo do ozbiljnih zloupotreba ovlašćenja koje proizilaze iz prirode ovih delatnosti, pri čemu organi MUP-a nisu mogli, a posebno imali ovlašćenja u odnosu na nosioce ove delatnosti. Ovde zaista potpuno iskreno treba reći da su zloupotrebe uglavnom dolazile od strane neregistrovanih firmi ili pojedinaca od kojih je deo duboko, značajan publicitet u javnosti, na štetu i ugled onih privrednih društava i preduzetnika koji ove poslove obavljaju zaista profesionalno. Zbog toga je i neophodno donošenje posebnog zakonskog rešenja, kojim bi se regulisala ova oblast, a imajući u vidu da je država Srbija jedina država u okruženju koja nije uredila zakonom ovu oblast. Kada je reč o ovom zakonu poslanička grupa Jedinstvena Srbija u danu za glasanje će podržati ovaj zakon.
Potrebno je da isto tako zakonodavstva najrazvijenih država članica EU da budu preduzimljive i usklađene sa našim Ustavom i tradicijom. U tom smislu, budući zakon treba svakako uvažiti. Rešenja zastupljena u zakonodavstvu zemalja iz bliskog okruženja sa kojima imamo sličnu pravnu ili administrativnu tradiciju, nasleđe i praksu.
Međutim, ovde treba pažnju posvetiti konkretnim rešenjima, sadržanim u propisima onih zemalja koje imaju razvijene standarde u ovoj oblasti Velika Britanija, Španija ili Nemačaka, oslanjajući se na ono što ovaj zakon donosi, a to su i kaznene odredbe koje su izgleda neophodne. One se kreću u granicama od pet hiljada do milion dinara u zavisnosti da li je pravno ili fizičko lice, ne bih ulazio u detalje šta sve propisuje ovaj zakon, do zabrane obavljanja delatnosti od tri meseca do tri godine.
Na kraju svega ovog navedenog vezano za ova dva zakonska rešenja, važno je da budu usvojen kvaliteta zakon koji će omogućiti što ravnopravnije uslove na tržištu, zaštitu prava radnika, omogućiti kvalitetnu kontrolu države nad ovim sektorom, kao i da se uspostavi funkcionalna saradnja državnog i privatnog sektora bezbednosti.
Sada nešto samo ukratko o četiri pomenuta sporazuma. Kada je reč o Međunarodnom centru za razvoj migracione politike, da ga ne čitam, pošto ima zaista dosta da se čita o njemu, osnovan je 1993. godine na inicijativu Austrije i Švajcarske. Njena osnovna delatnost se bazira na analizi migracionih tokova, promocije razvoja sveobuhvatne politike migracije, kao i razmena stručnjaka, a sve u cilju pružanja pomoći državama i institucijama oko pitanja migracije. U praksi deluje kao specijalizovana agencija zemalja EU i takođe poseduje statut Ujedinjenih nacija posmatrača.
Danas migracioni centar ima oko 15članica. Do sadašnja saradnja MUP-a Republike Srbije sa ovim organizacijama se odvijala kroz učešće naših predstavnika na mnogobrojnim seminarima na temu azila, migracija i viza. Proces pristupanja Republike Srbije ogleda se u potpisivanju deklaracije o namerama između međunarodnih centara za razvoj migracione politike i Vlade Republike Srbije, koji je potpisan 6. jula 2011. godine.
Svakako da potvrđivanjem ovog sporazuma bi se stekli uslovi da se proces formalnom pristupu okonča i da MUP Republike Srbije pošalje ratifikacioni instrument Ministarstvu spoljnih poslova Republike Austrije.
Kada je reč o tri pomenuta zakona, o sporazumima između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Makedonije, Crne Gore i Vijeća ministara BiH ukratko ću samo reći da je osnovni motiv za donošenje ovog zakonskog rešenja je potreba da daljim jačanjem i unapređenjem policijske saradnje između Srbije i pomenutih država u okruženju, kako bi se sa druge strane suzbile ilegalne migracije.
Istovremeno treba reći da su uspostavljene uspešne saradnje u borbi protiv organizovanog kriminala i borbi protiv droge sa susednim zemljama i zemljama članicama EU, uz primenu standarda EU u ovoj oblasti koji predstavljaju jedan od preduslova za priključenje Srbije EU.
Na samom kraju, vezano za sva zakonska rešenja, moram reći da su ona veliki iskorak unapred i poslanička grupa JS će u danu za glasanje podržati ove predloge zakona.

Reč ima narodni poslanik Srđan Spasojević.

Dame i gospodo, narodni poslanici, poštovani građani Srbije, gospodine predsedniče Vlade, danas su u proceduri Predlog zakona o detektivskoj delatnosti, Predlog zakona o privatnom obezbeđenju.
U početku diskusije ću se osvrnuti na Predlog zakona o detektivskoj delatnosti i odmah na početku želim da pohvalim osnovnu ideju predlagača zakona, a to je omogućavanje građanima da pored redovne sudske zaštite alternativno koriste detektivske usluge, ali na legalan način, poštujući osnovna ljudska prava kao i opštu imovinsku bezbednost svih subjekata u društvu.
U Srbiji, posebno u Beogradu, kao najvećem gradu koji po mnogo čemu, pa i po crnim hronikama ima sve odlike svetskih metropola. Određeni, ne tako mali broj ljudi se bavi poslovima koji spadaju u domen klasične detektivske delatnosti, na primer, praćenjem ljudi, lica i dostavljanjem informacija o njihovom kretanju.
Stoga je donošenje zakona kojim će se urediti detektivska delatnost neizbežnost, jer je ovaj zakon, kao što ste i sami rekli, više puta bio u proceduri. Poslednji put krajem 2011. godine i zato smatram da je dobro što je ovaj zakon konačno došao pred narodne poslanike.
Nova Srbija kao poslanička grupa podnela je osam amandmana na ovaj zakonski predlog i 13 amandmana na Predlog zakona o privatnom obezbeđenju. Naši amandmani su konstruktivni, neki su tehničkog karaktera i nadam se, gospodine predsedniče Vlade, da ćete imati u vidu ono što smo mi kao poslanička grupa doprineli da se zakon popravi i da ćete ih prihvatiti. U uvodnom delu vašeg izlaganja ste rekli da će skoro 50% amandmana biti prihvaćeno.
Sada ću se osvrnuti na odredbe člana 2. ovog predloga zakona, koji eksplicitno propisuje da pravna i fizička lica koja se bave detektivskom delatnošću ne mogu vršiti poslove koji su u isključivoj nadležnosti državnih organa, kao i da ne mogu primenjivati operativne metode i sredstva koje ovi organi vrše. Ovakvu distinkciju je svakako neophodno propisati zakonskom normom.
Član 6. taksativno propisuje uslove koje fizičko lice treba da ispuni da bi uopšte moglo da dobije licencu za obavljanje ovih poslova, a među osnovnim su: viša stručna sprema, ispunjavanje opštih uslova za izdavanje odobrenja za nabavku oružja u skladu sa propisima o oružju i municiji, psihofizička sposobnost za obavljanje ovih poslova, savladan obuka itd. Smatram da je od nabrojanog posebno bitno da ovakvo lice ispunjava opšte uslove u skladu sa zakonom kojim se uređuje posedovanje i nošenje oružja i municije, kao i lekarsko uverenje o psihofizičkoj sposobnosti.
Da bi se ova delatnost obavljala na jedan transparentan i uređen način, neophodno je da detektivske firme poseduju adekvatan poslovni prostor u kome će na adekvatan način obezbeđivati podatke do kojih dođu. Ovo se uređuje članom 8. Predloga zakona.
Bitna je i odredba u članu 10. stav 2, kojom se detektivu zabranjuje da prilikom obrade podataka ometa obavljanje posla koji su u nadležnosti državnih organa, čime se i na ovom mestu podcrtava razlika između ovih lica i pripadnika MUP-a.
S tim u vezi, i odredba u članu 12. stav 4. koja propisuje da je detektivska firma dužna da odbije zaključenje ugovora o pružanju usluge ako se zahtev korisnika usluge odnosno vršenje poslova koji su van njene nadležnosti, „tek kada je vršenje tih poslova u suprotnosti sa odredbama drugih zakona i protivno normama javnog morala“.
Član 16. jasno definiše situaciju u kojoj je detektivu dopušteno da upotrebi vatreno oružje, odnosno fizičku snagu.
Član 17. definiše da se prikupljanje i obrada podataka mogu vršiti isključivo u skladu sa propisima kojima se uređuje zaštita podataka o ličnosti i slobodan pristup informacijama od javnog značaja, što je izuzetno važno, imajući u vidu činjenicu da je prikupljanje podataka upravo srž detektivskog posla.
Detektivu se odredbom člana 18. nameće obaveza da odmah obavesti policiju odnosno nadležnog javnog tužioca ukoliko tokom obavljanja posla sazna za krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, što je takođe bitno zakonom propisati.
Članom 23. daje se ovlašćenje službenicima MUP-a da proveravaju način čuvanja i nošenja vatrenog oružja, kao i psihofizičku sposobnost i osposobljenost detektiva za rukovanje oružjem, što je takođe izuzetno važno.
Čl. 30. i 32. bliže uređuju propisanu načelnu obavezu zaštite podataka do kojih se dođe u obavljanju ovih poslova.
Konačno, odredbom člana 40. propisan je rok za automatsko i poluautomatsko oružje i municiju koji se trenutno nalazi u posedu detektivske firme, odnosno privatnih detektiva.
Imajući u vidu opštu situaciju u društvu, mišljenja sam da je možda trebalo razmisliti o roku kraćem od propisanog, na primer, šest meseci, nego rok koji ste predvideli Predlogom zakona.
Što se Predloga zakona o privatnom obezbeđenju tiče, veliki broj rešenja u ovom zakonu prepliće se rešenjima u Zakonu o detektivskoj delatnosti, što je i razumljivo, imajući u vidu karakter i prirodu poslova koji se obavljaju u okviru ove delatnosti. Kao što sam rekao, na ovaj predlog zakona Nova Srbija je podnela 13 amandmana, tako da smo i ovde dali jedan dobar doprinos da zakon popravimo. Nadam se da ćete ih imati u vidu kada budete odlučivali o amandmanima.
Samo Ministarstvo unutrašnjih poslova u čijoj je isključivoj nadležnosti opšta bezbednost, a samim tim i oblast privatnog obezbeđenja, u obrazloženju uz Predlog zakona navodi sledeću notornu činjenicu: „U radu pripadnika svih mogućih firmi koje pružaju usluge privatnog obezbeđenja, prisutne su brojne i ozbiljne zloupotrebe ovlašćenja, a pri tome pripadnici MUP-a nemaju posebna ovlašćenja u odnosu na njih, sem onih opštih ovlašćenja koja se odnose na sve građane“. Nažalost, svedoci smo brojnih nemilih događaja čiji su glavni vinovnici pripadnici najrazličitijih firmi obezbeđenja, odnosno ljudi koji sami sebe tako nazivaju, a u suštini je veliko pitanje čime se oni zapravo bave. Velika većina građana između njih i ozbiljnih kriminalaca ne bez razloga stavlja znak jednakosti. Cifre koje se baziraju na grubim procenama o broju ljudi koji su angažovani u ovom sektoru, a posebno o količini oružja koje cirkuliše u sektoru privatnog obezbeđenja, alarmantne su.
Stoga je zaista neophodno ovu oblast urediti posebnim zakonom, kao što su to uradile već gotovo sve evropske zemlje, uključujući i naše najbliže okruženje.
Član 2. st. 2. i 3. propisuje da usluge privatnog obezbeđenja ne spadaju u policijske ili druge poslove bezbednosti koje vrše organi državne uprave, što je kao i kod Zakona o detektivskoj delatnosti, bitna distinkcija.
Bitna je i odredba člana 7. koja pripadnicima privatnog obezbeđenja zabranjuje bavljenje poslovima naplate potraživanja. Kao i kod detektivske delatnosti, i ovde se članom 12. propisuju minimalni neophodni uslovi za bavljenje ovim poslom.
Član 19. eksplicitno kaže da poslovi privatnog obezbeđenja lica, imovina i poslovanje vrše na način kojim se ne ometa rad državnih organa i ne narušava spokojstvo građana.
Izneo sam neke činjenice, neke bitne detalje kada su u pitanju ovi predlozi zakona. Još jednom ću apostrofirati to da smo podneli amandmane kao poslanička grupa NS. Kada budemo raspravljali u pojedinostima, više ćemo govoriti o detaljima ovih zakonskih predloga.
Sve u svemu, kao što sam rekao, želim da pohvalim inicijativu i Vladu koja je ove zakone stavila u proceduru. Smatram da će se posle donošenja ovih zakona građani Srbije bezbednije osećati jer su zakonski predlozi, odnosno predlozi koji su u ovim zakonima izuzetno dobri i smatram da će urediti pravni sistem i državu i ovaj jedan deo koji je bio neregulisan i na taj način ukolotečiti pravni sistem države. Dakle, za ove zakonske predloge NS će sigurno glasati kada bude Dan za glasanje. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Meho Omerović.

Poštovani potpredsedniče Skupštine, uvaženi predsedniče Vlade Republike Srbije, dame i gospodo narodni poslanici, u ime SDPS govoriću o predlozima samo ova dva zakona, Zakona o privatnom obezbeđenju i Zakona o detektivskim delatnostima. Sasvim slučajno kao narodni poslanik koji obavlja funkciju predsednika Odbora za ljudska, manjinska prava i ravnopravnost polova i Odbora za kontrolu službi bezbednosti, bio sam često u situacijama kada smo raspravljajući o ostvarivanju prava građana i o bezbednosti građana, bili u domenu načina na koji radi i na koji je narastao ovaj specifični sektor, sektor privatnog obezbeđenja.
Imali smo do sada dva predloga zakona iz ove oblasti, koji su zbog značajnih primedbi i potrebe da se dorađuju, povučeni iz skupštine procedure. Ono što je zanimljivo i interesantno - kada god su oni bili povučeni, bili su raspisani izbori. Posle donošenja Zakona o tajnosti podataka i Zakona o zaštiti podataka o ličnosti bilo je relativno lakše urediti ovu oblast.
Osetljivost ove materije je u tome što se uređuje i privatno i javno. Dakle, privatno-javna oblast je oblast koja se definiše ovim zakonima.
Naime, privatne firme, koje pružaju usluge bezbednosti, kao privredni subjekti posluju naravno po tržišnim pravilima, ali su istovremeno i značajni učesnici u sektoru bezbednosti. Država, sa druge strane, svojim građanima garantuje, kako spoljnu, tako i unutrašnju sigurnost. Primarna je obaveza i dužnost države da obezbedi visok nivo bezbednosti koja se mora pružiti svima.
Međutim, privatizacija sektora bezbednosti zapažena je i u razvijenim demokratskim zemljama i u državama u tranziciji. U zapadnim zemljama proces privatizacije ovoga sektora bezbednosti odvijao se, da tako kažem, odozgo ka dole, jer su oružane snage tih zemalja se usmerile na osnovnu aktivnost, a privatnim firmama su povereni poslovi tehničkog obezbeđenja, kako objekata, tako i imovine i lica. Ističu se dva glavna razloga, rekao bih, za proces privatizacije u sektoru bezbednosti. To su: trend ukupne privatizacije i završetak hladnog rata, ali i potreba profesionalizacije ovih odnosa.
U Srbiji danas, to smo čuli i od predsednika Vlade i od mojih kolega u diskusiji pre mene, a to se jasno vidi u obrazloženju koje je dala Vlada kroz ove zakone, postoji nekoliko hiljada registrovanih privatnih firmi za fizičko-tehničko obezbeđenje lica, objekata i imovine. Njihovo osnivanje je dakako zapaženo devedesetih godina prošloga veka, posle ukidanja čuvenog Zakona o društvenoj samozaštiti iz 1993. godine.
S obzirom na to da je ova oblast do sada, oblast privatnog obezbeđenja, bila regulisana u više zakona i da nije postojala evidencija osnovanih privatnih firmi koje se bave zaštitom bezbednosti, bilo je potrebno da se predloži jedan ovakav zakon, kojim bi se ova oblast funkcionalno integrisala u značajan sektor, sektor bezbednosti. Sa pravom se ističe da je Srbija jedina zemlja u Jugoistočnoj Evropi koja nije posebnim zakonom uredila poslovanje privatnih firmi za fizičko-tehničko obezbeđenje.
U Srbiji se danas može donekle govoriti o problemu sukoba interesa zbog činjenice da često službenici MUP istovremeno rade i kao službenici privatnog obezbeđenja. Takva praksa, a toga smo svedoci u prethodnim godinama, nosi veliki rizik poput nejasnog lanca komandovanja, korupcije, problema u nadzoru i utvrđivanju, na kraju krajeva, odgovornosti tih lica.
Na snazi je, kada je u pitanju Srbija, i Pravilnik o vrstama usluga, kojim MUP može da ostvaruje dopunska sredstva i to u vezi sa osnovnom delatnošću ministarstva, odnosno u skladu sa poslovima koji su u funkciji bezbednosti i evidencija iz svoje nadležnosti. Na primer, navešću prevoz određenih lica i stvari, transport novca, vrednosnih pošiljaka za banke i dr. Sa druge strane, MUP je zakonom određeno da vrši kontrolu nad privatnim sektorom. Zakon o policiji ne zabranjuje pripadnicima policije da obavljaju poslove van radnog vremena, kao dodatni rad, s tim da policijski službenik ne može da obavlja poslove i samostalnu delatnost koji su spojivi sa poslovima policijskog službenika. U Zakonu o policiji, na žalost, ne postoji jasan status privatnog sektora obezbeđenja.
Većina drugih država zabranjuje da aktivni policijski službenici rade u privatnom sektoru bezbednosti, međutim, u malom broju država to je čak i dozvoljeno pod uslovima koje propisuju zakoni tih država.
Kada je reč o pravu EU, ni u EU ne postoji harmonizovani pravni okvir koji reguliše ovaj privatni sektor bezbednosti, već su u primeni široko prihvaćeni standardi koji se definišu kao osnovne smernice. Kada je reč o tim opšteprihvaćenim standardima u EU, ja ću nabrojati samo neke najvažnije. Prvo, to su, pre svega, javnost rada, postojanje centralnog registra, kao i opštih i posebnih evidencija, adekvatan sistem kontrole koji sprovode državne institucije, upotreba sile, ali samo u nužnoj odbrani i krajnjoj nuždi i u slučaju samo pomoći, tj. primena principa srazmernosti, saradnja sa policijom, ograničena količina oružja u privatnom obezbeđenju, standard pokriva jednu polovinu zaposlenih, zabrana tajnog snimanja, nedozvoljena upotreba automatskog i poluautomatskog oružja, izdavanje i oduzimanje dozvola za rad, obuke zaposlenih, nošenje uniforme, legitimacije itd.
I u predlozima ovih zakona, o kojima danas govorimo u skupštinskoj proceduri, vodi se računa o ovim navedenim opšteprihvaćenim standardima rada u oblasti privatnog obezbeđenja, pa je tako za pravna lica, preduzetnike i fizička lica predviđeno izdavanje licence za ove poslove, procene rizika, zaštite lica i imovine, planiranje, projektovanje, nadzor i obezbeđenje, transporta novca u delu koji nije u nadležnosti MUP.
Propisani su opšti i posebni uslovi za dobijanje licence, kao i potrebna obuka, odnosno polaganje ispita u MUP. Obavezno je, i zakon to jasno definiše, zaključivanje ugovora sa licem kome se pruža usluga. Regulisani su poslovi obezbeđenja sa oružjem u pogledu objekata, korišćenje određene vrste oružja, količina oružja i nabavka tog istog oružja. Posebno su regulisani poslovi tehničke zaštite i upotreba uređaja za snimanje slike, zatim, poslovi obezbeđenja transporta novca i vrednosnih pošiljaka i uslovi za vozila u pratnji, poslovi redarske službe na javnim skupovima i broj angažovanih redara, u zavisnosti od broja zaposlenih .
Postojanjem i funkcionisanjem kontrolnog centra precizno su utvrđena ovlašćenja službenika obezbeđenja, kao i vrsta sredstava prinude. Kada je reč o evidencijama, propisane su vrste evidencija koje vodi upravo ministarstvo i njihova sadržina, kao i evidencije koje vode pravna lica i preduzetnici, odnosno njihova sadržina.
U odeljku koji govori o zaštiti podataka uređena su prava lica za koja se podaci odnose, nadzor sprovodi ministarstvo i u postupku nadzora privremeno može zabraniti obavljanje delatnosti.
Na isti način je sistematizovan i drugi zakona o kome danas raspravljamo, Predlog zakona o detektivskoj delatnosti. Na samom početku ovog zakona je utvrđeno da pravna lica i preduzetnici koji su registrovani za obavljanje detektivske delatnosti, ne mogu vršiti poslove koji su u isključivoj nadležnosti državnih organa, kao i operativne mere koje nadležni organi vrše na osnovu posebnih propisa. I u ovom predlogu zakona je propisano izdavanje licenci od strane ministarstva, zatim, određeno je o kome se mogu određivati podaci, odnosno obaveza zaključivanja ugovora sa korisnikom i sadržina ugovora, način prikupljanja i obrade podataka, odnosno koje su podatke dužni da daju organu državne uprave.
Nadzor takođe sprovodi ministarstvo uz mogućnost mere privremene zabrane, odnosno obavljanja ove delatnosti, a u slučajevima koji su predviđeni zakonom. Pravna lica za detektivske poslove ne mogu posedovati oružje. Samo detektiv može dobiti dozvolu za nošenje ličnog oružja.
Može se reći da ova dva predloga zakona predstavljaju prikladan normativni okvir za uređenje oblasti privatnog obezbeđenja i detektivske delatnosti.
U pojedinostima, kada bude rasprava po amandmanima, a već imamo situaciju da je podnesen čitav niz amandmana, ja verujem, kao što je rekao i sam predlagač, predsednik Vlade i ministar unutrašnjih poslova, gospodin Ivica Dačić, biće moguća i određena poboljšanja i s tim u vezi su od velike koristi za narodne poslanike, koji su podnosioci amandmana, za koje su nadležni pre svega skupštinski odbori, ja mislim veliku korist mogu da daju i nama, a i predlagaču, primedbe koje su se za ove zakone čule iz kancelarije Poverenika za zaštitu informacija od javnog značaja i zaštitu podataka ličnosti, kao i primedbe profesora sa Beogradskog univerziteta i stručnjaka iz Centra evroatlanske studije i Beogradskog centra za bezbednosnu politiku.
Navešću samo neke od značajnih primedbi iza kojih stojim i lično i partija koju predstavljam, SDPS. To su primedbe koje se odnose na sledeće oblasti. Zakonom bi trebalo odrediti koji će se lični podaci obrađivati, umesto da ministar to radi svojim aktom, kako je predloženo u ovom tekstu zakona.
Pravni osnov za obradu podataka može i mora da bude samo zakon, dok se podzakonskim opštim aktima mogu uređivati samo tehnička i organizaciona pitanja prikupljanja, držanja, obrade i korišćenja podataka i ličnosti. Posebno je ovo važno kada imamo loše iskustvo sa tzv. podzakonskim aktima. Imamo čitav niz zakona koje smo u proteklim godinama u ovoj istoj skupštini donosili, a koja su predviđala da resorni ministri iz ove ili one oblasti to urede podzakonskim aktima u rokovima od tri do šest meseci, a prolazile su i prolaze i godine u nekim slučajevima, da od nadležnih ministara nema podzakonskih akata, i onda ti zakoni u praksi ostaju mrtvo slovo na papiru. Dakle, njihova implementacija, odnosno njihova primena u praksi nije moguća.
Upravo zato, u Predlogu zakona čak nije ni određeno koje su to podatke o ličnosti navedeni državni organi dužni da daju detektivu, kao i da su ti podaci detektivu neophodni isključivo radi vršenja poslova iz njihove nadležnosti.
Uz puno poštovanje načela srazmernosti, rekao bih da bi trebalo izostaviti navođenje i obradu jedinstvenog matičnog broja građana u izveštajima i u drugim dokumentima gde navođenje tog broja nije neophodno.
Kada je reč o uništavanju predmetnih podataka, morala bi biti obavezna službena zabeleška sa rokom njenog čuvanja.
Sledeće primedbe na koje hoću da ukažem su da nije baš najbolje rešenje to da MUP vrši nadzor i da MUP izdaje licence, jer se spajaju nadzorna i izvršna funkcija, u ovom slučaju istog ministarstva - MUP. Izostala je izričita zabrana policijskih službenika u privatnom obezbeđenju, kao i da nije jasna razlika između bezbednosne provere i odgovarajuće promene kao termina iz Predloga zakona.
Za najobičnije funkcije i obavljanje mogućih funkcija u državnoj upravi i u drugim javnim službama neophodna je famozna odredba o tome da neko lice, osim da je državljanin države Srbije i drugih podataka, nije krivično gonjeno, odnosno kažnjavano. To nemate u ovim odredbama, osim ako ne mislite da se pod ovom bezbednosnom proverom i to podrazumeva, ali ostalo bi nejasno ovako na prvo čitanje.
Primedba je da bi kao uslov za dobijanje licence trebalo postaviti i neosuđivanost, o čemu sam sad govorio, jer upravo ta bezbednosna provera u Zakonu o policiji se prenosi na akt ministra. Konkretno, da bi se bezbednosna provera upodobila postupku koji je propisan u Zakonu o tajnosti podataka za pristup tajnim podacima.
Osim toga, primedbe su i na pravo na rad za vršenje poslova privatnog obezbeđenja. Mislim da ne bi trebalo uslovljavati posredovanjem stručne spreme, jer su prioritetno važni znanje i obuka. Takođe, da bi lice koje sprovodi obuku moralo i samo da ispunjava sve ove uslove koji su navedeni za dobijanje licence.
U priručniku Centra za evroatlanske studije, a vezano za oblast, što je veoma zanimljivo, javnih nabavki, upozorava se na opasnost dodeljivanja ugovora onom ponuđaču iz sektora privatne bezbednosti koji nudi najnižu cenu, što obično u osnovi ima jeftinu radnu snagu, lošiju obuku za zaposlene, neplaćanje poreza itd. Znamo iz prakse i iz iskustva da najniža cena, odnosno ponuda ne mora da bude najbolja ponuda.
U svakom slučaju, prilika je da se i kroz raspravu na Odboru za bezbednost, zajedno sa ministrom i predstavnicima Ministarstva, razmatraju ova važna pitanja kroz amandmane i da se, apelujem, prihvati svaki onaj amandman koji otklanja moguće nedostatke u predlozima zakona. Čitanjem već do sada podnetih amandmana, vidim da ima prostora da se postojeći tekst popravi, odnosno da se amandmani pojedinih uvaženih kolega poslanika, bez obzira da li su iz vladajućih ili opozicionih partija, prihvate.
Srbija je, podsetio bih na samom kraju, usvojila Strategiju nacionalne bezbednosti, u kojoj je privatno obezbeđenje uvršteno u sastavni deo nacionalne bezbednosti. I u drugim zakonima, kao što je Zakon o vanrednim situacijama, predviđeno je angažovanje privatnog obezbeđenja za izvršavanje zadataka zaštite i spasavanja. U Privrednoj komori Srbije osnovano je i Udruženje za privatno obezbeđenje, o čemu je govorio i premijer, kao i Komisija za javno privatno partnerstvo u sektoru bezbednosti. Zaključen je čak i Memorandum o saradnji MUP i Privredne komore Srbije. Vlada postepeno uvodi mere ekonomske politike, sa ciljem pojačane kontrole poslovanja i primene Zakona o radu, zapošljavanju, bezbednosti na radu i drugih zakona.
U ovim predlozima zakona predviđeno je formiranje stručnih saveta za unapređenje ovih delatnosti, u kojima će biti i predstavnici registrovanih udruženja za oblast privatnog obezbeđenja i detektivskih udruženja, odnosno poslova koji će takođe pratiti primenu ovih zakona i ukazivati na njihove dobre i na njihove loše strane.
Na samom kraju, zaključiću da će se Srbija posle donošenja ovih zakona, za koje verujem i za koje sam ubeđen da ćemo imati većinu narodnih poslanika, ravnopravno priključiti državama sa jasno definisanim sistemom bezbednosti, jer su bezbednost i vladavina prava dve ključne funkcije za svaku normalnu i pravnu državu. Zahvaljujem se na pažnji.

Reč ima narodni poslanik Borisav Kovačević.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Uvaženi ministre, gospodine Dačiću, poštovane kolege i koleginice poslanici, konačno i Srbija uređuje privatni sektor bezbednosti. U Strategiji nacionalne bezbednosti značajan elemenat, odnosno sektor predstavlja upravo ovaj privatni sektor bezbednosti u ukupnoj bezbednosti zemlje.
No, bez obzira na to i bez obzira što smo još pre nekoliko godina usvojili Strategiju nacionalne bezbednosti, Srbija je do skoro bila među tri zemlje, a mislim da je bila i poslednja, koje ovu oblast nisu uredile. U tako neuređenoj oblasti logično da je, najblaže rečeno, vladao potpunim voluntarizam. Zato u ovoj oblasti godinama caruje netržišno poslovanje. To je jedna od veoma markantnih karakteristika delovanja u ovoj oblasti.
Druga stvar koja je do sada bila veoma karakteristična za ovako neuređen sektor, to je da su u veoma velikom broju i procentu zaposlenih u ovom sektoru bili i neadekvatno, da upotrebim taj fini izraz, obučeni, ali i kompromitovani kadrovi, gledano sa mnogo aspekata.
Zatim, kao što znamo, nije postojala nikakva evidencija zaposlenih i njihovog naoružanja, odnosno nije postojala potpuna, ni centralizovana. Ne postoji približno tačna, a čuli smo to i od ministra malopre, da se računa sa nekom aproksimativnom brojkom od 3.000 kompanija u ovoj oblasti, ali se ne zna koje su u ovom trenutku aktivne.
Nije do sada bilo regulisano prikupljanje, a posebno ne čuvanje podataka, što je sa bezbednosnog aspekta izuzetno delikatno. Zbog toga, a i zbog drugih razloga, bilo je jako puno narušavanja građanskih prava ili ljudskih prava i sloboda. To je jedna od stvari zbog kojih je takođe vrlo značajno što se ova oblast uređuje.
Na kraju, može se nabrajati mnogo toga, ali jedna od karakteristika dosadašnjeg delovanja u ovoj oblasti je bila u velikom broju izražena utaja poreza, što je za zemlju takođe vrlo bitno.
Privatni sektor bezbednosti je u celom svetu i veoma značajna i legitimna privredna grana, a ova zemlja ni o tome nije vodila računa. Mi danas nemamo nijednu instituciju u zemlji koja je imala preciznu, kao što se vidi iz onoga što sam malopre rekao, evidenciju bar kompanija, pravnih lica u privatnom sektoru bezbednosti. Da ne govorim o nekim drugim podacima i evidencijama.
Zbog svega toga, zakon koji je pred nama krčkao se nekih 10-12 godina, od inicijative da se ova oblast uredi, čak mislim da je na uređenju ove oblasti radilo nekih četiri-pet vlada do sada, a konačno će ova Vlada, kao što mnoge stvari danas definitivno ona uređuje, urediti ovu oblast.
Donošenje ovog zakona predstavlja konačno zavođenje reda i poretka u ovoj izuzetno za društvo značajnoj, a bezbednosno osetljivoj i delikatnoj oblasti.
Takođe, kao što sam malopre rekao, ovaj zakon i njegov veliki značaj jeste u oblasti ljudskih prava i sloboda. Jeste veliki doprinos dizanju na veći stepen zaštite ovih prava.
Ceo privatni sektor bezbednosti jeste do sada bio, sporadično kroz razne zakone i pojedinačnim odredbama u tim zakonima uređivan, ali je falio ovakav krovni zakon u ovoj oblasti. On sada, ovako ponuđen, poslanička grupa PUPS procenjuje, definitivno uređuje celovito sve aspekte delatnosti u privatnom sektoru bezbednosti.
Poseban značaj uvođenja ovog zakona jeste što će konačno podići na potreban zadovoljavajući nivo obavljanje poslova u ovoj delatnosti. Uređenje ove oblasti i podizanje kvaliteta usluga na zahtevni nivo doprinosi, duboko sam ubeđen, i većoj bezbednosti građana.
Ova zakon će takođe ukloniti, ili na podnošljivu meru dovesti, nelojalnu konkurenciju koja je masovno vladala u ovoj oblasti i suziti prostor raznim centrima moći kojima je dosadašnji, hajde da upotrebim izraz, dosadašnji haos u ovoj oblasti veoma pogodovao. Mislim da je to jedan od bitnih razloga što se donošenje ovog zakona je ovako dugo trajalo i što se povlačio zakon itd. Mislim, da je tu bilo otpora, jer oni koji u mutnom love, ne odgovara im da se ova oblast uredi.
Kod ovoga svega ima jedna stvar na koju želim da ukažem kod uvođenja zakona, kod realizacije zakona, a to je da ćemo se sresti sada pod novim okolnostima sa sledećom situacijom. Poslovi u ovoj oblasti se dižu na viši kvalitet i samim tim više cene usluga neće biti na ovom nivou, a bile su na najnižem nivou u Evropi, na nivou sata prosečnog od 1,9 evra. U ogromnom broju zemalja je to bilo negde do devet evra, a u najrazvijenijim zemljama čak 28 evra.
Dakle, višestruko će, ovo što zakon zahteva, podići cene usluga. Biće mnogo manje onih koji će moći to da plaćaju, a javlja se mnogo veća potreba za obezbeđenjem od objekata pa nadalje, obzirom na narastanje kriminala, tako da će zbog toga biti jako značajna funkcija kontrole u sprovođenju zakona.
Iz tih razloga verovatno će više nego do sada biti primenjivana kategorija samozaštite u ovoj oblasti, samozaštitne delatnosti, odnosno da će mnoga preduzeća, mnoge institucije, sami organizovati prema ovom zakonu svoju bezbednosnu zaštitu, ali onda to treba žestoko kontrolisati, jer tu će se mnoge manjkavosti podvlačiti iz želje da se to što jeftinije sprovede.
To znači da službu kontrole treba izuzetno dobro organizovati, propisati, a ne da nam kao što je do sada bilo, bar po nekim podacima koje sam čitao, to je bio neki prosek na 1.800 čak kompanija jedan inspektor. To je bila neka srazmera i to ne sme tako ostati.
Zato je jako važno, takođe, da se ovim zakonom propisan rok donošenja podzakonskih akata, svih ovih koja su predviđena, završi u šest meseci kako je propisano.
Značajno je takođe, da se što pre donesu ta podzakonska akta zato što mislim da će se njima u dobroj meri moći nekako iznivelisati određene manjkavosti ovoga zakona. Ukazaću na nekoliko. Nemamo precizno regulisano, ministar je o tome govorio, ali nije eksplicitno čini me se u zakonu rečeno, moguće je da će u ovim aktima, da li će ovaj sektor, privatni sektor bezbednosti bar posredno biti pod nadzorom i demokratskom civilnom kontrolom.
Zatim nije precizirano dovoljno, da li će, a kada je u pitanju vlasništvo kompanija privatnog obezbeđenja šta je sa vlasnicima u liku stranih državljana. Mislim, da to treba preciznije regulisati bez obzira na druge zakon itd.
Takođe, ovde su pominjale i kolege, a želim i ja takođe da podvučem, znam da je zakonom o policiji nešto regulisano, ali ne znam koliko, ali mislim da mora vrlo eksplicitno, čak bi bio za to, u smislu da se zabranjuje privatnim kompanijama privatnog obezbeđenja da angažuju kao izvršioce aktivne policajce. Dakle, to se mora potpuno jasno i eksplicitno izraziti.
Na kraju ima još jedna stvar koja nije u ovom zakonu ničim dotaknuta, a mislim da je trebalo. Hteo bih da ministar ovo čuje. Dakle, nije ničim regulisano, regulisan status, položaj, obaveze objekata privatnog obezbeđenja u neposrednoj ratnoj opasnosti ili u ratnoj situaciji. Tim pre, što imamo kad posmatramo broj zaposlenih u ovom sektoru, broj komada oružja, imamo sve uslove sutra za paravojsku. Tim pre što je brojnost u ovom sektoru veća pojedinačno i od brojnosti armije i od brojnosti policije.
Tim pre, što nemamo, uređenu, centralizovanu, sutra, uslovno rečeno, komandu tim snagama. Tim pre, što i danas imamo, i izreći ću nešto što je možda i nije prilika i jeste, mislim da kada bih danas tragali, malo šire, personalno za onima koji učestvuju u ovim navijačkim, kako ih zovemo jadima, da bismo među njima našli mnogo onih koji su sada u privatnom obezbeđenju, odnosno obrnuto kad bi pretresli privatno obezbeđenje tamo bi našli mnoge od ovih. Malopre sam rekao da su i ti kompromitovani likovi danas uposleni u privatnom obezbeđenju.
Zato, među amandmanima koje sam podneo jeste i sledeći, zato ne mogu da prihvatim, gospodine ministre da se u zakonu kaže da oni koji su proveli tri godine do sada na poslovima obezbeđenja, nisu obavezni da polažu ispit, nego automatski dobijaju licencu.
Šta ćemo sa ogromnim brojem onih koji su radili tri godine do sada u privatnom obezbeđenju, ali su ovi likovi o kojima govorimo. To ne smemo dopustiti, zato mislim da iz zakona, i to sam intervenisao amandmanom, da to proveli u vojsci, ovde, onde i privatnom obezbeđenju, to privatnom obezbeđenju mora da otpadne.
Dakle, da ne bih oduzimao više vremena, poslanička grupa PUPS je svesna da zakoni će ovaj zakon, praksa morati još da doteruje, tako je sa svakim koji se prvi put donosi, a tim pre što ćemo mi iz ovog haosa preći na uređeni deo posla i da će se on usavršavati dalje i dograđivati, mislimo da je ovakav kakav je, sreća za ovako neuređenu do sada oblast i da ćemo konačno imati jedan segment, pre svega bezbednosni, iz ljudskih prava, daleko bolje uređen, i iz toga razloga će ova poslanička grupa u danu za glasanje podržati ovaj zakon. Hvala vam.