Uvaženi predsedavajući, gospodine ministre, uvaženi predstavnici ministarstva, drage kolege, zakon o privatizaciji o kome danas govorimo, takođe o stečaju, su zakoni koji su izuzetno važni.
Danas ukoliko kažemo da nakon 14 godina, a čak i 25 godina od početka privatizacije, taj posao nismo završili adekvatno, to ne mora da bude samo razlog loših zakona, već naprosto nekih naših navika i načina na koji razmišljamo.
Gospodine ministre, kao čovek koji nije član nijedne stranke, kao neko ko je dugo vremena proveo u inostranstvu i kao neko ko je analizirao naše privredne tokove, siguran sam da ćete se složiti da je najskuplja stvar na svetu rat. Ne postoji nijedna skuplja stvar, naravno, život se ne računa, za privredu, za ekonomiju, za razvoj, od rata. Nažalost, Srbija je 90-ih godina prošla kroz ratove koji su potpuno devastirali našu privredu, uništili našu ekonomiju, doveli nas u situaciju da imamo milione ljudi koji su sa radnim mestom a nezaposleni i u situaciju u kojoj 2000. godinu dočekujemo kao zemlja koja je potpuno devastirana. Šta želim da kažem?
Želim da kažem da je Srbija 2000. godine dugovala oko 14,3 milijarde evra. Godine 2012. Srbija, uz uspone i padove, duguje 14,7 milijarde evra, a Vlada u kojoj vi sedite i prethodne dve vlade koje su bile praktično iste, ali rekonstruisane, napravila je dug u ovih nepunih dve godine gotovo sedam milijardi evra, odnosno, juče je na televiziji rečeno da dugujemo nešto više od 20,5 milijarde evra, uz to da smo se u ovoj godini zadužili oko 517 miliona. Pitanje je kako je moguće da smo se zadužili 517 miliona, ukoliko je ministar Krstić u predizbornoj kampanji slavodobitnički rekao, odnosno potpisao ugovor o novom zaduženju od milijardu evra?
U isto vreme, od te 2000. godine do 2012. godine, uz te privatizacije kakve su bile, plate u Srbiji su se povećale 10 puta, izvoz se povećao četiri puta a BDP tri puta.
Pozivam vas da, kao odgovoran čovek, kažete na kojoj privredi bazirate danas stanje u Srbiji i da li su sve te privatizacije zaista tako loše kao što kolege koje imaju žal za 90-im godinama pokušavaju da ih prikažu? Ko su danas preduzeća i kompanije koje najviše plaćaju porez u Srbiji i da li se radi upravo o kompanijama koje su privatizovane u vremenu tog, kako kažu kolege, lošeg zakona, a koji je doveo do toga da upravo te firme danas budu nosioci privrednog razvoja Srbije, jer bi bez tih firmi naša privredna situacija bila znatno gora?
Ono što je takođe zabrinjavajuće, već dve godine slušamo ovde kako bez stranih investitora ne možemo da nastavimo sa razvojem naše privrede, ekonomije i društva. U ovoj godini imamo stotinak miliona evra stranih investicija, a 2011. godine, koja je bila loša godina za tu Vladu, imali smo gotovo 1,8 milijardi evra stranih investicija i bili smo nezadovoljni.
Smatramo da ovaj rezultat koji danas pokušava da se na neki način filuje, uz novi način računjanja u Narodnoj banci Srbiji, da se prikaže da je gotovo 500 miliona evra stranih investicija, što nije tačno, u stvari treba da bude vaš, kao ministar privrede a sutra i kao ministar finansija, apsolutno najveći problem.
Izgovorili ste ovde nešto što zaista sada već možemo da smatramo da je paušalno, ne zato što vi to kažete, već zato što predstavnici Vlade svako malo nam govore druge cifre. Znači, ja vas molim da kao čovek koji će voditi srpske finansije, verujem da ćete biti izabrani, kao čovek koji vodi privredu, nama kažete koliko to ljudi zaista danas radi u javnom sektoru, odnosno koliko ljudi danas radi tako što prima platu iz budžeta, a koliko ljudi radi u tom javnom sektoru koji je samodohodovan? Da razdvojimo te dve stvari, jer je očigledno da se manipuliše time, zašto što je nemoguće da ta količina ljudi radi u javnom sektoru, odnosno, postoje oni koji rade u sektoru koji dohoduje, spadaju u javni sektor, ali daleko od toga da primaju platu sa budžeta.
Takođe, šta se desilo u Srbiji od 2012. do 2014. godine, a to je da nikada veće poreze nismo imali. Povećan je porez na dobit 50%, povećan je PDV za nekih 12%, a budžetska rupa je enormno velika i u potpunom je neskladu sa zahvatanjem u odnosu na građane Srbije i sa onim što mi danas opterećujemo i privredu i zaposlene.
Ono što ste vi rekli, da li je paušalna cifra ili nije, voleo bih da nam to egzaktno kažete, ako ne možete danas, onda pismeno, 800 miliona evra godišnje država plaća za gubitaše. Čuli smo cifru od 600 miliona, čuli smo za 700 miliona. Koliko je to zaista i koliki broj ljudi je zaista zaposlen u tim preduzećima za koje naša država, odnosno budžet, odnosno građani Srbije koji plaćaju porez, izdvajamo novca? Koliko je to u stvari minimalnih zarada i da vidimo da li se uopšte isplati da takva preduzeća postoje kao takva, ili se isplati dati ljudima minimalne zarade, a za ta preduzeća naći način kako da ih se država oslobodi.
Čuli smo da postoji predlog premijera da se čak da dva godišnja gubitka, to je nekih 204 miliona evra, nekome ko bi preuzeo „Sartid“, obaveze i nastavio da radi. Gospodo, 204 miliona evra je izuzetno velika suma novca. Podsećam da je svojevremeno prodat za 20 i nešto miliona, a dohodovao je i u svoje vreme je bio najveći poreski obveznik u Srbiji i najveći izvoznik, a došao je u situaciju koju je i veliki broj zemalja u svetu doživeo, taj slom građevinske industrije a samim tim i građevinarske industrije i dolazimo u situaciju da nas danas košta 102 miliona evra. Koliko ljudi radi u „Sartidu“, kolika je prosečna plata i da li je moguće da sa tih 102 miliona evra ti ljudi ne mogu da imaju pristojan život odnosno zbog čega smo u situaciji da nekome nudimo 204 miliona, znači, dva godišnja gubitka?
Ono što takođe vas kao ministra privrede želim da pitam, a sutra kao ministra finansija, tiče se naših međunarodnih ugovora koje smo sklopili, a na osnovu kojih će neko sutra imati privilegiju u privatizaciji i korišćenju dobara koja pripadaju državi Srbiji, odnosno svim građanima Srbije. Šta to znači? Znači da postoje ugovori kao što su sa Emiratima da sutra na osnovu tog ugovora mogu da se pojave privatne kompanije iz Emirata koje će imati povlašćeni status u odnosu na kompanije koje su došle iz zapadnih ili istočnih zemalja i koje su ovde investirale veliki novac i za veliki novac kupovale naša preduzeća.
Netačno je, apsolutno netačno, da su sve privatizacije bile loše. Ono što je očigledan problem ovde, a slušam vrlo pažljivo, to je što postoji neki žal za mladošću 90-ih godina. Kada se priča o tome kako je, eto, u mom mestu radilo toliko ljudi, to je potpuna neistina, jer te 2000. godine, upravo nakon rata, prosečna plata u Srbiji nije bila ni 50 maraka, ljudi su imali radno mesto, imali su posao, odlazili su na posao, bez da imaju šta da rade. Zaboravljamo da smo imali sankcije, da smo sipali gorivo iz plastičnih flaša, zaboravljamo šta se sve dešavalo te 2000. godine. Ali, opet, ako uzmemo da uporedimo, dug Srbije je tada bio 14,3 milijardi, 2012. godine 14,7 a danas je 20,7. Znači, gotovo šest i više milijarde evra je napravljeno, dragi moji prijatelji, za nepune dve godine. Još uvek, kažem, ne znamo šta je sa ovim dugom koji je potpisao ministar Krstić, koji je podneo ostavku. Moguće da je razlog bio taj što je podneo ostavku, pošto očigledno da postoji neka računica koja nije jasna.
Zanima me, rekli ste da postoji mogućnost prenosa kapitala bez naknade. Ko će o tome da odlučuje? Na koji način? Nisam od onih ljudi koji misle da su svi ljudi koji učestvuju u procesu privatizacije i u Agenciji ljudi koji su korumpirani, ljudi koji su skloni koruptivnim aktivnostima. Naprotiv, znamo da dolazite iz sveta u kome postoje poreznici koji mogu da se dogovaraju u ime države sa poreskim obveznicima. Verujem u ljude koji rade u države. Imam potpuno uverenje da postoje ljudi spremni i sposobni da rade tu vrstu ekonomije u ime naše države. Naravno da treba da postoji kontrola.
Nažalost, ovaj zakon, na neki način, onemogućava. Zbog čega? Zato što ste i vi sami, kao predlagač, pošli od toga da ste vi, ne mislim lično, ali vi kao sistem, nepošteni, pa ne možete ući u dogovore prilikom privatizacije. To je nešto što šalje jako loš signal nama kao poslanicima, jer nemate očigledno poverenja sami u sebe, ali verujem i investitorima koji se pitaju zbog čega ne mogu na taj način da ugovaraju one poslove za koje očigledno ne postoji interesovanje, pre svega, u samoj Srbiji.
Nalazimo se u jednom trenutku kada je Srbija došla praktično do dna. Ovo je pik zaduživanja srpske Vlade i nikada ovoliko srpska Vlada, u tako kratkom roku, se nije zadužila. Nažalost, ne postoji privredna aktivnost koja može da servisira tako visok dug.
Najavili ste smanjenje penzija i plata za 10% i ni dinara više. Onome ko ima penziju od 6.000 dinara to će biti veliko kao kuća, tih 600 dinara. Ko ima platu 14.000 dinara, biće i njemu veliko kao kuća. Ne znam da li imate svest o načinu na koji žive obični ljudi u Srbiji, koji su svoje penzije zaradili i zašto bi njima bilo ko smanjivao. U isto vreme imamo u strukturi države one koji rade u javnom sektoru koji imaju četiri ili pet puta veću platu od vaše. Vi ste im, kao resorni ministar, nadležni, a oni imaju pet puta veću platu od vaše.
Predlagao sam ovde, neko će reći da je to demagogija, neko da je populizam, ukoliko ne možemo, nemamo snage, nemamo jaku ekonomiju, da podignemo minimalac u Srbiji, hajde da pokušamo da u tom javnom sektoru, u kome radi veliki broj ljudi, ne znam koliko, ograničimo najvišu platu. Hajde da kažemo da je najviša plata koliko ima predsednik Republike, a menadžerske ugovore sa onim ljudima koji će sutra da vode kompanije i koji će na osnovu svojih zasluga i dobiti koje ostvaruje kompanija dobiti bonuse koji će biti zadovoljavajući. Neprirodno je da neko ima platu 400 hiljada dinara ili 500 hiljada dinara, a njegovo preduzeće je najveći gubitaš u Srbiji.
U isto vreme vi imate platu, ne znam da li vi primate platu ovde još uvek, ali plata ministra privrede je cirka 102.000, 103.000 dinara. Ima li ikakve logike da direktor „Dunava“ prima 450.000 dinara, ima reprezentaciju, ima sve uslove za rad bolje od vas, to znam kao bivši kolega, a da mi danas sankcionišemo one koji imaju platu od 26.000 dinara tako što ćemo njima naplatiti 10% poreza na tu platu, koja je ionako, srpski rečeno, crkavica od koje teško može da se živi u bilo kom mestu u Srbiji, a posebno u Beogradu.
S druge strane postoji problem regionalnog razvoja. Koristim priliku da vam se obratim, pošto niste dolazili u Skupštinu ranije. Mislim da imate mogućnost, takođe, da uradite jednu reformu koja se tiče i privatizacije, a tiče se i zaposlenih u javnom sektoru.
Danas mi koji smo zaposleni u javnom sektoru plaćamo porez državi, a najveći deo poreza na platu ide upravo lokalnoj samoupravi tamo gde živimo. Šta to znači? Znači da oni ljudi koji žive u opštinama gde nema, a nema poslanika više-manje, gde nema bolnice, univerziteta, suda, policije, vojske, nemaju prihod po osnovu poreza na platu od nas koje oni izdržavaju.
Ako želite da pomognete regionalni razvoj Srbije, ukoliko želite da pomognete svim ovim ljudima koji danas govore ovde sa setom, sećate se šta je sve bilo devedesetih godina i ti kombinati koji su radili i koji su devastirani potpuno, hajde da vidimo da li možemo te sume novca koje se slivaju danas najviše Beogradu kao lokalnoj samoupravu, pa Nišu, Novom Sadu itd, da to podelimo na broj stanovnika tih opština. Ja, kada plaćam porez i svi mi ovde, mi primamo platu na osnovu toga što neki građani u celoj Srbiji plaćaju porez. Zbog čega se njihovim lokalnim samoupravama ne vraća taj novac, već se vraća samo onim samoupravama gde mi živimo, odnosno obavljamo posao? To je izuzetno važna stvar.
Ukoliko želite da razvijate regionalno celu Srbiju, ukoliko želite da vidite gde su te privatizacije najlošije prošle, upravo je to u tim opštinama u kojima ne postoji adekvatan državni aparat i iz koga ne mogu da se naplaćuju.
Postoji niz stvari, ja sam otvorio i koristim priliku da vas pre svega pozdravim i vidim i da vas pitam nekoliko stvari, zanima me da nam odgovorite konkretno šta je to prenos kapitala bez naknade? Ko će to da dogovara i na koji način i ukoliko to može, zbog čega ne može onda dogovorno da se prodaju određena preduzeća?
Znam da konkretno u Švajcarskoj ukoliko prebacujete kompaniju iz neke druge zemlje, imate visoke prihode možete da se dogovorite sa poreskom upravom da vam porez bude manji od onoga koji je opšteprihvaćen. Za to sam. Potpuno podržavam da ljudi iz države imaju slobodu, da rade svoj posao u korist države i u isto vreme da policija, tužilaštvo, razne inspekcije proveravaju. Ne mislim da je pametno da mi ovde kao poslanici optužujemo jedni druge za bilo šta, ukoliko tužilaštvo, policija ili sudovi nisu doneli nikakav zaključak ili nisu doneli određene presude.
Gospodine ministre, neće vam biti lako i nije vam lako na ovoj poziciji. Za ovo kratko vreme nemate čime da se dičite, ali rezultati vlada u kojima su sedele vaše kolege su poražavajući. U Ministarstvu finansija je još gore. Gospodin Krstić će ostati upamćen kao ministar koji je povećao sve poreze, a vi ćete startovati kao ministar koji je smanjio sve plate. Od samog starta ćete imati problem ukoliko ne nađete adekvatan način da rešite probleme na prihodnoj strani pre svega, kako da uposlite ljude i kako da napravimo adekvatan proizvod koji može da se proda, a o tome isto možemo da razgovaramo, da li je realan kurs dinara taj koji može da pomogne razvoju srpske privrede ili ne? Da li ovaj kurs koji postoji doprinosi izvozu iz Srbije ili ne ili pomaže uvoznicima?
Ukoliko ne budete o toj strani razmišljali, mislim da ćemo ući u još veći problem iz koga ćemo se teško izvući. Želim da apelujem na vas, pošto očigledno postoji jedno veliko nepoznavanje, neznanje, želja da se nešto zaobiđe, postoje preduzeća u Srbiji koja mogu izuzetno dobro da rade. Imala su veliki uvoz do 2012. godine, u poslednje dve godine to je lošije, kod nekih i znatno lošije. Govorim o preduzećima iz odbrambene industrije.
Kada govorite da su to preduzeća koja duguju najviše poreza, onda moramo biti svesni da su to preduzeća koja su potpuno porušena 1999. godine i da država, osim u nekim trzajima, do 2012. godine je investirala ta preduzeća. Danas se određene linije otvaraju zahvaljujući aktivnostima koje su bile do 2012. godine, ali molim vas da skrenete pažnju kolegama i da pokušate da nađete način kako da se pomogne toj grani privrede koja je preko 90% izvozno orijentisana.
„Prvi partizan“ iz Užica izvozi oko 97% svojih proizvoda. Po ovoj ceni evra verujte mi da je to izuzetan uspeh. Nemojte dozvoliti da zbog toga što postoji nerazumevanje takve fabrike dođu pod udar poreske politike u kojoj postoji opasnost da one praktično nestanu, a imaju proizvode koji mogu da se izvoze i pre svega su izvozno orijentisani. Hvala i očekujem odgovor. Celo popodne govorite, verujem da imate spremljene odgovore.
