Molim vas o amandmanu.

Slažem se, ali zašto vam ovo kažem? Ovo ovde što se traži bilo bi zaista dobro, ali moramo ovde da vodimo računa o tome šta se ovde predviđa. Ovde se predviđa situacija kada tražimo proširenje mere. Znači, mera je već započeta. Verujem da niko u BIA danas ne bi zatražio to proširenje mere da nema određene indicije da se određeno lice sa nekim druži, bio to političar, bila javna ličnost, a moram da priznam, taj koji je na merama, ako je, recimo, situacija vezana za organizovani kriminal ili za neku špijunažu, taj koji je na merama sigurno se ne druži baš sa nekim jako finim ljudima tek tako, nego iz određenog interesa stupa očigledno u određene kontakte.
Nije mi jasno, zbog čega sada ovo na ovakav način zahtevamo. Čini mi se da polako dolazimo u situaciju da neko želi BIA u komunalnu agenciju da pretvori. Znate, BIA se bavi zaštitom države. Nekada neke stvari baš i ne moramo da znamo. Nemojmo da se igramo sa tim, neko je ovde malopre spomenuo Francusku. Kažu – to je represivna država. Mi uvredismo sada Francusku, a ona je zemlja EU. Ako u zemlji EU imamo takvu situaciju da ta država na taj način štiti svoje interese, izvinite, što bi to u Srbiji neko ograničio? Zaista, ovakav amandman ne želimo da prihvatimo.

Hvala.
Nije niko imao nameru da vređa Francusku. Naveden je samo primer.
Reč ima narodni poslanik Dragan Šormaz.

Dame i gospodo narodni poslanici, prvo hoću da kažem da ne sumnjam u dobre namere predlagača amandmana. Mislim da su postojale dobre namere, ali mislim da je nešto sasvim drugo tu u pitanju. O takvim stvarima o kojima je ovde govoreno u obrazloženju, zašto treba prihvatiti ovaj amandman, možda treba govoriti kada budemo donosili novi zakon. Ovde se radi, i meni zbog toga nije jasno zašto je toliko sada podignuto na taj nivo, o proširenju već postojeće mere. Postoji već i sada idemo na 48 sati, pominjemo službenike BIA spominjemo suđenja, pominjemo države članice EU.
Ponoviću nešto što sam rekao u načelnoj raspravi. U ovoj oblasti ne postoji jedinstven sistem i jedinstveno pravilo za članice države EU, uniformisan sistem, na koji način je organizovana bezbednost. Potpuno su različiti slučajevi. Negde je u tim državnim bezbednostima odvojena kontraobaveštajna delatnost od borbe protiv kriminala, opšteg itd. Kod nas se, recimo, to nalazi u jednoj agenciji. Nemamo jedinstven sistem da bismo se sada ovde pozivali na slučaj – tako je ovde ili tako je onde. Ovde ono što je bitno je proširenje mere. Ne treba govoriti o službenicima. Ovde se govori samo o direktoru Agencije. To je pod jedan.
Pod dva, postupajući sudija već postoji, nema dežurnog sudije, ako pričamo o 48 sati. Sada već govorimo o nekim drugim zakonima. Govorimo o zakonima koji se tiču pravosudnog sistema, radno vreme, da li posle tri sata, da li vikend. U nekim državama, u Americi možete sudiji da dođete na kućni prag i on ima dokumentaciju da vam potpiše nalog za nešto što se radi. U Srbiji to nije predviđeno, ne postoji po zakonima.
Dolazimo u situaciju da, recimo, ako se ne bi ostavio sudu rok od 48 sati, mogli bismo da dođemo u situaciju da ne može da se odobri proširenje mere, jer sud npr. ne radi 48 sati Božić, vikend. Imamo razne situacije u kojima to može da se desi, a opet kažem, proširenje mere, postupajući sudija već postoji koji je doneo rešenje. Ovaj amandman i u tehničkom smislu je praktično nemoguće usvojiti. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Jovičić.

Uvažena predsedavajuća, narodni poslanici, usvajanje ovog amandmana smatramo da bi smanjili operativni kapacitet BIA i efikasnost samog rada. Kao što ste ovde čuli dobra izlaganja i ministra i ostalih narodnih poslanika, ukoliko postoji osnovna mera, samo proširenje, de fakto ukoliko obavestite to lice, bi dovelo u jednu problematičnu situaciju gde možete da upozorite lice da je pod merama s jedne strane, ali i da se šire kompromitujuće informacije o tom prvom licu jer nije ništa zagarantovano da će neko ćutati i da neće odati tajnu da je bio u datom trenutku pod bilo kakvom prismotrom.
S druge strane, mogu se obavestiti ili dati informacije ljudima koji su takođe u osnovnom postupku, a nisu znali jer su pod prismotrom zbog određenih krivičnih dela, što bi u krajnjoj instanci moglo da ugrozi nacionalnu bezbednost, bezbednost Republike Srbije, što nikako ne smemo dopustiti. Naravno da treba razgovarati o što većem i boljem poboljšanju i ovog i svih ostalih zakona, ali ne smemo dovesti našu zemlju i naše građane u situaciju da ne veruju u državu, s jedne strane, a s druge strane, da ugrozimo nacionalnu bezbednost. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Dragan Šutanovac.
Imate 20 minuta i 34 sekunde.

Uvažene kolege, polazimo od pogrešnih pretpostavki. Prva pretpostavka koja je činjenična je da je BIA dužna da svakom građaninu Srbije koji uputi zahtev da bude informisan da li je bio pod merama te službe, odnosno Agencije, BIA je dužna da mu to saopšti, da mu da punu informaciju da li je bio ili nije. Ni na koji način se ne utiče na efikasnost u radu. To je jedna stvar.
Druga stvar, pričamo o proširenju mera, pa se onda pitamo kako je moguće da neko slučajno dođe u kontakt, pa taj što je došao slučajno u kontakt, nije ni on slučajno.
Zašto ne zamislite situaciju da je službenik BIA, koji je došao do saznanja koje nije tačno, praktično bio dezavuisan, i onda je na osnovu tog lošeg saznanja direktor BIA-e dao naredbu, kako se već kaže, da se to sredstvo stavi na mere, a da to osnovno lice, protiv koga se primenjuju mere, uopšte u tome ne učestvuje. Znači, uopšte veze s tim nema. Zbog čega to govorim? Zato što moj predlog se odnosi isključivo i jedino na situaciju koju sud nije odobrio - proširenje mera. Znači, BIA je dužna da svima, koji su bili pod merama i koje je sud odobrio, kaže da su bili pod merama. Sada ovde insistiram da ljudi za koje sud nije odobrio dobiju to saznanje imperativno, a ne da dolaze po njega.
Dakle, kada kažete - kako je moguće da neko slučajno dođe u komunikaciju? Kako je moguće da operativac slučajno pogreši? Moguće je. Da li je moguće da ga neko dezavuiše? Moguće je. Da li je moguće da ga neko namerno pošalje na drugu stranu? Moguće je. Sve to u poslovima obaveštajno bezbednosnim i kontraobaveštajnim poslovima je nešto što se dešava svakodnevno. Samo oni koji ne poznaju rad i način rada ne razumeju tu mogućnost u kojoj se operativcu BIA kaže - evo taj telefon komunicira sa ovim, to je on sto posto znam, ajmo brzo da vidimo ko je, a veze ne mora da ima sa slučajem.
Znači, ja vam govorim o građanima. Ne govorim o ljudima koji su zaista pod merama. Znači, suštinski govorim o ljudima koji su se našli pod merama koje nisu sudski odobrene, odnosno četiri dana su trajale na osnovu procene nekog službenika koji je došao do saznanja i koji direktora može da ubedi. Da li je to istina? Mora da bude istina, ne mora da bude istina. Ne mora. Najlošija stvar po BIA-u to je neistina, ali to lice koje je bilo četiri dana pod merama, šta ćemo sa njim? Zašto bi ono trpelo tako nešto? To može da bude mera praćenjem. Znači, fizičko praćenje. Zašto bi neko bio praćen uopšte jedan, dva tri sata, a ne dana? Nije ovo politiziranje. Najmanje što želim je da politizujem ovo.
Prihvatam – mi smo krivi za sve. Ljudi, sada vas ima 120 ovde i donosite sada odluke da ispravimo nešto. Da ste rekli samo ispravljamo član 13. na koji je Ustavni sud dao zamerku, glasali bi danas svi zajedno ovde i podržali ga, ali vi sada ubeđujete opoziciju da ne razume svoj amandman. Malo duže se bavim ovim stvarima nekih 14 godina i još duže, ali 14 godina zvanično. Dakle, ne postoji zla namera. Postoji potreba da se stvar uredi na jedan kvalitetniji način, na način na koji će građani Srbije da se osećaju komotnije. Govorim o onim ljudima koji nemaju nikakvu vezu sa kriminalom ili sa ustavnim uređenjem Srbije ili sa bezbednošću Srbije.
Pretpostavka vaša izlazi da sve ono što BIA radi je bezgrešno. Operativac dođe do saznanja, direktor odobri četiri dana, a zašto onda sud to obori? Kada sud obori, onda se pitamo – izvinite, a koja je sankcija za tog službenika? Nema je, pa pogrešio čovek. Ko je direktor? Pogrešio je i on. Dobro, pogrešio je direktor, pogrešio je službenik, dešava se. U tom obaveštajno bezbednosnom poslu se to radi i namerno, ali što bi građanin koji je bio pod merama trpeo sve to i što ne bi dobio informaciju, odnosno što ne bi imperativno dobio informaciju, a ne morao da dođe po nju. Mislim da je to nešto što je dobro za građane Srbije.
Ne slažem se i ne slažemo se sa tim da je neophodno 48 sati da se uputi zahtev sudu. Ako je terminološki odmah sporno, to ćemo u pravno-tehničkoj redakciji da ispravimo istovremeno, jednovremeno. U BIA-i se otkazi dele za dva sata. U petak popodne se završi, a u ponedeljak je penzioner. To se uradi za dva sata, a direktoru treba 48 sati da uputi informaciju prema sudu koju već primenjuje. To je totalno neprihvatljivo. Zbog čega treba to? Zato što formulacija nije pravno-formalno naznačena, a istovremeno, stavimo istovremeno u momentu kada on da nalog da se nekome stave mere, tog momenta se informiše sud. Sud ima 48 sati, slažemo se. Sud donosi odluku. Šta ako sud donese odluku da to nije bilo u skladu sa zakonom, odnosno nije bilo u skladu sa potrebama, odnosno da ne može da se koristi? Taj čovek treba da dobije informaciju. Zbog čega? Zbog toga što može sutra da je pročita u novinama. Što bi dozvolili da se to dešava ljudima koji nisu iz te strukture, koji su savesni građani Srbije, koji su došli u tu situaciju.
Ponavljam za ove koji su spremili govore ranije, pričamo o tome da sud nije dozvolio proširenje mera, pričamo o savesnim građanima koji su došli pod udar mera koje sprovodi BIA, pričamo o ljudima koji ni na koji način ne ugrožavaju bezbednost građana Srbije, niti Republike Srbije, pričamo o njihovim ljudskim pravima, pričamo o praksi koja postoji u savremenom svetu, a kakav želimo i mi da budemo. Zahvaljujem se.

Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, pažljivo sam slušao predlagače amandmana i zaključio sam da se polazi od pretpostavke da će lice na merama biti običan građanin. Pretpostavljam da su ta vremena daleko iza nas, barem se toplo nadam. Ukoliko su neke bivše vlade tu meru primenjivale prema običnim građanima, onda je to tada bio problem, i to svi znamo.
Hoću da verujem da obični građani neće biti na tim merama, ali postavljam pitanje – šta ako je na tim merama vođa terorističke organizacije? Za očekivati je da on promeni neposredno pred ugrožavanje određene države, pred izvršavanje terorističkog nedela svoj mobilni telefon, jer dovoljno poznaje tehnike obaveštavanja i prisluškivanja, da promeni svoj mejl, laptop, da promeni svoju IP adresu. U takvim situacijama, ovim dopunama Zakona je predviđeno, direktor BIA može odmah da nastavi dodatnu meru da prisluškuje taj drugi uređaj sa kojeg vođa terorističke organizacije vrši komunikaciju sa svojim članovima, koji neposredno mogu da izvrše krivično delo pre roka od 48 sati. Dakle, u tim situacijama moramo da imamo meru koju BIA može da primeni prema vođi terorističke organizacije, a ne prema građaninu, kako se ovde u ovom predlogu amandmana polazi.
Ukoliko je vođa terorističke organizacije bio predmet mera, za očekivati je da on kontaktira sa svojom mrežom, koja i te kako može da bude zanimljiva za naše bezbednosne organe. U tim situacijama, na određeni način, ta lica su došla pod tu meru.
Ukoliko lica otkriju raznim kanalima da su, na određeni način, provaljena, oni mogu da se razbeže. Te mere mogu da traju do godinu dana. Oni mogu da se ne vrate u zemlju za godinu dana. Šta će se desiti ako imamo sudiju koji ne odobri proširenje tih mera iz raznoraznih razloga? Znamo kakvo smo sudstvo zatekli. Šta se onda dešava ukoliko se oni razbeže? Teroristički akt nije uspeo, a mi moramo da pozovemo ta lica koja su se razbežala, koja su želela da ugroze državu, državnike, važne državne institucije, pripadnike te mreže, te organizacije da dođu kod sudije i da prisustvuju uništavanju dokaza, odnosno da na vrlo jasan način shvate da su bili provaljeni, da su naše službe saznale da su oni mreža te organizacije i pozivanjem na uništavanje dokaze, mi ih pozivamo da budu upoznati da ih je BIA otkrila, a time da je otkrila moguće ciljeve i buduće namere te organizacije.
Još nešto – kako ćemo pozvati te ljude, ukoliko su prilikom bežanja pobegli na neki nosač aviona, Gvantanamo, na Kubu, ukoliko su pobegli u Siriju, Iran, Irak... (Isključen mikrofon.)