Dame i gospodo narodni poslanici, delim mišljenje ministra kada je u pitanju ovaj amandman, zato što nije dovoljno samo dozvoliti jednim zakonom, već i tu materiju standardizovati u smislu koje vrste takvog oružja mogu da se koriste, s jedne strane.
S druge strane, pošto se već o tome vodi određena debata, a bili smo svedoci ranijih godina da je policija često iz nehata imala prekomernu upotrebu sile sa smrtnim ishodom i da je gubitak jednog života svakako nešto što je najtragičnije što može da snađe jedno društvo, zato što naši policajci rade, pogotovo koji rade u tim interventnim ili specijalnim jedinicama, pod jednim velikim pritiskom i svesni su da i njihova greška može da bude tragična i za onu drugu stranu, kao i za njih same. Ipak su tu u pitanju ljudi koji su spremni da brane svoj život, pored bezbednosti građana, tako da smo imali te nemile događaje.
Međutim, kada su u pitanju ovakva sredstva jednog zdravog čoveka, ona ne mogu da nanesu neke trajne i ozbiljne posledice. Nema tu čak, ja mislim, ni lečenja. Tako da, dobro razmislite o tome kada budete to uređivali zakonom, da se ipak dozvoli jedan vid takvog sredstva, jer čak i ako bude prekomerne upotrebe sile posledice snosi samo onaj ko je upotrebio to sredstvo i trenutno posledicu onaj na kome je upotrebljeno, koji može da uspostavi odštetni zahtev. Međutim, čak i ako dođe do ranjavanja vatrenim oružjem, proces lečenja može da bude i dug i skup za državu, a pitanje je i da li će biti potpuno uspešan.
Tako da, u ovom trenutku mislim da ovaj amandman ne treba prihvatiti, ali da treba u nekoj budućnosti razmišljati da se ova materija reši zakonom, pa i pored pripadnika MUP-a da i ova druga lica koja se bave obezbeđenjem imaju pravo na korišćenje i nošenje takve vrste oružja.