Dakle, što se tiče efekata ovog zakona, bio sam vrlo jasan da ovaj zakon sam po sebi ukoliko ne budemo preduzeli reforme na ova dva druga fronta koja su strukturnija i obuhvatnija u smislu borbe protiv sive ekonomije kao jednog, odnosno radnog zakonodavstva kao drugog, verovatno neće dati spektakularne efekte sam po sebi, opet kažem, što ni ovaj prethodni koji se odnosio na ljude ispod 30 godina i ljude iznad 50 godina takođe nije usled teške ekonomske situacije kao takve, ali da u kombinaciji sa tim ostalim stvarima to svakako može da bude slučaj. O tome koji su efekti i gde će se to dogoditi, a nivo zaposlenosti zavisi od toga na koji način ćemo se obratiti preduzećima u restrukturiranju, javnom sektoru, kao i ovim stimulacijama sa druge strane za zapošljavanje u privredi, odnosno poboljšanju ambijenta, privlačenju investicija i svega drugoga, bilo stranih bilo domaćih, one su ravnopravne.
Najbolje projekcije koje smo imali krajem prošle godine su iznete u fiskalnoj strategiji, a diskutovaćemo na ove ako ne o rebalansu budžeta, onda svakako kada budemo diskutovali sledeći budžet, a nadam se i fiskalnu strategiju koja je trogodišnji dokument i koja više ima smisla. Voleo bih, moja želja bi bila da to diskutujemo u parlamentu takođe, ne samo na Vladi. Hvala vam.

Nemate pravo na repliku, jer samo ste dobili odgovor. Ako hoćete da trošite vaše vreme, imate još pet minuta. Može posle.
Reč ima narodni poslanik dr Blagoje Bradić.

Hvala.
Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, koleginice i kolege, javljam se po drugi put da diskutujem u ovih par dana o ovoj temi da bih podržao i još jednom sa ministrom izanalizirao amandman koji su podnele koje kolege Aleksandar Senić, Branka Karavidić i Biljana Hasanović Korać. Potpuno je jasno da ovaj predlog zakona, tj. izmene dela zakona koji se odnosi na način plaćanja poreza i doprinosa za novozaposlena lica je iznuđena kategorija kojoj je ministarstvo moralo da pribegne.
Složićete se sa mnom, gospodine ministre, da su čl. 21v i 21d bili maksimalno stimulativni za privatne poslodavce, za zapošljavanje radne snage. Vi kažete da se skidanjem tog člana ujednačavaju prava onih koji konkurišu za posao, a ja kažem da je onaj ko je osmislio taj član 21v i 21d imao nameru da napravi razliku između ljudi koji mnogo teže mogu da dođu do posla, a to su oni koji su pripravnici, koji su mlađi od 30 godina, kojima je to prvi posao, koji imaju znanje a nemaju iskustvo koje je potrebno u privredi, kao i oni koji su stariji od 45-50 godina, tu negde moji vršnjaci, koji izgube posao i koji će vrlo teško da nađu posao kod nekoga ko želi maksimalnu produktivnost i maksimalnu zaradu od posla kojim se bavi, a tu mislim na privatnike. Zbog toga je ta stimulativna mera bila.
Ono što je mana, što mislim da je i osnovni problem, gde je Ministarstvo finansija pribeglo ukidanju tog prava i davanju malo mekših povlastica, je što je za te ljude koji bi se na taj način zaposlili, dve ili tri godine, u zavisnosti od kategorije, Ministarstvo finansija moralo da nađe novac za plaćanje doprinosa. Poreza ne, ali doprinosa da. Složićete se sa mnom, doprinosi su jedan vid, kako ste rekli prošli put kad smo razgovarali, obojenih para, gde Ministarstvo finansija ne može bez skupštinske odluke da uzme ni dinar. Doprinose mogu da prebacuju i da raspolažu njima ili Republički fond za zdravstveno osiguranje ili Republički fond za penziono, tj. upravni odbori koje čine, odnosno većina sastava upravnog odbora su predstavnici onih ljudi koji pune te budžete. Znači, upošljenika, sindikata, penzione itd, da sada ne elaboriramo to. Osnovni je način bio da skupštinskom odlukom prvo smanjite te stope doprinosa. Ali, to ću malo kasnije, samo da završim oko poreza na zarade.
Ovo što su moje kolege predložile, to je želja da se da šansa i izjednače šanse kod zapošljavanja ljudi koji su mlađi od 30 godina, odnosno pripravnici, i stariji od 45-50 godina. Zbog toga tražimo i apelujemo da prihvatite ovih dodatnih 15%, kako bi oni bili u jednakim šansama kod poslodavca za dobijanje posla. Jer, samo stimulativna mera i lični interes poslodavca može da ga natera da uzme pripravnika gde će izgubiti određeno vreme da ga obuči, da bude produktivan, ili da uzme nekog mojeg godišta koji će da ode i na bolovanje, koji je sporiji, koji nije toliko pun radnog elana kao neko ko ima 35 godina, što je fiziologija i što je normalno.
Ovaj drugi deo koji se ovde provlači i koji će po meni biti vrlo, da se blago izrazim, diskutabilan u narednom periodu je smanjenje 2% doprinosa na poziciji zdravstvenog osiguranja, tj. socijalnog, prebacivanja na penziono. Mislim da je i to iznuđeno, jer, kako ste rekli, ima velikih problema u dohodovnoj strani budžeta. Rashodovna je fiksna, a problem je u dohodovnoj strani budžeta. Pošto verovatno budžet ne može da servisira i dalje punim kapacitetom penzije, onda je jedini način da ovih 30 milijardi na godišnjem nivou, koje je prijavio fond, o kojima ste vi pričali, gospodine ministre, pređe na poziciju penzija kako bi se penzije redovno isplaćivale. To je matematički gledano u redu, treba ljudi da primaju penzije.
Ono što je osnovni problem je vaša konstatacija da će budžet nadomestiti Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje sve pare koje budu nedostajale. Vi da imate te pare, vi ne bi prebacivali 2% iz jednog fonda u drugi fond, nego bi isplaćivali iz budžeta penzije, kao što ste i do sada radili, u punom kapacitetu.
Osnovni je problem, gospodine ministre, što će najverovatnije gospodin Babić, direktor Republičkog fonda, morati vrlo brzo da radi rebalans svog budžeta, jer ćete mu vi smanjiti do kraja godine 18 milijardi. Šta je 18 milijardi za zdravstvo? Evo vam klasičan primer. U Srbiji postoje, drage kolege, četiri velike filijale i 22 male filijale, tzv, nisu male nego se gleda po budžetima koje imaju. Velike filijale su Novi Sad, Beograd, Kragujevac i Niš, zbog toga što više para povlače iz fonda zdravstva jer imaju u svom sastavu kliničke centre koji enormno više troše para nego domovi zdravlja ili opšte bolnice, zbog prirode posla i specifičnosti usluga koje pružaju. Niška filijala koja pripada velikim filijalama ima godišnji budžet od 12,5 milijardi, od prilike. To je fluktuirajuće, par stotina miliona gore-dole, u zavisnosti od potrošnje para. Od tih para se plaća 8.500 zdravstvenih radnika i zdravstveno lečenje za 450.000 osiguranika. Sada vidite koliko je to 30 milijardi na godišnjem nivou.
Kako nadomestiti, umesto da se te pare koje je fond izvukao i koje je našao kao višak, a u zdravstvu ne postoji višak, iskoriste za prijem radnika, zdravstvenih radnika koji nedostaju. Vi sami znate, ovde ima dosta lekara, da seoska područja i tamo gde ima 300, 400, 500, 700 stanovnika nemaju šanse da imaju ambulantu. Zašto te pare da fond ne iskoristi i u Ministarstvu zdravlja da im se ostave, da zaposle nove stručnjake? Doneli ste uredbu kao skupštinska većina da ne mora da se ide na specijalizaciju posle dve godine, nego odmah posle fakulteta. Znate li koliko nedostaje anesteziologa i pedijatara? Znate li koliko je lekara specijalista u primarnom, sekundarnom i tercijarnom zdravstvu moje godište, a koliko vremena treba da se od mladog stručnjaka koji je završio fakultet napravi iskusan specijalista koji može sam da nosi posao?
Moja je preporuka i molba vama da taj novac ostane fondu zdravstva i da ostane Ministarstvu zdravlja. Da ne govorim o opremi koja ne dostaje. Da ne govorim o listama čekanja. Liste čekanja su zbog toga što nema dovoljno opreme i što nema dovoljno kadra koji može da rukovodi tom opremom. Govorim o preventivi. I ministar je rekao da treba da se bavimo preventivom. Preventiva se ogleda u primarnom zdravstvu u ranoj detekciji, sada se to radi, karcinoma materice …

Isteklo vam je vreme poslaničke grupe.

Isteklo vreme? Samo da završim rečenicu.
Preventiva se ogleda u ranom otkrivanju, ovo što se sada rade skrining tekstovi, karcinoma materice i karcinoma debelog creva… (Isključen mikrofon.)

Za reč se javio narodni poslanik Vladimir Đukanović. Izvolite.

Hvala, uvaženi predsedavajući.
Sličan amandman je podnela jedna druga opcija, a u stvari sada više ne znam da li su jedna ili druga. Kako god, komentarisali smo to prošli put. Ovde se od nas traži da mi donosimo nešto što se ovim zakonom ne može da reguliše. Prosto, to nije predmet tog zakona. Ovako nešto bi možda moglo da se reguliše Zakonom o radu.
Ovde nam neko traži da uvodimo diskriminatorski pristup. Hoću da verujem da čak ovde ima i dobre namere, da eto omogućimo olakšanje ljudima koji su do 30 godina ili preko 50 godina da im se vrate kompletno doprinosi poslodavcu, ali kada bismo ovako nešto uveli, ovo bi pred Ustavnim sudom palo, jer nemate pravo da diskriminišete jednu kategoriju ljudi između 30 i 50 godina.
Stimulisanje zapošljavanja definiše se Zakonom o radu. Nažalost, mi imamo Zakon o radu koji je krajnje destimulativan za zapošljavanje. Donela ga je neka prethodna garnitura. Nadam se da će se sada to promeniti. Mada, i sadašnji Zakon o radu kada se bude donosio, pretpostavljam da se mora nekako uskladiti sa nekim realnim životom u kome mi danas živimo.
Ta priča - poziv na humanost ovde. Znate, teško mogu da se pozivaju na humanost oni koji su 200.000 ljudi ostavili bez posla, koji su sprovodili divljačke privatizacije, pa su ljudi na ulicama završavali, čije su fabrike ovde uništavane. Zaista, takvi danas ne mogu da se pozivaju na humanost, jer ničim nisu ništa doprineli da ljudi koji su, kako su oni voleli da ih nazivaju, gubitnici tranzicije iole imaju bilo kakav normalan socijalni program ili da normalno žive. Ti ljudi su nažalost postali gubitnici, a mnogi od njih su postali veoma veliki dobitnici tranzicije.
Tu humanost su mogli da iskažu sto puta kada su raznim tajkunima ovde prodavali preduzeća, kada su te iste tajkune koji su ih i finansirali mogli da pitaju – izvinite, da li vi prijavljujete radnike, da li im uplaćujete socijalno, da li im uplaćujete bilo kakve doprinose? Nisam video tada da je to iko od njih radio. Besmisleno je pomalo da se oni ovde sada zalažu za nekakve levičarske ideje. Imamo jednog poslanika koji voli da diskutuje, što je meni jako drago. On se bezmalo poziva da je veliki levičar, ali ne vidim baš da živi proleterskim životom, nego baš mi se pomalo čini da živi hedonističkim. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Za reč se javio šef poslaničke grupe SNS, gospodin Zoran Babić. Izvolite.
Nemate osnov za repliku. Nisam čuo da vas je uopšte pomenuo.
Izvolite, gospodine Babiću.

Zahvaljujem se gospodine predsedavajući. Slažem se da je mladim ljudima u Srbiji jako teško. Slažem se da mladi ljudi teško dolaze do posla. Slažem se i da oni ljudi koji su ostali bez posla, a nalaze se na kraju svoje karijere, da teško nalaze posao i da teško nalaze tu sponu i kopču do godina staža ili godina života, koji će im omogućiti jedan pristojan i normalan odlazak u penziju. Ali, ono sa čim ne mogu da se složim sa predlagačem ovog amandmana i zbog čega je ovaj amandman neprihvatljiv za poslaničku grupu SNS je baš ta granica.
Ko je propisao granicu? Zašto 30-ta godina, a ne recimo do 32, ili do 28? Zašto je 50-ta godina granica, a ne 55-ima, ili 48-ima? Svaka diskriminacija, pa makar i pozitivna, nosi u sebi jednu ružnu konotaciju diskriminacija. Svakome u ovoj Srbiji je potreban posao. Svakome je potreban hleb, i mladim ljudima i onima zašto su im potrebe takve da bi trebalo u tim godinama i da proputuju i da planiraju porodicu i da planiraju stan, a sve to ne mogu bez posla.
Zašto se misli da ljudima između 30-te i 50-te godine ne treba dati šansu da se zaposle? Zar mislite da ti ljudi između 30-te i 50-te nemaju malu decu?
Zar mislite da toj deci ne treba pružiti mogućnost za jedan normalan život, pristojno odrastanje, pristojno školovanje? Zašto diskriminacija prema toj kategoriji društva u kojoj se i ja po godinama nalazim, pa evo prirodno mogu da kažem da branim tu kategoriju našeg društva.
Zašto, i da je predlagač zakona, a videli smo da u nekim ekonomijama i u nekim zemljama u okruženju postoji takve mere koje stimulišu zaposlenje mlađih ili starijih ljudi, ali zar ne bi došli u situaciju sa serijama amandmana da se ta granica širi ili da se spušta?
Da li postoji zakonska, socijalna, bilo kakva kategorija koja je rekla – do 30 i preko 50 godina? Ko propisuje tu granicu? Te granice nema. Te granice nema zato što nije bilo pozitivne diskriminacije ni kada su ljudi gubili posao u Srbiji.
Od 2008. do 2012. godine, ma koliko neko ne želeo da sluša te podatke, od 13,3 na preko 26, skoro 27 procenata je porasla stopa nezaposlenosti. Da li su tada gubili posao do 30 i preko 50 godina?
Da li su te pomenute žrtve tranzicije, a ja kažem žrtve neodgovorne politike u privatizacijama, da li se tada razmišljalo kome treba više posla, kome treba manje posla, pa ove ćemo zadržati, a neke druge otpustiti?
Ne, tada bivši režim i bivše vlade nisu vodile računa o godinama. Nisu davale priliku ni onima koji su mlađi od 30 ni koji su stariji od 50 godina, stihijski otpuštano.
Stihijski su ljude ostavljali bez mogućnosti i bez budućnosti. Bilo kakva pozitivna diskriminacija bi dovela do toga da ova Vlada ne bi mogla da se agresivno nosi sa sivom ekonomijom, kao što je to najavio i predsednik Vlade i gospodin Krstić, ministar finansija.
Šta bi to značilo? Da sutra budući inspektor koji dođe da kontroliše poslovanje firme, kaže, izvinite, da li vi zapošljavate između 30-e i 50-e godine?
Da, zapošljavamo, dobro, kod vas nećemo doći, ali ćemo doći ako zapošljavate do 30-e ili preko 50-e godine.
Ne, kao što i u borbi protiv korupcije i kriminala nema zaštićenih, tako i u borbi protiv sive ekonomije nema i ne sme biti zaštićenih.
Još jedna stvar na kraju, nije mi jasno, kada neko izađe i kaže, smeta nam agresivna borba protiv korupcije, smeta nam agresivna borba protiv sive ekonomije. Šta to znači? Da li može i sme da bude bilo kakva drugačija borba protiv korupcije i sive ekonomije, nego agresivna? Da li možemo da postanemo uređeno društvo ako ne izdržimo u toj agresivnoj borbi protiv sive ekonomije i protiv korupcije? Ne, ne možemo.
Zbog toga, sa ponosom kažem da ova Vlada ne propušta prilike u uređenju naše države i zbog toga ima podršku poslaničke grupe SNS.

Za reč se javio narodni poslanik Borislav Stefanović.