Sedmo vanredno zasedanje, 29.07.2014.

PRIVREMENE STENOGRAFSKE BELEŠKE
(neredigovane i neautorizovane)

REPUBLIKA SRBIJA
NARODNA SKUPŠTINA

Sedmo vanredno zasedanje

01 Broj 06-2/211-14

29.07.2014

Beograd

Sednicu je otvorila: Maja Gojković

Sednica je trajala od 10:05 do 20:25

OBRAĆANJA

...
Srpska napredna stranka

Maja Gojković

Srpska napredna stranka | Predsedava
Reč ima narodni poslanik dr Slobodan Gvozdenović.
...
Srpska napredna stranka

Slobodan Gvozdenović

Srpska napredna stranka
Hvala najlepše.
Moje pitanje upućeno je Ministarstvu za upravu i lokalnu samoupravu, a sve u svetlu činjenice i novonastale situacije u Skupštini grada Valjeva i odluke Upravnog suda koji poništava razrešenje, odnosno koji poništava rešenje o razrešenju predsednika Skupštine grada, prof. dr Mihajla Jokića.
Naime, šta se desilo? Dana 28. februara, na sednici Skupštine grada, razrešen je dužnosti profesor dr Mihajlo Jokić sa mesta predsednika Skupštine grada i na toj istoj sednici novonastala većina predvođena SPS po kratkom postupku razrešila je i sve ostale funkcionere SNS, kao i direktore ustanova i javnih preduzeća imenovanih po konkursu na četiri godine, bez mišljenja nadzornog odbora.
Upravni sud odlučuje i donosi odluku 19.06, gde se poništava rešenje Skupštine grada o razrešenju profesora Jokića i ta odluka koja je doneta 19.06. ne utiče na stav vladajuće većine predvođene SPS, koja održava sednice 2. i 4. jula, gde se donosi niz važnih odluka, rekao bih na desetine važnih odluka, a između ostalog i odluke o rebalansu budžeta, promeni rada Direkcije i svih ostalih preduzeća vezanih za štete koje su nastale u poplavama.
Mi saznajemo iz medija i nezvanično za ovu odluku Upravnog suda 24.07, a pošto sam i odbornik u gradskoj Skupštini, kao i svi odbornici nismo o tome zvanično obavešteni. Još uvek odluka Upravnog suda nije ispoštovana i profesor dr Mihajlo Jokić nije vraćen na mesto predsednika Skupštine grada, niti je dobio bilo kakav dokument iz gradske Skupštine.
Što je još gore, Skupština donosi i niz drugih rešenja koja nisu u skladu sa zakonom, kao što je npr. rešenje o imenovanju direktora javnog preduzeća „Kolubara Stubo-Rovni“ po četvrti put na mesto vršioca dužnosti direktora, iako zakon striktno kaže da je to dozvoljeno samo dva puta, odnosno jedanput, a drugi put u posebnim slučajevima. To sve govori da je bilo niz nepravilnosti u radu Skupštine grada Valjeva i ta većina predvođena gradonačelnikom Terzićem zapravo je izgubila svaki legitimitet.
Ono što je interesantno i što građane interesuje jeste, šta će se desiti nakon odluke Upravnog suda, obzirom da su posle 28.02. održane pet sednica skupština grada i donete na desetine važnih odluka.
Prema tome, moje pitanje je upućeno Ministarstvu za upravu i lokalnu samoupravu i ono glasi - šta će preduzeti povodom ovog novog činjeničnog stanja, a pozivajući se na ovu odluku Upravnog suda i da li će uvesti inspekciju i najzad građanima Valjeva odgovoriti šta se dešava sa ovom većinom koja vlada gradom? Hvala.
...
Srpska napredna stranka

Maja Gojković

Srpska napredna stranka | Predsedava
Pošto se više niko od predstavnika ili predsednika poslaničkih grupa ne javlja za reč, nastavljamo sa radom.
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici: Dragan Jovanović, Snežana Malović, dr Sulejman Ugljanin, Enis Imamović, Sabina Dazdarević, Meho Omerović, Branko Đurović i Bojan Kostreš.
Saglasno članu 86. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da sam ovu sednicu sazvala u roku kraćem od roka utvrđenog u članu 86. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine zbog potrebe da Narodna skupština što pre razmotri predloge zakona iz dnevnog reda koji je određen u zahtevu Vlade za održavanje vanrednog zasedanja.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas, da sam pored predstavnika predlagača dr Dušana Vujovića i ministra privrede pozvala da sednici prisustvuju Nenad Mijailović pomoćnik ministra privrede, Marijana Radovanović v.d. direktor Agencije za privatizaciju, magistra Ivanu Matić v.d. direktora Agencije za licenciranje stečajnih upravnika, Zvonko Obradović direktor Agencije za privredne registre, dr Branka Radulović prof. Pravnog fakulteta u Beogradu i Branko Radović savetnika direktora Agencije za privatizaciju.
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, u saziv Sedmog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2014. godini koja je sazvana na zahtev Vlade, saglasno članu 106. stav 3. Ustava Republike Srbije, članu 48. stav 3. Zakona o Narodnoj skupštini i članu 249. Poslovnika Narodne skupštine, dostavljen vam je zahtev za održavanje Sedmog vanrednog zasedanja u 2014. godini, sa određenim dnevnim redom sadržanim u tom zahtevu.
Kao što ste mogli da vidite, za Sedmo vanredno zasedanje Narodne skupštine u 2014. godini određen je sledeći
D n e v n i r e d:
1. Predlog zakona o privatizaciji,
2. Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o stečaju,
3. Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o postupku registracije u Agenciji za privredne registre,
4. Predlog zakona o javnom informisanju i medijima,
5. Predlog zakona o elektronskim medijima,
6. Predlog zakona o javnim medijskim servisima
Narodni poslanik Katarina Rakić, na osnovu člana 92. stav 2. i člana 157. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine predložila je da se obavi zajednički načelni pretres o: Predlogu zakona o privatizaciji, Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o stečaju i o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o postupku registracije u Agenciji za privredne registre (tačke 1, 2. i 3. dnevnog reda).
Zatim, zajednički načelni pretres o: Predlogu zakona o javnom informisanju i medijima, Predlogu zakona o elektronskim medijima i Predlogu zakona o javnim medijskim servisima.
Da li narodni poslanik Katarina Rakić, želi reč? (Ne)
Zahvaljujem se.
Stavljam na glasanje ovaj predlog.
Molim narodne poslanike da pritisnu odgovarajući taster na poslaničkoj jedinici.
Zaključujem glasanje i saopštavam: za je glasalo 142, protiv 12, uzdržanih nema, nije glasalo 20 od ukupno prisutnih 174 narodna poslanika.
Konstatujem da je Narodna skupština većinom glasova prihvatila ovaj predlog.
D n e v n i r e d:
1. Predlog zakona o privatizaciji;
2. Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o stečaju;
3. Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o postupku registracije u Agenciji za privredne registre;
4. Predlog zakona o javnom informisanju i medijima;
5. Predlog zakona o elektronskim medijima;
6. Predlog zakona o javnim medijskim servisima.
Prelazimo na rad po dnevnom redu.
Saglasno odluci Narodne skupštine da se obavi zajednički načelni pretres o predlozima zakona iz 1, 2. i 3. tačke dnevnog reda, a pre otvaranje zajedničkog načelnog pretresa, podsećam vas, da shodno članu 97. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Molim poslaničke grupe ukoliko to već nisu učinile da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 157. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine otvaram zajednički načelni pretres o: Predlogu zakona o privatizaciji, Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o stečaju i o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o postupku registracije u Agenciji za privredne registre.
Da li predstavnik predlagača dr Dušan Vujović, ministar privrede želi reč? (Da)

Dušan Vujović

Hvala lepo.
Koristim ovu priliku da kratko kažem samo koja je suština zakona koji se danas nalaze na dnevnom redu, koji je osnovni cilj tih zakona i šta očekujemo da sprovođenjem tih zakona postignemo.
Kao što znate, po starom Zakonu o privatizaciji, privatizovano je 2.288 preduzeća, to je pozitivna strana. Sa druge strane, u tom procesu privatizacije 161 preduzeće je završilo u statusu restrukturiranja, znači, nije uspešno prošlo kroz proces privatizacije i našlo se u portfelju Agencije za privatizaciju.
Pored toga u Agenciji su se našla još preduzeća koja nikada nisu ni pokušala privatizaciju već su se našla u svojinskom statusu koji do sada nije imao dobro rešenje u zakonskoj regulativi. Od 584 preduzeća koja se danas nalaze u statusu, odnosno u portfelju Agencije za privatizaciju država ima ogromne troškove. Procene su da su godišnji troškovi oko 800 miliona dolara. To su direktni budžetski troškovi i indirektni troškovi na propuštenom dohotku, propuštenoj zaposlenosti, propuštenom izvozu, a da ne govorimo o efektima, poreznim efektima na regionalni razvoj i na uopšte ekonomski potencijal Srbije.
Smisao ova dva zakona, Zakona o privatizaciji i izmene i dopune Zakona o stečaju je da se otkoči taj proces, da se konačno završi proces restrukturiranja, status restrukturiranja i da se shodno odlukama Ustavnog suda u stvari pređe u normalnu situaciju u kojoj će prava svojine biti zaštićena, u kojoj će prava poverilaca biti zaštićena.
Kao što znate mi smo odlukama o izmeni i dopuni zakona 20ž produžili taj rok i sada u tim rokovima donosimo ovaj zakon koji će omogućiti da po pravilima novog Zakona o privatizaciji završimo na uredan pravni način takvo međustanje, ja bih ga nazvao čistilište koje smo zvali restrukturiranje.
Karakter ovog zakona je takav da ima ponovo status specijalnog zakona, posebnog zakona, „lex specialis“, da bi se otklonile prepreke koje bi možda proizašle iz protivrečnosti sa drugim zakonima. Ključna karakteristika ovog zakona jeste da nudi fleksibilniji izbor modela, metoda i mera privatizacije koji će omogućiti da preduzeća pronađu potencijalne partnere, investitore, kupce i vrate se u privredni život, ako je to moguće, odnosno potraže rešenje u stečaju, ako to nije moguće.
Glavni principi zakona koji danas nudimo jeste poštovanje fer tržišnih uslova u svim procesima, u procesima procene, u procesu privatizacije, u procesu realizacije i privatizacije, odnosno stečaja. Isto tako, cilj je da se zaštite svi ključni instituti tržišta, posebno institut zaštićenih poverilaca, institut svojine uopšte.
Očekujemo da ovaj zakon ostvari sinergiju svih državnih tela koji su angažovani u ovom procesu i sadejstvuje sa drugim zakonima. Takođe, ovaj zakon predviđa da Agencija za privatizaciju može biti predlagač stečaja i likvidacije i isto tako definiše rok 31. decembar 2015. godine kao krajnji rok za transformaciju društvene svojine u privatnu svojinu.
Cilj ovih zakona biće sprovođen, kao što rekoh, primenom odgovarajućih modela, metoda i mera. O čemu je reč? Pored prodaje kapitala koja je bila predviđena prethodnim zakonom i koja je često nailazila na prepreke u situacijama kada kapital ima nultu vrednost ili čak negativnu vrednost, ovaj zakon predviđa i mogućnost prodaje imovine.
Imovina može da se prodaje u svakoj situaciji i može biti predmet prodaje ukoliko se obezbede odgovarajući uslovi da se ta imovina usaglasi sa vrednošću potraživanja koja postoji.
Pored toga Zakon predviđa strateško partnerstvo kao model prodaje i prenos kapitala bez naknade. Prenos kapitala bez naknade je poznat još iz starih zakona o privatizaciji gde je on korišćen da se 30% društvenog kapitala prenese bez naknade radnicima, u ovom zakonu se taj model proširuje i na potencijalne partnere u privatizaciji, da bi se prenosom svojine kontrolisao proces privatizacije, odnosno davale stimulacije budućim vlasnicima da ostvare one ciljeve na koje su se obavezali u ugovorima o privatizaciji.
Metodi, ostavili smo samo dva metoda u zakonu. Jedno je klasično prikupljanje ponuda, tzv. tender sa aukcijom, odnosno nadmetanjem nakon toga, a drugo je jednostavno prikupljanje ponuda. I, konačno u merama koje prate, odnosno prethode procesu privatizacije predviđamo mogućnost otpisa dugova da bi se usaglasile obaveze sa aktivom, odnosno imovinom, i mogućnost konverzije dugova u svojinu, u kapital, u ekviti, kojem će se, kao što rekoh, moći kontrolisati ovaj proces i osloboditi preduzeća ograničenja koji u tom procesu postoje.
Novi Zakon o privatizaciji omogućava da se usvajanjem ovog zakona u kratkom roku pozovu svi zainteresovani partneri i investitori da podnesu validne programe privatizacije, odnosno ekonomsko restrukturiranje preduzeća koja se nalaze u teškoćama. Cilj je dakle, da preduzeća imaju tržište da imaju mogućnost da ekonomski prežive, a da su u sklopu tog procesa nalaze rešenja za finansijska dugovanja i ostale probleme sa kojima su ta preduzeća bila suočena, a koja nije bilo moguće rešiti u okviru prethodnih zakona.
Paralelno sa Zakonom o privatizaciji predlažemo Zakon o izmenama i dopunama Zakona o stečaju. Kao što verovatno znate iz statistike, srednje trajanje procesa stečaja u Srbiji je bio između tri ili četiri godine. Posle ukidanja automatskog stečaja retko koje preduzeće je tražilo rešenja unapred pripremljenim programima restrukturiranja.
Cilj ovog zakona je da se poveća transparentnost i spreče zloupotrebe u procesu stečaja, da se povećaju prava poverila. Do sada su poverioci imali sekundarnu ulogu u tom procesu. Poverioci snose teret stečaja, gubitak imovine, gubitak potraživanja. Prema tome, na njima mora da postoji veća odgovornost u tom procesu. Takođe, cilj zakona je da se ukloni čitav niz praktičnih problema koji su uočeni u praksi. Brži, jednostavniji, transparentniji, proces bi trebalo da dovede do povećanja stepena namirenja poverilaca da povezana lica koja su često služila kao način da se izbegnu obaveze i produži poslovanje i uslovima stečaja će dobiti adekvatan tretman, tj. biće u četvrtom isplatnom redu, tako da će oni praktično kao i nosioci osnovnog kapitala imati pravo samo na rezidualnu vrednost u procesu stečaja.
Uvodi se obaveza objavljivanja tromesečnih izveštaja u toku stečajnog postupka. Ograničava se nivo predujma mikro privrednih društava, oni su do sada imali dosta visoke troškove u ovom procesu. Onemogućava se direktan izbor stečajnog upravnika od strane sudija. Dakle, sudije imaju svoju ulogu, ali ne nužno da biraju stečajne upravnike, ponekada i protiv želje poverilaca, koji kao što rekoh, snose najveći trošak u tom procesu.
Uvodi se obaveza poverilaca da predlože stečajnog upravnika, ali ili da se saglase sa imenovanjem stečajnog upravnika koji predlaže sud, ili neko drugi u tom procesu. Produžava se rok kada se to može uraditi. Utvrđuju se prava i obaveze založnih poverilaca. Založni poverioci imaju specijalan tretman u svim tržišnim privredama, pa prema tome i kod nas.
Mislim da je to jedno od važnih obeležja kod nas, ali se oni isključuju iz glasanja. Njima se garantuju prava, ali oni ne glasaju u postupku.
Ubrzava se reorganizacija kao način razrešenja problema preduzeća u stečaju, smanjuju se troškovi i uklanjaju se problemi uočeni u praksi, kao što je obaveza pružanja potrebnih podataka, obaveza obaveštavanja suda i stečajnih uprava kao postojanja jemstva i drugih instituta.
Treći zakon koji ćemo danas razmatrati je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o postupku registracije u APR. Izmene su dosta kratke, ako bude bilo konkretnih pitanja ja sam spreman da na njih odgovorim u procesu rasprave. Zahvaljujem.
...
Srpska napredna stranka

Maja Gojković

Srpska napredna stranka | Predsedava
Reč ima narodni poslanik Zoltan Pek.
...
Savez vojvođanskih Mađara

Zoltan Pek

Savez vojvođanskih Mađara
Poštovana predsednice, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama su reformski zakoni i bilo je krajnje vreme da se ovi zakoni donesu, jer agonija ovih naših preduzeća koja su u restrukturiranju i tu privatizacija već dosta dugo traje.
Kao što smo čuli od gospodina ministra, 584 firme su portfoliju, u Agenciji za privatizaciju, koje čekaju da ova privatizacija što brže i što efikasnije odradi.
Od tih preduzeća imamo 161 preduzeće u restrukturiranju i oni su dosta u tom procesu i sa ovim zakonom bi trebalo to da rešimo.
Kao što smo čuli od gospodina ministra, svake godine gubimo iz budžeta oko 800 miliona dolara koje ulažemo u ova preduzeća i krajnje je vreme da smanjimo ovaj trošak. Poslanička grupa SVM će glasati za ove zakone.
Kada stupi ovaj zakon, nakon osam dana od objavljivanja u Službenom glasniku, novi investitori imaju 30 dana da predaju svoje programe, a onda će Agencija za privatizaciju ili ministar privrede imati priliku da odobre one metode ili modele koji su najbolji za firme koje su predale svoje zahteve. Kao što smo čuli, ovaj zakon je „leks specijalis“, znači poseban zakon ako se preklapa sa drugim zakonima, onda on ima prednost u vidu drugih zakona.
Ovaj zakon ne važi, ne primenjuje se na sportske organizacije, osnivače medija, preduzeća koja proizvode naoružanje i vojnu opremu i preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju, zapošljavanje osoba sa invaliditetom. To je jedna pozitivna stvar, pošto imamo još drugih zakona, mislim na ovaj drugi paket, pa ćemo nekako rešiti problem sa medijima.
Što se tiče Agencije za privatizaciju, ona ima značajnu ulogu, jer ona će da sprovodi i da kontroliše ceo tok privatizacije.
Ako gledamo kupce, sada kupac može biti strano fizičko lice, iz naše zemlje strani ulagač, bilo ko ko određene uslove ispunjava, znači da je izvršio ili nema neizvršenih obaveza prema državi. Ako gledamo, treba tražiti saglasnost od organizacije koja kontroliše pranje novca.
Ovim zakonom predviđena su četiri modela privatizacije, prodaja kapitala, prodaja imovine, strateško partnerstvo i prenos kapitala bez naknade.
Pored modela imamo dva metoda, kao što je gospodin ministar rekao, javno prikupljanje podataka sa javnim nadmetanjem, tu je za model prodaje kapitala i imovinu i javno prikupljanje, mislim na ponude, a to je za model strateškog partnerstva.
Kao što smo čuli imamo i dve mere, tu je otpis duga i pretvaranje duga u trajni ulog ili tzv. konverzija. To je isto novina, jer Vlada će doneti odluku o ovim merama i samo tada ako subjekat ispuni jedan od uslova, kao što su strateški značaj subjekta u tom regionu ili veličina imovine subjekta, ili veličina i broj zaposlenih.
Znači, jedan od ovih uslova mora da ispuni subjekat privatizacije da bi se uvele ove mere. To su u stvari podsticaji za nove investitore, takozvane „subvencije“ i do sada smo imali subvencije države investitorima kod otvaranja novih radnih mesta, ali sa ovima isto dajemo mogućnost da imamo više zainteresovanih za privatizaciju ovih firmi koji su pred privatizacijom.
Znači, kod otpisa duga, Vlada može doneti odluku da državni poverioci subjekta privatizacija otpisuju dug sa stanjem 31. decembra 2013. godine, ako subjekat privatizacije posluje u celim ili većinskom, društvenom ili javnim kapitalom. Znači, otpis duga se možde odraditi jedino ako se subjekat privatizuje prodajom kapitala ili strateškim partnerstvom kroz dokapitalizaciju.
Kao što smo čitali, ovaj zakon predviđa i rok dokle treba odraditi privatizaciju. Rok je 31. decembar 2015. godine i investitori imaju isto rok da podnesu svoje programe i predloge nakon stupanja na snagu osmog dana, nakon stupanja na snagu ovog zakona i posle će Agencija za privatizaciju uz savet ministarstva odrediti koji model i koji metod će biti ostvaren u vezi privatizacije svakako kombinacija je moguća.
Znači, za subjekte privatizacije koji posluju sa većinskim kapitalom Republike Srbije, model i metod donosi Vlada, a ako autonomna pokrajina ili lokalna samouprava ima većinski kapital kod firmi onda nadležni organ autonomne pokrajine i lokalne samouprave donosi metod kako će se odraditi model, naravno na osnovu predloga Ministarstva za privredu.
Ako gledamo samu Vojvodinu, pošto sam ja poslanik iz Sente, iz jednog Vojvođanskog grada, ja sam izvadio neke podatke u vezi firmi koje su pred privatizacijom u Vojvodini. Ima ih oko 95 firmi. Ako samo gledamo koliko radnika imaju te firme, oko 10 hiljada radnika, jer oko četiri i po hiljade radnika su u onim firmama koje su u privatizaciji i oko šest hiljada radnika imaju one firme koje su pred rekonstrukcijom.
Najviše ima firmi u Vojvodini koje očekuju privatizaciju iz građevinske delatnosti, ukupno ih je 18. Imamo puno veterinarskih stanica iz Subotice, iz Inđije, iz Sente odakle ja dolazim i ovde su poljoprivredna gazdinstva i društva, ima ih oko 10 komada.
Ovde u Vojvodini najznačajnija firma i najveća firma je ko ima više od 1000 radnika je Pančevačka azotara, ali imamo i takve firme koje imaju više od stotinu radnika i koje isto čekaju na privatizaciju, to je poljoprivredno dobro „Doža Đerđ“ iz Bačke Topole, „Potisje Precizni liv“ iz Ade koji ima 100 radnika ili 103 radnika, onda „Potijski vodovodi“ iz Horgoša, „Gornji Banat“ iz Kikinde i neću dalje da nabrajam ove firme. Mi se nadamo da će ove firme sa ovim zakonom naći svoje investitore i najzad stati na noge i početi da rade za tržište.
Što se tiče Zakona o stečaju, ovaj zakon predviđa likvidaciju brisanja i reorganizaciju samog preduzeća. Mi se nadamo da će biti više reorganizacije nego likvidacije. Kao što je gospodin ministar rekao da dosadašnja praksa je bila to da ona firma koja nije plaćala dugove, automatski je odlazila u automatsku blokadu, pa onda i stečaj, pa se otvorila druga firma, „Ki firma“ takoreći, prenosili su kapital na „srodnika“ i tako su radili u praksi. To ćemo sa ovim zakonom, nadam se, da sprečimo i povećaćemo transparentnost celog stečajnog postupka i kao što je gospodin ministar rekao da će prava poverilaca imati ili će prava povećavati.
Jedan od ključnih predloga u ovom zakonu je vezana za povezana lica, koja od sada neće biti članovi Odbora ni Skupštine poverilaca i stavljaju se u poslednji četvrti red, isplatni red. To je, ja mislim, jedna od najpozitivnijih novina u ovom zakonu.
Imali smo i problema u praksi sa izborom stečajnih upravnika, a ovaj zakon po članu 3. vrši jednu izmenu člana 20. Zakona o stečaju, koji briše ovaj stav. Do sada je tu bila praksa da je nadležni sud mogao da izabere sa metodom slučajnog odabira sa liste aktivnih stečajnih upravnika, stečajnog upravnika, sa područja nadležnog suda, ali bilo je i u zakonu takve prilike da je izabrani stečajni upravnik sa liste aktivnih stečajnih upravnika sa cele teritorije naše zemlje i to su iskorišćavale sudije i onda su tako imenovani stečajni upravnici.
Ovaj problem ćemo rešiti sa posebnim aktom i metodom slučajnog odabira sa jednim algoritmom će se raditi i nadam se da će u praksi doneti ono pozitivno, kao što je predviđeno u zakonu.
Kao što je gospodin ministar rekao da od sada stečajni upravnici tromesečno moraju dati svoje izveštaje, ali ne samo stečajnom sudiji, nego i Odboru poverilaca i to pismeno, u elektronskoj formi, da bi se to stavilo na internet stranicu i onda ova ako se povećava transparentnost celog stečajnog postupka.
Što se tiče prava poverilaca, kao što je gospodin ministar rekao da će se poboljšati, znači imaće više prava i nosiće i teret samog stečajnog postupka, Skupština poverilaca se bira na prvom poverilačkom ročištu i na tom ročištu obaveza stečajnog upravnika je da podeli listu prisutnim poveriocima o pregledu potraživanja lica koja su povezana sa stečajnim dužnikom. Ovako ćemo izbeći, da se ne bi birala ova lica u Skupštini i sam Odbor poverilaca, jer kao što znamo to je bila jedna loša praksa i oni su kočili sam postupak stečaja i kao i donošenje plana reorganizacije, znači sam postupak je bio ovako kočen.
Kao što smo čuli da Odbor poverilaca ima duži rok od 30 dana, da traži smenu stečajnog upravnika, jer ovih 30 dana nije bilo baš sasvim dovoljno da upoznaju rad stečajnog upravnika i mislim da je to pozitivno svakako.
U ovom zakonu još stoji da odbor poverilaca može da angažuje stručno lice da bi propratio ili izvršio analizu poslovanja samog stečajnog dužnika.
Važno je pitanje još da razlučni i založni poverioci isto ne mogu se birati u odbor poverilaca, ni u Skupštini. Važno je da ne mogu ni glasati za plan reorganizacije, ali zakonom je kazano da njihova prava ne mogu se umanjiti, a ni menjati sa ovim planom reorganizacije.
Što se tiče plana reorganizacije, pozitivno je da je preciziran datum kada treba doneti i kada počinje primena plana reorganizacije i dokle se mogu dati primedbe za ovaj plan, jer sa primedbama su odugovlačili samo usvajanje plana i to je dovelo stečaj u beskrajnost.
Sam plan reorganizacije se odsad objavljuje u jednom visokotiražnom listu. Do sada su bila tri lista.
Još jedna pozitivna stvar, ukida se obaveza dobijanja saglasnost Komisije za zaštitu konkurencije prilikom donošenja plana reorganizacije, ali to sigurno ne važi za srednja i za velika pravna lica.
Kao što smo čuli statistiku, jako je loša statistika u vezi stečajeva. Kod nas stečajevi traju otprilike u proseku dve godine, ali neke i pet godina.
Mislim da imamo suviše malo supervizora koji nadgledaju stečajnog upravnika. Ako sam dobro čitao, imamo oko 330 aktivnih stečajnih upravnika i samo pet supervizora. Trebalo bi broj supervizora da povećamo.
Ono što je važno i što treba da iskažemo jeste da ovaj zakon ne važi retroaktivno. Znači, oni stečaji koji su početi sa drugim zakonom, sa tim zakonom i završavaju stečaj.
Još jedna statistika. Prema podacima Agencije, imamo oko 1400 aktivnih stečajeva koji su u privatnom vlasništvu onih firmi i 557 aktivnih slučajeva kod subjekata koji imaju većinsko vlasništvo države.
Kao što sam rekao, stečaji su do sada dosta dugo trajali - dve do pet godina. Nadam se da ćemo sa ovim zakonom rešiti ovaj dug rok. To bi trebalo da se odradi u roku od dve godine.
Do sada smo imali dosta prilike ili onih koji su pravili stečaj, u stečaju smo imali problema sa onim objektima ili sa imovinom koji su u rekonstrukciji i nije nevažna stvar da pokretanje stečaja je bilo dosta velika suma ili puno dinara. To je sada smanjeno. Znači, mogu se odvesti u stečaj lakše, sa manje para i mislimo da je, ako gledamo sam stečaj kao postupak, ne bi trebalo samo da mislimo na bankrotstvo, nego bolje bi bilo da ove firme idu u reorganizaciju ili da se vrate ponovo na tržište, da se ožive i, naravno, da žive dalje. To bi bilo najbolje u ovom zakonu i zato glasamo za ovaj zakon. Savez vojvođanskih Mađara će glasati za ove zakone. Hvala.
...
Srpska napredna stranka

Igor Bečić

Srpska napredna stranka | Predsedava
Zahvaljujem, gospodine Pek.
Reč ima narodni poslanik Žika Gojković. Izvolite.
...
Srpski pokret obnove

Žika Gojković

Srpski pokret obnove - Demohrišćanska stranka Srbije
Hvala.
Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, u našoj zemlji jednostavno nema spasa od bankrota ako ne obnovimo aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom do kraja godine i ne napravimo ogromne uštede u javnom sektoru.
Nama je svima jasno, nadam se da tu sada više nema nikakve dileme, bez obzira da li je u pitanju pozicija ili opozicija, da po tome uradimo devizne rezerve u vrednosti od nekih 7 milijardi evra i posle čijeg trošenja nam sledi scenario koji će biti gori i od grčkog.
Da bismo sklopili povoljan aranžman sa MMF-om, neophodno je da usvojimo, između ostalog, zakone koji se danas nalaze pred nama, a koji predstavljaju veoma važan korak ka ekonomskom ozdravljenju Srbije.
Nova rešenja o kojima danas raspravljamo treba da omoguće da se po tržišnim uslovima završi privatizacija u 584 društvena preduzeća i konačno reši status 161 firme u restrukturiranju.
Posao koji mora da se obavi mora biti transparentan, završen do početka 2017. godine, a državna kasa bi trebala da bude punija za oko 760 miliona evra, koliko su u stvari godišnja izdvajanja za sve gubitaše u Srbije.
Zakon o stečaju i pre nego što je ušao u skupštinsku proceduru izazvao je pažnju javnosti. Svi smo svedoci brojnih natpisa u medijima u poslednje vreme, što je naravno dobro, jer naša javnost i treba da zna neka dešavanja u stečajnim postupcima.
Dobro je što će se izmenama zakona vreme trajanja stečaja ograničiti na dve godine, jer sada ima stečajeva koji godinama traju, a stečaj služi samo za zadovoljenje materijalnih potreba stečajnih upravnika i tiho devastiranje stečajne mase. Iz svega toga stečajni poverioci ostaju kratkih rukava, među njima naravno i radnici bez zarađenih plata.
Posle ću se vratiti na ovaj primer, jer smatram da je ovo jedna od najvažnijih tačaka ili jedna od najvažnijih tema u ovim izmenama zakona kada govorimo o stečaju. Inače ću većinu svog govora posvetiti izmenama Zakona o stečaju, jer sa jedne strane smatram da su ponuđena danas poslanicima više nego dobra rešenja kada su u pitanju izmene zakona. S druge strane, iz praktičnih razloga imamo tri vrlo važne teme, bar mislim na ove tri objedinjene u jednoj tački i mislim da je bilo možda malo vremena da bi mogli i konkretnije i ozbiljnije da razgovaramo bar u jednom izlaganju o ovako važnim temama.
Mislim da je možda korisnije za vladajuću koaliciju bilo da, vladajuću stranku, najveću stranku, SNS, o ovoj temi govorimo danas mnogo više, jer ponuđena rešenja su veoma kvalitetna i možemo da kažemo da je samo žalosno to što ova rešenja nisu ranije bila u skupštinskim klupama.
Nažalost, u prethodnom periodu bilo je brojnih primera u kojima su pojedina preduzeća namerno uvedena u stečaj sa ciljem da ih kupi baš određena osoba, tajkuni, i na taj način se domognu vredne imovine stečajnog dužnika. Naročito je u tu svrhu korišćena mogućnost prodaje imovine stečajnog dužnika direktnom pogodbom koju su vodili stečajni upravnici. Od tada mislim da su i krenule velike priče, tj. teme koje se tiču stečajne mafije. Sam taj termin se nekako upravo kroz ovakav način rukovođenja počeo pojavljivati u javnosti.
U ovakvim slučajevima u nepovrat su otišli i neki naši poznati brendovi, poljoprivredna preduzeća sa hiljadama hektara oranica po bagatelnoj ceni, a svi znamo da vrednost obradivih površina raste i tek u narednom periodu će da raste što se više budemo približavali punopravnom članstvu EU.
Na taj način su se stotine miliona evra prelile u džepove pojedinaca. Poseban slučaj su stečajevi banaka i drugih finansijskih organizacija, jer neki traju i više od jedne decenije.
Mislim da je potrebno obratiti pažnju na slučajeve u kojima stečaj jednog preduzeća izazovu sami vlasnici preko povezanih lica, svojih drugih firmi i na taj način se štite od poverilaca, koji su, da kažem narodski, ojadili i za više stotina ili čak i više milijardi dinara. I pored unapred pripremljenog plana reorganizacije, praktično nastavljaju loše upravljanje preduzećem i nastavljaju sa izvlačenjem kapitala u korist sopstvenih računa u bankama, često i u inostranstvu, što smo imali prilike da vidimo.
Svuda u svetu je stečaj put za brzo eliminisanje iz privrednog života lošeg privrednog subjekta i početak rada novog na zdravim osnovama, a samo je kod nas trenutno stečaj za izbegavanje obaveza i nastavak ruiniranja privrednog subjekta. Nadam se da je to bio slučaj do sada, tj. do momenta usvajanja ovog zakona.
U celoj priči oko stečajeva ne možemo izbeći ni temu o stečajnim upravnicima, možda i najvažniju temu, a među kojima ima i Supermena, Betmena, Spajdermena, koji vode ove postupke u preko 30 preduzeća, a ima i onih koji su u momentu sticanja adekvatne licence ostali samo stečajni upravnici na papiru, jer nikada do sada nisu dobili priliku da vode nijedan stečaj, iako su imali više nego dobre reference, ali očigledno slabe reference kada su u pitanju partijske knjižice.
U brojnim preduzećima posao stečaja vodi Agencija za privatizaciju, i to je posebna tema o kojoj bi mogli da razgovaramo i mislim da će se moje kolege, koji su se bavili ovim temama… Na prvom mestu Aleksandar Martinović koji je imao prilike da se susretne sa svim problemima, kada je u pitanju Agencija za privatizaciju, i da na neki način pokuša da reši ogromne, nagomilane probleme koje niko nije rešavao godinama.
Treba reći da nije baš jasno iz ovih izmena zakona da smo tu napravili nekakvu jasnu promenu u odnosu na sadašnje stanje, jer je sukob interesa vlasnika i poverilaca u prošlosti bio više nego jasan. U postojećoj praksi posebno brine činjenica da u najvećem broju stečajeva, nakon prodaje imovine, ni svi poverioci ne budu namireni, a ne bi trebalo da bude tako, a to jasno govori o lošem vođenju ovih postupaka i oni se zapravo pretvaraju u proces likvidacije preduzeća.
Ima i drugačijih primera i mislim da treba o njima takođe govoriti u javnosti, jer nekako smo prosto opsednuti i bombardovani svim onim negativnim stvarima, ne samo kada je u pitanju ova tema, već kada je u pitanju celokupna privreda našeg društva. Mislim da je isticanje onih koji pozitivno rade, koji su iz celog tog procesa izlazili kao čisti, a završavali procese tako da bi svi bili namireni, da bi svi bili srećni... Takvih primera je vrlo malo. O takvim primerima se i u medijima jako malo govori.
Jedan od tih primera je, iz grada iz koga ja dolazim, iz Sombora, stečaj preduzeća „Rade Končar“, gde je stečajni upravnik uspeo da proda imovinu stečajnog dužnika, namiri sve poverioce i pored toga da još preostane pozamašna suma novca koja je ostala na računu stečajnog dužnika. Nažalost, ovakvih primera je jako malo. Mnogo je više primera gde je pojedinac sam sebi isplatio, jer je tako mogao po zakonu, u jednoj firmi, kao nadoknadu za dobar i kvalitetan rad, 42 miliona dinara. Četrdesetdva miliona dinara u vreme kada je minimalac 16, 17 hiljada dinara i kada ljudi preživljavaju sa 100 evra mesečno. To nikome nije jasno, a pogotovo nije jasno kako su ti ljudi do dana današnjeg mogli da opstanu a da ne budu pozvani na odgovornost. To su uglavnom ljudi koji su imali podršku pojedinih političkih partija, ne bih govorio koje su to političke partije. Izređale su se sve stranke na vlasti i to je postao jedan sistem vrednosti koji niko nije želeo da remeti, iz kojeg se duboko zavlačila ruka u džep svih građana ove zemlje, a briga za opštim dobrom, javnim dobrom nikoga nije interesovala. Mislim da je odgovornost za ono što je urađeno do sada jedna od najvažnijih stvari kojima moramo da se pozabavimo, kako mi poslanici, tako i, gospodine ministre, ljudi u vašem ministarstvu.
Rekao sam da je jedan od najvećih problema, u praksi se pokazalo da su postupci za usvajanje planova i reorganizaciju u nekim slučajevima trajali u nedogled. Izmenama zakona su ograničeni rokovi za usvajanje planova reorganizacije, govorio je moj kolega o tome, koji daju mogućnost preduzeću da preživi, da nastavi sa obavljanjem delatnosti, reprogramom ili konverzijom dugova u kapital. Nedostatak je bio, kao što je već rečeno, što je svaki poverilac mogao da uloži primedbe na predloženi plan i nije postojao rok do kada to treba da se završi. To su poverioci obilato koristili i to je bio beskonačan proces. Sada je sve decidno određeno, i to poslanička grupa iz koje dolazim pozdravlja. Plan reorganizacije se podnosi u roku od 90 dana. Sada je i taj propust prethodnog zakona otklonjen i primedbe mogu da se dostave 15 dana od dana dostavljanja plana. Posle toga nema više odugovlačenja, kao što se sada dešava, da sudija u aprilu zakaže ročište za novembar, decembar mesec, pa onda dođu praznici, pa se opet odloži i tako u nedogled. Dati su rokovi za svaki korak stečajnog postupka. Oni nisu dugi i to pozdravljamo. Problem je ako se imovina ne proda, ako stečajni upravnik ne organizuje prodaju, ako nema zainteresovanih kupaca, ali tu nijedne izmene ovog zakona neće moći da pomognu.
Odugovlačenje stečajeva firmi koje izdaju u zakup svoj poslovni prostor i drugu imovinu na ekskluzivnim lokacijama od koga ubiraju prihode, gde se nikome ne žuri da se taj proces okonča. To je bio slučaj do sada. Kao što sam i sam rekao, ne mogu da se setim nijednog primera da je neko ko je radio na štetu države i na štetu građana, radnika do sada bio priveden ili odgovarao pred zakonom. Uglavnom se to sve zataškavalo. Ogroman kapital se izvlačio, bilo za pojedince, bilo za tajkune, bilo za stečajnu mafiju, političke stranke. Nažalost, jako malo smo mogli da čujemo da se neko bunio protiv toga i nažalost jako malo se o tome govorilo u ovom parlamentu.
Ono što je posebno opterećenje, to su osiguravajuća društva, gde su stečajevi trajali i više od 10 godina. Poređenja radi, dok je proces privatizacije išao po ubrzanom postupku, imali smo primer banaka… Sada imamo situaciju da kada traje taj proces toliko dugo, invalidi, ljudi koji su povređeni pre 10, 15 godina, koji su u kolicima, radno nesposobni, ne mogu da naplate štetu dok se ne okonča stečaj u tim osiguravajućim društvima, što je apsurd, jer to su ljudi kojima je pomoć neophodna i za koje bi država trebala najviše da brine.
Kada smo već kod banaka, dodao bih i to da imamo šest državnih banaka, a da je optimalno, kako je rečeno u Ministarstvu finansija ili u Ministarstvu privrede, ne mogu tačno da se setim, dve-tri. Moramo naći rešenje za nenaplative kredite, zakonska i operativna rešenja da bi banke mogle da ih se oslobode. To će olakšati razvoj novih firmi i njihovo kreditiranje. Jasno je da rešavanje pitanja državnih banaka nije nimalo naivan i lak posao, ali odlaganje ovog posla stvara nesigurnost u finansijskom sistemu, i to vam je poznato, gospodine ministre.
Srpski pokret obnove i Demohrišćanska stranka godinama unazad upozoravamo na probleme koje možemo imati zbog višegodišnjeg neracionalnog, pa čak i bahatog trošenja državnih finansija, pogotovo u periodu od 2007. do 2012. godine. Uporno govorimo o bezobzirnoj pljačkaškoj privatizaciji za koju su svi znali, pogotovo kada govorimo o poljoprivrednim preduzećima u Vojvodini, gde se sa džakovima para dolazilo na razne licitacije i otimala imovina građana. Jako je tiha bila Agencija za privatizaciju. Jako je bila tiha policija, a još tiši sudovi koji su ovakve predmete prolongirali u nedogled i dozvoljavali da se ovakva privatizacija završi tako da imamo u svakom gradu po pet-šest državnih preduzeća, zemljoradničkih zadruga i slično, koje su tajkuni potpuno uništili, a dokrajčila je država sa svojim nekvalitetnim kadrovima, koji u tim preduzećima obitavaju, moram reći, pod kišobranom Agencije za privatizaciju, gde ne možete nikoga jasno okriviti, ali čelni ljudi koji su vodili Agenciju za privatizaciju, koji su dolazili iz političkih stranaka, očigledno da se nisu oslanjali na znanje i kvalitet ljudi koji rade u Agenciji za privatizaciju, već su više svoje vreme provodili čineći svojim političkim partijama. Nažalost, to je najočiglednije bilo od 2000. do 2012. godine.
Zato se danas nalazimo u situaciji kada se moraju platiti računi. Nažalost, kako to obično biva ti računi obično idu preko leđa građana koji godinama žive u teškoj bezizlaznoj situaciji. Dobra strana je to što oni koji danas donose odluke su toga svesni i verujem da će nova Vlada, gospodine ministre u kojoj ste i vi, uraditi sve što je potrebno da bi država izbegla bankrot, jer mu nikada bliže nismo bili.
Naravno, verujem da ćemo ova upozorenja koja i Vlada sama sebi nameće, prvi put jasno govori građanima o situaciji u kojoj se nalazimo, je samo korak koji će povesti ka ozdravljenju naše nacije jer, budimo iskreni, niko nam neće pomoći ako ne pomognemo mi sami sebi.
Srpski pokret obnove i DHSS će podržati ove predloge zakona i izmene zakona koje se danas nalaze pred nama, sa željom da ovi zakoni budu što pre, ne samo usvojeni u Skupštini, nego i realizovani na terenu. Imali smo prilike u prošlosti da vidimo da smo donosili mnoge dobre zakone koji su usklađeni sa evropskim propisima, koji su bili reformski zakoni, ali se oni nažalost nisu sprovodili.
Ja vam, gospodine ministre, želim svu sreću u ovome što vas čeka, jer pred vama je jedan vrlo ozbiljan zadatak i krivica za ono što se dešavalo naravno nije na vama, ali će se verovatno meriti svaki vaš potez. Hvala.
...
Srpska napredna stranka

Igor Bečić

Srpska napredna stranka | Predsedava
Zahvaljujem, gospodine Gojković.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Stojšić. Izvolite.
...
Liga socijaldemokrata Vojvodine

Đorđe Stojšić

Liga socijaldemokrata Vojvodine
Zahvaljujem gospodine predsedavajući.
Poštovani predstavnici Vlade, Agencije, privatizacija je verovatno kao ni jedna druga tema imala loš odziv u javnosti u proteklih 20 i nekoliko godina i kad god se pojave neki problemi u privredi, uvek se krivi proces privatizacije.
Mislim da to nije baš tako, s obzirom da od početka tog procesa institucija i ljudi koji ga sprovode nisu imali podršku od ostatka sistema, i ne samo to, nego su imali i aktivnu opstrukciju.
Da bi pričali o ovom procesu na pravi način, mislim da moramo dati određenu retrospektivu od kada je on počeo. Počeo je kada smo svi gledali one čuvene serije „Dinastiju“ i „Dalas“, pa smo mislili da ćemo svi živeti kao što žive oni u tim serijama krajem osamdesetih. Onda je došao Ante Marković i čuvene reforme i praktično je samo sprovedeno ono što je već u praksi postojalo kao samoupravljanje, tj. akcije su podeljene nosiocima kapitala tada, a to su bili zaposleni u preduzećima.
Nažalost, taj proces je brzo okončan jer su reforme zaustavljene od strane nacionalističkih elita u bivšim republikama i to je jedna druga, duga i tužna priča koja je danas davno prošla. Nakon toga došle su devedesete i po meni je tada nastupila prava privatizacija, tj. masovna pljačka društvenih preduzeća, a ona se odvijala tako što se kroz makaze cena i galopirajuću inflaciju izvlačila supstanca iz društvenih firmi, jer su samo povlašćeni mogli sa njima da posluju. Inflacija je galopirala, obaveze se nisu plaćale i povlašćeni pojedinci su sticali enormna bogatstva u tom periodu.
Došle su i revalorizacije prethodno sprovedenih privatizacija, jer je država shvatila da joj nedostaje sredstava da vodi ratove, pa je državni kapital ponovo uspostavljen u firmama koje su tada privatizovane. Neke su preživele i na veliku sreću do dan danas dobro posluju, ali bilo ih je izuzetno malo. Mislim na „Hemofarm“, „Sintelon“ i samo nekoliko takvih slučajeva.
Nakon 2000. godine u proces se krenulo veoma smelo, za vreme vlade Zorana Đinđića i to je verovatno jedini period kada je privatizacija sprovođena sistemski i na pravi način. Cilj je bio da se proizvede privredni rast, da se generišu strane i direktne investicije, da se smanje gubici koji su opterećivali manje-više celu privredu i da se poveća efikasnost i konkurentnost.
Devedesetih godina su izgubljena tržišta, tehnološki je došlo do zaostajanja i praktično kada je počela privatizacija 2000. godine mislim da je privreda bila u izuzetno lošem stanju, neka od tih preduzeća su nastavila da posluju tako što su dobila nove vlasnike. Neka nažalost nisu.
Da li su krivi samo oni koji su ta preduzeća kupili ili ne, to je stvar za neku dublju i detaljniju analizu. Nažalost došlo je i do nekih negativnih efekata, a to je da je uglavnom jedina presudna bila cena, tako da ste ili mogli da punite budžet ili su investicije mogle da završe u privredi. Po mom mišljenju nije moglo oba. Privredi su trebale investicije, ali tada je država koja je bila pred bankrotom uglavnom forsirala model da je prevashodno i primarno bilo bitno da se postigne što veća cena za taj kapital. Podržavljena su društvena preduzeća i država je suvereno raspolagala sa tim kapitalom, što je takođe upitno, da li je to bio najbolji model?
Ono što je takođe možda bio negativan efekat jeste to da su budući nosioci kapitala bili uglavnom oni koji su stekli sredstva da bi učestvovali u toj privatizaciji devedesetih godina, ali pošto su se uglavnom bavili prometom akcizne robe i prehrambenih proizvoda iz Mađarske, u međuvremenu nisu mogli da studiraju menadžment i finansije, te nisu znali kako upravljati sa preduzećima koja imaju hiljade i hiljade zaposlenih i da je to jedan potpuno drugi nivo odgovornosti. Ako imate novca ne znači da znate da ga pravilno ulažete i negativni efekti su dalje proizašli iz toga.
Od 2005. godine mislim da se taj proces zaustavlja i određene partijske i neke druge elite su bile uglavnom za to da se proces privatizacije zaustavi. Dobar deo preduzeća je ušao u neku sivu zonu i tu možemo reći da su to preduzeća iz restrukturiranja, da su to preduzeća gde su raskinuti ugovori o privatizaciji i neki veliki sistemi koji su večni gubitaši. Bili su pod nekim pokroviteljstvom države iz razloga što zapošljavaju veliki broj ljudi.
Po meni privatizacija se nije odvijala na isti način u svim delovima zemlje. Dolazim iz Vojvodine i mislim da možemo neke primere navesti da ukoliko je postojala politička volja na različite načine se postupalo sa različitim preduzećima, npr. privatizovan je PIK „Bečej“, dok je PKB proglašen za nekakvo državno dobro od neviđenog značaja. Takođe prodat je DDOR, dok je „Dunav osiguranje“ ostalo kao državno jer moramo imati jedno državno preduzeće. I u jednom i u drugom slučaju ovo koje je prodato iz Vojvodine, a drugo je u Beogradu. Prodata je „Jugoremedija“ dok je „Galenika“ proglašena za lokomotivu razvoja i ostala u državnom vlasništvu.
Zatim, prodata je „Vojvođanska banka“ i „Panonska banka“ itd, dok je „Komercijalna banka“ ostala u državnom vlasništvu, koja je takođe u Beogradu i ona je isto od velikog državnog značaja. Da ne idem dalje, ali recimo „Boril“ i „Zastava“ su imali status da je država investirala stotine miliona evra i dala velike subvencije, dok „Matroz“ koji je u mojoj opštini i koji je bio jedini proizvođač celuloze i papira u bivšoj Jugoslaviji, pored „Krškog“ pušten je u stečaj i država nikada ni dinar nije dala, ne bi li pokušala da to preduzeće preživi. Dakle, politika je uglavnom diktirala način na koji će se ovaj proces sprovoditi i efekti su manje-više poznati.
Danas kada pričamo o ovom procesu, mislim da treba pozdraviti nameru da se on završi što pre, mislim da nemamo više šta da čekamo i da ponuđeni instituti u ovom zakonu koji ste predložili su manje-više poznati. Po meni su dobri, da li će dati i željene efekte, ne znam.
Javna ponuda uz nadmetanje je nekakav model mešavine onoga što su nekada bili tenderi aukcija, prodaja putem ugovora je nešto što se ranije zvalo prodaja putem javnog tendera, zamena ispunjenja i prodaja imovine i akcionarski fond, koji se ranije akcijski, i prodaja na tržištu kapitala su sve manje-više modeli koji su i ranije postojali, tako da ono što je bitno je samo da kada donesemo ovaj zakon se to što pre i na pravi način primeni.
Upravo tu dolazimo do problema da i dalje određenim strukturama ne odgovara da se privatizacija sprovede do kraja, jer postoji veliki broj preduzeća koja su u sivoj zoni i njima se upravlja na vrlo neekonomski način. Ne bi sada da imenujem sva, ali su ona i te kako operativno u dobroj kondiciji, ali mislim da ne postoji želja nekih političkih struktura da se ona privatizuju.
Postoje modeli koji su primenjeni u regionu. Tu bih naveo prevashodno Rumuniju, koja je napravila društvo za upravljanje fondovima i uvela neke strane fondove. Mislim da je kod njih to slučaj sa Frenk Templtonom i nekim drugima koji upravljaju državnom aktivom, ali to rade na ekonomski način, gde se zatim izlazi na tržište kapitala, rade se javne ponude itd, i grupisan je ceo sektor, cela državna aktiva je grupisana u nekoliko tih fondova, onda se rade emisije hartije od vrednosti, itd, itd. To vi verovatno znate bolje nego ja, ali mislim da je tržište kapitala nešto što je potpuno zanemareno u našoj zemlji i ono praktično ne postoji, a teško ćemo sprovesti pravu privatizaciju do kraja, ukoliko ne obratimo pažnju i na taj aspekt.
Što se tiče Zakona o privatizaciji, mi smo dali nekoliko amandmana kao Liga socijaldemokrata Vojvodine i prevashodno se odnose na raspodelu sredstava iz prihoda od privatizacije, i to kako lokalne samouprave i Autonomna Pokrajina Vojvodina dolaze do tih sredstava, što je u Nacrtu postojalo, kasnije izbačeno. Ne znam da li možete to da nam pojasnite, ali to je za nas izuzetno važno, tako da ukoliko se naši amandmani prihvate mi bi za taj zakon mogli glasati.
Što se tiče stečaja, tu je situacija takođe izuzetno složena, a odnosi se na trajanje stečajnih postupaka, odnosi se na mogućnost stečajnih upravnika da uopšte sprovode stečaj. U velikoj većini slučajeva oni nemaju sredstva da ih sprovedu do kraja, niti su kadrovski osposobljeni da ih sprovedu.
Dolazite u paradoksalnu situaciju da kada se stečajevi otvore, stečajni upravnik nema sredstava ni da objavi oglas u novinama, a kamoli da angažuje procenitelje ili nešto drugo. Mislim da bi moralo da se povede računa o tome na koji način se uopšte otvara stečaj, odnosno da li kada se on otvori ta osoba koja stečaj vodi može da ga sprovede do kraja.
Takođe, unapred pripremljeni planovi reorganizacije, to je jedan segment koji bi trebao da simulira ono što se u Americi zove čuveni chapter eleven, ali mislim da on nije doživeo takav uspeh kod nas i trebao bi da zaštiti preduzeće od poverilaca, odnosno da se taj plan i reorganizacija kasnije sprovode.
Kod nas je to uglavnom spisak lepih želja i predlaže ga aktuelni vlasnik poveriocima koji su potpuno nezainteresovani da se time aktivno bave. Mislim da je država tu morala da potpuno drugačije pristupi tom problemu u smislu da svu lošu aktivu banaka, a to smo pričali nekim prethodnim ministrima koji su se bavili domenom finansija, da kompletno lošu aktivu banaka izmesti u jedan novi entitet i da se onda država pojavljuje kao poverilac, gde bi sa druge strane se emitovale nekakve hartije kao što su bile obveznice stare devizne štednje, itd.
U svakom slučaju, očekivati od finansijskog sektora da će vam restrukturirati realni sektor je potpuno nerealno i mislim da danas imamo izuzetan problem, da imamo 30% loših plasmana u aktivi banaka i da banke uopšte nemaju način da se sa tim problemima izbore. Onda dolazimo do tih čuvenih, unapred pripremljenih planova reorganizacije koji su samo mrtvo slovo na papiru, verovatno ni jedan od njih se neće nikada sprovesti do kraja. Propadaju preduzeća koja operativno mogu da funkcionišu, ali iz razloga prezaduženosti teško da to mogu da čine.
U svakom slučaju, što se tiče nas iz Lige SDV ukoliko se naši amandmani uzmu u obzir i prihvate mi ćemo glasati za ove zakonske predloge, ukoliko ne, glasaćemo protiv, a vama želim puno sreće i nadam se da će neka od ovih rešenja dati neke pozitivne rezultate. Zahvaljujem.