Uporno vas molim, dajte nam datum od kada prihvatate reči od strane opozicije u smislu kritike. Dajte nam datum od kad ste vi gospodo odgovorni. Neka to bude npr. 1. septembar, a ja ću do tada ćutati, samo da čujem kada ćete vi nešto da uradite.

Iskoristili ste dva minuta. Zahvaljujem poslaniče, upravo raspravljamo o Zakonu o radu koji je predložila Vlada i o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o PIO.
Reč ima narodni poslanik Zoran Babić i time zatvaram krug replika. Dosta je bilo sa replikama. Izvolite, završavamo sa vama.

Zahvaljujem se gospođo predsednice zato što savesno i odgovorno radite svoj posao, koncentrisano. Zato što opominjete kada se izađe iz poslovničkih okvira, ali meni ove uvrede prijaju. Znate, kada ne postoji odgovor na sve ono što su upropastili, devastirali, uništili, jedino šta mogu jeste da vas nazivaju pogrdnim imenima.
Tačno je da je SNS na vlasti dve godine. Ponosimo se sa te dve godine. Nabrojaću vam samo par stvari koje vi niste uspeli ni za 12 godina da uradite, a ne bi uspeli ni za 24 godine da ste još bili na vlasti. Tu prvenstveno mislim i na sklapanje i hrabru odluku da se sklopi Briselski sporazum, da se taj isti Briselski sporazum primeni; bolja međunarodna slika Srbije u svetu. Srbija i Beograd su prihvaćeni partneri i u Briselu i u Vašingtonu i u Moskvi. Dobijanje datuma za otpočinjanje pregovora. Borba protiv kriminala i korupcije. Vidim da vam je to najbolnija tema.
Šta ste od svega toga uradili, a imali ste priliku 12 godina da uradite? Šta ste radili osim što ste fabrikovali obrazloženja? Sada više nije kriva svetska ekonomska kriza, sada je kriva Hrvatska, Slovenija, Slovačka, Češka, sad su krive neke druge zemlje. Sada je opravdanje kroz to što su se i tamo gubila radna mesta. Da, gubila su se, ali su postojale odgovorne vlade koje su imale odgovor na to, koje su odgovor na to imale sa uštedama države, a ne sa bahatim rasipanjem novca i daljim zaduživanjem države.

Reč ima koleginica Mirjana Dragaš, dugo je već prijavljena, izvolite.

Poštovana predsednice parlamenta, poštovani ministri, gospodo poslanici, kada danas govorimo o promeni Zakona o radu, ja bih kratko počela od slike gde se to Srbija danas nalazi.
Broj zaposlenih – 1.715.164, a od toga oko 900.000 radi u javnom sektoru, a oko 700.000 kod privatnog poslodavca.
Broj nezaposlenih – 792.888, kažu, nikada veća nezaposlenost u Srbiji, koja skoro izlazi na jednu trećinu mladih.
Broj penzionera – 1.700.000.
Kada se tome doda da smo zaduženi za preko 60 do 70% BDP i da je deficit budžeta po nekim pokazateljima minus 2,5 milijardi evra, prosto moram da pozovem sve nas, odnosno obraćajući se i ukupnoj javnosti da kažemo da je ovde u pitanju život, u pitanju je održivost Srbije.
Kada bih velikom problemu nezaposlenosti dodala i veliki problem demografskog stanja, rekla bih da je i u jednom i u drugom slučaju veliki deficit i da se pred svima nama, bez obzira kojoj partiji pripadamo, da li pripadamo poslodavcima ili sindikatima, pred svima nama, nalazi jedan veliki izazov, odgovoriti na ove uslove tako da Srbija bude održiva, da bude razvojna, perspektivna i dobro mesto za život, posebno dobro mesto za život mladih.
U takvim uslovima, kada se u Srbiji sve menja, kada je sve manje preduzeća koja rade, razmatramo i usvajamo nove predloge promena Zakona o radu.
To je sistemski zakon koji se tiče svih i uređuje jednu veoma složenu oblast. Ovaj zakon se menjao posle 2000. godine nekoliko puta. Pominjano je to do sada ovde u raspravi i 2001, 2005, 2009. i 2013. godine.
Ovo danas su, međutim, baš značajne promene koje se odnose i na poslodavca i na zaposlenog. Nije do sada bilo u poslednjih nekoliko godina da se sa ovako nekim reformskim kursom krene u promene zakona, a nama su uslovi sve teži danas.
Današnje promene zakona o kojima govorimo treba da omoguće, samo da omoguće, lakše zapošljavanje, posebno mladih, ali i onih starijih kojima treba svega nekoliko godina do penzije.
Mi smo kao država zakoračili u velike promene koje traže od nas, pre svega, ovi ekonomski uslovi u kojima se danas nalazimo. Zatim, to je evropski okvir pravnih zakona kojima treba da prilagodimo ukupni naš privredni i društveni i politički sistem. To su prihvaćene i potpisane mnoge konvencije, međunarodne organizacije rada, za koje smo svi glasali, koje kada o njima pojedinačno diskutujemo su apsolutno neupitne, ali danas kada ih treba sprovesti i primeniti direktno kroz zakon, izgleda to se malo teže događa.
Mi danas možemo govoriti, kada je reč o ukupnoj strukturi zaposlenih o nekoliko grupacija.
Jedni su oni koji su zaposleni u javnom sektoru i nalaze se pod jednom posebnom kapom gde postoje i redovne plate, zaštićenost, jedan javni sektor koji je uređen.
Sa druge strane, postoji jedan broj zaposlenih koji radi kod privatnog sektora i u poslednjih deset godina nepoštovanjem zakona i ne reagovanjem adekvatno države na nepoštovanje zakona, dogodilo se da se masom, rešenja iz Zakona o radu kod privatnog sektora i privatnog poslodavca, ne poštuje.
Ti radnici rade, ali na osnovna prava iz radnog odnosa ne reaguje država, poslodavac je neodgovoran, a radnik je višestruko ugrožen.
Najzad, treća kategorija su oni koji su nezaposleni.
Ko štiti njihova prava? Da li sindikati ovakvi kakvi danas jesu štite i na koji način sindikalna prava, odnosno ukupna ljudska prava nezaposlenih i da li, ja sada sebi postavljam pitanje, ali i vama, da li nezaposleni treba da formiraju svoj udruženi sindikat, da bi imao ko organizovano da govori u njihovo ime.
Dakle, promenama zakona o kojima danas raspravljamo, privreda treba da se oslobodi određenih nameta, nekih finansijskih obaveza, nepotrebnog administriranja, što treba da omogući značajnu vitalnost.
Velike promene, kao što sam rekla, događaju se za sve učesnike u ovom procesu.
Ja ću, recimo, pomenuti samo one koje su se meni učinile, značajnim. Promene za poslodavca, mora dati ugovor o radu, u pisanoj formi, mora taj ugovor o radu da stoji u mestu rada, mora da isplaćuje zaradu i doprinose redovno, mora da obračuna zarade i da izda, papir koji zovemo izvršna isprava.
Nema rada na crno, uvedena je i data su veća prava i ingerencije inspekciji rada, a uvedena je razgranatija, šarolikija, kaznena politika.
Prosto ću samo napomenuti da oko 40 kaznenih mera različite gradacije ili svog stepena su predviđene za poslodavce, a preko 20 mera, kaznenih, su predviđene za nepoštovanje rada od strane radnika.
Kada je reč o samim zaposlenima, dobija se ugovor o radu u pisanoj formi kojim se definiše njegovo radno mesto, njegovo radno vreme, pauze, mogućnost na prekovremeni rad i sve ostale, rad za vreme praznika itd.
Definiše se njegova zarada. Isto tako, taj radnik je, propisano, pardon, ja sada upotrebljavam reč koja je prevaziđena i koja se u ovom zakonu nigde ne pominje, a to je radnik, nema toga više, već – zaposleni.
Dakle, zaposleni, predviđeno je da ima i jasno su definisane sve one mogućnosti i uslovi u kojima kada ne poštuje svoju radnu obavezu, izriču mu se oštre kazne. Ima ih oko 16 do 20, ukoliko sam ih dobro prebrojala, s tim što bih ja napomenula da sada govorim samo o onima gde radnik kao posledicu nepoštovanja svojih radnih obaveza može da dobije otkaz o radu.
Otkaz o radu i omča oko vrata, vrlo radikalna mera koja jeste neophodna, ali postoji.
Ja ću samo radi paralele da kažem da za one oblike kada poslodavac ne poštuje svoje obaveze iz zakona, su uvedene samo one kaznene mere koje su prekršajnog karaktera. Da li je adekvatno izmereno?
Ovim novim merama koje novi zakon predviđa, uvedeni su razni oblici fleksibilnog zapošljavanja, rad na daljinu, rad kod kuće i njihovi uslovi su tada jasno definisani. U celoj lepezi, ono što se menja i što daje određenu dinamiku radnim odnosima, jeste da postoje razni oblici, forme i mogućnosti da mlad čovek se lakše i jednostavnije zaposli. Istina je da kada se jednom zaposli, to mu ne obezbeđuje rad za ceo radni vek, ali vi danas nemate nigde ni stečeno znanje za ceo radni vek.
Čitav život moramo da učimo, da stičemo nova znanja, da se prilagođavamo promenama, jer u vreme informatike, dinamične su promene u životu, da od svih nas zahtevaju adekvatne životne odgovore.
Rešenja koja su data doprinose širenju tržišta kapitala, radne snage, dolasku novih investicija uz uslov naravno i nekih drugih reformskih zakona i eventualno promena, dakle, pre svega da se smanji administriranje, da se lakše dođe do dozvola itd, što tek onda sve zajedno u paketu donosi ili otvara mogućnosti novog zapošljavanja. Otvorena je jedna nova mogućnost koja se zove - pripravnost na rad koja ima i određenu predviđenu finansijsku nadoknadu.
U ovom zakonu ono što smatram da je dobro jeste da je jasno definisana minimalna zarada i šta je čini, gde je rečeno da je čini minimalna cena rada, vreme provedeno na radu, porezi i doprinosi, naravno uz mogućnost uvećane zarade po određenim elementima.
Isto tako, definisana je minimalna cena rada koja se sastoji od egzistencijalne i socijalne potrebe porodice i samog zaposlenog, što bi mi rekli to je potrošačka korpa, od kretanja stope zaposlenosti, od stope rasta BDP, od kretanja potrošačkih cena, kretanja produktivnosti rada, kretanja prosečne zarade.
Dakle, jedan kompleks i zato ih namerno ovde i navodim, kompleks elemenata koji čini definisanu minimalnu cenu rada, koja po mojoj oceni znači da je Vlada odgovorno prišla oceni i mogućnosti da ta cena rada bude naravno usvojena u okviru socijalnog dijaloga ili naknadno da to uradi sama Vlada. Elementi koji se iz ovoga vremenom budu povećavali i menjali na bolje, menjaće i tu minimalnu cenu rada.
Ono što bih možda pomenula u skladu sa elektronskim sistemima, ukida se radna knjižica na koju smo mi navikli ovoliko godina. Dokumentacija se vodi i čuva elektronskim putem. Osniva se centralni registar. Mislim da su to u ovom sistemu veoma značajni pomaci koje obezbeđuju brzinu i efikasnost.
Sindikati. Sindikati smatram lično da jesu jedan veoma značajan i odgovoran segment u okviru uređivanja ovih ukupnih odnosa. No, u ovom trenutku oni imaju pred sobom takođe, kao i svi mi, jedan veliki zadatak, a to je da nalazeći se u novom fokusu sa obavezom da reaguju na sve promene koje se u procesu rada događaju moraju i sami sebe da modernizuju i da se transformišu i samim tim i da ispoljavaju, odnosno zastupaju interese svih učesnika u radnom procesu, i onih koji rade u javnom sektoru, i kod privatnog poslodavca, a i onih nezaposlenih, stvarajući mogućnost da je taj broj nezaposlenih u suštini u Srbiji sve manji. Dakle, sindikati apsolutno moraju da utvrde i svoju reprezentativnost.
Kada je reč o svim promenama koje ovaj zakon nosi sa sobom, naglasila bih ovde značaj inspekcija rada koji dobijaju više ovlašćenja, veću i bolju organizovanost i veće nadležnosti. Moglo bi sa većim brojem inspektora to u narednom periodu da bude sigurno bolje, brže i organizovanije.
Kada je reč o kaznenim merama, više stepena i kategorija postoje. Kao što sam rekla, možda bih u skladu sa onim što sam prethodno napomenula kada je reč o stepenima odgovornosti za poslodavca, pošto postoje predviđene samo prekršajne kazne, a s obzirom da je kod nas veoma do sada zastupljeno ne poštovanje zakona i u odnosu i ponašanju prema državi jer se ne poštuju i ne isplaćuju doprinosi i porezi ali s druge strane što je još gore ne isplaćuje se ni sam rad, a rad je roba. Rad je vlasništvo zaposlenog koji radi kod poslodavca i ne može se, kao što se ne može iz prodavnice izaći, a da se roba ne plati, tako smatram da se ne može uzeti nečiji rad koji stvara novi kapital ili novu vrednost, a da se on ne plati.
Zato možda kao opominjuću meru ili meru opreza većeg stepena bi, kao što sam juče govorila na Odboru za rad, mogao da se predvidi i veći stepen odgovornosti. Neko je danas i moj kolega iz poslaničke grupe pomenuo čak i krivičnu odgovornost. Rad mora da se plati. Rad mora da se poštuje i nemoguće je takva održivost dalje da ne postoji.
Dakle, kada bih o ovome dalje govorila rekla bih da kod nas nisu toliko problematični ovi uslovi, jer svi ovi ovakvi uslovi postoje na zapadu. Postoje upravo u zapadnoevropskim demokratijama i državama u kojima ogroman broj naših ljudi što pre izlazi tražeći mesto i mogućnost da se zaposli u Evropi. Ako takve uslove dovedemo ovde, bitna je kolika nam je cena rada, a tom cenom rada pokrićemo sve ostale potrebe.
Ja ću malo da skratim moju diskusiju zato što prosto, imam potrebu da kažem još jednu stvar koja se odnosi na promene Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju.
U članu 60. predloženo da se ženi osiguraniku uračunava u posebni staž po pola godine kada rodi jedno, dvoje ili treće dete. Imajući u vidu demografsku situaciju predlažem da za svako dete bude po jedna godina. Mislim da ta mera nije preterana i teška s obzirom na probleme koje imamo, jer sve što radimo je zaludno sa stanovišta neke budućnosti i održivosti stanovništva Srbije. Isto tako, kada je reč o izjednačavanju radnog staža za muškarce i žene, imam prosto jednu poruku – slažem se sa tom merom u novim uslovima u kojima nije težak proizvodni rad prisutan, mislim da je održiva. Država ima svoje razloge da razvija zato socijalne ustanove kao pomoć porodici, da postoji jednaka dostupnost radnih mesta i za muškarce i za žene, da zarada bude jednaka za isti posao, istu kvalifikaciju, naravno za muškarce i za žene.
Posebnu poruku devojčicama, koja je stvar njihovog današnjeg ali i budućeg vremena – obrazovanje, obrazovanje iznad svega. Uostalom, ja ću od mog izrazito, hajde obožavanog, našeg prvog srpskog ministra prosvete, Dositeja Obradovića, reći citat – teško onom narodu čije majke, sestre i supruge žive u mraku.
Dakle, ako tako gledamo, onda je na koncu, dve rečenice još imam za kraj, jednaka dostupnost moguća i na svim stručnim poslovima, na rukovodećim poslovima, na poslovima u političkom životu i u parlamentu, te da možda onda u budućem vremenu i nije neophodna klauzula o postojanju 30% žena u parlamentu, može da bude 50% naspram 50%, odnosno isto toliko zastupljenosti u Vladi ili na nekom drugom mestu.
U svakom slučaju, kada je reč o promeni ovih zakona, moram da naglasim naravno da će poslanička grupa Socijalističke partije glasati za, ne samo ove nego i sve druge reformske zakone koji Srbiji obezbeđuju put i razvoj napretka. Hvala.

Hvala.
Reč ima Gordana Čomić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Neposredan povod za ideju o izmenama i dopunama Zakona o radu iz 2005. godine je 2012. godine odluka da se nešto mora učiniti sa 57 hiljada radnika koji su od 2008. godine iz preduzeća u restrukturiranju svi sa platama i doprinosima na budžetu RS, a da ne ostvaruju naravno nikakvu drugu zaradu.
Problem sa postojećim zakonom je bio što njima treba da se isplaćuju visoke otpremnine i što je praktično postao blokiran bilo kakav proces da se preduzeća kojima su, a koja na osnovu zakona ne rade nego se iz budžeta njima isplaćuje plata, ne mogu da se likvidiraju, ne mogu u stečaj.
Podrška Svetske banke, podrška Američke komore, podrška USAID i tom zakonu i pratećim zakonima prvi teret sa budžeta treba da skine, tako da više iz budžeta ne bude plaćeno 57 hiljada radnika, to je neposredan povod.
Ono što je sledilo su dodatne odredbe i kao što vidite, o tom neposrednom povodu niko ovde ne pravi kritike i niko se ne bavi populizmom i demagogijom. Umesto da razumemo da je to zato što smo sazreli kao društvo, nažalost, druge izmene i dopune odredbi Zakona o radu su postale tema političkog folklora, uz nedostatak javnih rasprava, uz nedostatak dijaloga i uz vrlo često čisto laganje.
Odredbe Zakona o radu ću najjednostavnije da objasnim tako što postoji jedna Marija Marić u Vranju, koja ima 46 godina i 24. godine radnog staža u tekstilnoj industriji i četiri godine poslednje je kod istog poslodavca. Pre toga je radila u preduzeću sa različitim osnivačima, imala je prekid, pa joj je Skupština plaćala doprinose posle 2001. godine. Marija Marić, koja ima platu 40 hiljada dinara, sledećeg meseca, kada stupi ovaj zakon na snagu, imaće platu 8% manje, 3200 dinara manje.
Njena koleginica Milica Petrović, koja radi u tekstilnoj industriji u Zrenjaninu i spremna je za penziju i otići će u starosnu penziju pre prvog januara 2015. godine, dobiće, stupanjem na snagu ovog zakona, dve otpremnine, a ne tri otpremnine.
Dakle, stupanje na snagu ovog zakona proizvodi posledice odmah i to skoro pa isključivo za radnike zaposlene u privatnom sektoru. To je ključ moje kritike. Pregovaračka pozicija za pojedinačni prošireni kolektivni ugovor u javnim preduzećima je ostala jaka.
Na radnike državne uprave i na administraciju se skoro ni jedna od ovih odredbi ne odnosi. Sve to što su odredbe koje će menjati položaj radnika u iznosima plaćanja u pravima odnosi se na to da poslodavac može da štedi i to, kako čitam zakon, samo poslodavci koji imaju više od 1.500-2.000 zaposlenih. To je dovoljan razlog da se povede ozbiljan dijalog i ja mu se nadam tokom amandmana. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Đorđe Milićević. Izvolite.

Zahvaljujem.
Uvažena gospođo predsednice, poštovani ministri, dame i gospodo narodni poslanici, ono što želim najpre na samom početku da kažem jeste da smo zaista tokom današnjeg dana imali jednu kvalitetnu i sadržajnu raspravu i ono što mogu kao nekakav zaključak možda u ovom trenutku da izvučem i što mi se čini da je neosporno iz svih onih sugestija, iz svih onih predloga, pa i kritika koje su se mogle čuti na račun predloga izmene i dopune Zakona o radu, dakle, jedno je definitivno, neophodno je usvojiti izmene i dopune Zakona o radu.
Srbiji je neophodan Zakon o radu koji će, kako je, između ostalog, danas rečeno, povećati investicije, povećati zapošljavanje, ali koji će na drugoj strani zaštiti ona elementarna prava radnika. To je veoma važno.
Srbiji je potreban Zakon o radu, rekao bih, koji neće okarakterisati, definisati radnika koji je navikao da živi pošteno, poštenog srpskog radnika kao najodgovornijeg za sve ono što je loše danas u sistemu, za katastrofalno pljačkašku privatizaciju i za ono što ste i vi, gospodine ministre, danas rekli, što je Srbija ostala bez 358 hiljada radnih mesta. Dakle, Srbiji je neophodan Zakon o radu i čini mi se da se u tome svi slažemo.
Naravno da je važno postići što širi društveni konsenzus oko onoga što jesu sistemski zakoni. Naravno da je važno postići konsenzus kada je reč o socijalnom dijalogu, ali, s druge strane, Vlada je samo jedan od učesnika u socijalnom dijalogu, pored poslodavaca i pored sindikata.
Ono što želim da kažem i što je naše mišljenje jeste da je Vlada pokazala jednu odlučnost i odgovornost, da je Vlada u ovu priču ušla sa idejom da se zadrži atmosfera dogovora, da se zadrži atmosfera razgovora i da se postigne konsenzus i kompromis oko ovog izuzetno važnog i značajnog pitanja i da je Vlada pokazala i posvećenost i strpljenje kada je reč i prema ostalim učesnicima u dijalogu, naravno, mislim i na poslodavce, mislim i na sindikate.
Ako imate činjenicu, kako ste vi, između ostalog, gospodine ministre, rekli, da je usaglašeno preko 75% veoma važnog sadržaja zakonskog predloga i ako na drugoj strani imate činjenicu da uzlazite u razgovor sa 100% želja i sa intencijom da se svih 100% želja apsolutno ispuni, onda možete zaključiti da je nemoguće doći u takvoj situaciji do kompromisa i do konsenzusa. Do kompromisa se dolazi ako sva tri od učesnika u socijalnom dijalogu, i Vlada, i poslodavci i sindikati naprave po jedan korak unazad i odstupe od onoga što je željeno, da bi se postigao kompromis, da bi se postigao konsenzus u opštem interesu građana.
Naravno da mi poštujemo radnike. Poštujemo one koji su u Srbiji navikli pošteno da žive od svog rada, ali isto tako moramo da vodimo računa i onima koji danas nemaju posao. Dakle, mi moramo da vodimo računa o onima koji su zaposleni, ali moramo da vodimo računa i o onima koji nisu zaposleni. Moramo da vodimo računa i o mladim ljudima koji su završili fakultete, koji su završili škole i očekuju zaposlenje i žele dostojanstven život, život od svog poštenog rada. Upravo iz tog razloga ovo danas radimo.
Socijalni ambijent, složićemo se u potpunosti, jeste veoma težak. Promene i reforme jesu neophodne, jesu neminovne i niko se time, čini mi se, osim prethodne Vlade i ove Vlade u kontinuitetu nije dovoljno bavio ovim pitanjem, jer se vodilo računa o rejtingu, a nije se vodilo računa o onome što jeste suština, a suština je budućnost Srbije.
Ova Vlada, kao i prethodna Vlada, rekao bih, vodi jednu realističnu politiku. Dakle, ova Vlada se hvata u koštac sa teškim ekonomskim problemima, ide u susret tim problemima, pokušava da ponudi konkretna rešenja koja jesu u interesu građana, ali ova Vlada ne priča građanima ono što bi građani želeli da čuju, ne priča bajke, već ono što jeste realnost.
Važno je čuti mišljenje svakog od učesnika u socijalnom dijalogu. Važno je čuti i mišljenje sindikata. Važno je postići konsenzus oko ovog važnog pitanja, ali je isto tako važno poštovati volju većine građana Srbije. Ogromna većina građana Srbije na vanrednim parlamentarnim izborima koji su održani u ovoj godini jasno je rekla – želimo modernu Srbiju, želimo ekonomsku i finansijsku konsolidaciju, želimo reforme bez kojih nema pozitivnog pomaka.
Niti sindikati imaju tapiju na apsolutna prava radnika, niti poslodavci imaju tapiju na apsolutna prava pokretanja proizvodnje i privređivanja, a opet Vlada Republike Srbije i država kao treći, prvi ili drugi učesnik u socijalnom dijalogu mora da vodi računa i o jednima i o drugima i ima najveću odgovornost. Vlada danas pokazuje da preuzima odgovornost za budućnost Srbije.
Jedan od ključnih ciljeva Vlade Republike Srbije jeste ekonomska i jeste finansijska konsolidacija. Ovakvim predlogom Vlada pokazuje da one ključne ekonomske i budžetske parametre želi da drži čvrsto u svojim rukama i da neće dozvolite da upravlja situacijom, a neće dozvoliti da situacija upravlja Vladom, a samim tim da situacija upravlja čitavom Srbijom. Dakle, Vlada danas pokazuje jednu posvećenost i opredeljenost ka reformskim procesima. Mi danas pravimo prvi važan korak. Mi danas započinjemo suštinske reforme i pravimo korak ka, rekao bih, ozdravljenju ekonomskog sistema i ka većem zapošljavanju u Srbiji.
Srbija mora da se reformiše i zato moraju da se preduzimaju i hrabri i teški i bolni i ekonomski i politički potezi, ali takvu politiku su upravo prepoznali građani Srbije i takvu politiku su građani vrednovali na izborima. Dakle, građani su rekli da želimo reforme. Ovo je nužnost, neophodnost i realnost i moramo da nastavimo reformski put i reformski pravac.
Reforme u određenim segmentima jesu bolne, ali one ne smeju da stanu, jer ako nema reformskog procesa, ako nema sistemskih zakona, ako ne usvojimo sistemske zakone, neće biti pozitivnog pomaka, a to je valjda zajednički interes svih nas.
Dakle, mora da se poboljša investiciona klima u Srbiji. Mora od Srbije da se nastavi atraktivna investiciona destinacija, a to ne može bez reformi i ne može bez usvajanja seta sistemskih zakona.
Dakle, kada govorimo o tome koliko su reforme bolne i koliko su teške u određenim segmentima, uvek treba postaviti pitanje koliko košta odlaganje reformi, koliko košta svakog građanina Srbije. Vi ste naveli samo jedan podatak – 358.000 ljudi je bez posla, odnosno Srbija je ostala bez 358.000 radnih mesta. To je katastrofalan podatak i katastrofalna činjenica.
Mi danas imamo dve alternative, dva pravca. Jedan je reforma, a drugi je, nažalost, bankrot ili grčki scenario.
Dakle, kada je reč o Zakon o radu, želim da kažem da ovaj Zakon o radu svakako jeste bolji od postojećeg zakonskog rešenja. Želim da podsetim, mi smo jedan od retkih poslaničkih klubova koji je glasao protiv aktuelnog Zakona o radu. Ne mislim time danas da se hvalim. Nažalost, ono što se desilo u prošlosti, mi danas teško da možemo da promenimo i da želimo, teško da možemo da promenimo ono što je činjeno i rađeno u prošlosti, ali možemo da utičemo na sadašnjost i možemo da gradimo temelje neke nove budućnosti i zato danas ovo činimo. Iz prošlosti mi izvlačimo pouke, ali moramo da idemo napred. Za Srbiju je izgubljeno dragoceno vreme, možda za neke političke partije ima vremena, možda za neke organizacije ima vremena, ali za Srbiju svakako nema vremena.
Ovaj zakonski predlog je bolji od postojećeg. On jeste u interesu radnika, on jeste u interesu poslodavaca. Verujemo da će sprečiti zloupotrebe i kada je reč o nesavesnim poslodavcima, ali i kada je reč i o nesavesnim radnicima. Sa druge strane, on jeste po meri, verujemo, tržišta i on jeste po meri novog zapošljavanja.
Potpuno otvoreno, pa nema ovde niko interes da otpušta. Interes je da se zapošljava. Prava radnika, to je legitimno pravo, ali teško da će moći da se ostvare na ulici, teško da će se tu definisati kvalitetniji amandmani. Za jedan kvalitetan zakon potreban je dijalog. Vlada je pokazala i volju i odlučnost i za dijalogom i za kompromisom i za konsenzusom.
Ono što je veoma važno pitanje, a mislim da je i ministar to rekao tokom današnje rasprave, šta to u ovom zakonskom predlogu krši radnička prava? Šta to konkretno u ovom zakonskom predlogu onemogućava poslodavca da privređuje i da pokrene proizvodnju?
Ono što želim na samom kraju da kažem, između onoga što jeste realnost, realističan zakon, između onoga što se može definisati kao spisak lepih želja, kao stranka koja ima odgovornost pre svega prema građanima, mi prihvatamo realističan zakon. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima narodna poslanica Aleksandra Tomić.