Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gosti, poštovani građani koji gledate ovo, mislio sam da nekim ljudima, odnosno da mudrost dolazi sa godinama. Očigledno je da nekim ljudima dolaze samo godine. To sam mogao zaključiti iz prethodnog govora.
Podržaću ovaj izveštaj. Zahvalan sam na ulozi Fiskalnog saveta, bez obzira što je bilo određenih varnica između Vlade Republike Srbije prilikom donošenja budžeta, prilikom rebalansa budžeta itd. Uloga Fiskalnog saveta je svakako nemerljiva, njihov doprinos je nemerljiv, s obzirom da su neke njihove sugestije uvrštene u budžete i rebalansa budžeta. Dakle, oni su tu da nas upozore kada prekardašimo.
Veliko je pitanje kada su naše nevolje počele. Ne slažem da je ekonomski kolaps Srbije usledio zbog rada svih vlada u poslednjih 10 godina. Ja bih to stavio, hajde neka bude, u poslednjih 14 godina, s tim što su 2012. godine očigledno problemi bili nasleđeni. Samo obaveze u naredne dve godine, po pitanju duga i po pitanju kamata, su bile oko 10 milijardi evra. To je stanje koje je bilo zatečeno. Trebalo je u dve godine, od 2012. godine, servisirati dve milijardi kamata i negde 7-8 milijardi dugova koji su bili dospeli za vraćanje.
Takođe, trebalo je servisirati zatečen deficit koji je polovinom 2012. godine bio blizu dve milijarde evra i sa onim kamatama od dve milijarde evra je četiri milijarde evra. Za to novo zaduženje, o kojem se govori, od 5-6 milijardi samo za servisiranje kamata i zatečenog budžetskog deficita, nama je trebalo četiri milijarde plus osnovne rate koje je trebalo reprogramirati. Nažalost, to smo reprogramirali novim kreditima i novim zajmovima.
Zašto? Zato što je prethodni dug bio 15, 16, 17 milijardi, a to je dug samo države, dug privrede je bio 22 milijarde, dug stanovništva 5-6 milijardi. Zatečeni dug 2012. godine, ukupan dug stanovništva, država i privreda, je bio 45 milijardi. U takvim uslovima je bilo teško servisirati kamate, a posebno je bilo teško što zaduženje nije bilo sve negativno, nego za taj veliki, astronomski dug nije napravljen izvor za vraćanje duga. Vlada koja je 2012. godine nasledila sve te bivše vlade, od 2000. do 2012. godine, nije za taj novac, kojim je bila zadužena zemlja, privreda, nije zatekla izvore za vraćanje duga.
Nije bilo privrede koja je to mogla da servisira. Nije izbačen društveni proizvod. Nije bilo izvoza jer nam je bio deficit računa prema inostranstvu, ne samo deficit u budžetu, deficit računa prema inostranstvu. Tako da nije bilo iz čega, iz kog izvoza, iz koje robe, iz kog rada da se vraćaju dugovi. Onda su se jedni dugovi vraćali drugim dugovima i ne može se jedna rupa manja zapušiti većom rupom. U tome se slažemo.
Drugog rešenja nije bilo, s obzirom da za novac koji je proćerdan od 2000. godine, a ne radi se samo o novcu koji je zadužen, radi se o ogromnim donatorskim sredstvima, je potrošeno. Potrošen je takođe novac od celokupnog društvenog kapitala. Prodata je sva imovina, sva preduzeća i taj novac nije otišao u privredu, već je otišao u javnu potrošnju, a kroz javnu potrošnju nije podignuta naša proizvodnja, već proizvodnja u državama iz kojih je stizala roba kroz otvaranje, naglo otvaranje stranih trgovinskih lanaca. Uništene su domaće banke i naše finansijsko tržište je pripalo strancima sa preko 85%.
U takvim uslovima servisirati oko 10 milijardi obaveza bivših vlada koje su napravile greške je bio pravi podvig.
U vreme tih bivših vlada 2012. godine živeli smo od zaduženog. Živeli smo od donatorskih sredstava, potrošili smo sve što je dijaspora ubacila. Ubacila je negde u tih 12 godina blizu 50 milijardi evra. Tačno koliko nam je dijaspora ubacila, mi smo to potrošili iznoseći novac i po procenama međunarodnih organizacija iz Srbije je od 2000. godine izneto preko 51 milijardu evra i stavljeno na razne privatne račune, na račune ljudi koji se iživljavaju dok građani Srbije jedva preživljavaju. Dakle, to nisu moje procene, to su procene međunarodnih organizacija koje se time bave.
Uloga Fiskalnog saveta je takođe dragocena u disciplinovanju i nas narodnih poslanika, disciplinovanju Vlade u pokušajima da se taj budžetski deficit što više smanji i da zemlja konačno krene pravim putem.
Voleo bih da Fiskalni savet bude još oštriji, da od nas traži da napravimo državu koju možemo da finansiramo, da ta država ne bude nasilje činovnika nad običnim građanima, da ta država bude doživljena od svih građana kao naša država, da ona bude jeftina i da bude usklađena da može da potroši onoliko koliko ubere prihoda i da se ne ponaša kao što su se ponašale prethodne vlade. One su živele od zaduženog, pa kaže ono – ako ne možete da zaradite koliko mi u javnom sektoru možemo da potrošimo, onda ćemo vas mi zadužiti, a vi vodite računa koja će generacija te dugove da vrati.
Danas se takvi ljudi pojavljuju kao glavni kritičari. Ovde smo čuli čak, od prethodnog govornika, za koga sam rekao da je moja generacija i da mudrost treba da dolazi sa godinama a njemu dolaze samo godine, otprilike ovako - da su se subvencije delile šakom i kapom. Stvarno u ovoj Skupštini ne znam šta ću više ćuti, jer upravo je onaj ko je to rekao bio korisnik 525.000 evra subvencija za vinograd, za koji je rekao da će mu, naravno, taj novac je iz budžeta, taj posao biti za ceo život.
Međutim, posle tri godine mu je taj posao za ceo život prošao. Vinograd je prodao, kupio stan na Vračaru i danas on kritikuje vlade koje su delile subvencije šakom i kapom.
Ja mislim da među nama političarima ima i takvih pendžetiranih obraza da se komotno od takvih obraza mogu praviti đonovi za cipele. Te cipele bi bile nepoderive.
Mislim da od takvih obraza mogu da se prave panciri za vrlo velike kalibre i mislim da ne bi mogli da ih probiju. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Zoran Živković.
Po kom osnovu? Mogućnost je jedino da ste se vi prepoznali u izlaganju prethodnog govornika? Izvolite.

Jako je lepo da u teškoj situaciji u Srbiji postoje i ovakvi trenuci gde se parlament nasmeje na nešto što bi mogli da nazovemo pokušajem duhovitosti.
Meni je jako drago što ovde postoje ljudi koji bi želeli da se bave mojom biografijom, koji bi hteli da se bave mojim stvaralaštvom u prethodnom periodu, ali ja nisam takav čovek. Meni to ne treba i kada zađem u neke ozbiljne godine sam ću da napišem svoju autobiografiju, a do tada svaki nadležni državni organ, kao što je i do sada bio slučaj, od 1992. godine, od kada se bavim politikom ili 1986. godine kada sam počeo da se bavim privatnim biznisom, može da proverava svu zakonitost mog rada po bilo kom osnovu, bilo u privatnoj firmi, bilo u Skupštini grada Niša, bilo u Saveznoj vladi, bilo u Vladi Srbije, bilo posle toga, bilo da su u pitanju izvozni poslovi, subvencije, nekretnine ili bilo šta.
Postoji u Srbiji, zbog javnosti, mogućnost ispitivanja porekla imovine. To je Zakon o poreskoj policiji, ako se dobro sećam, koji ima jedan član 153, ako se ne varam, koji dozvoljava da nadležna tela poreske policije ispitaju građane Srbije sa pitanjem – odkud vama to, kako ste kupili stan, auto, deo neke kompanije ili tako nešto? Taj zakon je usvojen 2003. godine. Naravno da sam ja potpisao Predlog zakona u ime Vlade Srbije i taj zakon se primenjuje od 2004. godine.
Do sada sam jedini političar nad kime je sproveden taj zakon u 2010. i 2011. godini.
(Predsedavajući: Vreme.)
Još samo jedna rečenica.
Zahvaljujem se na toj ekskluzivnosti…(isključen mikrofon.)

Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Time zatvaram krug replika.

Mislim da moj kolega po struci, poljoprivrednik, me je loše shvatio.
Iz mog izlaganja nije opovrgnuta nijedna činjenica. Ja sam govorio o visini duga. Govorio sam i o tome da je jedan govornik govorio o subvencijama koje se dele šakom i kapom, a da je povukao 525 hiljada evra subvencija za vinograde. Uopšte nije bila želja da nekog nasmejem, niti je to podatak za smeh. Mislim da je to podatak za tugu, za zabrinutost i to je podatak koji treba da nam ukaže odakle nama ovoliki deficiti koji su se dešavali u prošlosti.
Prethodni govornik takođe je govorio o kontroli koja je sprovedena. Kontrolisali su sami sebe. Veliko će pitanje biti, ako sada bude sprovedena neka kontrola, šta će utvrditi. Lako je kozi da čuva sama kupus, onda je kontrola te vrste da će uvek ona negirati ko je kupus pojeo.
Ne pada mi na pamet da pišem bilo čije biografije, posebno ne njegovu. Ne pada mi na pamet da ga kritikujem u vreme, prethodnog govornika, kada je švercovao bunde. Taj posao je bio posao iz nužde. Svako ima pravo da se bavi nekim biznisom…
(Predsedavajući: Gospodine Rističeviću, privodite kraju.)
…izvinjavam se, da prehranjuje svoju porodicu.
Ja ga kritikujem u onom delu, odnosno moja namera je bila da kritikujem funkcionere u onom delu kada su koristili položaj da se ne bore za opšte dobro nego za sopstveni interes. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Đukanović. Neka se pripremi narodni poslanik Goran Kovačević kao poslednji prijavljeni govornik.

Hvala uvaženi predsedavajući.
Uvaženi gospodine Petroviću, drago mi je da ste ovde. Moram da priznam teško vam je oponirati u bilo čemu kada napišete izveštaj jer vaš naučni opus i sve živo što ste radili nekada i nama mlađima, koji smo na početku naučnog rada, teško nam daje za pravo da vam negde nešto oponiramo, jer ste ozbiljan čovek. Jeste da nekada tiho, sporo pričate, ali bogami to odzvanja.
Nekada se i ne složim sa onim što kažete. Nekada pomislim da vi iz Fiskalnog saveta i preterate u nekim ocenama, ali to je možda i dobro. Zato što onda uzbudite sve duhove u ovom društvu i neko mora i da postupi po onome što naglasite.
Ovde 90% ovog izveštaja što ste dali bih bez problema potpisao. On je dat u momentu kada niko nije mogao da predvidi da će biti poplave i ovakav potpuni haos koji nas je zadesio i koji je doveo do novih troškova. Naravno da će se neki prioriteti sigurno u radu Vlade, posebno oko ekonomske konsolidacije, menjati. Tu nema nikakve dileme.
Naravno, to nije ni vaš posao, ali kada govorimo o ovakvim izveštajima moramo malo da se vratimo u prošlost. Znate, doći u praznu kuću i probati od nje nešto da napravite, jako je teško. Suvu drenovinu ne možete da cedite. Mi moramo da budemo potpuno realni prema sebi. Mi smo plate i penzije godinama unazad isplaćivali tako što smo podizali kredite. Mi nemamo nikakvu realnu ekonomiju. Nema realnog izvora prihoda. Objektivno, nikakva privreda ovde nije funkcionisala i sve se zasnivalo na tome - dajte da podignemo kredit, da isplatimo platu u javnom sektoru ili penziju. Pri tom smo nagomilavali javni sektor do besvesti, da je to došlo do tačke pucanja i sada to neko mora da racionalizuje, a to je jako teško. Jer, kada nekoga i otpustite, a po sadašnjem Zakonu o radu to je inače jako teško, nadam se da će se to veoma brzo promeniti, ali čak i da otpustite, gde taj da nađe posao kada u privatnom sektoru trenutno mi nemamo nikakvu realnu osnovu da možemo te ljude nekako da prebacimo u privatni sektor. Nadam da će tu Vlada doneti, naravno uz ove poreske olakšice svim privatnicima što su date, ali da će još tu neke mere preduzeti kako bi se pospešio privatni sektor. Inače sam veliki pristalica privatnog sektora.
Kada čitam ovaj vaš izveštaj, tu je sada onaj sukob dveju škola. Da li ste za potpunu liberalizaciju svega, što inače nisam pristalica, ili ste za neku vrstu državnog intervencionizma, što vidimo da danas npr. SAD, koje su kolevka liberalne ekonomije, primenjuju? Imali smo primer u Fordu, gde su direktno SAD kao vlada, zapravo je njihov kongres izglasao da država interveniše kako bi spasila tu fabriku. Prema tome, negde ta dva koncepta moramo da pomirimo i da vidimo šta da radimo. Naravno, biće to jako teško.
Mere koje ste ovde predložili, baš zato hoću to da vas pitam, recimo, navodite ovde sređivanje javnih preduzeća, što se slažem, vratiću se na to, ali i bankarskog sektora. Mene sad zanima da li tu podrazumevate potpunu privatizaciju svih banaka koje ova država ima u svom vlasništvu, što mislim da nije baš ispravan koncept u potpunosti. Slažem se da je u našim državnim bankama bilo neverovatnih zloupotreba, setimo se i „Agrobanke“ i „Razvojne banke Vojvodina“, odnosno prethodno one „Metals banke“, pa kasnije „Razvojne banke Vojvodine“. To, naravno, u privatnoj banci nikada ne bi moglo da se dogodi. Probajte, na primer, da odete sada u banku „Inteza“, ili u bilo koju drugu banku i da tražite kredit na lepe oči, da vam daju jedno 10 miliona evra na ličnu kartu. To nema nigde. Ali, opet moramo da budemo svesni toga da ovde postoje određena državna preduzeća i institucije, poput MUP i poput SDPR, koji vrše određenu trgovinu preko nekih banaka. Tu ipak mora da postoji neka državna kontrola. Ne možete baš sve da privatizujete i da date to svakome apsolutno na uvid. Interesuje me kakav je koncept Fiskalnog saveta po tom pitanju, jer je veoma važno da se nekako ljudima objasni šta raditi sa našim bankarskim sektorom.
S druge strane, što se tiče javnih preduzeća, i tu moramo da se saglasimo. Mi smo imali jedan potpuni haos sa preduzećima u restrukturiranju. To država više ne može da finansira, to je jasno kao dan, jer to je ogromna budžetska rupa koja se tu stvara. Jednostavno, nemoguće je sipati novac u nešto što nema nikakvu produktivnost. Jednostavno ne radi. Da li će se za sva preduzeća pronaći rešenje? Ubeđen sam da neće i nemoguće je pronaći rešenje za sva preduzeća, čini mi se da ih ima oko 140 i nešto, ali tu se sada stvara novi problem. Evo, imate primer Železare u Smederevu. Nadam se da će FAP u Priboju biti rešen, ali imate i „Prve Petoletke“ i imate koliko hoćete drugih preduzeća. Šta da radite sa tolikim brojem ljudi koji objektivno primaju platu a ne rade? Kako sada te ljudi na neki način zaposliti i stimulisati? Voleo bih da je, recimo, u vašem izveštaju ovde dato neko rešenje, ponuđeno neko rešenje šta uraditi sa njima. Naravno, Vlada Srbije ne mora vaše rešenje ni da posluša, vi ste nezavisno telo, ali bi bilo dobro da se otvori jedna široka rasprava, i ja se potpuno zalažem za tako nešto, da vidimo šta uraditi sa tim ljudima.
Što se tiče subvencija, i tu mogu da se složim sa vama da bi možda sa tim u nekom periodu trebalo prekinuti, ali hajde da probamo. Makar je za ove dve godine, čini mi se, Vlada dala dobar koncept, u naredne dve godine da se pomogne kako bi se prosto podigla privreda, da bi negde nešto radilo. Mi imamo sada drugi koncept da to potpuno prekinemo, ali suštinski kako da neko ovde pokrene bilo kakav biznis?
Mislim da se kao država objektivno nalazimo u velikom problemu, jer realnog izvora prihoda nemamo. Naravno, to i vi vidite i to jako lepo konstatujete u vašem izveštaju. Mislim da je danas najveći patriotizam u ovoj državi, ne busati se u grudi i pričati o nekakvim bitkama, što je naravno važno i za našu istoriju, to je apsolutno nešto čime se mi ponosimo, ali danas je najveća bitka i najveći patriotizam zaposliti čoveka i otvoriti preduzeće. Mislim da ne postoji veći patriotizam u ovom momentu, jer jedino ekonomski i privredno jaka država može da parira i pritiscima i nečemu što nas okružuje i, naravno, može da bude, koliko toliko, ravnopravan partner u nekim međunarodnim odnosima.
S tim u vezi, voleo bih da mi date odgovore na ova pitanja koja sam vam postavio. Naravno, u danu za glasanje ću glasati za vaš izveštaj, kao i kompletna grupa Srpske napredne stranke. Hvala vam na ovome što ste podneli.

Zahvaljujem, gospodine Đukanoviću.
Reč ima narodni poslanik Goran Kovačević.

Dame i gospodo, još od vremena „Nju dila“ glavni izvor širenja državne uprave i glavni upliv u fiskalnoj politici svake države bila je potreba da se smanji nivo nezaposlenosti. Tako kaže Milton Fridman. Pošto ta državna subvencija nikada nije davala očekivane rezultate, formirana je teorija sekularne strategije, koja bi trebala da pokaže da sva veća državna potrošnja i sve veće fiskalne obaveze doprinose boljitku društva.
Poznato je u ekonomskoj teoriji razmatranje Miltona Fridmana na Kejnsovu ideju o 100 dolara koji nastaju na osnovu nedostatka i neuzimanja od poreskih prihoda. Ako teoretski raspravljamo o tome, možemo da dođemo od cifre multiplikacije na rast društvenog bruto proizvoda od 0 do 300. Ako slušamo Kejnsa - 300, ako slušamo Miltona Fridmana – 0, ali svakako jeste činjenica da nema adekvatnih i u teoriji dokazanih pokazatelja koji mere ulaganje države u fiskalne politike u rast društvenog bruto proizvoda. Ali, suštinsko pitanje jeste – odakle tih 100 dolara?
Mi danas u ekonomskoj teoriji i u ekonomskoj praksi vrlo često raspravljamo o temama koje su se davno decenijama unazad raspravljale i sa kojima više nema polemika u ozbiljnoj ekonomskoj teoriji i u ozbiljnoj ekonomskoj praksi. I kada jedan od poslanika kaže – da ne bude kasno, danas je kasno. Danas je kasno za makro ekonomska pravila, kako u fiskalnoj, tako i u ekonomskoj politici. Kada govorimo o tome, u stvari onda govorimo o trenutnoj situaciji koja je katastrofalna, ali to više govori o ekonomskim, odnosno fiskalnim i monetarnim merama koje su neke prethodne vlade učinile i donosile.
Kada danas govorimo o tri ključna cilja svake makro ekonomske politike, to je rast društvenog bruto proizvoda, nizak nivo nezaposlenosti, odnosno dobrovoljna nezaposlenost i stabilan nivo cena. Ako pogledate to, onda su u Srbiji sva ta tri ključna ekonomska parametra tragična.
Vi u svom izveštaju kada definišete misiju kažete da ta misija mora da bude definisana u skladu sa fiskalnim pravilima, odnosno da fiskalna politika mora da bude u skladu sa tim pravilima. Mi danas možemo da polemišemo u vezi fiskalnih pravila i ona mogu da budu različita. Možemo da govorimo o fiskalnim pravilima EU, ali svakako je činjenica da ne postoje jasna i neupitna fiskalna pravila koja postoje danas u ovom trenutku u svetskoj teoriji. Ako ne postoje jasna i definisana fiskalna pravila, onda i fiskalna politika koju primenjujete može da bude različita u odnosu na pravila koja definišete.
Jedna moja ideja i jedan moj predlog svakako jeste, čitajući neka teorijska razmatranja, a u jednoj od teorija se kaže da svaka nacionalna ekonomija koja uzima više od 25, odnosno 29% društvenog bruto proizvoda od sektora privrede stanovništva, dolazi u situaciju nedostatka konkurentnosti na globalnom tržištu. Mislim da bi Fiskalni savet trebao konačno da kaže kolika su fiskalna i parafiskalna zahvatanja od sektora privrede i stanovništva u državi Srbiji, koliki je to procenat u odnosu na društveni bruto proizvod, jer to tragično sprečava konkurentsku sposobnost srpske privrede, a samim tim stvara sve probleme u oblasti kako fiskalne, tako i monetarne politike.
Kada se danas govori o reformama koje treba da se učine u fiskalnoj politici, monetarnoj politici, u ukupnom vođenju makroekonomske politike na nivou države Srbije, u stvari radi se o primeni čistih ekonomskih zakona koji već postoje. I radi se pre svega o promenama i reformama koje mogu da se dese u javnom sektoru. U jednom sektoru koji je tragično zapušten zato što funkcioniše decenijama unazad na taj način koje ne poštuje osnovne ekonomske principe, slobode i tiče se pre svega vlasništva države i funkcionisanja javnih preduzeća u tom sektoru.
Ako govorite o problemima koji će nastati morate da shvatite da država Srbija socijalna, država koja funkcioniše pre svega na fiskalnim obavezama koje proističu iz različitih socijalnih programa i da svaki pojedinac koji ima primarni interes da svoju egzistenciju obezbedi iz fiskalnih prihoda države Srbije biće pogođen, ali alternative u ovom trenutku svakako nema.
Ako shvatite fiskalnu politiku, što u suštini ona i jeste, kao alokaciju resursa, jer vi u stvari uzimate sredstva sa mesta gde nastaju i prebacujte ih na mesta gde treba da se potroše, onda i fiskalna pravda je ono što bi trebalo da se očekuje, a ne zadovoljstvo kada danas pogledam ovaj vaš finansijski izveštaj.
Gledajući taj izveštaj mogao sam da konstatujem, video sam kod vas u savetu radi, kako piše u izveštaju 21 zaposlen. Vi ste rekli da je to nešto drugačije. Moje zadovoljstvo je kada pogledam danas, da su rashodi za zaposlene bili planirani u visini od 20.040.000 da su bruto iznosi primanja zaposlenih bili planirani u visini od 106.000 na mesečnom nivou, a da ste vi u stvari 2013. godini učinili uštede. Potrošili ste negde oko 75% rashoda za zaposlene i da u principu ti rashodi iznose negde oko 63.000 odnosno 15.600.000 na godišnjem nivou.
Imali zadovoljstvo, iako je taj broj koji ste rekli u agenciji relativno manji da bi ti pokazatelji bili drugačiji, ali moje je zadovoljstvo, jer i sa ovim pokazateljima to je tri do četiri puta manje nego rashodi za zaposlene na mesečnom nivou u bruto iznosu po pojedinim Vladinim institucijama, odnosno u situacijama kada je vlada osnivač bilo čega. Zato se potpuno slažem sa vama da jedna od stvari koja mora da se reformišu jesu prihodi, odnosno rashodi u fiskalnom sistemu koji potiču po osnovu rashoda za zaposlene.
Znate, koliki je to rashod? To je ništa, naša logična percepcija, pojedinačna. Ali, ako pogledate državu Srbiju u kojoj 12% stanovnika radi u javnom sektoru kako god ga definiše, odnosno onome što potiče iz fiskalnog prihoda, da kada poredite jednu naciju koja ima 100 miliona stanovnika ili milijardu stanovnika, ako u toj naciji 12 miliona, odnosno 120 miliona radi i finansira se iz fiskalnih prihoda kroz rashode za zaposlene, da li postoji ikakva šansa da te danas vodeće svetske nacije budu toliko konkurentne?
Ono u što izražavam sumnju u jedan od vaših predloga jeste samo delimično, to je na stranici 15. gde vi govorite o preduzećima koja treba da se reformišu. Vi tu vrlo jasno kažete i nije tu ništa sporno, da ta preduzeća zato što nemaju perspektive trebaju da odu u stečaj. Ali, nastaje jedan mali problem, čini mi se, kada vi kažete da iz prihoda koji nastanu po osnovu prodaje imovine trebate da finansirate socijalni program. To mislim da nije moguće, jer ne znam ni jedno preduzeće koje se našlo u situaciji u kojoj vi konstatujete da jeste, da nema perspektivu zato što je verovatno u negativnom kapitalu, treba da ode u stečaj, ima bilo kakav kapital, odnosno u stvari ima negativan kapital, pa da se odatle finansira socijalni program.
Ne sporim, da to može da bude jedan od izbora za finansiranje socijalnog programa, ali nikako ne može da bude jedini, jer će to u odnosu na broj ljudi koji radi u tim preduzećima i visinu kapitala za koji smatram da ne postoji dovesti do različitih socijalnih programa u različitim institucijama.
Ne želim da se nešto preterano osvrćem na opšta mesta. Naravno da je neophodna reforma penzionog sistema i dugoročno planiranje penzionog fonda, ne sporno je. Naravno da je nesporno da moramo da smanjimo budžetski deficit i naravno da moramo da smanjimo javni dug. Ono što meni izaziva pažnju jeste fiskalna decentralizacija koja se nekako provlači, čini mi se, prilično sporo i nedovoljno.
U postupku budućim reformi novih fiskalnih pravila, fiskalne politike koja mora da se definiše, fiskalna decentralizacija jeste jedna od ključnih stvari koja može da promeni fiskalni poredak države Srbije. Fiskalna decentralizacija ne mora automatski da znači smanjenje i povećanje deficita u budžetu Republike Srbije, niti moram automatski da znači povećanje lokalnih prihoda lokalnih zajednica.
Fiskalna decentralizacija u stvari znači, i za to se zalažem, potpuna odgovornost lokalnih zajednica ne samo do nivoa lokalnih uprava, već niže. Ono što se u teoriji govori, mali budžeti. Mali budžeti su strašno bitna stvar da bi građani Srbije koji relativno teško doživljavaju fiskalnu politiku iz objektivnih razloga mogli da shvate i imaju deo učešća u odgovornosti i funkcionisanju za sve stvari i tačno imali osećaj kontrole prihoda koji izdvajaju za funkcionisanje države. To istovremeno, a na osnovu različitog nivoa fiskalnih prihoda koji mogu da se ubiraju na nivoima lokalnih zajednica. Može da bude i mehanizam za privlačenje stranih investicija, kako domaćih tako i stranih.
Nesporno je da lokalne zajednice koje se nalaze na ključnim, infrastrukturnim pravcima imaju veću mogućnost za privlačenje investicija. Ako imate fiskalnu decentralizaciju i mogućnost veće razlike u fiskalnim prihodima, to može da bude dobar mehanizam za privlačenje investicija.
Rast javne potrošnje svakako da mora da bude zaustavljen. Vi to kažete, to podržava Vlada Republike Srbije, to podržava ovaj parlament. Ali, svakako svi mi moramo da budemo svesni da izlazak iz ove teške ekonomske situacije nije samo povećanje prihoda na fiskalnoj strani. Povećanje prihoda na fiskalnoj strani u trenutku kada ona toliko opterećuje srpsku privredu, da privreda postaje nefunkcionalna, jeste zaustavljanje tog povećanja suština fiskalnih reformi. Smanjenje fiskalnih rashoda je neminovno, nužno, o tome ne može da se raspravlja zato što ako nema toga, nema ni ekonomske budućnosti srpske privrede.
Srpska napredna stranka će podržati vaš izveštaj. Hvala.