Uvaženi predsedavajući, uvaženi ministre, poštovane koleginice i kolege, nekim ljudima je jako lako da se bave politikom jer nemaju apsolutno nikakvu odgovornost za javno izgovorenu reč. I danas sam imao prilike da čujem dosta takvih diskusija, ali pošto nisam imao priliku za repliku, iskoristiću samo jedan minut da repliciram drugu Stefanoviću, koji nažalost nije tu. Pokret socijalista je partija koja formirana pre šest godina, u njemu ima levičara koji su bili u drugim partijama pre toga, ali najveći broj nas nije bio ni u jednoj partiji pre Pokreta socijalista, tako da apsolutno povezivanje Pokreta socijalista sa nekim prošlim vremenima je neprimereno i neistinito.
Ako postoji dilema da li će ovaj zakon, odnosno zakon o izmenama i dopunama Zakona o radu biti reformski ili ne, jedno je sigurno – njega je napisalo vreme, vreme u kome se našla i Srbija i srpska privreda, ekonomija, finansije, u kome su se našli svi i zaposleni i nezaposleni građani Srbije.
On je bio neminovnost. Da li će biti reformski ili ne, neće zavisiti samo od toga kakav tekst u njemu piše, već pre svega od naše istrajnosti da primenimo taj zakon.
On u sebi sadrži nekoliko vrlo bitnih instituta za koje ja smatram, mi u pogledu socijalista smatramo da su jako bitni. Nadam se da se kolega Đukanović neće naljutiti, levičarstvo može da potraje i čitav život i ta dva instituta su sadržana u dve vrednosti za koje mislim da su jako bitne i da su na dobrobit Srbije, a na dobrobit i radnika u Srbiji.
Prvo, pomenuti institut izvršne isprave, on je ovde prikazivan samo kako jedan od atributa ili načina prisile realizacije isplate zarađenog novca od strane poslodavca, ali ideja je suštinski bila malo dublja. Radi se o potrebi da se na isti način od strane poslodavca tretira sve ono što ulazi u proces rada, ono što ostvaruje višak vrednosti, odnosno taj profit, kako ga u kapitalizmu nazivamo.
Ako morate da za mašinu koju želite da kupite, položite garanciju, ako morate za materijal koji ćete utrošiti u procesu proizvodnje takođe položiti neku garanciju, potpuno je logično da morate da položite garanciju, odnosno obezbedite vrednost bilo materijalnu, bilo neku drugu, kojom ćete one zaposlene koje želite da uključite u taj vaš proces proizvodnje, u taj proces prikupljanja viška vrednosti, odnosno profita, takođe obezbedite.
Ne možete na tržištu radne snage uzimati radnike, a da pre toga niste projektovali potreban novac za njihove plate, zato je institut ove izvršne isprave mnogo dublji i mnogo snažniji nego što je sama prisila ili mogućnost da se naplati taj novac koji je zarađen radom.
Druga vrednost, koja, opet kažem, ima za nas levičare malo ideološki prizvuk, jeste da ovaj zakon donosi jednu značajnu novinu u nužnosti ukrupnjavanja sindikalnih organizacija. Svi smo svesni da danas u Srbiji postoji desetak hiljada raznoraznih sindikalnih organizacija koje su između ostalog i među sobom i suprotstavljene, dosta nesložne u bilo kakvoj ozbiljnijoj ideji da zaštite radnike u Srbiji.
Na ovaj način, mislim da će se u budućnosti stvoriti ozbiljne i značajne po brojnosti, sindikalne organizacije koje će uz to biti i autentične, nosiće, da kažem svoju snagu, svoju jačinu iz samog radništva, odnosno iz članstva koje ga i koriguje i usmerava svoje rukovodstvo.
U tom smislu, ja očekujem da će vrlo brzo u Srbiji izrasti nove velike ozbiljne sindikalne organizacije, koje će imati svoju punu autonomnost, a ne, ovako rasitnjene i politizirane sindikalne organizacije.
Za nas je to jako bitno jer smatramo da će to biti jedan ozbiljan teg u budućnosti, odnosno protiv teg eventualnoj želji da se kapital u toj meri, da tako kažem, ponaša osiono i da, tako kažem, zanemari interes radništva.
Jedna je stvar prosta i to je nepotrebno da se dokazuje, a to je da se od 2001. godine, od tog čuvenog 12. februara na ovamo, zaista dogodio jedan, mogao bih tako da kažem, iako dosta teško zvuči taj pojam, genocid.
Pljačkaška privatizacija u Srbiji je bila genocid nad Srbijom i nad radništvom u Srbiji. Oni koji su je sprovodili, oni koji su učestvovali u njoj, danas se preoblače u zaštitnike tih istih koje su doveli u situaciju u kojoj se nalaze.
Mogu samo da kažem, sačuvaj bože one radne ljude čija prava štite ti koji su ih tamo i odveli.
Još jedan komentar samo vezan za Zakon o penziono invalidskom osiguranju. To je, prosto, i moja molba ministru, ako je moguće da Vlada, s obzirom da smo propustili da taj amandman predložimo, da razmotri, a to je upravo malopre pomenuti upravni odbor, odnosno izmene zakona u tom smislu smanjenja broja članova upravnog odbora.
Mislim da bi bilo jako loše da još narednih šest meseci ovakav sistem vođenja PIO fonda ostane, s obzirom da je zakonom predviđeno da ta izmena stupi na snagu tek 1. januara 2015. godine. Mislim da bi trebalo napraviti tu dopunu da ovaj član zakona, mislim da se radi o izmeni člana 155, stupi na snagu odmah po objavljivanju u „Službenom glasniku“.
Za to imam vrlo jake argumente. Kroz uvid u poslednjih mesec i po dana, imao sam prilike da se upoznam sa izuzetno ozbiljnim javašlukom, a mogao bih da kažem i neozbiljnim rukovođenjem imovinom PIO fonda, jer većina, da ne kažem skoro svi ugovori o davanju na korišćenje imovine PIO fonda su napravljeni bez bilo kakve nadoknade. Dakle, u pitanju su centri za rehabilitaciju, u pitanju je poslovni prostor itd.
Znači u 90% slučajeva se radi o davanju tog prostora, odnosno imovine PIO fonda bez ikakve nadoknade. Imam informacije da se ta imovina kasnije daje i u podzakup. Dakle, neko lepo prihoduje od imovine ove države, a nasuprot tome imate situaciju da moramo da dofinansiramo PIO fond, odnosno da se novac iz budžeta troši za tu namenu. Zahvaljujem.
