Poštovani gospodine predsedavajući, takođe se i ja sećam jednog perioda kada su mleko, zejtin, šećer, bebi oprema, nafta i benzin bile misaone imenice, jer, koliki god da je bio porez na njih, nisu mogle da se kupe. To je bilo vreme kada sam ja bio petokolonaš. Svakog dana sam bio peti u koloni za mleko, šećer, zejtin i osnovne životne namirnice i to vreme, hvala Gospodu Bogu, ne ponovilo se.
U to vreme ste baš vi bili najodgovorniji za stanje u državi. Sada ne znam odakle odjedanput takva briga o građanima? Što tada niste ispoljili brigu o građanima Srbije, kada smo stajali u nepreglednim redovima? To poniženje nisam zaboravio. Najlepše godine moga života proveo sam u redovima da kupim šećer, zejtin, benzin.
Da li ste vi prespavali taj period? Niste, bili ste i te kako budni. Kamo sreće da ste prespavali, onda bi građanima Srbije bilo mnogo bolje. Sada vi, naravno, mirno spavate, jer se tog perioda ne sećate.
Pitam da li ima mehanizma gde čovek može da prekine svoju misao i svoje sećanje kao nit, da se uopšte ne seća prošlosti, da bi se rasteretio osećaj odgovornosti?
Morate imati odgovornost za svaki dan života koji ste proveli baveći se politikom, jer posledice tih dana kada ste se bavili politikom i dan danas osećamo. One su katastrofalne, porazne.
Nemojte nam spočitavati kada smo državu Srbiju uredili konačno i kada su građani ove zemlje mogli da kupe i šećer, i zejtin i bebi opremu normalno, da uđu u prodavnicu, kao svi ljudi na svetu i kažu – želimo zejtin, izvolte zejtin, hoćete pet litara, pet litara. Dođem na benzinsku pumpu – hoću za hiljadu dinara da kupim gorivo – izvolite za hiljadu dinara gorivo, a ne da sipam gorivo iz prokuvane flaše od dva litra, koja se prokuvava da bi se smanjila njena zaprema na 1,8 litara. Ne želim da se sećam tog vremena, ali ga pamtim.
(Predsedavajući: Vreme.)
Završavam. Nemojte da se sekirate, nije svako podsećanje pretnja, niti je svako ćutanje zaborav.