Poštovani gospodine ministre, ovo mi je 10. ili 11. put da učestvujem u donošenju budžeta. Rebalans ne računam.
Iskustvo mi kaže da svaki poslanik ima neki lični interes kada podnosi amandman. Time ne mislim ništa loše da kažem, jer jednostavno poslanik iz, na primer, Kuršumlije traži više para za lokalnu gimnaziju, poslanik iz Sente traži više para za dom zdravlja u Senti i sve tako. To je sve normalno.
Evo i ja ovaj amandman podnosim isključivo iz ličnog interesa, s tim što sam taj svoj lični interes ostvario pre tačno 24 godine, kada sam diplomirao i kada sam otišao na praksu u inostranstvo i koje se posle pretvorila u stalan posao u KPMG u Milanu, u Italiji. Vama iz Mekenzija ne trebam da kažem koliko je bilo nemoguće dobiti taj posao da ga nisam dobio preko razmene studenata.
Danas je moja moralna obaveza da probam da stvorim uslove da neko drugi dobije šansu koja je meni onomad pružena.
U predlogu amandmana sam predložio da se odvoje sredstva, oko 14 miliona dinara, za finansiranje Organizacije za razmenu studenata tehnike IAESTE, a kao način predložio sam da se skine deo novca iz nuklearnih objekata Srbije.
Ako se vi ne sećate, nuklearni objekti Srbije, to su oni što su iz državnog budžeta pre godinu i po dana kupili direktoru zimski i letnji auto.
Molim vas, šta je bitnije u Srbiji, da direktor nuklearnih, kako se već zove, vozi zimi „Mazdin“ džip, a leti „Hondu akord“, voli japanske aute, ili da 280 studenata ode na praksu u inostranstvo?
Da li vi znate da 69% studenata u Srbiji nikada nije bilo u inostranstvu? Da li ste vi svesni koliko je to zastrašujući podatak? Ne kažem da je u inostranstvu sve bolje, ali to inostranstvo ima materijalne dokaze da neke stvari znaju bolje od nas.
Gospodine ministre, vi ste na mestu ministra došli jer ste to zaslužili i završili ste školu u inostranstvu. Iskustva ste sticali u Mekenziju. Zašto da ja i vi uskraćujemo nekoj drugoj deci, nekim drugim studentima pravo da steknu znanje u inostranstvu, kada smo nas dvojica svoje karijere, bazirali činjenice na činjenici da nam je u nekom momentu u životu neko omogućio da radimo van granica Srbije i da učimo pored boljih od nas?
Ne znam da li u vašem okruženju ima nekog ko je nekada išao na neku studentsku praksu da biste ga pitali, razmislite, šta bi, na primer, nekom studentu fizike više valjalo, da ode na praksu u Oslo, u Norvešku ili da ga pošaljemo u nuklearne objekte u Vinči, gde može da na parkingu preduzeća vidi dva direktorova auta?
U odgovoru koji ste mi dali piše samo jednostavno: Ministarstvo prosvete ne predviđa finansiranje razmene studenata. Mislim da to nije dobar odgovor i interesovalo bi me da li postoji bilo koji način da promenite vaše mišljenje? Hvala.
