Član 158, pet minuta kao samostalni poslanik.

Izvolite, imate pet minuta.

Hvala vam.
Mislim da smo gospodin Pavićević i ja u proteklih nekoliko nedelja uspeli da pokažemo visok nivo tolerancije, želje i očekivanja da nova vlast stvarno počne da radi ono što je obećavala u predizbornoj kampanji, nakon konstituisanja i u ovim predlozima zakona, diskusijama i u izjavama za javnost, ali očigledno je da to ne ide baš lako. Ova današnja rasprava o ovom predlogu zakona, o ovom amandmanu je praktično jedan dobar primer za to.
Svašta smo čuli u raspravi o amandmanu koji je vrlo jasan. Možda pravno jezički nije precizan, to je gospodin Pavićević odmah rekao i tu nema nikakve dileme. Naravno da su odmah iz potpuno nejasnih razloga poslanici skupštinske većine stupili u odbranu Vlade, prisutnog ministra i branili zašto ne treba Vlada da prihvati naš amandman. Ministar Selaković, njegovo ministarstvo i Vlada Srbije su dovoljno sami jaki i sposobni, učeni, spremni i hrabri da sami odbrane predlog zakona, tako da nema potrebe da se pravi haranga prema bilo kome ko je uspeo da skupi hrabrosti da predloži amandman na predlog Vlade. Ili da promenimo zakone, Ustav, Poslovnik, pa da oni koji nemaju veliku većinu, koji nisu dobili veliki broj glasova na proteklim izborima nemaju prava da govore, nemaju pravo da pišu amandmane, nemaju prava čak ni da pogreše nekad pravno jezički?
Posebno je tužno i smešno za reformsku vladu, koja je bolja od najbolje vlade u istoriji Srbije, kao što smo slušali u kampanji, da nju brane ljudi koji teško da mogu da budu odbrana bilo čemu. Mi smo danas slušali o hrvatskom jeziku…
(Predsedavajući: Zamolio bih vas da ne govorite o Vladi, nego o amandmanu.)
Vraćam se na amandman, na član 9. Zakona o pravobranilaštvu koji glasi, kao što poslanici već to znaju, ali u tom zakonu i u argumentaciji protiv amandmana su korišćeni izrazi – hrvatski jezik, hrvatsko pravo, old tajmeri, Savezna vlada, zgrada CK, ne znam šta sve nismo čuli što nema nikakve veze, pa niko nije upozorio ljude koji su govorili o tome da su promašili temu, vreme i mesto. O old tajmerima neću ni da pričam. Agencije, slažem se potpuno, agencije su zlo Srbije. Zlo najveće vrste. U vreme neke ozbiljne vlade do kraja 2003. godine bilo je jedno sedam-osam agencija u celoj Srbiji. Onda su one bahatim ponašanjem naknadnih vlasti, koje su vrlo jasne, vlasti od 2004. do 2012. godine, izrasle na broj koji je preko 100, pa možda i 150. Onda smo dobili te 2012. godine tu najbolju samozvanu vladu, koja je rekla da će to da saseče u korenu i nije ukinuta ni jedna, ili sam čuo možda pet-šest. U svakom slučaju, dramatično manje od onoga što je obećavano.
Što se tiče jezika koji se koristi u parlamentu, izraza koji se koriste, da li su oni hrvatskog, engleskog, srpskog ili prasrpskog porekla. Imamo recimo zadnjih nekoliko nedelja i mesec dana jedan izraz, sintagmu koja glasi „agresivno zapošljavanje“. A gde je pravni osnov za jedan takav izraz? Gde je političko utemeljenje takvog izraza? Gde je leksičko, semantičko, agresivno zapošljavanje? Šta to znači? Pa, niko nije rekao reč protiv tog izraza, naprotiv mnogi su ga ponavljali kao papagaji.
Agresivno zapošljavanje, da li je to ovo zapošljavanje koje ima primer da vidimo danas u medijima iz toplane u Nišu, gde se zapošljavaju deca bivših radnika, članova vladajuće partije, ili vladajućih partija. Da li je to agresivno?

Molim vas da se vratite na amandman.

Amandman se tiče pravobranilaštva i to je svima jasno, ali u diskusiji o njemu su korišćeni izrazi koji su neprimereni i cilj moje diskusije je bio da ukažem na to. Hvala.

Zahvaljujem.
Izvinjavam se dr Martinoviću, za reč se javio ministar Nikola Selaković. Izvolite.

Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, zaista moram da se osvrnem na nekoliko izrečenih stavova sa kojima se ne slažem.
Prvo, kada se kaže možda pravno-jezički nije precizan amandman, ali treba progledati kroz prste zbog toga i toga, odnosno uvažiti ga, prihvatiti ga. Mislim, da je to upravo funkcija ljudi koji u stručnim službama Narodne skupštine i rade. Za pravne tekstove je izuzetno važno da pravno i jezički budu precizni. To je bio razlog zašto sam ja debatovao na način na koji jesam u prethodnom javljanju, shvatio sam da je i to razlog iz kojeg je kolega Martinović takođe debatovao. Neko to može da vidi kao odbranu Vlade, ja sam njegovo izlaganje shvatio kao odbranu struke. I bilo je vrlo utemeljeno njegovo izlaganje.
Ne mogu da se složim sa nečim što je rečeno, a pogotovo nisam sam to rekao – agencije su najveće zlo. To bi značilo da je najveće zlo Vojno-bezbednosna agencija, Vojno-obaveštajna agencija, Bezbednosno-informativna agencija, Agencija za borbu protiv korupcije. Mislim da nisu. Mislim da su to i te kako neophodne institucije za dobro funkcionisanje našeg sistema, ali sam ukazao na nešto drugo kako pravna i terminološka nepreciznost može da dovede do haosa u jednu oblast.
Hvala na tome što je rečeno, makar i citirano i iznet ličan stav, agencije su najveće zlo. Samim ovim primerom koji sam dao, apsolutno se uočava koliko te agencije, ne da nisu zlo, nego su nasušna potreba, ali neki drugi organ je imenovan agencijom i doveden je građanin u zabludu, dakle, u potpunu zabludu o značaju različitih organa ili organizacija.
Nesrećan sam i kao pravnik i kao građanin Republike Srbije što je u jednom periodu naša država, nemojte me pogrešno shvatiti, ali izgleda kao da je sistematski i sistemski razvlašćivana. Dolazite u situaciju da danas kada imate sijaset, kako se to zove, prevedeno je sve to kod nas, eto opet nečega što nam se potkralo, regulatornih tela, tu se koristi ta kovanica „regulatorna tela“, ali nigde to nemate u strogo pravnoj terminologiji. Srpski regulatorna tela znači nadležni organi. Kraj priče. Ali, građanin je doveden u zabludu kada mu sa jedne strane stavite Bezbednosno-informativnu agenciju, a sa druge strane stavite Agenciju za ravnomerni regionalni razvoj. Koja je to razlika?
Sa vama mogu da se složim delimično u nečemu što ste rekli, to jeste da mi kao država u prethodnom periodu, da li je to od godinu i po dana, recimo u vreme mandata Vlade u kojoj sam i sam bio ministar i pokrivao resor državne uprave, da mi u tom periodu nismo, vi ste rekli – nije ukinuta ni jedna, nije tačno, ukinuto je 17 nadležnih organa koji, možemo da se složimo, nedovoljno, dakle, ne sporim uopšte. Šta je bio problem? To je negde gde smo napravili veliki pomak. Nismo imali nigde, ali apsolutno nigde potpun spisak svih tih nadležnih državnih organa i organizacija sa njihovim nadležnostima.
Veliki problem predstavlja, dakle postojanje u našem pravnom sistemu, više organa i organizacija koji imaju preklapajuće nekada gotovo identične nadležnosti. Istini za volju mnogi od tih organa, tu ću zaključiti jer zaista idemo u drugom smeru, a nije mi to cilj, mnogi od tih organa su formirani u okviru različitih međunarodnih projekata. Mi smo se kao država obavezali da sprovedemo neki projekat kada su sredstva za finansiranje tog projekta iscrpljena. Ostao je taj organ da postoji. Onda je on u jednom trenutku počeo da razrezuje neke parafiskalne namete i da samog sebe izdržava nečim. Da ne idem dalje u tu priču.
Mislim da smo nekada koji god to period bio imali organizovaniju državu, kada je posao koji danas obavlja desetine agencija radilo jedno, dva ili tri ministarstva. Ne žaleći za tim periodom koji je imao neke svoje mane i neke svoje prednosti, mislim da zajedno, kako mi iz izvršne tako i vi iz zakonodavne vlasti treba da se pobrinemo da stvorimo što efikasniju državu koja će moći jednostavno i efektivno da deluje. Zahvaljujem.

Zahvaljujem gospodinu ministru.
Za reč se javio narodni poslanik Zoran Živković. Izvolite, kratka replika.

Mi ćemo se složiti ministar i ja oko dosta stvari. Potpuno se slažem sa tim da ima previše agencija. Naravno da primedba ne stoji da nije jasno na šta sam ja mislio kada sam rekao da su agencije zlo. Rekao sam da su agencije koje su napravljene posle 2004. godine, pre 2004. godine od 2002. i od 2003. godine su postojale i BIA, VBA i sve te agencije koje treba da postoje.
Slažem se da ta nezavisna regulatorna tela su bežanje od odgovornosti države i politike, odnosno političara koji vode državu, ne govorim sada o Vladi nego govorim o onim vladama koje su bile za onaj period o kome sam govorio. Potpuno je besmisleno da osnujete agenciju za nešto što je par ekselans, posao državne uprave ili nadležnog organa. Zašto je to rađeno? Ima puno razloga oko kojih se slažemo. Mislim da to treba da se promeni i za to ćete imati u ovom malom, nejakom čak ni poslaničkom klubu nego u dvojici samostalnih poslanika saveznika, bez obzira na bilo šta iz prošlosti, ideologije ili ne znam čega.
To da imamo 150 agencija, to ste vi smanjili za 17, ali je ostalo još 120 i nešto koje ko zna šta rade, imaju parafiskalna zahvatanja, donose propise, opterećuju građane, druge organe. To je nešto što ne sme da se dopusti. Ne prihvatam opravdanje da ne postoji spisak. Za pet dana možete da nađete i broj ljudi koji radi u državnim organima i spisak svih tih agencija.
Konačno vaša primedba za nestručnost u pisanju amandmana stoji, jer verovatno ni ja ni gospodin Pavićević nismo pravnici, a verovatno da ni većina pravnika nije baš sposobna da napiše sto posto precizno, ali to je posledica i toga što nadležni organi Skupštine…
(Predsedavajući: Molim vas vreme.)
… još samo da završim ovo, a pre svega generalni sekretar, ne žele da nam odobre stručnog savetnika za nas dvojicu kao samostalne poslanike. Mi ne tražimo da zaposli niko novi, nego da iz postojećeg potencijala ljudskog ovde, neko bude dodeljen i na to nismo dobili odgovor, a usmeno nam je rečeno da nemamo pravo. Toliko o ravnopravnosti i o parlamentarizmu.

Zahvaljujem.
Za reč se javio narodni poslanik Marijan Rističević.
Imate pravo na vreme poslaničke grupe. Izvolite.