Poštovana predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, ja ću se truditi da maksimalno skratim ovu diskusiju, ceneći da su narodni poslanici mnogo toga rekli konkretno o ovom zakonu, ali prosto moram da dam svoj doprinos boljem razumevanju značaja Zakona o radu, a i onom zahtevu za uzročno posledičnu vezu koju je gospodin ministar već dobro objasnio.
Da bismo shvatili pravu meru Zakona o radu, moramo se bar malo vratiti u blisku prošlost, jer izbegavanje prošlosti i bežanje od prošlosti često postaje budućnost od koje se više ne može pobeći.
Pod sloganom korenitih reformi društvenog sistema posle 2000. godine, donešena su dva tada ključna zakona, Zakon o radu i Zakon o privatizaciji. Namerno spominjem ovu uzročno posledičnu vezu, jer ona zaista postoji. Nisu u pitanju tekstovi zakona, u pitanju je njihovo sprovođenje.
Mislim da je privredno tkivo države Srbije više razoreno načinom na koji su sprovođena ova dva zakona nego raspadom SFRJ, bombardovanjem i sankcijama.
Naime, Zakon o radu je imao svoj osnovni smisao u tome da otpusti radnike bez ikakve odgovornosti za njihovu dalju sudbinu, jer su radnici organizovana snaga samo kada su u svojim fabrikama. Onda kada su na ulici, oni su dezorijentisana masa, sklona raznim vrstama manipulacija i pre svega političkom uticaju i zbog toga smo dobili ovakve sindikate kakve danas imamo, koji više liče na političke stranke i sitnosopstveničke privatne organizacije, nego na ozbiljna udruženja koja brinu o radnicima.
Na ovaj način stvoren je čist prostor za rasprodaju državne i društvene imovine. Domaći i strani tajkuni, ali i politička elita postala je vlasnik svega u Srbiji, ali ne sa ciljem da se pospeši proizvodnja, već da se što jeftinije kupuje i skuplje prodaje.
Oni koji su na ovakav način sprovodili Zakon o radu i Zakon o privatizaciji, ja ću prethodnom kolegi reći drugi termin, učestvovali su u udruženom zločinačkom poduhvatu prema srpskoj privredi. Zaslužuju da jedan deo svog života provedu u zatvoru.
(Janko Veselinović, s mesta: Na šta ovo liči?)

Nemojte se krstiti. Samo mi recite kada se budete javili.
Nemojte dobacivati. Radite jednako ružnu stvar kao ono na šta skrećete.
(Marko Đurišić, s mesta: Na šta ovo liči?)
Evo, poštovani poslanici, pozivam vas da vičete iz klupa, to je u skladu sa Poslovnikom.
Napraviću pauzu ako ne može red da se održi u Parlamentu. To je moje pravo.
Molim poslanike da obrate pažnju na govore. Imamo cenzore sa jedne i sa druge strane. Ja ne želim da budem cenzor nikom.
Kao što me opominje leva strana, tako molim da me opominje neki put i desna strana. Nemojte cenzurisati jedni druge i iskakati baš za svaku reč koja je izgovorena ovde, molim vas, molim vas.
Molim vas kao predsedavajući da ne cenzurišemo jedni druge.
Teške reči, to ćemo opominjati ako su upućene vama ili nekom koga može to da povredi.
Izvolite, završite vaš govor.
Molim vas da ne izazivate tako burne reakcije kod kolega iz opozicije.

Naravno, nikome nisu upućene te reči i čudi me, gospodin Babić je više puta primećivao kako se pojedini poslanici prepoznaju kada se spomene krađa, lopovluk, zatvor i slične reči. Ne znam zbog čega. Neka sami o tome razmisle. Ja zaista nikog nisam...

Zato nisam mogla da vas opomenem. Niste naveli ko je u pitanju.

Ponoviću još jednom. Oni koji su sprovodili ovakav Zakon o radu i Zakon o privatizaciji moraju jedan deo svog života provesti u zatvoru, ne zbog toga što će time biti nešto popravljeno, već će pravda bar malo biti zadovoljena. Iza svakog zakona, iza svake politike stoje ljudi, stoji čovek i njegovo delo.
Ovo je deo o kome želim da govorim. Želim da govorim o čoveku i o njegovom delu. Ja sam protekle dve godine proveo u Kancelariji za Kosovo i Metohiju kao blizak saradnik ministra…

Molim poslanika da govori striktno o temi. Tema su dva zakona. Ostali poslanici su govorili 80% o temi. Molim vas.

Isključivo je tema. Samo malo strpljenja. Mogu odmah da kažem da ne pripadam istoj ideološkoj postavci kao ministar Vulin, ali sam izuzetno zadovoljan što je konačno na čelu ministarstva rada čovek koje svoje javno delovanje definiše kao borbu za socijalnu pravdu. Srbija to zaslužuje. Konačno imamo levičara na pravom mestu i ja vidim u tome samo dobro.
Imao sam prilike da upoznam kreativnost, energičnost, doslednost i pre svega posvećenost Aleksandra Vulina…

Poslaniče, uvažavam, molim vas o temi, molim vas o Zakonu o radu i izmenama Zakona o PIO. Napravićete meni problem da ću morati i drugima da tolerišem kada pričaju o nečem drugom. Molim vas.

Govorim o ministru i o sprovođenju zakona.

Nemojte o ministru, molim vas.