Reč ministar Selaković. Izvolite.

Hvala, još jednom na prilici da ponovim ono što sam malopre rekao. Izuzev sudske uprave koja će u ovom slučaju sedeti u Velikoj Plani, između Velike Plane i Smederevske Palanke zaista neće biti nikakve razlike. Koristim ovu priliku da napomenem da gotovo da su nepostojeći nažalost gradovi u Srbiji koji imaju tako opremljenu zgradu kao što je zgrada sa sada sudske jedinice, a nadam se uskoro suda u Velikoj Plani. Verujte da može da se uporedi po unutrašnjoj opremljenosti, sređenosti, stanju u kome se nalazi može da se uporedi i sa nekim muzejskim prostorima u Srbiji. Prava je šteta bila što tako nešto država Srbija nije u prethodnih četiri godine koristila. Predlažem, koga interesuje, odlaziću u obilazak tih sada sudskih jedinica, nadam se od skora za neka od tih mesta i sedišta osnovnih sudova, i da se u to i uverimo.
Još jednom ću napomenuti, imate jednu situaciju lakše je otići iz Smederevske Palanke u Veliku Planu, nego doći iz Kaluđerice do Palate pravde, neuporedivo lakše, a da tek ne pričam iz Grocke, razdaljina koja se meri sa gotovo neko bi reko 10, neko bi reko manje od 10 kilometara.
Hajte da budemo racionalni, da kažemo – ovo je dobro, ima šansu da dobro profunkcioniše, i ja mislim da je ovo rešenje dobro. Postoji ideja da u Velikoj Plani bude smešteno krivično odeljenje suda sa javnim tužilaštvom, građansko odeljenje celo u Smederevskoj Palanci i to je jedna od ideja, ali ako imamo sudsku jedinicu kojom može ravnopravno da se postupa u svim materijama, ja verujem da to neće stvarati nikakve velike probleme, pogotovo u ovakvim slučajevima, Vrbasa, Kule, Smederevske Palanke, Velike Plane, Bečeja, Novog Bečeja. Mislim da je to dobar model kome treba pomoći da dobro funkcioniše, a da građani ne osete nikakve posledice toga, već da osećaju dobre efekte.

Gospodine Veselinoviću, po kom osnovu?
Dobro, imate pravo po amandmanu, pošto se niko drugi nije javio po ovom amandmanu, onda možete vi.

Da, znam gospodine predsedavajući da moram posebno obrazloženje da dam da bih se javio za reč, ali ni to nije problem.
Poštovani gospodine ministre, više puta ste upotrebili kao argument to da neko mesto, odnosno grad ili opština imaju osnovni sud, činjenicu u kakvom se stanju nalazi zgrada, pa ste sada u poslednjem obraćanju rekli da zgrada u Velikoj Plani, izgleda kao muzej.
Ovom prilikom bih vam želeo uputiti pitanje – da li vi želite da predmeti koji se nalaze u tim sudovima, postanu muzejski eksponati ili da se po njima postupa?
U ovom setu zakona, odnosno izmena postojećih zakona, ne vidimo kako će ti sudski predmeti biti rešeni, a da ne postanu sudski eksponati, ili ćemo ceo sud u Velioj Plani pretvoriti u veliki muzej sa eksponatima predmeta iz prethodnog veka, a verujem da u tom sudu ima i predmeta iz prethodnog veka, kao i u sudovima širom Srbije, ali nažalost, ti predmeti se ne rešavaju brže zbog toga što ste vratili iz ovih ili onih razloga, odluke Ustavnog suda i 600 sudija na svoja prethodna radna mesta.
Šta ćete učiniti da predmeti ne postanu i ostanu muzejski eksponati, gospodine ministre?

Reč ima ministar Selaković.

Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, zaista nekada sa punim uživanjem slušam tok rasprave.
Malopre pre pauze rečeno je da nisam pominjao stanje u kojem se zgrade nalaze, već da je to činio neko iz poslaničke grupe SNS, a sada odjednom negiranje samog sebe, pa se kaže da sam ja to više puta govorio. Ne, ovo je prvi put da govorim i govorim u tačno obrazloženom slučaju, u kome postoji gotovo identična situacija u dve opštine.
Ako imate identičnu situaciju u Smederevu, Smederevskoj Palanci i Velikoj Plani, kada je u pitanju pravosudna infrastruktura, a imate u Velikoj Plani znatno reprezentativniji objekat, da li je to bio kriterijum? Ne.
Kriterijum je osnovni bio – broj predmeta. Ako imate reprezentativniju zgradu, a složićemo se svi da sudska zgrada treba da bude i oličenje države i suda, što nažalost u Srbiji nije slučaj, u velikom broju opština i gradova, onda je i normalno i bolje i racionalnije, tamo gde je to stanje bolje, predvideti da tu bude sedište suda.
Ako neko ima nešto protiv toga, neka kaže, jer kako beše ono – kozmetičke promene. Ne znam da li uvođenje onog zahteva na povredu prava na suđenje u razumnom roku, da li je kozmetička promena ili je to jedan od načina kako će sudovi više instance, izvršiti stručni, profesionalni pritisak zakonit, sudije na sudije, da neku stvar presuđuju u razumnom roku i na takav način ne izvrgnu ruglu dostupnost pravde građanima gde će građani u razumnom roku dobijati presudu u sporu u kojem su, jedna od strana.
Moguće je da je to za nekoga kozmetika, moguće je da neko površno čita zakone, pa ne pročita od početka do kraja neke stvari, za koje mislimo da nisu loše, šta više, da su zaista dobra šansa da se stanje u pravosuđu sredi.
Za onoga ko želi da govori otvoreno, iskreno i da priča jezikom struke, pa pogleda statistiku od 2010. godine do danas, videće da je i pre vraćanja sudija neizabranih sudija po odlukama Ustavnog suda i posle njihovog vraćanja, da statistika rešavanja, odnosno presuđivanja nije ni u čemu popravljena u odnosu na period pre 2010. godine, što ja mislim da je loše.
Mislim da pokazuje da sistem ne daje one rezultate, koji su 2009. godine zacrtani. Ako uporedite broj presuđenih predmeta u 2011. sa 2012. godinom, ili pogledate desetomesečni izveštaj iz 2012. godine i iz 2013. godine, vi ćete videti da je presuđeno 1,13% predmeta više.
Mislim da je to izuzetno loše. Ako pogledate poređenje 2011. sa 2012. nemojte me držati za reč da li je 2011. sa 2012. ili 2010. sa 2011. presuđeni broj je manji od ovoga, šta više povećao se broj nepresuđenih predmeta.
Postoje različiti uzroci zašto je to tako. Jedan jeste manjak zadovoljavajućeg nivoa procesne discipline, i to procesne discipline nekada i na strani samih sudija što je opet problem bio u funkcionisanju sudija, jer sudovi nemaju svoje predsednike, a predsednik je onaj koji je odgovoran za organizaciju rada samog suda i predlaganje godišnjeg rasporeda rada.
Daleko od toga da neko priča da je stanje sjajno. Uveren sam da se određenim predlozima izmena i dopuna ovih zakona koji su pred vama može doći do boljih rezultata i za to se svim srcem i svim svojim delanjem zalažem.

Replika, Janko Veselinović. Izvolite.

Ministre, nije jednostavno tačno da vi niste pominjali stanje zgrada kao jedan od prednosti koja opredeljuje da li će mesto imati sud ili ne, ne danas, ali u načelnoj raspravi. Nemojte, pominjali ste i Soko Banju i pominjali ste sudove u kojim prokišnjavaju krovovi trenutno se ne sećam mesta, ali vi ćete mi pomoći i reći ćete koje je to mesto bilo kada ste došli obišli sud, videli da prokišnjava zgrada itd. Dakle, pominjali ste to.
Međutim, ne želim da se na tome zadržavam, upravo je ovo suština o čemu ste vi sada pričali, o činjenici da sudovi nisu efikasni. Dakle, godinu i po dana imamo novu Vladu godinu i po dana ste ministar, godinu i po stanje u sudstvu se nije promenilo bez obzira što imamo i novih šest stotina sudija vraćenih i bilo bi za očekivati da je broj rešenih predmeta veći.
Broj rešenih predmeta kao što i sami kažete nije veći, on je gotovo isti, imamo predmete koji zastarevaju. Ne optužujem lično vas ministre za činjenicu da je zastareo predmet „Jugoskandik“, da je zastareo predmet pre neki dan drugi, treći koji se tiče „NIS gas“ itd, ali u svakom slučaju sistem ne funkcioniše i ne daju nam nadu ove izmene i dopune zakona da će to biti bolje. Nešto u sistemu mora da se menja. Nešto u sistemu mora da se menja, ali čini mi se ministre da ovih godinu i po dana nije iskorišćeno u tom smislu da se pripreme mere koje će učiniti boljitak, doneti do boljitka u srpskom pravosuđu. Jednostavno, imamo takav utisak i smatram da ovi zakoni neće tome doprineti.

Reč ima ministar Selaković.

Hvala uvaženi predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, kada nešto ne znam, ja to obično i pitam ili se raspitam, pa tako i kada su u pitanju rezultati nečijeg rada.
Još jednom ponavljam, mi ne možemo da kažemo da je stanje u našem pravosuđu sjajno, nažalost, daleko je od toga, ali koga interesovalo i ko je dobro čitao štampu, pratio sredstva javnog informisanja, on može recimo da vidi da je prvi put posle više od 20 godina Vrhovni kasacioni sud sproveo delegaciju nadležnosti, da su mnogi drugostepeni parnični predmeti koji su čekali na presuđenje 15,16,17 do 20 godina počeli da se rešavaju upravo tom delegacijom nadležnosti iz Višeg suda Beogradu, raspoređivanjem određenog broja predmeta u druge više sudove u Republici Srbiji koji su bili manje opterećeni.
Iz informacije koju sam dobio od predsednika Vrhovnog kasacionog suda, ako se ne varam, negde oko 3.000 takvih predmeta je već rešeno, a čekali su skoro dve decenije na presuđenje. Koliko mi je poznato iz razgovora sa vršiocem funkcije predsednika Apelacionog suda u Novom Sadu, takva delegacija se predviđa i za Viši sud u Novom Sadu koji je takođe preopterećen tom vrstom predmeta. U planu je da se na takav način u narednih nekoliko meseci reše predmeti koji su, kažem, neki i više od dve decenije čekali na presuđenje, da se reše zaključno sa krajem proleća naredne godine. Mislim da je to veliki pomak, dobra organizacija rada, dobro rukovođenje jednim sudom republičkog nivoa, pokazuje da i te kako dobro može da se radi. Uveren sam da će takav recept dobre organizacije posla biti primenjen i u budućnosti.
Prošli put sam u raspravi u načelu pročitao rezultate rada Apelacionog suda u Nišu, upoređivanje devetomesečnih izveštaja za 2010, 2011, 2012. i 2013. godinu. U 2010. godini rešeno je oko 4.000 predmeta, u 2013. godini u prvih devet meseci rešeno je 11.107 predmeta. Možemo da čitamo i po nekim materijama gde je bilo rešeno 2010. četiri predmeta, a danas oko 560. Apelacioni sud u Nišu je dobio svog predsednika, taj predsednik je dobro organizovao rad sudija i ostvario zaista zavidne rezultate i ja se ponosim što je to učinjeno.
Da li je to primer izvanrednog stanja? Opet ponavljam stanje nije izvanredno, ali onaj koga zanima i te kako može da se upozna sa činjenicom da se u samim sudovima neka pozitivna promena dešava, da ne pričam o problemima, recimo, koji su zatečeni u Osnovnom i u Višem sudu u Pančevu, katastrofalni primeri. Imate primer sudije koji u Pančevu u nekom prethodnom periodu nijedan dan nije došao na posao pre 11,00 sati prepodne. Prethodni vršilac funkcije predsednika suda, apsolutno mu nije padalo na pamet da bilo šta promeni. Dakle, sudija koji ne zakazuje nijedno ročište pre 11,00 časova.
Imate užasavajućih primera, neke stvari su, kao što rekoh, počele da se menjaju. Da li možemo da kažemo da nešto od toga treba da se radi brže, da se radi bolje? Znate, kada sam stupio na funkciju, svaki vršilac funkcije predsednika Apelacionog suda žalio se na nepopunjeni broj sudija prema odluci o broju sudija.
Nedavno su Apelacioni sudovi dobili i taj nedostajući broj sudija. Uveren sam da poput primera Apelacionog suda u Nišu koji je pokazao da i sa osam sudija manje može da utrostruči rezultate svog rada, da će sada sa punim brojem sudija ti rezultati rada biti još bolji. Želim da verujem u to jer sam video da neko i sa manje sredstava, sa manje stručnih i kadrovskih kapaciteta može da iznese jedan težak posao, imam razlog da u budućnosti verujem da će to raditi još bolje, a vreme kao što vidimo i sami pokazuje. Hvala.