Zahvaljujem.
Za reč se javio narodni poslanik dr Janko Veselinović.
Po kom osnovu?
(Janko Veselinović, s mesta: Replika.)
Replika na čije izlaganje?
(Janko Veselinović, s mesta: Gospodina Arsića.)
Ne možete dobiti repliku na izlaganje gospodina Arsića. U izlaganju ovlašćenog predstavnika nisam video ništa što bi moglo da vam omogući da replicirate.

Rekao je da ne učestvujem u radu odbora.

Možete samo da se javite na izlaganje prethodnog govornika koji je pomenuo vaše ime.

Dobro, predsedavajući, prekršili ste Poslovnik, pošto nemam pravo da dobijem reč povodom ukazivanja na povredu Poslovnika, ali prihvatiću, trebaju mi samo dve minute, ovako ili onako.
U svakom slučaju, smatram da mladi kolega nije dobro razumeo ono o čemu sam ja govorio. Rekao sam da u ovoj Skupštini nema zakona sistemskih koji su nam obećani iz oblasti privrede, finansija itd. U ovoj Skupštini nema nijedan zakon koji nije stavljen u proceduru. Dakle, Vlada nije donela nijedan zakon i predala ga Skupštini na rad. Nadamo se da će narednih dana tih zakona biti.
Kada je u pitanju ono što je gospodin Arsić rekao, tu na neke stvari, naravno, nismo dobili odgovor. Želim da ukažem samo na činjenicu da poslanici Nove demokratske stranke – Boris Tadić, Zajedno za Srbiju i Zeleni Srbije redovno učestvuju na odborima i, koliko znam, nije se nikada desilo da član ili zamenik člana nisu bili na nekom od odbora. U tom smislu ne stoji ta konstatacija, makar kada je naša poslanička grupa u pitanju.
S druge strane, nismo dobili odgovore na činjenicu kako se, recimo, pojedini učesnici u postupku, dobavljači oglušuju o naloge Komisije, kao što je recimo RFZO, koji raspolaže sa dve milijarde evra godišnje i koji raspolaže sa ozbiljnim sredstvima, a čiji je vlasnik ili osnivač država.

Zahvaljujem se.
Izvinjavam se što sam želeo da vam kao predstavniku opozicije dam reč.
Sada prelazimo na redosled narodnih poslanika prema prijavama za reč u zajedničkom jedinstvenom pretresu.
Reč ima narodni poslanik Zoran Živković. Izvolite.

Izveštaj koji smo dobili je naprosto jedan istorijski spisak redosleda svega onoga što je Komisija radila i tu nemam nikakvih primedbi, to je deo njihovog rada i tu nema šta da se doda. Mislim da je mnogo važnije za srpsku javnost to šta je sa tim javnim nabavkama i da li su one starim zakonom, novim zakonom, izmenjenim zakonom, pa i radom ove Komisije uspele da postanu zakonite, da li su uspele da budu takve da najveći broj građana Srbije nema primedbi na delovanje pravnih subjekata koji učestvuju u ovom procesu javnih nabavki, bilo sa strane nabavljača, bilo sa strane onog ko nudi. Mislim da je očigledno da to nije rešeno.
To što su smanjene javne nabavke u periodu koji se ovde pominje ne može nikako da bude dobra stvar. Dobro je ako su smanjene zloupotrebe, ali da se smanji ukupan broj javnih nabavki kao posledica komplikovanog procesa javnih nabavki, to vam nije dobro. To nije dobro iz više razloga. Prvo, ako su te nabavke imale smisla, a trebalo bi da jesu, onda su njihovim ne ispunjavanjem korisnici usluga tih državnih, javnih preduzeća ostali uskraćeni za te usluge. To znači da je ponuda onoga što radi državna uprava, onoga što rade javna preduzeća koja su osnovana da bi činila nešto dobro građanima Srbije, da je ta ponuda slaba i da time država ne radi svoj posao na valjan način. Mislim da je previše komplikovano ovaj proces javnih nabavki rešavati na način kako je on rešen i starim i novim zakonom.
Prihvatam potpuno da je bilo katastrofalnih primera skoro svakodnevno u poslednjih deset godina iz ove oblasti, bez obzira ko je tada bio na vlasti, tako da tu mora da se uradi nešto novo, nešto što bi potpuno promenilo atmosferu javnih nabavki u Srbiji. Mislim da to može da se uradi tako što će se ponovo promeniti zakon, što će javne nabavke biti potpuno otvorene, što će svi oni koji žele da izvrše javnu nabavku na jednom sajtu, čija izrada može da košta nekoliko hiljada evra, vrlo jeftino, da postoji jedan državni sajt koji će se zvati – javnenabavke.rs, na kome će apsolutno, znam da postoji takav sajt, ali on još uvek ne radi na način koji je dobar, jedan sličan sajt, svi koji vrše javne nabavke morati da okače svoj zahtev, svoju molbu, svoj tender ili kako se već sve to zove. Znači, samo oni koji se preko tog sajta jave, koji ostave svoje podatke, koji javno pokažu svoju ponudu, a većina ponuda za javne nabavke moraju biti javne, jer se inače ne bi zvale javne, sa jasnim kriterijumima kako se dobija posao u konkretnom zahtevu za javnu nabavku i da onda to bude potpuno dostupno svim građanima Srbije, i onima koji vrše nabavke, i onima koji nude nabavke, i onima koji su pobedili na nekom tenderu, ali i onima koji su izgubili, tako da sledeći put mogu da ponude bolje uslove nego što su ponudili ovog puta.
Naravno da ta kontrola mora da postoji i naravno da i pored takvog sajta, koji bi bio potpuno otvoren, mora da postoji ova Komisija, mora da postoji i nadležno skupštinsko telo koje bi se bavilo tom oblašću. Onda nam se ne bi desilo ono što nam se desilo na početku ove godine, a što ste i vi kao Komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki primetili, jer ste doneli dva rešenja. Jedno je doneto 16. januara, a drugo 1. aprila ove godine, gde se očigledno ukazuje na to da je „Elektroprivreda Srbije“ obaranjem ponude za svoj tender za osiguranje svoje opreme, instalacija i svega onoga što imaju, ugrozila državne interese time što su oborili taj tender, tako da je „Elektroprivreda Srbije“ ostala neosigurana za ovu godinu, na način kako je to bilo neophodno, i od poplava. Zato sve štete koje danas imamo na objektima „Elektroprivrede Srbije“ će biti bez adekvatne nadoknade od osiguravajućih društava. Meni je predsednik Vlade, kada smo postavljali pitanja, rekao da je za to kriv neki demokrata iz 2012. godine. Ja sam bio sklon da poverujem u to, ali to očigledno nije tačno. Za to je kriva vlast koja je postavila to rukovodstvo „Elektroprivrede Srbije“.

Zahvaljujem, gospodine Živkoviću.
Reč ima predstavnik predlagača, narodni poslanik Veroljub Arsić.

Dame i gospodo narodni poslanici, potpuno se slažem da najbolja zaštita kada je u pitanju javna nabavka jeste javnost, učešće javnosti u postupku javne nabavke. To sam i više puta rekao kada je donošen zakon, kada je postupak donošenja zakona bio u toku.
Po sadašnjem zakonu, svaki naručilac javnih radova dužan je da napravi plan javne nabavke, da ga dostavi Upravi za javne nabavke, na čijem će sajtu da bude objavljen plan javne nabavke. Takođe mora da se napravi u zakonu katalog ponuđača za javne nabavke. Znači, svaka javna nabavka, po novom zakonu, mora da se nalazi na tom jedinstvenu državnom sajtu. Bilo je sporenja samo u jednom delu – da li treba i datume da stavljamo kada će da bude raspisan oglas ili ne?
Došli smo do zaključka da ne treba stavljati datume zato što je Srbija malo tržište. Verovatno će vrlo brzo da se dogovore da jedan ponuđač radi posao u termoelektranama u Kostolcu, drugi ponuđač da radi u termoelektranama u Obrenovcu, pa smo rešili, da ne bi mogli da se dogovaraju i da nemaju toliko poverenje jedni u druge nego da daju kvalitetne ponude, da datum kada će biti raspisan oglas ne bude u postupku.
Zbog toga je i u Zakonu doneta odredba da Odbor za finansije i kontrolu trošenja budžetskih sredstava u svakom trenutku može da pozove čitavu Komisiju, pojedinog člana Komisije, da im se dostavi izveštaj o odlukama i rešenjima koje je donela Komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki ili da se dostavlja izveštaj o postupku koji Komisija vodi. Ne znam više šta može da bude transparentnije u postupku javnih nabavki?
Naš najveći problem u primeni zakona jeste ta sprega koja postoji između ponuđača, između naručioca i, da ne poverujete, između ponuđača i ponuđača. To u nekom brzom periodu nijedan zakon ne može da reši, ali verujem da kako bude primena ovog zakona išla u budućem vremenu, da će ovakvih primera da bude sve manje i manje.
Slažem se da je možda u nekom delu Zakon o javnim nabavkama zloupotrebljavan. Više puta sam rekao, i sada ću da ponovim, zloupotrebljavan je od strane dežurnih rušilaca tendera. Ne mogu više ni da budu dežurni rušioci tendera, jer, ako je ispravna tenderska dokumentacija, ne može da bude javna nabavka poništena od strane komisije, nego jednostavno zatrpavaju komisiju nepotrebnim žalbama da bi sprečili ili odložili početak javnih radova.
Ako baš bude bilo potrebno, napravićemo za taj deo izmene i dopune Zakona. Postoji način da se i tome stane na put, pa da vidimo da li će neko čisto reda radi da piše žalbe ili će da izvadi iz džepa dosta dobar svežanj novca da bi platio taksu kad mu žalba padne. Postoje i drugi načini. Hvala lepo.

Zahvaljujem se gospodinu Arsiću.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Neka se pripremi narodni poslanik Mirko Čikiriz.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedavajući, želim da istaknem da je donošenjem novog Zakona o javnim nabavkama ova tema postala manje zanimljiva nego ranije. To pokazuje da je obim mogućih zloupotreba u javnim nabavkama daleko manji nego što je to bio u prethodnom periodu. Iz tog razloga, naravno da ću podržati ove izveštaje, izveštaj za prvu polovinu 2013. godine i izveštaj za drugu polovinu 2013. godine.
Nadam se da su iza nas vremena kada su funkcioneri svoje položaje i funkcije, odnosno javne nabavke, koristili ne u opšte svrhe i ne u opšte dobro, nego u sopstveno dobro, kad su im javna ovlašćenja i javne nabavke služile kao polazna tačka u lov na proviziju, na debele honorare i plave koverte. Mislim da je to vreme iza nas. Takođe mislim da i dalje ima zloupotreba, ali da su one smanjene za desetak puta.
Naravno da ću da podržim ovaj izveštaj iz više razloga, ali ću iskoristiti priliku i da podsetim na neke javne konkurse za neke javne nabavke i neka javna nadmetanja koja više ne smeju da nam se ponove, a što se dešavalo 2000. godine i koje su odnele ogroman novac građana Srbije, koji je zloupotrebljen, što na državnom nivou, što na nivou Republike, što na nivou pokrajine, što na nivou grada, što na nivou lokalnih samouprava.
Neko je u to vreme imao viziju, ali, otprilike funkcioneri koje sam naveo su imali proviziju. Nije bila tajna da su se neki funkcioneri čak nazivalo „mister 10 odsto, mister 15 odsto, mister pet odsto“, a ja ću podsetiti samo na neke od neslavnih javnih nabavki, javnih nadmetanja ili javnih tendera.
Više puta sam ovde govorio o javnom konkursu koji je objavljen za zgradu „Ušće“. Gotovo je neverovatno da neko ko je bio Savezna vlada, ko je bio najodgovorniji funkcioner, dozvoli da se javno nadmetanje na konkursu izvrši u 30 dana, bez konkursne komisije. Dakle, objavite konkurs i objavite da će konkursna komisija sprovoditi taj konkurs - a konkursne komisije nema. Ona se imenuje 45 dana posle početka konkursa, odnosno 15 dana posle zatvaranja konkursa se obrazuje konkursna komisija. Kakva su to onda bila javna nadmetanja? Kakvi su to javni konkursi bili? Kakve su to bile javne nabavke?
Na istom primeru smo mogli da vidimo da zbog nedostatka konkursne komisije, da zbog slabog konkursa jedan ugovor stigne u pravobranilaštvo savezno na saglasnost, a sasvim drugi ugovor se potpiše. Dakle, oni koji su trebali da štite javno pravobranilaštvo i imovinu građana, imovinu države, imali su jedan ugovor pred sobom, a Savezna vlada koja je imenovala konkursnu komisiju sa zakašnjenjem od 45 dana posle konkursa je jednostavno dozvolila da se potpiše drugi ugovor.
Na tom primeru imamo treću neverovatnu stvar – da se ugovor potpiše u decembru, pet, šest meseci posle konkursa, a da se potpiše ugovor sa firmom koja uopšte nije učestvovala na konkursu. Da se to potpiše recimo, 20. decembra za javno nadmetanje, za javni konkurs koji je bio u junu mesecu sa firmom koja je osnovana tek 17. decembra, tri dana pre potpisivanja ugovora, a pet meseci posle sprovedenog konkursa.
Gotovo je neverovatno potpisati ugovor koji nije bio u pravobranilaštvu, koji nije odobren u pravobranilaštvu, sa firmom koja nije bila ni osnovana niti postojala dok je konkurs sprovođen. Danas ti isti koji su to dozvolili imaju zamerke na ovaj zakon koji nije u potpunosti uklonio nepravilnosti, ali ih je najmanje za deset puta smanjio. Za toliko se manje odlilo novca iz džepa, odnosno iz budžeta Republike Srbije, iz lokalnih budžeta, iz pokrajinskih budžeta, iz džepova građana. Daleko se manje odliva novca za iste javne nabavke u odnosu na onaj novac koji se izdvajao ranije.
Šta govoriti o javnom nadmetanju za „Sartid“? Kakva li je to tek vrsta javnog nadmetanja bila? Hajde da govorimo o javnom nadmetanju koje je vršeno za „Beopetrol“ sa svim nepravilnostima koje su se tamo desile. Hajde da pričamo kakvo je to javno nadmetanje i da li u javne nabavke spada izdavanje državnog poljoprivrednog zemljišta u zakup na određeni broj godina od jedne, tri, pet, pa do 20 godina.
Dakle, da vidimo kako je moguće da na takvoj vrsti javnih nadmetanja, na takvim javnim konkursima dve suprotstavljene firme za istu parcelu zastupa jedna osoba. Kakva je to licitacija i kakvo je to javno nadmetanje ako dopustite da dva pravna lica, međusobno suprotstavljena oko iste parcele zastupa isti čovek. Morate da ga pitate da li vi dajete veću ponudu koju ste dali kao firma A, sada dajete veću ponudu kao firma B. Dakle, gotovo je nemoguće sprovesti transparentne, pravne, nekorumpirane, nekriminalne javne nabavke na takav način. To se desilo u Inđiji. Naravno da izvršioci nisu sankcionisani. Naravno da su na zemljištu koje je izdato na pet godina za poljoprivredu zasadili vinograd koji traje do 20, 30 godina. Ta parcela je bila predmet denacionalizacije.
Sada ćemo pravnim sledbenicima tu parcelu morati da platimo. Kakve su to javne nabavke bile kada je neko dozvolio da bez saglasnosti države neko zasadi vinograd na parceli koja je bila državna i koja bez saglasnosti, ne sme da promeni namenu, a saglasnost treba da izda Ministarstvo poljoprivrede, koje je istu tu parcelu izdalo u zakup. Da bude još gore, za to bezakonje to isto ministarstvo, dodelilo je subvenciju od 41 milion dinara, što iznosi 525 hiljada eura.
Dakle, isto ministarstvo je nagradilo kršenje zakona, od strane bivšeg premijera. Dakle, gotovo je nemoguće nabrojati sve velike zloupotrebe u procesu javnih nabavki, javnih konkursa koja je država vršila na štetu građana, a na dobrobit onog uskog broja ljudi. Ti ljudi koji su trebali da državi služe i narodu da služe, u javnim nabavkama, javnom nadmetanju su grabili za sebe i državom i narodom su se služili, umesto da njemu služe.
Danas moramo da slušamo moralna predavanja iz ste oblasti. Zato pitam kako je moguće izdati poljoprivredno zemljište u zakup u novembru mesecu 2007. godine, a premiju za sadnju vinove loze dobiti za prolećnu sadnju 2007. godine? Kako je moguće da država prihvati da je proleće u novembru? Dakle, gotovo neverovatne stvari se događale, i da takav postupak nagradi sa 525 hiljada eura.
Kako je moguće da posle tri godine, ta parcela koja je na takav način izdata u zakup, netransparentno, na takav način izvršene sve zloupotrebe, na parceli koja je oteta nacionalizacijom, i koja je trebala biti predmet denacionalizacije, pa nećemo izgubiti samo tih 525 hiljada eura koje smo već izgubili, jer je parcela otuđena posle tri godine.
Onaj ko je dobio 525 hiljada evra, je preko firme koja je dobila tu subvenciju prodao taj vinograd. Dakle dobije 525 hiljada evra i prodao taj vinograd, najverovatnije dobije neki novac, a pravni sledbenici koji očekuju denacionalizaciju nisu obeštećeni.
Po zakonu sada kada te parcele više nema, zato što je ne znam na koji način prodata i otuđena, iskorišćena subvencija, sada tu parcelu moraju građani da plate.
Dakle, pošto je fizički nema, ne može da se vrati pravnim sledbenicima, pošto više nije poljoprivredno zemljište, pošto je promenila namenu, pošto je promenila sada i vlasnika, tu parcelu sada ponovo treba platiti iz budžeta.
Znači neko je dva puta iskoristio državu u privatne svrhe, a sada država dva puta će morati da plati, jednom je platila za subvenciju, a sada će morati pravnim sledbenicima te nacionalizovane imovine da plati zemljište koje je na takav način otuđeno.
Zato mi nije jasno, da li ćemo mi otvoriti procese ispitivanja porekla imovine raznih funkcionera koji su vladali od 2000-2012. godine, a možda i onih iz 1990. do 2000. godine, koji su prijatelji ovima drugima.
Da otvorimo pitanje tih majstora tranzicije, jer u ovoj državi jednom treba da se uvede red. Bivši režim je želeo da uvede red tako što je uvek tražio da se nešto uradi preko reda, i preko veze, a preko veze i preko reda, nema reda.
Mislim na kraju da kao predsednik Narodne seljačke stranke se založim da se po pitanju izdavanja u zakup poljoprivrednog zemljišta, a već sam naveo kako se to ranije radilo, a sada se pojavljuje i pojava da se zemljište izdaje u zakup fiktivno, pa da se daje u podzakup itd, tako da se promeni zakon o poljoprivrednom zemljištu i da ubuduće javni konkursi za zakup poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini budu transparentniji i da budu shvaćeni kao javne nabavke, da bi se zloupotrebe koje se dešavaju na terenu zemljoradnici koji nisu u ovoj sali, ima nas samo dvojica, i te kako znaju koje su zloupotrebe moguće.Mislim na kraju još da kažem svima onima koji su se okoristili na ovakav način kroz javne nabavke i razne druge netransparentne načine u ovoj tranziciji, da dobro paze šta rade, jer Bog ne gleda na pune, već na čiste ruke.