Poštovana predsednice, poštovani ministre, kolege narodni poslanici, i pred toga što ću biti potpuno saglasan sa diskusijama koje su moji prethodnici kolege Đukanović i Čikiriz izneli, moramo se ipak vezati za nešto što podrazumeva normiranje u zakonu.
Čini mi se apsolutno suvišnim, poštovani ministre, da u zakon unosimo da je zabranjen svaki uticaj na rad Državnog pravobranilaštva. Naravno da je zabranjen, jer bi to isto moglo da se normira. Zabranjen je svaki politički uticaj na rad sudova, kako bi ta norma mogla da ima smisao ukoliko imamo jedan potpuno autonoman, nezavisan organ ili instituciju, kao što sada činimo kroz ustrojstvo Državnog pravobranilaštva.
Naravno da sam saglasan sa svim onim što je ovde istaknuto, da je neophodno da se vrši nadzor nad radom državnih pravobranilaca, njihovih zamenika, kao i pomoćnika i pripravnika, ali da se norma u zakonu sistematizuje na taj način što će se konstatovati zabranjenost nečega, a po samoj suštini zabranjeno je apsolutno suvišno.
Osim toga, suvišna je i dopunska norma iz narednog stava koja kaže – izdavanje naloga i podnošenje zahteva od strane zastupanih subjekata ne smatra se zabranjenim uticajem. Naravno, da se ne smatra zbog toga što je to opus posla, odnosno korpus nadležnosti državnog pravobranioca, koji je bio sistematizovan i do sada postojećim zakonom, a i sada zakonom koji donosimo. Zahvaljujem se.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Đukanović.
Da li trošite vreme poslaničke grupe? (Da.)

Čisto radi preciziranja, što se tiče ovoga amandmana saglasan sam sa onim što je Vlada obrazložila, jer ovo je regulisano drugim zakonima. Samo sam prosto izrazio, hajde da kažem, neku vrstu zadovoljstva da se sada konačno neko setio da ovako nešto spomene vezano za sam rad pravobranilaštva, iako je to u nekom ranijem periodu i te kako imao prilike da uradi kada se i te kako uticalo na rad pravobranilaštva, a da mnogi nisu, ni javnost niti bilo ko nije imao pojma šta se zaista dešava u pravobranilaštvu, nije vršen zaista suštinski nikakav nadzor. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik dr Janko Veselinović.

Nadovezaću se na diskusiju kolege koji je malopre govorio i podsećanje da se zakoni donose za ubuduće, a ne retroaktivno. Dakle, ovaj zakon koji treba da se usvoji će delovati za ubuduće od dana kada bude usvojen, tako da se neće moći primeniti na neki prethodni period. U tom smislu smatram da je ova diskusija bila sasvim usmerena u pogrešnom smeru.
Kada pričamo o primeni zakona, govorimo o nekom budućem vremenu, a ne o prošlom vremenu. To bi bila rasprava o primeni postojećih zakona, a zbog činjenice da ti zakoni nisu bili adekvatni, donosimo izmene i dopune zakona. U tom smislu, smatram da je ova diskusija, na neki način, bila usmerena u pogrešnom smislu.
Međutim, analizirao bih dispozitiv ovog amandmana da vidimo da li su u nekom delu ispunjeni uslovi iz tog dispozitiva da bi možda mogli predvideti sankciju za nepoštovanje te odredbe. U ovom predlogu amandmana se kaže: „Zabranjen je svaki uticaj na rad državnog pravobranilaštva, korišćenje javnog položaja, sredstava javnog informisanja ili na bilo koji drugi način kojim može da se ugrozi samostalnost, integritet u zastupanju imovinskih interesa Republike Srbije“.
Da li je eventualno moguće da neki od ovih u dispozitivu izrečenih stavova budu ispunjeni? Verovatno ćemo se složiti – da. Da li je neophodno da to bude uređeno na ovaj način u ovom zakonu, uz odredbe koje se tiču primene zakona, a koji se odnosi, u ovom slučaju, na državno pravobranilaštvo? To je pitanje, veliko pitanje, zato što već postoji dovoljno odredbi u Ustavu i u zakonu, u Ustavu podela vlasti između zakonodavne, izvršne i sudske, pa bi se postavilo pitanje čemu odredba koja bi ukazivala na to da se neko meša u posao, u ovom slučaju, državnog pravobranilaštva? Zbog toga što, po svemu sudeći, iz ovih diskusija, koje smo čuli iz pozicije i opozicije, poslanici smatraju da je to postalo opasnost od urušavanja pravnog sistema, odnosno da se u posao pravobranilaštava, tužilaštava, sudova itd. mešaju neki drugi, dakle, koriste javni položaj, sredstva javnog informisanja radi uticaja na te organe koji bi trebalo da budu nezavisni.
Mogao bih da se složim da ovo nije neophodno da se posebno normira, ali je neophodno da se primenjuju postojeći zakoni i, u tom smislu, uloga ministra pravde i onih koji vrše funkcije da zaštite samostalnost, integritet institucija koje bi trebalo da budu nezavisni, ne samo pravosudnih, nego i onih, koje se tiču raznih nezavisnih institucija, koje bi trebalo da se brinu o primeni zakona, zaštiti prava građana itd.

Reč ima ministar Nikola Selaković.

Dame i gospodo narodni poslanici, hajde malo da vratimo stvar na pravi kolosek, jer je malo izmakla. Nemojte da mešamo neke pojmove koji u ovom slučaju nisu odgovarajući. Državno pravobranilaštvo, pokrajinsko pravobranilaštvo ili pravobranilaštvo nekoga grada ili opštine niti su nezavisni, niti su samostalni organi. Nemojte da preslikavamo na njih nešto što su odlike nekih drugih pravosudnih organa. Sud je nezavistan i samostalan, tužilaštvo je samostalno.
Ko je pravobranilac? To je advokat. Ono što je bitno iskontrolisati jeste odnos vlastodavca, da li je to država, da li je to pokrajina, da li je to grad ili opština, prema punomoćniku.
Moram da skrenem pažnju na nešto što je evidentno. Tekst ovog amandmana, istini za volju, je u dobroj meri prepisan tekst jednog nacrta zakona o pravobranilaštvu, koji je figurirao do 2012. godine kao moguće zakonsko rešenje. U ovom ovde slučaju to je prepisana odredba Zakona o javnom tužilaštvu u kojem je reč „javno tužilaštvo“ zamenjeno rečju, tada, „republičko javno“, a ovde „državno pravobranilaštvo“.
Da li je, recimo, politički uticaj nešto što je nedopustivo? Svakako da jeste. Ako neko vrši uticaj prilikom zastupanja imovinsko-pravnih interesa, recimo, jedne opštine na opštinskog pravobranioca, da bi sebi ili drugome pribavio neku imovinsku ili neku drugu korist, onda ulazimo na teren krivičnog prava, gde se to sankcioniše krivičnim delom zloupotrebe službenog položaja, a za šta odgovara nadležno lice u nekoj jedinici lokalne samouprave. To je apsolutno logično. Drugim zakonima je rečeno da je regulisana ova svrha koja se želela postići ovim amandmanom.
Još jednom vas molim, hajde da spoznamo pravu prirodu javnog pravobranilaštva. U nekim slučajevima, kada pravobranilaštvo nema te kadrovske kapacitete da zastupa interes Republike Srbije, praksa je bila da se angažuju privatne advokatske kancelarije. Tu se tačno vidi da je reč o jednoj vrsti supstituta. Šta je pravobranilaštvo? To je neka vrsta državnog advokata koji, taksativno nabrojano krugu predmeta, odnosno slučajeva, zastupa interes države, pokrajine, jedinice lokalne samouprave.
Prema tome, pričati priču o tome, a to je bila intencija onoga ko je pisao taj nacrt je da se od Republičkog pravobranilaštva ili bilo kog drugog stvori nešto što bismo mogli da nazovemo, žargonski, grupa pandi ili belih medveda kojima ne možete ništa, koje neće kontrolisati niko i koji će moći da rade šta god hoće. Ne može. Ovim zakonom se uspostavlja sistem kontrole pravobranilaštva.
Pravobranilac je dužan da, ako neko pokušava da vrši nedopušteni uticaj na njega… ne dopušteni uticaj, zašto? Postoji dopušteni uticaj. Dozvolićete da onaj ko vrši nadzor može da kaže pravobraniocu – ovde nisi postupio stručno i po osnovu nadzora pozove ga na odgovornost. Kaže – zabranjen je svaki uticaj na rad državnog pravobranilaštva korišćenjem sredstava javnog informisanja. To znači da novinari ne mogu da pišu o onome kako postupa pravobranilaštvo u određenom slučaju. Ja mislim da mogu.
Mislim da je uticaj sredstava javnog informisanja na zakonito i dobro delovanje organa vlasti i te kako poželjno. Kamo sreće da su malo više sredstva javnog informisanja bila upućena u funkcionisanje ovog državnog organa koji je negde pored suda i tužilaštva uvek ostajao u senci.
Ovim zakonom mislim da uspostavljamo državno pravobranilaštvo kao jedan mnogo ozbiljniji državni organ kada su u pitanju nadležnosti koje mu se dodeljuju, kada je u pitanju uređenost njegovog funkcionisanja, kada je u pitanju i ostvarivanje nadzora.
Dodaću još jednu stvar koja se naslanja na ovaj amandman, naravno nikako ne osporavajući dobru volju i želju podnosilaca amandmana da zakon osnaže i da ta učine boljim. Po važećem Zakonu o javnom pravobranilaštvu negde proističe da je nadzor nad radom javnog pravobranilaštva na Vladi Srbije. Ovo je jedno retorsko pitanje, da li mislite da je od 1991. do 2014. godine neko zaista efektivno vršio nadzor nad radom pravobranilaštva? Baš iz tog razloga što je opšte propisana norma, Vlada postavlja pravobranioca pa otprilike Vlada može i da ga razreši i vrši nadzor nad njegovim radom.
Prva stvar, Vlada kao Vlada za to niti ima stručne, niti ima kadrovske kapacitete u samoj Vladi. To bi trebalo da bude Generalni sekretarijat Vlade, ali Generalni sekretarijat se bavi drugim poslovima.
Mislim da će nivo kontrole, ali i zaštite u stručnom smislu rada pravobranilaštva ovim zakonom biti znatno bolji nego što je to prethodnim učinjeno, ali i da će priroda odnosno položaj jednog ozbiljnog državnog, pokrajinskog ili gradskog, odnosno opštinskog organa biti znatno jasniji i utemeljeniji. Zahvaljujem.

Zahvaljujem gospodinu ministru.
Za reč se javio narodni poslanik dr Janko Veselinović. Izvolite.

Dajete mi reč po osnovu replike?

Po osnovu replike. Izvolite.